Категорија: Ljiljana Tamburić

DAR NEBESKI NA ME PADA

Zauzdale zvezde tamu, pa kočije nebom viju,
ugledale mene – samu, kako misli, san mi piju,
pa s’ kočijom dojezdile, kutiju mi snova nose,
u nju poklon ugnjezdile, umotan u
vlati kose.

Ruke pružam prema nebu, gore vidim muza jato,
Kaliopu, Euterpu, Melpomenu i Erato,
Polihimnija se ljuti, ocu Zevsu, molbu šalje,
dotakli se naši puti, pa bez nje ne mogu dalje…

Povede me, pa me pusti, dar za liriku mi daje,
okrenu se pa izusti, – U stih pravi, život staje!-
Zvezdani se poklon tada, ispred mene sam otvori,
dar nebeski na me pada, vasiona pesmu stvori…

Napisah tad reči ove, bogovima se poklonih,
uplovih u slatke snove, pehar sreće sebi dolih,
zapisana pesma osta, da me budi u svanuća,
od Boga je i to dosta, za naredna sva usnuća.

Ljiljana Tamburić

KOREN BOLA

Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
još je rano da sažimam, ne bih hteo ni da delim…
Učili me u detinjstvu, da bol svoj sa sobom nosim,
u bogatstvu i u ništvu, ne ponosim, ne prkosim…

Učili me da jak budem, da čvrsto na zemlji stojim,
da ne hvalim, da ne kudim, zahvalim se što postojim…
Da mi kuća crkva bude, gde ću Bogu da se molim,
gde ću orat’ svoju grudu i pogaču da osolim.

Učili me da je nebo, nad Krajinom najplavije,
i kad, nekad, otud htedoh, to, rekoše, dobro nije.
Jer planina takvih nema, takvih reka, takvih ljudi,
-Kao voćka od kalema-, rekli su mi, -i ti budi…-

Učili me da su ljudi, tu, da jedni druge vole,
da su razne ljudske ćudi, da nepravde svakog bole.
Da Srbija u Krajini, čuva se k’o malo vode,
da se pazi i baštini, da iz duše nam ne ode.

Deda mi je ispričao, što je njegov deda njemu:
-Krajinom se svak dičio, jer je bila branik svemu.
Otomanski osvajači, tu su među postavili,
krvoloci i zlotvori, tu živote ostavili.

Krajišnici su junaci, kakvim nigde premca nema,
njihov moto uvek glasi, -Kad se gine da se pjeva!-
Od Turaka branili su, svu Evropu, pola sveta,
a onda su proterani, ili bili laka meta.-

Ubijaše decu, žene, da nam seme ljudsko zatru,
da unište naše gene, bacali su nas u vatru…
Zatvarali u logore, pa terali u grobnice,
al’ od svega još najgore, baciše nas van granice…

Ostade nam zemlja draga, Dalmacija, Kordun, Lika,
u rukama tuđeg vraga, pod čizmama bojovnika.
Pa Zapadna Slavonija i Banija, zapaljena,
Eh, Krajino, rano moja, nikad više zaceljena.

U “Oluji”, sramnom činu, moji snovi srušiše se,
deda dragi tad poginu, spašavajuć’ glave naše.
Na traktoru kod komšije, ja se zgrčih pod ceradom,
i sada mi srce bije i još živim sa tim jadom…

U dušu se strah uvuk’o, sve dalje mi kuća osta,
a kada bi nebo puklo, života mi beše dosta.
Zlotvori nas oteraše, ukradoše našu bajku,
nekom oca tad zaklaše, Il’ na pragu staru majku.

Zavičaj nam posta groblje, tuđe noge njega gaze,
Al’ naš narod nije roblje, ne trpimo mi poraze.
Život onaj iz detinjstva, u meni još ključa, buja,
ne može mu niko ništa, ne ubi ga ni ” Oluja”.

Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
prođe mnogo leta, zima, rana neće da zaceli.
Na obući što donesoh, ono malo rodnog praha,
po Srbiji ga raznesoh, al’ u meni nema straha…

Sa trinaest već odrastoh – podelih se tad na pola,
do čoveka ja porastoh, ali čuvam koren bola:
Srbijom mi noge hode, u očima mi daljina…
Misli, srce, tamo vode, gde mi ostade Krajina!

Ljiljana Tamburić

KUNEM PESMU -POBEGULJU-

Na prozoru zamagljenom, tmina crta, rose zrnce,
-san mi oči ne zatvara…
Oko mene, gluvo doba, mota svoje duge prste.
-tišina me zavarava.

