LAZAREVA KRUNA – Ljiljana Tamburić

LAZAREVA KRUNA

Ima više od dva veka, kad obiše Turci rezu
na vratima Ljubostinje, te ukraše krunu knezu.
Od tog trena, zvona crkve, ko da mole sa zvonare,
prosipaju tužne zvuke, kroz raskošne četinare.

Ravanica nebu stremi, prema Bogu krst svoj pruža,
da svečani put pripremi, da ga pospe cvećem ruža;
Da što bliže nebu bude kupola joj Vaznesenja,
da se anđeli probude i otvore vrata njena.

Da Bog dušu Lazarevu, uspavanom telu vrati,
pa da tako oboženog, na spasenja put isprati.
U kneževim rukama će mesto mača krst staviti,
ovog puta neće Lazar, svoje ruke krvaviti.

A usnuli car nas zove, da palimo sveće žute,
da molitve krenu nove i osvetle, njemu, pute,
jer Lazar će jednog dana, u pohode nove poći;
Nema njemu ovde sana, smiriti se neće moći…

…Dok na glavu, koja leži, pored tela miomirna,
bez raspada i truleži, što miriše kao smirna,
krunu carsku ne povrati iz Stambola sa Bosfora,
pa da usput opet svrati, tamo gde se svratit mora.

Metohijom kada Lazar, s krunom svojom zakorači,
videće tad srpski glavar, kako beže osvajači.
Jer Srbija nije cela, obezglavljena j’ i ona,
nema njojzi Vaznesenja, dok je steže zla Sotona.

Pa Kosovo, srpsku glavu, sastaviće s telom njenim,
vratiti joj staru slavu, da ponovo svet je ceni.
Krunu carsku postaviće, na sred polja kosovskoga,
i Svevišnjeg zamoliće, za spasenje srpskog roda.

Kruna čeka na istoku, u turskome kazamatu,
dok Morava u svom toku, skuplja vodu čudnovatu
da njom leči srpsku muku i nameru ovu zlati;
Da osvešta onu ruku što će krunu da nam vrati.

Ljiljana Tamburić

DA NISAM OVO ŠTO JESAM – Ljiljana Tamburić

DA NISAM OVO ŠTO JESAM

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam
silom prilika postala,
možda bi se ova
slabašna gugutka
bez krila
što se u meni stidljivo svila,
nekuda odvukla
i tamo ostala…

Možda bih se negde,
u Meksiku,
Konsuelo zvala
i možda bih prva
najljubavniju pesmu napisala,
a ne bih proklinjala noći
koje sam provela u nesnu
i čekala kada će doći
željene vesti
na moju adresu.

Možda bih u nekoj samoći,
nesrećno zaljubljena,
stvarala sonete
posvećene Petrarki,
zatezala konopce na nekoj arki,
dok noć bi sekla sablasna munja,
a Alan Po mi naglas recitovao
o otrovu koji krčag prepunja…

Ili bih kao Bukovski,
gledala ulicu i ljude bez snova
kako se u surovu pesmu pretaču,
pa iz nje iskaču i plaču
zbog svakodnevnog
habanja đonova…
Možda bih pre Jesenjina
odgovorila na pismo majci
koja je daleko
i volela nežno i toplo,
suptilno i meko,
no nikada savršeno
kao u bajci …

Ah što nisam bila
tamo neka Barbara,
za kojom su
Preverove oči lile suze…
Što me Gete
za svoju muzu ne uze
da mu u predstavi ulepšam rimu,
ili da visim ko malo dugme
na Faustovim kostimu.

Možda bi se u moje oči
Vasko Popa kleo,
ili bi me Miljković uzalud budio
u nekom niškom parku…
A ko zna, da nisam žena
možda bih glumila,
u Erićevoj pesmi o otkosu,
uspavanu zvečarku.

Da nisam ovo što jesam,
možda bih na nekom salašu
sedela i pušila s Mikom,
i bila poznati pesnik,
ili bih lutala za neopisivom slikom
i nekim duhovitim likom
koji bi u radosti
bio mi saučesnik.

Da se nisam rodila
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam silom prilika postala,
možda bih bila posebna,
od malena…
Ne bih se bavila heklanjem,
šivenjem i vezenjem goblena,
nego bih kao Neruda
noću pisala najtužnije stihove
svojim neuzvraćenim ljubavima.

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
Ili da se, ne daj Bože,
još nisam rodila,
ne bih nikada saznala
da su sve pesme već napisane,
da su se mnoge reči izbrisale
od silnog šaputanja…
I možda bi moja životna putanja
bila tek jedna strofa
molitvenog apostrofa
kojim se obraćam Bogu
posle nesnosnog ćutanja.

