КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ – Љиљана Тамбурић

КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ

Сто бисера у ђердану Крушевац на себи носи,
међ Расином и Моравом на багдалској благој коси…
Свако село, једна перла, историју своју чува,
низ сокаке и авлије завичајни ветар дува.

Са истока Мојсиње их, планинама, шумним краси,
крај Мораве расту навек дуње, трешње и ораси,
калемови од свог воћа у крају се овом саде,
вредни људи у селима не штедећи себе, раде.

Сред Србије Троморавље, царске круне постојбина,
Сталаћ као браник српства и Крушевца, вековима…
Ту се скрила Света гора, седамдесет манастира,
одзвањају и сад звона у брдима од кашмира.

Лазарева војска јаше по калдрми Лазарице,
Љубостиња на фрескама, чува Миличино лице
сваки камен у Крушевцу, носи сећање на дане
када Турци на Косову зададоше тешке ране.

Поносна сам на град овај, поносна на претке своје,
нараштаји данашњице ко и преци, се не боје…
поносим се историјом, за истину живот дајем,
ма где да сам, срце бије и пати за завичајем.

Крушевачким улицама моја душа обитава,
па одатле педаљ лево, под ребрима срце спава,
у том срцу лежи извор
свих свитања и сумрака,
свих храстова златолисних, младих грана од бадњака.

Кад осетим мирис липе и ослушнем шум јаблана
поре ми се тад отворе знаним мирисом с Балкана,
све ми тада недостаје, свака травка мога краја,
сеоска и градска граја, небо мога завичаја!

Љиљана Тамбурић

У нама још цвета бела љубичица Љиљана Тамбурић

У НАМА ЈОШ ЦВЕТА БЕЛА ЉУБИЧИЦА

Свет је мало место, у свемиру скрито
и у њему душе што се вечно траже,
ништа није тако, стварно, истинито
као кад ти неко, да те воли, каже,
па ти се отворе златна рајска врата,
из срца полете ластавица јата.

Тако је и нама у младости било,
на два краја света чекасмо се дуго
изнад нас се једном небо отворило,
па нам тихо шапну – До виђења туго!
Кренусмо ка месту, где ћемо се срести,
где ће нас судбина незнана навести.

Нашли смо се онда, под облаком белим
са кога је вила просипала цвеће,
ко лептири полетесмо једно према другом,
ти тренуци беху за нас пуни среће,
тада ти припадох срцем својим целим
само да те волим од тог трена желим.

Постао си јутро што ми сан прекида
и вечерња румен што ме нежно грли,
ноћна жудња што ме успавану кида,
зрак сунчани што ми у пољубац хрли…
Постао си лађа којом кроз дан пловим,
биће што ме воли и које ја волим.

Постала сам тада део твога бића,
снага која држи твоје тело јаким,
храна души гладној, место јела, пића,
ваздух од код живиш са уздахом сваким…
Кажеш да у мене, ко у Бога гледаш,
у руке би моје, живот свој да предаш.

А небо над нама златне звезде сипа,
додаје нам боре и седи нам косе,
године нам ниже, ништа нас не пита,
месечеве мене осеке нам носе…
У нама још цвета бела љубичица
док нам кости ломи, старост- бесрамница.

Љиљана Тамбурић

БЕСКОНАЧНА НОЋ – Љиљана Тамбурић

БЕСКОНАЧНА НОЋ

Разапети Исус гледа са купола манастира
како туђа нека војска у светиње српске дира
са дланова крв му капље на зидине освештане
моли оца да да веру и подсети на праштање
напаћени народ овај да замоли за стрпљење
док из ноћи бесконачне не стигне им избављење.

А снага на издисају, бори се са мрклим мраком,
само слике понижења долазе са зором сваком
слобода се мери кратким погледом до краја села,
на пушкомет од авлије заробљена радост цела.
Није овај народ вичан да од других тражи помоћ
убија га и сатире разапета црна поноћ.

Нема сунца, ни месеца да раздане ову таму
оставише на Косову своју децу, свеци, саму
под опсадом непознатих назовимо мировњака
под чизмама њиховим се ломи млада српска травка.
А вукове, бесна псета, кад заурлају у поноћ
ослободе па хушкају – не треба нам таква помоћ.

Неизвесно и сво црно, сутра, чека на буђење
хоће ли се избрисати онда ове тесне међе
могу ли нам опростити кости наших најмилијих
под здробљеним споменима где се душа жива вије.
Обилазе важни људи, тобож хоће да измире
ал никако да нам врате, извор, српство где извире.

