РАСКОШНА ПЕСМА – Љиљана Тамбурић

Раскошна песма

Пишем вам раскошну песму, да њоме засеним небо
то савршенство божје пуно скривених тајни
речи кроз вене да теку и лече као плацебо
нечији животни занос исцеђен ко талог чајни.

Најлепше могуће речи, блиставе попут кристала
нек растерају тешко црнило поноћних мисли
овом бих песмом и зене из својих очију дала
сузама да се из њих нечије мутно разбистри.

Раскошну песму пишем, нудим из себе страсти,
нека останем кора од старог трулог цера
нека попије жељан понуђених му сласти
памтећи магичне дане пуне Божјег весеља.

Када раскошна песма обузме видокруг цели
и тело ношено снагом постане обичaн баласт
схватите да у животу све се на пола дели
од пола века свој си па макар и мало будаласт.

Пишем ал не успевам да свилу у иглу уденем
тек написана песма нит помаже нит лечи
ал титра у мени жеља да пре него ли свенем
исплетем раскошни венац од нових магичних речи.

Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ – Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ

Ми нисмо као други
Патимо јер смо живи
Нама се вечно суди
Стално смо некоме криви
Посебни смо и своји
Срца нам увек трепере
Свако би да нас освоји
Да нам уведе мере
Да нам укроти душе
Да нам срца увеже
Покушали су то јуче
И данас плету мреже

Хтели би да нас поробе
Да отму нашу слободу
Да веру ставе на пробу
Да нам замуте воду
Вуку нам децу на страну
Одвлаче их на слепо
Стаблу нам секу грану
Лажу да тамо је лепо
Овде је гнездо из кога
Полеће понос и снага
Гроб оца мога и твога
Врата кућнога прага

Овде је мирис детињства
Босиљка, земље и хлеба
На небу божја светиљка
Све је што нама треба
Са зида нас гледају преци
Историју причају часну
Пазе наш живот свеци
поруку шаљу нам гласну:
Народ смо који је знао
Да пада и да се диже
Што сину није дао
Да туђе чизме лиже

Што је до задњег даха
Бранио огњиште своје
У стопи земљиног праха
Чувао своје хероје
Народ смо који запева
Заигра и кад је тешко
Што чува одоре царева
Поносан на порекло
Чије се заставе вију
Од памтивека до данас
Јер нас надмоћни бију
Хушкају шакале на нас

Из наше крви се рађа
Изнова Србија нова
Лепша но икад до сада
Снажнија, јача и боља.
Сутра је ново време
Нова нас чека борба
Збацити старо бреме
јутра нам долазе добра
Страдања било је доста
Треба нам сада бајка
Душа нам пуна опроста
Нек живи Србија, мајка.

Љиљана Тамбурић

POEZIJA – KUTIJA ČUDESA * Ljiljana Tamburić

POEZIJA
(KUTIJA ČUDESA)

Poezija-iskona sjaj, kristalna aura svesti
Što kao pehar, blista, na polici pisanih reči
Nju ćete kao sirenu, u moru tišine sresti
Gde rimom, telo i dušu, od malodušnosti leči.

A nastala je odavno, u vreme nesavršenstva
Sa prvim gubitkom Raja, kad čovek poče da pati
Ponestade mu lepote i izgubi sva blaženstva
Te rečju reši, punoću, spoznaje sreće da vrati.

U umu su nicale reči, nove, čudne i teške
Nadimala su se pluća, i oticale su nepce
Vremena ne beše mnogo, da se naprave greške
Prve su pesme ličile, na sasušene vence.

Nekazano, kao teret, pesnike poče da mori
Kao bremenite žene, nosiše usude svoje
O, da li će jurnuti lava, grotlo kad se otvori
I dal’ će nebom da sinu, najlepše svemirske boje.

Poezija je sve ono, što iz čoveka iskipi
Plačljivo, voljeno čedo, sačuvano da poraste
Pa kad se kao takva, izvuče iz kožnatih niti
Poleti ljudima sličnim, kao što polete laste…

Osuđenica na prezir, obučena u metafore
Uvek skrajnuta s putanje, na marginama slave
Usipana kao vino u čitalačke amfore
Naiskap ispijena, kad dođe vreme za zabave.

Ona je zvuk i tišina, ritam, boja i osećaj
Sa nagonima stvarana, često mešana s bolom
Nekad je medeno vino, a nekad pelina gutljaj
Počne valcerom divnim, a postane ples sa đavolom.

