Категорија: Ljiljana Tamburić

Pesnik je samo ruka što piše

Neće u stih nečiji život
što je proleteo
iznad krovova…
Što se prespavao,
prolenčario
vukući se lenjo između stolova…

Neće u stih život bez svrhe,
lepote zemne
što ne zna da spozna…
Kunući puteve,
ljubav
i sebe
Ne zaželevši novo da dozna…

U stih se uliva život sa smislom,
rastrgan ko mreža
na hiljadu strana…
Izmaštan,
prosanjan,
neshvaćen često…
Život sa hiljadu vrlina i mana…

U stih se plete jutro i veče
utkano u čipku
sunčevog trajanja…
Bez srdžbe,
bahatosti,
pogrešnih reči
i zbog njih licemernog kajanja…

U stih se utapa čovek
sa dušom
kameleona
i pravednika…
Sa srcem lava,
telom monaha
I umom
Isusovog sledbenika…

Beli je papir tek svemir crni
Sve dok na njega
Reči ne kapnu…
Pa se rasture ko svici
nebeski,
Rimama potpale
zvezdanu baklju…

Kada tu svetlost pesma pronađe
pesnik je samo ruka što piše
U stih kad utka samoga sebe
Zemni mu život ne treba više!

Ljiljana Tamburić

Prigrliće nas prozirne magle

Hoćemo li na put ljubavi, tamo gde nebo pupi i cveta
Ispred nas nepregledni putevi, odavde do kraja sveta
Prigrliće nas prozirne magle, obući će nam gola tela
Trave meke u polju polegle, čeka nas priroda cela…

Tvoje se telo toplo i medno, vije pod mojom rukom
Držim uz sebe sve što je vredno, što sam osvojio s mukom
Vodim te tamo gde ti obećah, na jedno lepo mesto
Gde samo ljubav od boli je veća gde nisam bio često.

Lepotom čistom da me oživiš, sunčevu svetlost zaseniš
Licem anđela svemir zadiviš, rane od juče zaceliš
Da svojim krilima ptice vesele odnesu nas do raja
Da i ja vidim nebeske anđele pre nego spoznam bol kraja.

Hoćemo li na put ljubavi, na put ka novom svetu
Da naklonost me tvoja izbavi, da shvatim života poentu.
Dosta je mene život gazio i rušio mi snove
Al’ još me nije potpuno porazio, idemo gde lepše su zore.

ČEGAR PAMTI

O Stevanu Sinđeliću i njegovim vojnicima,
čije glave ugradiše, neljudi, u Ćele kulu,
pevaće se i sećati na svu Srbad izginulu,
što čuvaše otadžbinu, na krvavim branicima.

Čegar pamti strašnu bitku, ispred Niša, na proplanku,
pre dva veka, a k’o juče, livada u krvi pliva,
jer sećanje ne umire, a dušama daje smiraj,
daje snagu, nadu, volju, da razmišlja o opstanku.

Niš se danas sav ponosan, okupio na Saboru,
po istoj se zemlji gazi, kao nekad pod oružjem,
zahvalnost u srcu nose, ovi ljudi što se druže,
dižući iz zemlje mrtve svojim lepim razgovorom…

Pera pišu i ne daju, zaboravu da zavlada,
da u svoje mračne mreže, veže dane neprebola,
u pesmama vezu priču svu satkanu od simbola,
istoriju stihom brane, da vremenom ne propada.

Čegar, travom zaodenut, sluša duše kako poje,
veseli se jer oseća ljubav koja ovde raste,
sa prolećem, kad u Nišu, zacvrkuću prve laste,
i kada se, u bagremu, medonosnom, pčele roje.

Ljiljana Tamburić

PRED SPAVANJE

Kada tamna noć se spusti, na sećanja u samoći,
u toj tami kao zvezde, zablistaju tvoje oči…
Svaki kutak, oboji se, plavetnilom ozvezdanim,
pa se dan u punom svetlu, u tom mraku meni javi.

Ja pogledom tad’ pokupim, svu tu srmu s’ tavanice,
i smotam je kao gnezdo, da uspavam besanice.
One kao ptići traže, da u kljun im nešto stavim,
umirim ih i ununim stihovima izmišljanim.