Pesma mi se mota, nova, vileni mi po mislima,
-reč mi, snažna, umom hara…
U daljini, sovu budi, žamor pravi šumska vila,
-čeljust, grlo mi zatvara.

Pod jastukom, hartija mi, da zapišem pesmu, žurim,
-mastilo mi ruke prlja,
a stih mi se već iskrada, kroz prste mi stalno curi,
-dok mi pero rime žvrlja.

Kunem, pesmu – pobegulju- i jurim je ko ubicu,
-belešku u vatru bacih,
što zapisah, ne liči mi na drhtavu golubicu,
-kojoj krila već pozlatih.

Ljiljana Tamburić

POD STOLETNIM LIPOREDOM

U Adrovcu selu gornjem, Crkva svetog Trojstva,
kao spomen da nas seća, na davna herojstva…
Mnogo vojske tu pogibe, i turske i srpske,
među njima dobrovoljci, bratske zemlje ruske.

Na braniku moravičkom, boreć’ se lavovski,
pade hrabro i pukovnik, Nikolaj Rajevski,
Ovaj junak tu pogibe, pun hrišćanske vere,
hrabri čovek iz Rusije, s ljubavlju bez mere.

Boriše se telom snažnim, pod zastavom srpskom,
al’ života lišiše ga, osmanlijskom puškom.
Sav svoj život, ideale, za Srbiju dade,
narod ovaj, sećaće se te ljudske gromade.

Pred kraj, neki dan, izusti:- Smrti se ne bojim,
pred slovenskom braćom dragom, u istini stojim…
Srce svoje zaveštavam ovoj zemlji miloj,
a telo mi prenesite, Rusiji u krilo…-

Da li srce ruskog sina, Sveti Roman krije,
Il od tela junačkoga odvojeno nije…
Nije više to ni važno, dok protiče vreme,
jer herojstva, njegovoga, mi čuvamo seme.

Nesrećna ga ljubav kažu, ovamo, dovede,
napušteni u toj borbi, nemaju pobede,
pa po njemu junak Vronski, dobi svoju slavu,
u Srbiji, bratskoj zemlji, i on gubi glavu.

Nikolaja Rajevskoga, sećamo se često,
u knjigama istorije, ima svoje mesto,
a sećanje na njegovo, slobodarsko srce,
obnavlja nam ova crkva i selo Adrovce.

Pod stoletnim liporedom, u travama rosnim,
još nam barut zamiriše, pod nogama bosim,…
Oko crkve, sve šarene, što na rusku seća,
mirisna se duša vije, u kraljevstvu cveća.

Ljiljana Tamburić

POEZIJOM ME VENČAVAŠ

Pesniče, ti što si moje, uzglavlje na kome ležim,
pišem ti, dok ludo u meni, svaki se damar ježi,
venama našim se širi, vrelina slobodne reči,
i ljubavno nadahnuće, koje nam sujetu leči..

Čitaš mi misli i snove, zatim me rimama budiš,
slušam te kako mi poješ, kako mi dragost nudiš,
grliš mi ramena stihom, oči ti Amora strele,
skupljaš plodove strasti, k’o da su maline zrele.

Uzvraćam ljubav sonetom, najlepšim oblikom pesme,
čitam ti toplo i nežno, znam da drugačije ne smem,
a ti me pogledom maziš, od kose, venac mi pleteš,
usnama šaptavim žuriš, poljupce moje da sretneš.

Iz sjajnih bisernih reči, đerdane na vrat mi nižeš,
uz bezbroj divnih katrena, do samog neba me dižeš,
uz tebe, umirem, slatko, dok snage sebe lišavaš…
Pri svakom svitanju zore, poezijom me venčavaš!

Ljiljana Tamburić

VERUJEM

Verujem, da s neba, u mene gledaš,
osećam kako me maziš,
pokrovom svojim kriješ mi greške,
na moju poniznost paziš.
Pod tvojom ikonom klečim, Presveta,
bezgrešno lice ti ljubim,
oproštaj tražim, znam da sam grešna,
pred tobom svu gordost gubim.

Desnicom rukom pišem, Milostiva,
i ikone Svetih slikam;
Napišem li jedno pogrešno, slovo,
za kaznu neću da pitam…
Ako sam molitvu skratila duplo,
nemoj mi oproštaj dati,
ogrešenu dušu u sebi nosim,
zanela sam se, mati.

