CRNA – Ljiljana Tamburić

CRNA

Pio sam neku brlju što hvata, nisam osećao tlo
Da je te noći susreo nisam, ne bih dotakao dno.
Dal sam je samo sanjao pijan, il stvarno susreo tad
Misli mi njenim likom se boje, a nisam više baš mlad.

Nad rekom leteše beli leptiri, a voda meka ko svila
Na obali se pojavi senka, ko neka crna vila.
Za uzde vodi srebrnog konja, i dade mu da pije
Ponoćnim senkama iscrtana, sa ovog sveta nije.

Padoh u žbunje, sav se izgrebah, ona mi priđe bliže
Nasmeja mi se tačno u lice, krv mi s obraza liže
Upališe se ugljeni zgasili iz očiju joj tamnih
Osmeh se razli u svim bojama preko usana plamnih.

Uvojci rusi, plešu po koži, ubiše Boga u meni
Iznad nje vrba od stida suzi, i mesec se rumeni
Potiljak, pun mi znoja i srama, gušim se, kratko dišem
Bronzano telo u svoj nagoti, iznad moga se njiše.

Ciganska krv joj venama struji, sa nekom čergom stiže
Nijedna žena do toga sumraka duši mi ne beše bliže
Kao da nekom vražbinom jakom, veza mi ruke i usta
Divljom lepotom um mi očara, ah, ostala joj pusta.

Pa me odbaci ko bajat hleba i u reku se baci
Za njom se lišće sa vrbe strese, ko skupi srebrnjaci.
Ispliva tamo pod vodopadom, telo joj crna bista
Sebi u grlo prosipah reči, “bejbi, hasta la vista”.

Uzjaha konja ko beli oblak, pa se uvi ko zmija
Onako gola, sjajna i mazna, još mi u oku klija
Čujem još praporke beloga konja, i potmuli mu kas
Trgoh se, iz sna, kao iz transa,
mokar ko ničiji pas.

Ljiljana Tamburić

ЛЕТО КУЛТУРЕ 2023. – Рибарска Бања – ПоезијаСРБ

У оквиру Лета културе 2023 у организацији Рибарске Бање у конгресној сали, одржан је 31. 8.2023. године поетско-музички програм Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем У Крушевцу. Комплетну иницијативу, припрему и реализацију маестрално је одрадио Милосав Ђукић Ђука. Учествовали су песници: Милосав Ђукић Ђука; Љубодраг Обрадовић; Љиљана Тамбурић; Снежана Поповић; Јована Марковић; Живомир Миленковић Жића; Боривоје Бора Видојковић и Бранко Ћировић Ћиро. У музичком делу програма наступили су чланови бенда: 2+2: Ивица Јовановић Шљива и Иван Ђука Ђукић. Певао је и вечерас надахнути Милосав Ђукић Ђука. Још једно прелепо вече, које је било идеални спој поетске речи и одличне музике за бројну публику, а које је одлично водио и уредио Милосав Ђукић Ђука.

Настави са читањем “ЛЕТО КУЛТУРЕ 2023. – Рибарска Бања – ПоезијаСРБ”

СВА БОЖЈА НЕБА – Љиљана Тамбурић

СВА БОЖЈА НЕБА

Са врха своје планине, подижем главу ка Богу
А горе крст се пружа на четири стране света
Саставила бих небеса, у једно, само да могу
Но можда би се тако, направила већа штета.

Гледам у северно небо, изнад дубоких фјордова
Јаки јутарњи мразеви ломе рогове ирваса
поларна светлост по некад обоји улице градова
Лове смрзнути рибари, морем пуним сирена.

Црне се дани месецима, и предуго трају ноћи
Огледају се на небу људи хладни и бледи
У другој половини, од светла заболе очи
Али се никад, због тога, са другим мењали не би.

Иза себе погледам претопло небо југа
Под њим се жедна деца моле за капљицу воде
Са тропских облака, тешких, капље дубока туга
Док на плажама, странци, живе у свету моде.

Пустињски ветрови носе песак преко оаза
Па и на наше главе падају жуте кише
Док црна лица још носе печат друштвеног јаза
Ватрени зраци сунца пеку све више и више.