Iz pesama, k’o iz rama, tvoj lik tiho progovara:
“Ova noć je bezopasna, tek prolazna, kratka tama…
Kad zažmuriš, sliku stvori, paunovim perom piši,
noćnu rosu,sa mog dlana, pred spavanje, pomiriši!”

Ljiljana Tamburić

Carskim putem do Stalaća

Od Đunisa do Stalaća, uz obale dve Morave
Sveta gora, mala, naša, u njoj svetinje borave.
A u gori bajkovitoj, slavuj pesmu divnu poje
O crkvama što se kriju, u skutima šumske čoje.

Od Marićke bitke ljute, pa do Kosovskoga boja
Lazar crkve izgradio, ni sad im se ne zna broja.
Bilo ih je sedamdeset i još možda uz njih sedam
Sveti Roman sazda prvu, pa odatle druge gleda.

Gde Morava Južna skreće u klisuru kod Stalaća
Tu su vrata od Srbije, tu ne može svak’ da svraća
Kad je Turčin proterao monahe sa Svete gore
Carskim putem peške došli, crkve da sagrade nove

Mojsinjske planine pamte i poslonske isto tako,
Zvuke zvona sa zvonara, što ih mog’o čuti svako
Liturgije poj se čuje kao nekad preko brda
I danas se vernicima dešavaju mnoga čuda.

Tromoravlje i tri gore k’o najveće srpsko blago
Tu su zdenci i kladenci k’o da ih je bog poslag’o
U tom skutu zelenila i sad leže mnoge crkve
Svete vode što izviru ispod hrastova i bukve.

Ljiljana Tamburić

Ravanice-Lazarevo čedo

Ravanice- majko- čuvaš li nam kneza?
Lazara, junaka, cara i monaha…
Svuda mu je bila ćelija i raka,
a u veri, uvek, jaka, tajna veza.

Crkvu Vaznesenja u tebi sagradi,
na četiri stuba i zlatom ukrasi,
pa kamenim gradom onda je ogradi
i sa sedam kula večnost joj naglasi.

Sebi za divljenje i za večni život
i za pokolenja koja će da pamte…
Plamenovi sveća, navek će da plamte
i čuvaju, dobro, tvoj presveti kivot.

Pod sumornim nebom ratova i smrti,
završi se crkva sva u živopisu…
Al’ Lazaru život sačuvali nisu
oni što su srpstvo rešili utrti.

Sahraniše Srbi, po Kosovskom boju,
Cara i junaka u njegovoj crkvi…
Tu položi dušu, pravedničku, svoju…
Po celoj se Srbiji pokopaše mrtvi…

Lazar posta svetac, a crkva svetinja,
bolnica, za bolan, narod i monahe,
škola, iz koje je izašlo daskala,
dostojnih divljenja i pohvale svake.

U večnosti samoj trenuci su kratki,
tirani su ponovo pošli da nadiru,
ne mogade Lazar ležati u miru,
manastir ga njegov na dug put isprati.

Sa ogromnom verom da će da se vrati…
Mošti mu osvanuše u crkvi brvnari,
Sentandreji, selu, punom božjih čari…
Lepše mesto bog mu ne mogade dati.

Ali i odatle u Vrdnik morade…
Monasi sagradiše Ravanicu Novu,
Crkvu Vaznesenju, umesto Jovanu…
Tu naš svetac uđe i mošti ostaše…

Još Srbiji nema spokoja i mira,
a kamoli onom što je verno ljubi,
taj srce i dušu za državu gubi…
Dušman posle smrti i u kosti dira.

Na novi put Lazar, kreće Šumadijom,
dok mu se obnavlja Ravanica prva,
pa od Beograda, preko brda, šuma,
Sreće se na kraju s’ svojom zadužbinom.

Ravanice – vilo kučajskih planina,
tri stotina godina Lazara si snila,
dok se duša tuda neprestano vila,
mošti su se skrivale od zlog tiranina.

Sada, posle više od godina šesto,
čuvaš oca svoga, čuvaš ovo mesto,
u tišini večnoj, pod kupolom svetom,
Ravanice, verna, Lazareva ćerko!