Бесконачна ноћ нам грли већ одавно гнезда празна
питамо се дал смо криви чему ова тешка казна
ко поломи снажна крила нашим силним орловима
да ли плачу градитељи цркава и манастира.
Види ли се крај на путу злоби лажи, нељудскости,
ил ће навек свет да глође слободарске српске кости.

Љиљана Тамбурић

UZALUD U NEBO GLEDAMO – Ljiljana Tamburić

UZALUD U NEBO GLEDAMO

Ugašene su odavno
svetiljke naših svitanja
i odgovori su zanemeli
na nekad važna pitanja…
Utihnuli su koraci
besciljnih kišnih lutanja,
davno zamreše u nama
gugutava šaputanja…

Ostaše da trče ko senke
olako data obećanja,
oglasiše se iz mraka
neshvaćena nam ćutanja,
padoše davno u zaborav
crteži planova i nadanja,
nestaše ideje o tome
čime se lome stradanja.

Prekri nam prašina osmehe
na nekad lepim slikama,
izbledeše lila boje
na suvim perunikama…
U grudima se nerečene
nebitne reči taložiše
čuvasmo predugo sećanja
dok se godine množiše.

A sad se pitamo gde smo
šta nas je prazninom zasulo…
Negde se usput nemarno
životno biserje rasulo
stihovi, da smo živeli
zvezdanom prašinom se pisali
u hodu su se tragovi
nošeni vremenom brisali.

Uzalud u nebo gledamo
dok odgovore čekamo…
Poslednje kapi iz srži
sa suvih dlanova ližemo,
po pepelu sivom i hladnom
nemarno prstom pipamo
i dahom što se gasi
feniksa u vazduh dižemo.

Ljiljana Tamburić

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ – Љиљана Тамбурић

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ

Била сам
јака корњачина кућа
која је у себи крила
златне полуге.
У тим би одајама
по некада само чула лако, бојажљиво корачање
испод оклопа се крила,
молила се и понављала:
-Боже, ја нисам добра вила
и немам срце за бацање.-

А оно је шапутало тако-тихо,
ко жубор још нерођене воде,
вибрирало коморама,
у крви се давило
док је у њему куцкало било
и титрало некако мило…

Доста су ме вукле струје
и у белу пену ме пениле,
превише олуја
моје је прозоре ломило.
Зашто се само на мене
одвезано зло окомило
и све муње разуздане
на моје груди устремиле?

Понекад у глуво доба,
савест ме тихо успављује
каже ми – Ниси крива-
док брише ми из грла грцање,
а ја се постидим себе
скривајући делиће поноса.
Из мене се чује кукавичје клицање
и стиша се као смрт хаоса
док кријем под челом порицање…

Ја немам више срце за бацање!

Љиљана Тамбурић

МАГИЧНА ПЕСМА – Љиљана Тамбурић

МАГИЧНА ПЕСМА

Под овим шареним Небосводом
кад праскозорја сићани сати
у мимоходу међе прескачу
питам се да ли Песма се везе
у сребрном меком срмовезу
или је крпим к’о крпењачу.

Ја бих плаштаницу да осликам
од прозрачности Бога и Неба
на перу белих Анђелских крила…
Красноречивост у рам да ставим
што ниоткуда иза граница
чистим лиризмом трепетом свира.

Ах, у ово бих бремешно време
богохулних мрачних сновиђења
створила магичну Песму малу
што својим вибратом и безгласјем
може да вришти ниоткуда
и ехо потопи у бескрају.

Неиздрж неки оловку ломи
док мисли несвикле том задатку
вуку ми стихове у тишину…
О, Песмо…Немој… Непрочитана
да скријеш се мртва и постиђена
у неку мрачну нигденигдину!

Љиљана Тамбурић

КОСАЧ – Љиљана Тамбурић

Косач

Био је срндаћ с’ погледом вука
С’ ногама јаким и снажних сапи
Носио гене деде хајдука
И срце које за срећом вапи.

Ујутру мајка, уз парче хлеба
У џеп му жуту јабуку стави
И каже- Сине ноћ је далеко…
Немој да лежиш по влажној трави!

А он на раме окачи косу
И малу торбу са брусом танким
Крене у сусрет првом откосу
Поздравља птице осмехом слатким.

Полеже трава под јачом силом
Миришу биљке на прву росу
Он црта редове као свилом
И крати ливади пребујну косу.

А кад у подне затитра ваздух
Поравна шакама грудве у хладу
Обрише јабуку о влажни пазух
И загризе је као награду.