Sina si rodila da sve nas spasi,
Jovanu, ruku si dala…
A on ti pokloni ikonu svetu,
da bi ti rekao hvala
Trojeručice, što sijaš iz rama,
zaleči stradanja moja,
znam da opraštaš, na sebe primaš,
grehove, ne zna se broja.

Verujem, da noću savet mi daješ,
dok snove zemaljske snivam,
kako ću sutra s lakoćom čudnom,
da ime tvoje prizivam.
Verujem, da snagu verniku nudiš,
daješ mu ono što traži,
saginjem glavu, u zemlju gledam,
a ti me duhom osnaži.

Ljiljana Tamburić

DA LI VREDI ČEPRKATI

Kad’ nam prošlost bude skrita pod prašinom zaborava,
možda suza jedna pita, kada kapne sasvim sama:
Dal’ žalimo, Il’ smo život, započeli neki novi,
da’l je suza vrelih potop, dovoljan da sve obnovi?

Možda jedan uzdah glasni, vrati srcu treperenje,
pa zapita dušu setnu, zagnjurenu u smirenje;
gde nestade neprebolno iz kutije obećanja,
ona slika iz mladosti, skinuta iz žutog rama?

Da li vredi čeprkati, kidati od sebe niti,
smeš li onom što je prošlo, ponovo se približiti
jer mi više nismo isti, posivesmo u traženju,
ispralo se naše vreme, zaglavljeno u čekanju.

Ljiljana Tamburić

Mi smo samo vatra bez plamena

Možda nekad oči nam zaiskre,
onda brzo u tišini zgasnu,
Iz nas neki očaj tada vrisne
i iskaže poruku nam jasnu:
Nekada je bilo nečeg milog,
na usnama cvetala ciklama…
Al odavno sve se to razlilo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

Ponekad se zrak sunca probije,
kroz prozore utihnulog doma,
Il se kad- kad čudo neko zbije
pa se sreća desi nama dvoma…
Ko pajaci kućom se vučemo,
gegamo se kao na štulama
pa pogrešni potez povučemo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

U pepelu nekadašnjeg plama,
prstom tebi slikam ptice žive,
srce tvoje bez milosti slamam,
venama ti teku reke sive,
vređamo se, korake merimo,
istrošenost starim cipelama…
Bez razloga često se cerimo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

Prozori nam carstvo paukova,
u odžaku dim se skamenio,
ti zamuče, ni ja nisam svoja…
Kada si me nekad oženio
i kada sam htela biti tvoja
rekao si da je ljubav večna,
vazdizana nebeskim hvalama…
Desi nam se istina oprečna…
Mi smo sada vatra bez plamena

Kada uzmeš u te ruke svoje
žuti album sa slikama starim,
ja se nadam, džangrizavo moje,
likom mladim da ti žar ražarim;
pa da ćeš me naći u sećanju,
ko boginju usnulog Teatra…
Ti se predaš mračnome ćutanju…
Mi smo sada bez plamena vatra!

Ljiljana Tamburić

Pesma o Moravi

Na obodu Mojsinjskih planina,
gde se grli istok sa zapadom,
nadvila se Tromoravlja vila,
čuva Srbe rečnom kanonadom.

Dve se sestre, preko brda viju,
skupljajući vode sa svih strana,
kroz šumarke kao da se kriju,
naša Južna i Zapadna Morava.

Južna nasta, od dve Moravice;
Od Binačke i Preševske reke…
Pridruži se Banjska i Vlasina.
pa Nišava, i još, male, neke.

Toponička, u Moravu skoči,
Moravicu pokupi vesela…
Tu lepotu ne videše oči,
dok žubori, tekući kroz sela.

S druge strane, primi Veternicu,
Jablanicu, pa i reku Pustu,
onda uze, prelepu Toplicu,
pa kroz klanac, sve kroz šumu gustu.

Kod Stalaća, leže da odmori
i sačeka saputnicu milu
sa kojom će putovati dalje,
sedeći, sve, Velikoj u krilu.

Čeka sestru, što poklone nosi:
Pune ruke vode sa Đetinje,
niz Užice, sačekuje Skrapež,
s desne strane, već vide Arilje.

S Ivanjice, Moravica klizi,
kod Arilja skuplja dva Rzava,
sa Belicim, sve u tok grimizni,
tu Zapadna, malo ubrzava.

Kod klisure Ovčarsko-Kablarske
meandri je mole da pogleda,
manastire, perle ćilibarske,
da uspori – jer tu tako treba.

Kod Čačka se Dičina uliva,
Čemernica, sebe njoj predaje.
Kamenica, već se rasplinula
Sa Moravom, prema jugu, dalje.