Ljiljana Tamburić

POSLEDNJI VAPAJ ZA SPAS

Stvori nam Svevišnji nebo i zemlju,
zveri i ptice na njoj,
stvori nam planine, mora, livade
da im se ne zna broj,
sunce i mesec, pa zvezde sjajne,
da nam osvetle put…
Kad sve to vide jako se rastuži prizorom beše ganut…

On će odnekud sve to da gleda
i biće tužan i sam
pa se odluči: Stvoriću čoveka
i sve ću da mu dam…
Lutao čovek sam ovim rajem,
ptice mu pevale pesme,
jeo je bobice, s izvora pio,
ne beše ničeg, što ne sme…

U vodopadu, kristalno čistom,
lice je jutrom umiv’o,
u hladovini je pod lipom mirisnom
o nečem čudnom snivo…
Stvoritelj razgrnu koprenu snova
pa unutra zagvirnu…
Ugleda tamo, nalik čoveku, ženu,
naprosto divnu…

Sledeće noći, magijom svojom
uze čoveku rebro,
od njega isklesa, isplete, nacrta,
od svega najviše vredno.
Čoveku stvori ljubav i snagu
da sve teškoće prebrodi,
al’ žena lukavstvom tad se posluži
jer želeše da rodi…

Ta je ideja koštala čoveka života
lepog u raju,
za opstanak su sada morali sve od sebe da daju.
Ipak milostiv, Bog višnji beše,
ostavi ih na Zemlji
a Zemlja lepa ko i Raj što beše,
samo su oblaci belji:

Beše tu livada, mekih, zelenih
i cveća divnog na njima,
boje i mirisi omame dušu,
i telo pleše s njima…
Raskošne šume čuvaju divove
stoletnih stabala lisnih,
pčele skupljaju medne sokove
s’ cvetova zove, mirisnih…

Rekama teče voda života, da poji ljude i bube,
životinje i insekti se baš isto,
kao i ljudi ljube…
Nebo daruje zemlji kišu, da niknu mlade biljke,
u ponoć, zvezde, stražare nebom
paleći žute svetiljke…

Od jednog čoveka i jedne žene
nasta milion ljudi…
A Zemlja jedna… Poče da nestaje
blaga, koje nam nudi…
Niko bosonog više ne hoda po mahovini rosnoj,
nit’ se ko divi hladovini, ni tepa
brezi zanosnoj.

Niko ne pleše po letnjoj kiši,
nit hvata pahulje u letu…
Bez naočara se pogled u sunce
ne dozvoljava detetu…
Sada se gradi, seče se šuma, prave se betonske staze,
sada se ljudi kolju zbog međa, a zemlju i ne gaze…

Sada se vozi, sada se leti, sada se putuje mislima…
Mora su mala, kao bara, za bezbroj
krokodila,
životinje se zavukle u rupe, a ljudi u čelične kaveze…
Kada se sagleda čovekovo delo
obuzme te osećaj jeze…

Čovekov otisak u ovom raju, na smaragdnoj planeti,
preko veštačkih trava i cveća, neće se ni nazreti.
Milion godina od dinosaura, a znamo sve o njemu…
Da li će čovek o postojanju ostaviti nekom dilemu?

Kada nas više ne bude bilo, to niko neće znati,
zato što otisci naših stopala neće u travi ostati.
Neće se znati ko je zidao te visoke i čvrste kule,
a priroda će zbog naše pohlepe večito da nas kune.

Jer ovaj poklon, što smo ga dobili, nije nam više važan…
Svet je nekako postao lažan, a čovek ohol i važan.
Priroda treba da bude hram, za duše koje se gube,
bašta, koja će do kraja sveta, da spaja i veže ljude!