Poezija sama po sebi, jedan je oblik magije
S Božjom promisli dođe, pesnika za ruku vuče
Da piše pesme radosti, il plače uz elegije
Nekoga da ozdravi, a nekoga da dotuče.

Iz te kutije čudesa, izvuče svako, baš ono
Nitima ranjene duše, za sebe što će da veže
I kao da stihovi nose, neko magično zvono
Neko im se zadivi, dok drugi sumanuto beže.

Ljiljana Tamburić

Norveška u srcu- Ljiljana Tamburić

NORVEŠKA U SRCU

-Velkommen til Norge, – reče mi mladić ljubazno
I zadivi me svojim savršeno belim zubima
Zamotah bolje šal, ko da je to bilo važno
I potražih sunce među nepoznatim ljudima.

Ovde je pola mene pustilo svoje korenje
Porasli su izdanci kroz ledenu koru severa
Vetrovi oštri im seku tople južnjačke gene
Otac ih sakri u kapu skrivenu na dnu kofera.

Primi se i moje seme na ovo tuđe tlo
Zavoleh ovu zemlju koja mu pruži šansu
I ovo sunce blago ne greje nekim zlom
Liči na naše al ima, jednu bleđu nijansu.

Ljudi su i ovde ljudi, i dobrih i loših ima
Mudrost u sebi nose, smirenost i toplinu
Magiju vide u tome što dugo traje zima
Priroda zahvalno vraća, dajući im bistrinu.

Ovde snegovi mirišu na čiste dečje pelene
Vazduhom struji sveža, mirisna nota mora
Oblaci s vetrom jure sure polarne jelene
Veče nema početak nit završetak zora.

Svako svoj život živi iza fenjera na prozoru
Ili srebrne zvezde na ulaznim vratima kuće
Ulici ne pada teško, zahvaljujući dekoru
Da svojim sankama, ljude, kroz bele prtine vuče.

Dečji crveni obrazi i sreća što ne prolazi
Greju zimsku idilu šćućurenu među stene
Ovde gde sunce izlazi i gde u podne zalazi
Gde je često iskosa ogrejalo i mene.

Sretaše me i leta, blaga, do neba zelena,
Milion tirkiz jezera, plavetne nebeske oči
Bezbroj parkova gradskih, raskošnih poput goblena
Jorgovani što lila boje vesele noći.

Zeleni tepisi grada, somotni ćilimi mekani
Lepotom svojom grle, ljude, da tu se druže
Iznad njih krošnje javora kao miljei heklani
Radost i neka sreća među ljudima kruže.

Bele su noći magija za spuštene roletne
I prozori su predstava za male gladne ptice
Na svakom ćošku, ovde, stranca možeš da sretneš
Svako na sebi nosi svoje skriveno lice.

Na obroncima planina crvene kuće- pečurke
Zaspale u tišini ribolovačkih priča
Šapuću deci legende duboki sneni fjordovi
Ko iz kamenog kaveza nekog opakog bića.

Vikinzi teraše brodove sa zmajevima na pramcu
Gusari i osvajači dugačkih, riđih brada
U flaši ljubav slaše pisanu u pisamcu
Priče o njima kruže Norveškim morem i sada.

Zlatnim je suzama plakala, prelepa boginja Freja
Žaleći za svojim mužem, neverom tugu krila
A on se vraćao kući s gomilom ratnih trofeja
Ne znajući da ona u skute muškarce skriva.

Trolovima su ovde plašili nestašnu decu
Ta bića i danas negde među knjigama žive
Pevaju čupave pesme kao srp tankom mesecu
Ostavljajući stope na tek poorane njive.

Verujem da nije bajka, u moru sirene žive
Hladna Norveška voda u dubini ih čuva
Plašljivi članovi posada za nesreće ih krive
A one su samo svici koje ubija bura.

Kao što naši preci imaše boga Vida,
S dvokolicom na nebu njihov se zvaše Tor
Kao što našu majku o nama mori briga
I njihova isto brine, zovu je kratko “Mor”.

Zavoleh ovu zemlju ko da je i ona moja
Ljudi su do skora bili kao i mi seljaci
Ali u njima osta ona iskonska volja
Da se zadrži sve ono što tradiciju krasi.

Ponos je ovde za mlade da nose narodnu nošnju
U njoj se krste u crkvi i nose je na venčanju
Ovde se stavlja hleba u prućem pletenu krošnju
A vunom štrikani prsluk svima je u ormaru.