Ljiljana Tamburić

PRODAJA DUŠE – Ljiljana Tamburić

PRODAJA DUŠE

Neki je nepoznat čovek juče srušio ajat,
pod kojim je očev otac učio kovački zanat…
Bacio meove crne i stari dedin čekić
što mi je bio pretežak kada sam bio dečkić.

Neki je čovek ušao u bačvaru od blata
gde se jednoga proleća, na slami rodio tata,
onda je izneo burad, i motornom testerom
isekao duge, na kocke, ko da ih seče laserom.

Zamirisala avlija na talog od starog vina,
odletela pod oblak, nasleđena nam baština…
Deda pustio suzu u grobu pod žutom leskom,
zamutio njome izvor pod šajkačom nebeskom.

A onaj nepoznat čovek iseče krušku pred kućom
u čijem sam se hladu igrao nekad sa Žućkom.
Umesto drvene kapije namesti neku od gvožđa,
pa sa vinjage, bele, pojede šaku grožđa.

Onda uđe u kuću, izvali ulazna vrata,
izbaci prvo kolevku u kojoj ljuljasmo brata,
pa kredenac zeleni, šporet, pešačku klupu,
ikonu i slavski astal, naćve i drvenu stupu.

Doveze posle mašinu kao aždaju strašnu,
zidovima se igra kao da crta po brašnu…
Zgnječi pod kamenim pragom, poslednju čegrtušu,
ostarela i slaba, kuća nam ispusti dušu.

Kupio čovek imanje, za pare neke male,
po dedovini nam vršlja, jadne li smo budale…
Stričevima bi važno, samo da bedu skinu,
da ne plaćaju porez i brinu za tu starinu.

Svratiše u prvu krčmu, odmah posle tog čina
da speru nečistu savest bokalom opojnog vina…
Pod oskorušom gde beše, od blata mala kuća,
oproštaj za decu traži vaskrsla dedina duša.

Ljiljana Tamburić

PESMA MESECA APRILA 2024.

U aprilu je bilo dosta pesama koje mogu ravnopravno poneti titulu pesme meseca, pa je zbog toga izbor bio baš težak. Ipak sam se odlučila za SIBIRSKU PESMU, pesnika RATKA PETROVIĆA, jer ima nesvakidašnji i neuobičajeni stil.

SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović 2006-12-21 22:04:52

SIBIRSKA PESMA
Šta će reći Jurij, kada stigne iz Aldana u Kazanj?
Reći će da nije mogao protiv onoga, od čega je sazdan.
Kad je ljubav u pitanju, e, tu se ništa ne može,
govorio je pesmom, al’ kada ih je zatekao, govorio je nožem.

Anton je bio njegov najbolji drug iz gimnazije, i skoro pobratim,
Ali kada je video Anu u njegovom naručju, nisam uspeo da ga odvratim.
I evo, posle dvadeset godina čekam ga na železničkoj stanici,
bolje je i u Sibiru ceo život, nego u Moskovskoj samici.

Prošle zime mi je Petar doneo njegovo pismo, pisano s obala Lene,
rešio je da se po cenu glave vrati u rodni grad, i na proleće će da krene,
Pisao je i kako je radio sve od Čukotskog do Karskog mora,
i kako su mu ruke odebljale od žuljeva, i lice mu je izorano od bora.

Pisao je i kako pucaju breze od silnog mraza i zime,
I kako samo vetar u toj praznini cvili njegovo ime.
Sretao je kaže, razne ljude, i prevarante, i prevarene,
one uplakane, koji sve to nisu podnosili, ali i one od stene.

Jedno vreme je živeo od onog semena što sam poseja,
to je bilo na poljima kraj samih obala tužnog Jeniseja,
gajio je prvo žito, pomalo kupus, malo mrkvu i rotkvu,
al’ Kad je stigao neki Vanja iz Orska, menjao je rad za votku.

Skrpili su neku staru balalajku, Vanja i on,
tada pobegoše gore na Tajmir, u susedni Dikson,
šta da se kaže, mali jedan gradić, tik uz Karsko more severno,
tu se Jurij požalio na svoje iskustvo sa ženama, neverno.

Tu su pili jedno sedam dana, sve do poslednjeg žutog rublja,
tada su se onako opijeni, nešto sporečkali, pa je pala reč grublja.
Rekao je Vanji da će ga ubiti, ako mu samo pređe kućni prag,
već iste večeri Vanja je pokucao na njegova vrata,
al’ mu se posle toga gubi svaki trag.