Ljiljana Tamburić

ZASADIMO LJUBAV U SRCA NELJUDI

Zeleni šuma, a u njoj ptice, cvrkuću pesmu o miru…
Pesmu o miru, slušaju ljudi, koji se ratu opiru…
Ratu opiru i tiho plaču, žaleći decu što pate…
Decu što pate, gladnu i bosu, dok- umiru im tate…

Umiru tate, kuće se ruše, glad im u kosti ušla…
U kosti ušla, snove im cepa, strah im misli ne pušta…
A još je juče, po vedrom nebu, letela ptica sa granom…
Ptica sa granom, sada ne leti, nad bolom i nad stravom…

Nad stravom lete, gvozdene ptice, sejući seme smrti…
A seme smrti, mora se jednom, za navek zatrti…
Zatrti ljubavlju, među ljudima i među neljudima…
Neljudima, lepotom zaprašiti, otrov u umovima…

U umove baciti, bukete cveća, da procvetaju nade…
Nade će seme, ljubavi dati, da se radosti sade…
Saditi biljke, mira i sreće, u srcima dece naše…
Naše će molbe, za spas planete, verom nasuti čaše…

Nasuti čaše, pa nazdraviti, razumu što ljubav širi…
Što ljubav širi, oprostom iz srca, u ratu nacije miri…
Nacije miri, ljubav i duša, što ume stvoriti raj…
Stvoriti raj, živeti život i ljudski dočekati kraj.

Ljiljana Tamburić

POSVETA USAMLJENIM DUŠAMA

Spušta se sivila zastor, na kuću u klancu tišine,
iz magle štrči dimnjak, k’o da se za vazduh bori,
crnim se dimom diči, dok slaba vatra gori
danima kada travu, prekriva belo inje.

Klokoće živa voda, žureći preko kamenja,
pored nje leži mala, već nakrivljena kuća
s’ koje se runi prašina i viri kostur od pruća,
umesto praga, žila, od jasikovog korenja.

Miriše trulo lišće, prošlu jesen što pade,
magla pogledu neda, da vidi visoke grane,
samo dvorište malo, u oko može da stane,
u polomljenom plotu, izgubile se sve nade.

Tu živi jedno čeljade, niti je zver, niti čovek,
sa vukovima vodi, razgovor jezikom šume,
ptice mu pevaju pesme, čežnje i nade pune,
zvuci samoće se šire, od detinjstva, pa dovek.

Može da vidi mesec, nekad, kad vedre su noći,
u podne, letnjega dana i sunce u zenitu,
ti mu trenuci brišu, samoću u duši skritu,
i sumnju da puteljkom, niko mu neće doći.

Kada ga san opshrva i mir k’o smrt mu dođe,
sanja da sedi s’ ljudima u nekom cvetnom raju,
gde čuje umilne reči i živu dečju graju,
trgne se pa poželi, odmah tamo da pođe.

Sudbina njega veza, za ovaj vlažni klanac,
odakle polako stranom, može do vrha planine,
odatle možda uspe, kroz misli da se vine,
a da surome orlu, ne bude slatki mamac.

Možda je nečiji otac, taj čovek što sreće nema,
što sam, sa zebnjom traje, daleko od očiju sveta,
stara je kuća, odavno, postala mala krletka,
u kojoj samoća može i ceo vek da traje.

Ljiljana Tamburić

A tek me čeka ledeni talas

U očima se još kriju proleća,
odavno precvetala i svela,
dok zenice čuvaju radosti tajnu,
ispod crnila tananog vela.
Mrežnjače su moje pune maslačaka,
poput balerina razigranih,
pod trepavicama još skrivam slapove,
od nekih suza neprolivenih.
U telu držim pljuskove letnje,
iz sutona julskih dana
i avgustovska purpurna jutra,
kristalnom rosom okupana…
Pod kožom još osećam mravinja legla,
kako se životom pune,
Još se kroz udove rastežu žile
i ritam daju k’o strune.
U kosi i noktima, boje slonovače,
naziru se jesenje pege,
na terakotu podseća me koža,
usahla od životne žege…
U skutu spavaju plodovi jeseni,
da me sačuvaju žudnje,
da budu uteha pogledu samotnom
za dane naredne, sudnje.
A tek se očekuje dolazak dana
hladnijih od ledenog groba,
kad se zatvara života ciklus,
k’o ciklus godišnjih doba.
Imam na licu osmeh, k’o dete,
što se raduje svemu,
nemam pred zimu koja dolazi,
ama baš nikakvu tremu.
Moje su oči, koža i kosa na ovaj susret spremne;
Osmehom umem grejati misli
kad hladni talas krene.