Ovde je prva hrana, domaća ovsena kaša
Posle nje hleba i sira i čaša dobrog vina
Domaći hleba se mesi samo od crnoga brašna
Pa tako dožive stotu, nek je na zdravlje svima.

Dečja igra u blatu i zalogaj uzet sa poda
Ne može da donese bolest il nešto mnogo gore
Ljudima prija hladna, stopljenih lednika voda
I skakanje sa stene u pomodrelo more.

Čudna lepota krasi zemlju što svakog prima
Ljudima ruke pruža i prijateljstvo nudi
Da ovde nađu mesto i duši svojoj smiraj
Pomažu njeni divni i gostoljubivi ljudi.

Ljubav na prvi pogled desi se s dolaskom prvim
Kad dođoh kako bih polila, tek izniklo mi cveće
Ovaj mi vazduh uđe u svako zrnce krvi
A moje oduševljenje uvek je sve veće i veće

Evo i danas, tu sam, ko da sam došla kući
Celu noć snežni vetar nanosi beli šlag
A moje se oči cakle i dlanovi su mi vrući
Jer ispred mene stoji onaj što mi je drag.

Uskoro vraćam se kući, brzo prolete vreme
Na pola delim dušu, ne spavam dobro noću
Ostavljam zemlji ovoj ljubav i srpsko seme
-Velkommer tilbake! mi kažu, a znam da sigurno hoću.

Ljiljana Tamburić

Тако бих се радо бацила под дугу – Љиљана Тамбурић

ТАКО БИ СЕ РАДО БАЦИЛА ПОД ДУГУ

Тако ми је јутрос у прозорска стакла
покуцала млада зимзелена грана
сањиве ми очи лепотом дотакла
природа јој дала изглед филиграна.

Па ми свежи мирис пробуђеног јутра
раздрма сва чула заспала одавно
осетих да нешто каже ми изнутра
да не може више да нам буде равно.

Тако бих сад радо отишла одавде
у борову шуму што ко човек дише
да легнем на траву у дебелом хладу
о природи песме одатле да пишем.

Тако бих се радо умила на зденцу
и попила воду што на бор мирише
дивила се цвећем исплетеном венцу
прострла под себе разнобојно лишће.

Тако бих се радо бацила под дугу
да се боје њене разлију по мени
да створим од себе неку личност другу
ко врба крај реке да се зазеленим.

Тако бих се радо распевала наглас
да се од планина чује гласни ехо
везала бих птице за танани појас
да с њима одлетим под небо далеко.

О како бих данас урадила нешто
што ће да ме распе природи у крило
само кад бих могла да одбацим вешто
оно што сам до сад живела и била.

Па да ми се врати исконско памћење
да сам и ја део те зелене приче
део земље, воде, ливаде и стене
и да моје очи на изворе личе.

Љиљана Тамбурић

Промоција три књиге у једном дану – Љиљана Тамбурић

Промоција три књиге ауторке Љиљане Тамбурић у једном дану – 1. марта 2023. године у 19 сати у Белој сали КЦК! И догодило се!

На промоцији књига Љиљане Тамбурић: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ и ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ говорио је (о све три) Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Невена Татић Карајовић ( о књизи ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ) и Јелена Протић Петронијевић, која је осмислила и водила целу промоцију. Поезију Љиљане Тамбурић, осим саме ауторке говорили су и Лука Кијачић и Јована Живковић. Миљко Шљивић је говорио своју песму посвећену Љиљани Тамбурић. Ово прелепо поетско вече музиком је обојио Иван Ћукић Ћука, а за микс пултом је био Бранко Симић из Културног центра.

ИГРА КОЈА ТРАЈЕ – Љубодраг Обрадовић

Пре две године Љиљана је написала прву књигу поезије и већ тада сам написао да су јој песме одличне… Сада је пред нам њена трећа књига, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ, најобимнија по обиму и такође по квалитету, а утисак је остао исти, чак је још бољи. Песму су јој заиста одличне и нема се ту шта одбацити. Кад би се хтело гледати мак на конац, мора се прихватити чињеница да лоше нема.
Настави са читањем “Промоција три књиге у једном дану – Љиљана Тамбурић”

НЕКЕ ПЕСМЕ НЕЋЕ ПРЕЖИВЕТИ – Љиљана Тамбурић

НЕКЕ ПЕСМЕ НЕЋЕ ПРЕЖИВЕТИ

Неке ће се песме кроз снопове светла
провлачити као свици кроз пшеницу
миловаће класје топлим дахом лета
личиће на златну меку плетеницу.