Danas je proleće u Kazanju, i ja čekam voz, onaj u tri, iz Bratska,
što već dvanaest dana kroz ozelenelu Sibirsku niziju kaska.
I on se raduje što ga danas, kod kuće čeka njegov stari drug,
al’ ne zna da sam i ja voleo Anu, i da ga samo čekam da naplatim stari dug.

(C) Ratko Petrović,
iz knjige “Mala zbirka zabluda”,
Beograd 2006.

ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ – Љиљана Тамбурић

ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ

Ходочастим тихо недрима твојим, на твоме рамену смирај да нађем,
приносим дарове, снове ти бојим, без трунке кајања мисли ти крадем.
Верујем небу, да моје си – право,
од данас, па док год постоји свет,
летим ка теби ко пиле безглаво
а знам да то је бесповратни лет.

Трагове твоје – Освештане стазе, пажљиво пратим, на стопе ти стајем,
учим стопала по њима да газе, јер не бих од тебе да одустајем.
Урањам у твоју мисир кошуљу док ти кроз косу провлачим руке,
шапућем оду, драгуљу у оку, слушам из срца, божанствене звуке.

Нека ми опрости Свевишњи судија што меру немам кад тражим и дајем,
ова ме љубав полако убија а не бих желела да се покајем.
Вера у вечност зацели све ране, ранијих живота обрише стигме,
у ове црне, несхватљиве дане
не дам да сумња у живот ме стигне.

Дајем се цела, без изузетка, душом и телом, срцем и умом
јер не бих умела, сад, испочетка, да кренем истим, несигурним друмом.
За узврат тражим из свемира зрнце да као кристал засветли у зени
и оне топле у стомаку трнце, да вечно трепере дубоко у мени.

Љиљана Тамбурић

POREKLO VINA – Ljiljana Tamburić

POREKLO VINA

Neću da pijem vino,
a ono da me kune,
što ne znam mu poreklo…
Ko je iz amfore prve
ulio čaše pune,
odakle je poteklo?

Dal ga iscedi Hristos
iz nebeskog mu srca,
kao zamenu vodi,
Il stenovita vila
što pod mesecom puca,
vinovu lozu rodi.

Čula sam legendi mnogo
o prvom čokotu plodnom
i eliksiru što leči.
O prvoj sadnji, kroz kosti,
tog bilja blagorodnog
koja će da se posreći.

Bahus razmnoži lozu,
te značaj njenoga soka
reče kroz metaforu…
Noje okrivi kozu,
što obrsti vinovu lozu,
te poremeti floru.

Dok Dionisa lepog
i ljubav mu Ampilosu,
opisa poeta Nonus,
Persijska princeza u grlo,
kiselo grožđe prosu,
tražeći u smrti bonus.

Od pokvarenog voća,
umesto otrova brzog
dobi raspoloženje,
i dalje nastavi tako,
od soka grožđa crnog
da traži osnaženje.

Ovo su samo legende,
dok istina u vinu leži
i dan za danom se medi…
Kada se šajtov zatvori
ono nigde ne beži
niti može da bledi.

Liju se potoci vina
kroz istorijske knjige
i u današnje dane…
Magična tečnost i dalje
rešava čoveku brige
i leči najgore rane.

Ne trebaju mu imena,
imena su samo reči
-aromom očarava…
Ponekad, samo se ruga
kratkoj, prividnoj sreći
i pijane nas vara.

Više pametna nisam
dok probam stara vina
iz flaša sa patinom…
U čaši nazreti mogu
nečije plave oči
sa nebeskom bistrinom.

Al prednost dajem vinu
što vri u bačvama starim,
onima što se ševare,
gde kriju se od sunca,
crna raspukla zrnca
grozdova koji krvare.

Ljiljana Tamburić

ZIMSKI BAKABUND ( Beše nekad ) – Ljiljana Tamburić

ZIMSKI BAKABUND

Kad se odvuče leto, noseći vrele vetrove
I za njim poleti lišće žuto ko suvo zlato
Pa beli pokriju snegovi, tanke, zelene borove
Golomrazica okove, po putu, dosadno blato;

Kratki, pospani dani obuku vunene gunjeve
Šubare od crnog jagnjeta navuku na smrzle glave
Zapale čibuk i tumbe – kroz odžake teraju đavole
I raduju se svecima što prave gozbe i slave.

Ustaju zorom, da stave, seno već budnim kozama
Ugreju rakiju na kubetu, na kome krčka kačamak
Usput misle o voćnjaku i neorezanim lozama
Lagano meću na sofru, kašiku i drveni čanak.