Ljiljana Tamburić

ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА

Док под војском цео Балкан гори, ратни вихор заставе вијори,
а заставе крвљу окупане, из јуначких руку ишчупане…
На њима се круна српска злати, испод круне орлови крилати,
главе дигли, кљуном небо секу, пола света чује ратну јеку…

Син и отац један другог бодре, да не боле ране због слободе,
кроз вене им снажни дамар куца, у грудима јуначка им срца…
Испред њих су каплари, јунаци, изнад глава светле им барјаци…
У рукама пушке, бајонети, крв вољених да се њима свети:

Запаљене куће по селима и чељади, колико ту има:
од старога оца са шајкачом, преко драге над малом колевком,
све до мајке мртве у кревету, прободеног сина бајонетом…
Болне слике разум замућују, и намеру часну учвршћују:

Настави са читањем “ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић”

Ako rešiš da se vratiš sine

Kad poželiš nekad da se vratiš, ti povedi sa sobom i dragu
da okusi soli i pogaču s’ kojom ću vas dočekat’ na pragu.
Vrata su ti uvek otvorena i ognjište kućno potpaljeno,
unutra te čeka sve što voliš i na stolu jelo omiljeno.

Ovde su ti zarasli puteljci kojima si bosonog jurio,
presušili potoci kroz šumu, preko brvna gde si prolazio.
Ni ovaca, ni goveda nema, na livadi što si napasao,
izvor onaj sa koga si pio u vrbe je davno zarastao.

Ali stoji još na zidu slika, tvoga oca, pradede i dede,
na ekseru kandilo još gori, na plafonu još su stare grede.
Na ikoni Svetoga Nikole zadenuta grana bosioka,
on te čuva dok putuješ svetom od nesreće, gladi i poroka.

Iznad kuće isto nebo plavo, isti vetri još ovde duvaju,
na istoku ista zora sviće, isti petli ranom zorom poju,
Isti miris Šumadija čuva: na sir, kajmak, ajvar, gibanicu,
vinograde, bašte i šljivake, tek poteklu ljutu šljivovicu.

Ako nekad rešiš da se vratiš, ti dovedi ovde svoju decu,
pokaži im gde si se rodio, odakle im koreni potiču…
Pokaži im tri Morave reke, kroz Srbiju ko vene što teku,
spomenike, crkve, manastire izgrađene još u srednjem veku.

Nigde lepše vode neće piti, niti slađim voćem osvežiti,
ovde će ih osvojiti ljudi, istorija dobro naježiti…
Tradiciju upoznaće srpsku i kako će čuvat’ božju slavu,
nepokornost, pravednost, istinu, za koju će izgubiti glavu.

Nahraniće dušu im molitve i pevanje mladih monahinja,
obojiće oči zelenilom, četinarskih i hrastovih šuma.
Srca će im razigrati zvuci harmonike, svirale i trube…
Deca tvoja ići neće nigde, u Srbiju kada se zaljube!

Ljiljana Tamburić

Kad odlaziš, okreni se

Kad odlaziš, okreni se, pa pogledaj iza sebe,
trag za tobom, vidi li se, ostaje li deo tebe?
Za potomke, za sećanje, da te vide u mislima,
da ih vodi obećanje, da ćeš uvek biti s’ njima.

Kad odlaziš, ostavi im, u amanet dedovinu,
pooranu, zasađenu, i livadu pokošenu…
Ostavi im spomen ploče, zadušnice za prapretke,
da posete, ako hoće, to korenje i začetke…

Kad odlaziš, ne moraš im, ostaviti kuće, kule,
neće biti od koristi, zemne stvari što istrule…
Ostavi im za sećanje, istinu o zemlji ovoj,
kazivanje, svedočenje, o golgoti preživljenoj.

Kad odlaziš, pogledaj ih… vidiš li u njima ljude,
hvaliće li te potomci, Il će možda da ti sude…
Što im treba izgradiće, još i lepše no ti što si,
dal’ nauči svoje ptiće, da u srcu ljubav nose…

Kad odlaziš, digni glavu, mirnu savest tamo nosiš,
imaš hrabrost, imaš slavu, zlom vremenu što prkose.
Pa pogledaj svoje stope, njima sada tvoj sin gazi,
ruke kad se tvoje sklope, ostaće na tvojoj stazi.

Ljiljana Tamburić