Jedna reka, dolazi s’ daleka,
ispod Hajle, gde Ibar izvire,
Mitrovica na Kosovu čeka,
sa vodama Drenice, Sitnice.

Prima hladnu, malu, Rašku reku,
Studenicu, divnu Jošanicu,
kod Kraljeva Ibar pravi čeku,
ima mesta da primi Ribnicu.

Zapadna se Morava nadima
Šumadija, Gružu joj dodaje
Sada vode već dovoljno ima,
Do Kruševca, put će da potraje.

A Rasina – pitoma i smerna,
kraj Kruševca, žuboreć’, protiče…
Poslednja je i pritoka verna,
nedaleko, Zapadnu, dotiče.

Dve Morave, k’o vene, kroz telo
u Veliku utaču se večno,
pa Srbija, Pomoravlje njeno,
blagosilja, to bogatstvo rečno.

Poljube se Južna i Zapadna,
iz poljupca, ljubav im se sliva
u Moravu Veliku, što kad-kad
iz korita, prepuna, izliva.

Ona teče od Stalaća grada,
ka Dunavu, pa u more Crno…
Vodu nosi, sva srećna i rada,
poji svako, srpsko, žitno zrno.

Tromoravlje, vetrom je ispraća,
mašući joj, poljupce joj šalje…
Ona, puna, ljubavlju, uzvraća,
i polako, ka ulivu dalje.

Paraćin joj Crnicu dodaje,
Ravanica čeka je u polju,
Resava joj rado sebe daje
kako bi je napravila bolju.

Zna Morava i da se naljuti,
da obale grize i da plavi,
čudni su joj vodotokni puti
i porivi, nisu joj baš mali.

Kada skupi vodu Lugomira,
Lepenicu, Belicu, i druge,
ko starica, kad joj treba mira,
svoj kraj vidi, širi se od tuge.

Moravina delta, tužno peva,
lomili je, tok joj ispravljali,
u Dunavu, Šumadiju sneva
i izvore, što joj vodu dali.

Dunav spremno, otvara joj vrata,
dok se vode dve reke rukuju
kao dragu, rado je prihvata,
pa odatle skupa ašikuju.

Ljiljana Tamburić

Tradicijom miriše Srbija

Tradicija leži u srpskom odelu,
u narodnoj nošnji iz starog sanduka,
u kome se išlo na sabor i prelo,
od kanica, bluze, do gajtan prsluka.

Od čarapa crnih, štikovanih vunom,
čakšira na bridž, šivenih od čoje
podvezanom kosom, šamijom ko krunom,
sve do brojanica, na ruci što stoje.

Tradicija leži u svinjskom opanku,
vezenoj košulji i u tkanoj suknji,
u dukata niski na mladinom vratu,
pletenici sjajnoj na mlađanoj crnki.

Tradicija leži u šajkači kapi,
nakrivljenoj levo, da ka srcu vuče,
u Vrancu, kom pena, sliva se niz sapi,
kog jahaše momče, dok vetar fijuče.

To je čeza, jaram, plug kog vuku krave,
to je čerga, ćilim, krpara na pruge…
Tradiciju čine neke stvari male,
amajlije koje brane nas od tuge.

Svirajče i frula, okarina, gajde
i junačke pesme iz ratova silnih,
pa Srbine, dive, zaboravi- hajde,
glasove i zvuke pojanja umilnih.

To je kolo srpsko, najlepše na svetu,
Praznici crkveni, posela, nedelje,
pogača i slanik, gradinče u cvetu,
bosiljak u džepu majčine kecelje.

Na razboju potka, kudelja u krilu,
vreteno sa pređom, na livadi stado,
šljiva Ranka koja toči nam rakiju,
I loza što j’ Srbi ispijaju rado…

Dud, crni i beli, dunja sa ormara,
Od svog voća slatka, k’o i sok od zove
hladovina lipe, što dušu odmara,
i lek što nam toče iglice borove.

Tradicijom mirišu naša stara jela,
šušti u šumarku, dok se Badnjak seče,
klasa nam u njivi, dok pšenica bela,
čeka da se od nje pogača ispeče.

Oko nas je svuda, dedovina naša,
na čuvanje data, predata s kolena,
zapisi još pamte kraj hrasta međaša,
da za njenu vrednost ne postoji cena.

Ko je srpskog roda, treba da oživi
tradiciju, kao, od izvora vrelo…
Da je deci širi i da joj se divi,
uspomenu čuva na sabor i prelo.

Ljiljana Tamburić