Залегне под крошњу дивљаке крушке
Уморне руке стави под главу
Хладовина стеже га оберучке
Топло се небо на њега свали.

Ливада живне, почне да дише
Цветним се прахом скакавци гуше
Успавани косач цео мирише
На зној и гњиле оскоруше.

Уморно тело у сну се грчи
Сања олују, облака пролом
И оца како од куће трчи
Да се побије са првим громом.

Из сна се тргне, протегне ноге
Избруси косу, у шаке пљуне
Сети се из снова непогоде
На пос’о јурне к’о младо јуне.

Ја га познајем баш из тих дана
Кад голобрадо бејаше момче
Сада му коса неоклепана
А многа лета снагу му коче.

Ево га седи на прагу куће
Брише зној са чела орошена
Ту га затекне ново свануће
А ливада му непокошена.

Љиљана Тамбурић

ИЗМЕЂУ ЖИШКЕ И ПЕПЕЛА – Љиљана Тамбурић

ИЗМЕЂУ ЖИШКЕ И ПЕПЕЛА

У ноћи пурпурног месеца, уз вино и блуз што убија,
сретоше нам се погледи к’о два злочинца у ћелији…

Из мене побеже Газела, с’ очима невиног анђела,
спадоше, крила ми бела, у ватру жарког заноса.

Бедра су моја узаврела, постала део твог тела,
прсте сам танке, међ’ твоје, несташне прсте уплела…

Рамена сам ти љубила, к’о да сам пијана невеста,
ти си ми скупљао косу, што се по теби расула.

Додирнуо си ми образе, док сам пред тобом црвенела,
у грудима нам је олуја, од жеље и страсти беснела…

Под ноге, маске смо бацили, испод нас земља је горела,
а прошао је тек трептај, између жишке и пепела.

Љиљана Тамбурић

KAKO SE POSTAJE PESNIK – LJILJANA TAMBURIĆ

KAKO SE POSTAJE PESNIK

Kako se postaje pesnik?
Pitanje teško… I često…
Jer pesnik je čovek – svitac- što nema svoje mesto.
On od malena luta, da sve na svetu vidi,
Njegovo srce za novim i nepoznatim, bridi…

Rodi se kao pesnik, a da tog’ ni svestan nije,
sa sobom ratove vodi, s’ mislima bitke bije,
svet oko sebe gleda, sve mu je, lepo i sjajno,
sledećeg dana, se pesnik, oseća malo, očajno.

Pesniku, slike se razne, ispred očiju pletu…
Teške životne staze, kroz pesmu predstavlja svetu,
kad se zavesa digne, na pozornici života,
pred njim se odvija bajka, Il’ teška, smrtna golgota.

Šta tada u sebi nosi, to pesnik, nikada ne zna,
rađa se pesma nova, pomoću carskog reza,
pa bole rane… I duša, kida se na dva dela,
a čedo… Čedo je sreća i vasiona cela.

Ne možeš postati pesnik, ako se trudiš i mučiš,
nije to neki zanat, koji kroz život učiš…
Svetlost je to, iz grudi, koja sija dok dišeš,
kosmički prasak što bljesne, kad pesmu novu napišeš.

Kako se postaje pesnik?
Pitanje bez odgovora…
Pesnika rodi majka, dok se razdanja zora,
suđenice mu dušu, udahnu istog časa
i zasade dahom seme, koje iz njega klasa.

Ljiljana Tamburić

DAR NEBESKI NA ME PADA – Ljiljana Tamburić

DAR NEBESKI NA ME PADA

Zauzdale zvezde tamu, pa kočije nebom viju,
ugledale mene – samu, kako misli, san mi piju,
pa s’ kočijom dojezdile, kutiju mi snova nose,
u nju poklon ugnjezdile, umotan u
vlati kose.

Ruke pružam prema nebu, gore vidim muza jato,
Kaliopu, Euterpu, Melpomenu i Erato,
Polihimnija se ljuti, ocu Zevsu, molbu šalje,
dotakli se naši puti, pa bez nje ne mogu dalje…

Povede me, pa me pusti, dar za liriku mi daje,
okrenu se pa izusti, – U stih pravi, život staje!-
Zvezdani se poklon tada, ispred mene sam otvori,
dar nebeski na me pada, vasiona pesmu stvori…

Napisah tad reči ove, bogovima se poklonih,
uplovih u slatke snove, pehar sreće sebi dolih,
zapisana pesma osta, da me budi u svanuća,
od Boga je i to dosta, za naredna sva usnuća.

Ljiljana Tamburić