I tek što se dan razdani, sumrak prekrije planine
Bakabund zimski se smuca, ne zna kuda sa sobom
Kad zamirišu pod krovom, komadi debele slanine
Gleda u tanki mesec, hvata se u koštac s teskobom.

Svrati u seosku birtiju, za njim se zaključa reza
Kraj odžaklije seda i skida grube rukavice
Objavi snežnu oluju od koje hvata te jeza
Pa zaiska bokal vina od debele konobarice.

Ujutru zimski nesmajnik nestaje nekim netragom
Od njega samo barica kraj ohlađenog ognjišta
Krčmar se žali i plače za izlomljenim krčagom
I seća se zimske idile, noćašnjeg pijanog poprišta.

Napolju čuju se krici, jata vrana što odleće
Iz magle izranja zlatovez kroz nebo što se rumeni
Pod strehom lule se tope, čini se – dolazi proleće.
Na zemlji, umesto smetova, rosa se mlada svileni.

Ljiljana Tamburić

ODUZIMAŠ MI DAH – Ljiljana Tamburić

ODUZIMAŠ MI DAH

Sretosmo se, kasno, u smiraju dana,
horizont je, crven, ko sok višnjin, bio
ja sam bila srna, uplašena, sama,
a ti, o ljubavi, pedhodnoj si snio…

U grudima beše uvuko se strah,
no iskra što bljesnu, oduze nam dah.

Oko nas se, tada, svetla magla stvori
i nestaše ljudi, građevine, zvuci…
Svemir, iznad nas se, ko bezdan otvori,
povuče nas gore, sa rukom u ruci…

Čudnim akvarelom oboji se mrak,
u srcima, nežnost, oduze nam dah!

Pričasmo bez glasa, gledasmo se dugo,
nemerljivo beše provedeno vreme,
nestade bez traga ona prošlost s tugom,
razlista u nama novo srećno seme…

Život bi kantata, što je stvori Bah
sa ljubavlju koja oduzima dah.

Navikosmo tako, zaneseni, mladi,
ispijati nektar iz zvezdanih čaša…
Dan za danom prođe pa nam se osladi
i ne beše ljubavi kao što je naša…

Po kosi nam sada pao srebrn prah,
a ti mi i dalje oduzimaš dah.

Ljiljana Tamburić

DA NIJE U MENI PESME Ljiljana Tamburić

DA NIJE U MENI PESME…

Kazaljke seku na pola dan…
Pre podne mi beži u nepovrat
dok se vučem ko promrzli vrabac
prema sutonu…

Ne okrećem se
da pogledam odbegli san,
niti ljude što prođu pored mene
i negde u neku maglu utonu.

Otržu mi se misli ka beskućniku
koji se češe o moju nadlakticu
i na leđima nosi mesečev trag…

I meni bi po neko bacio dinar
da mi oči ne cakle u mraku
a u zenicama se skriva neki lukavi i bedni vrag…

Za sobom ostavljam iglice retkih reči
i mrvice nedorečenog
tek da se nazire trag…

Lenjo bauljam
ka svojoj kartonskoj kutiji
pod mostom neprežala,
ispred koje nemam ni prag…

Zaključavam na nogama gvozdene okove s lancima
i nameštam olovne tegove na stopala…

Ne znam dokle će mi se u čaši
ukazivati Raskoljnikov
i do kad ću trpeti ovu otuđenost
što me je spopala…

Da nije u meni pesme što mi izlazi kroz zube,
ne bih se nikada setila
da sam nekada sanjala da budem balerina.

Ljiljana Tamburić

NA KRAJU DANA – Ljiljana Tamburić

NA KRAJU DANA

Kad se na kraju dana
setim imena tvoga,
nadam se smiraju duše
u noći što se prikrada…

A možda mi i neki nemir
ko senka na rame legne,
pa kunem sumrak crveni
i sunce što u san pada.

Dal si me uopšte voleo
i dal ja voleh tebe?
Pitanja nosi vetar
ka horizontu zlatnom.

Odgovor visi negde
da njime mučim sebe,
levo i desno beži,
ko glasno od sata klatno…

Da li si bio srećan
i dal sam srećna bila?
Život se poigra s nama
pa negde netragom nesta.

Evo me, tužna sam danas
ko lasta pokislih krila,
naslonjena na stablo
već sasušenog bresta.

Nisi mi rekao zbogom
a nisam ni ja tebi…
Nadam se da sam ti nekad
bar malo nedostajala.

Dok razmišljam o tome
nešto se u meni ledi
Pitam se je li ljubav
uopšte i postojala…

Lj.T.