Неке ће се песме рађати ко деца
уз јауке болне руке што их пише
порођајни крици даље од месеца
од свемирског јеха одјекнуће више.

Неке ће се песме певати уз кишу
и звучаће као дивна химна среће
у другим ће тужне риме да се бришу
док на одру дана већ се гасе свеће.

Неке ће се песме у књигама наћи
од њих ће се плести нежни руковети
друге ће ко сунце на западу заћи
изгубљене негде, неће преживети.

Љиљана Тамбурић

OČEVA BRIGA – LJiljana Tamburić

OČEVA BRIGA

Poguren čovek hoda dok mraz mu lomi kosti
U ruci nosi sveću i flašu crvenog vina
Njegov ga vinograd čeka ko da mu dolaze gosti
Al ovaj gost je duša kojom već vlada zima.

Rukama starim i hladnim, čovek miluje Čokot
Breme godina nosi na plećima i duši
Zube je stegao jako, ne čuje se ni cvokot
Dok ga hladnoća i magla sve više štipa i guši.

Vinograd nekada beše njegova najveća radost
Od Trifundana, do zadnjeg, ubranog sočnog grozda
Detinjstvo u radu sa ocem i srećnu, bezbrižnu mladost
Veselila je u jesen okićena vinova loza.

Blago se ovo pod nebom još bori da olista
Sinovi odoše davno da tuđe njive oru
A starac sa srcem lava, njegova duša čista
Vinom nazdravlja Bogu, u njivu krene u zoru.

Evo i ovog jutra kad Trifundan osvanu
Oreza prvu gidžu, posipa po njoj vino
Zapali sveću i tamjan, poljubi vinovu granu
Znajući istinu pravu beše mu do neba krivo.

Srce je svoje dao za ovu grudu crnu
Koja mu uzvrati uvek blagom što dušu leči
Kad jednog dana ode pred Boga na istinu
Ko će praviti vino za slavlja njegovoj deci.

Ljiljana Tamburić

НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ – Љиљана Тамбурић

НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ

Увек си зрно у пољу пуном врана
Трофејни јелен на крају ловног дана
Клупа на путу од хиљаду тешких миља
У ливади сувој, шака лековитог биља.
У кошницама трутова, једина си матица
-У свему најбоља – твоја је крилатица
Из сваке гомиле штрчи ти паметна глава
На твојим грудима, тешко стечена слава…
На брзаку си увек чврста даброва брана
Твоја је крв за многе била храна
Срцем јуришаш на војску грубих паћеника
Певајући умиреш од мача плаћеника..
Србијо, земљо, намучена и напаћена
Намерно тлачена и никад озбиљно схваћена
Србијо, земљо, на ветрометини цвете
Рађај орлове, да твојим небом полете
Па да крилима заклоне облаке сиве
Што сеју мржњу на твоје плодне њиве.

Љиљана Тамбурић

КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ – Љиљана Тамбурић

КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ

Сто бисера у ђердану Крушевац на себи носи,
међ Расином и Моравом на багдалској благој коси…
Свако село, једна перла, историју своју чува,
низ сокаке и авлије завичајни ветар дува.

Са истока Мојсиње их, планинама, шумним краси,
крај Мораве расту навек дуње, трешње и ораси,
калемови од свог воћа у крају се овом саде,
вредни људи у селима не штедећи себе, раде.

Сред Србије Троморавље, царске круне постојбина,
Сталаћ као браник српства и Крушевца, вековима…
Ту се скрила Света гора, седамдесет манастира,
одзвањају и сад звона у брдима од кашмира.

Лазарева војска јаше по калдрми Лазарице,
Љубостиња на фрескама, чува Миличино лице
сваки камен у Крушевцу, носи сећање на дане
када Турци на Косову зададоше тешке ране.

Поносна сам на град овај, поносна на претке своје,
нараштаји данашњице ко и преци, се не боје…
поносим се историјом, за истину живот дајем,
ма где да сам, срце бије и пати за завичајем.

Крушевачким улицама моја душа обитава,
па одатле педаљ лево, под ребрима срце спава,
у том срцу лежи извор
свих свитања и сумрака,
свих храстова златолисних, младих грана од бадњака.

Кад осетим мирис липе и ослушнем шум јаблана
поре ми се тад отворе знаним мирисом с Балкана,
све ми тада недостаје, свака травка мога краја,
сеоска и градска граја, небо мога завичаја!

Љиљана Тамбурић