На западу се пали црвена боја пакла
Док гута сунчану лопту, у себе увлачи дан
Сва људска злоба, под небом, западним, већ се дотакла
И слику света зло је ставило у црни рам.

Тамо је одавно нешто умрло и сада трули
Задах се осећа ево и овде где ја стојим
Свачију кожу би запад на живо да огули
И да свачије дете безочно правно присвоји.

Насупрот њему, видим, небо источно, светло
Док роса свежином поји нови сунчани дан
Мирише поднебље, чудно, на нешто лепо и свето
Као да људе чека давно жељени сан.

И Свето писмо нам каже, истину једину ову:
С истока доћи ће правда, пролиће доброту на нас
Дојахаће, небом, Михајло, на белом, светлећем коњу
Његове небеске коњице, ево, већ чујемо кас.

Љиљана Тамбурић

SAD IH SE NIKO NE SEĆA – Ljiljana Tamburić

SAD IH SE NIKO NE SEĆA

Kao strašila, krive se, zidovi rušne kuće
Mesec protinje pipke, kroz grede na starom tavanu
Još se po malo naziru, pleva i suvo pruće
I žuta zemlja, stoletna, stucana kao u avanu…

Na vlažnom zidu letva, sa deset krivih eksera
Na jednom radnički kačket i štap od grane cera
Na drugom, tkanica, torba, masna i poderana
Preko nje žičana drška i fitilj od fenjera…

Na drugom zidu pauci, ispleli zavesu belu
Ispod nje sva u prašini, visi slika s venčanja
Umilno, baba se smeje u mladenačkom velu
Sa fotofrafije, koja, propala, viri iz rama.

Na slici crno beloj, sivilo prekrilo lica
Samo su malo, roze, ostale babine usne
Od svečanog odela, jedva se nazire skica
Dedini brkovi crni i veđe debele, guste…

Deda pod ruku drži mladu i bujnu snašu
Venac joj krasi čelo i kosu ispletenu
Ona je nana, majka, za familiju našu
Nosila na sebi, kuću, odavno napuštenu.

Duga haljina, bela, čednost je njenu krila
Deda joj beše ljubav još iz detinjstva rana
S njim gnezdo puno ptića u siromaštvu svila
I celog veka bila deci i kući brana…

Sad ih se niko ne seća, potomci žive daleko
Sliku će odneti vetar, u kovrag jednoga dana
Možda će zaraslim putem kad prođe slučajno neko
Videti prošlost kuće na crti nebeskog dlana…

Ljiljana Tamburić

OVO NAM NIJE OD BOGA – Ljiljana Tamburić

OVO NAM NIJE OD BOGA

Usud se sprema strašni, nebom se valjaju stene
Na zlo miriše dan

Veče se sumraka plaši, strepnja pala na mene
I znoji mi se dlan

Neki oblaci grdni nad gradom grotlo prave
Paklena vidim mu usta

Iz njih glasovi čudni ko da su prepuni lave
Ostaće zemlja pusta

Ko nam to gasi sunce, kao dogorelu sveću
Kad još nismo za grob

Ko strašne sumnje zrnce, baca na zemnu sreću
I prevrće nam drob

Nekog ludila ruka, meša sa Satanom karte
I bije kao grom

Velika neka muka, veća od vojske Sparte
Nad nama pravi lom

Ovo nam nije od Boga, mi smo od njega porod
Imao put je za nas

Dao nam telo od svoga, genetski, životni kod
I veru kao spas

Ljubav pokaza svima, suze, radost i smeh
I mnogo lepog još

No promeni se klima, podmesti neko nam greh
Čovek postade loš

Evo osećam nebo, kako na glavu mi pada
Plašim se da je kraj

Dajte mi makar placebo, mnogo je ovog jada
Gde nesta zemaljski raj

Ljiljana Tamburić

ПРВА РЕЧ – Љиљана Тамбурић

ПРВА РЕЧ

На трепавицама ми стихохваталице разапеле коралне љуљашке
Под капцима, поља матичњака успављују преморене видике

Очи, огледала за модра језера, горка од отровног мастила
По њима пливају беле гуске с перима тешким од стихова.

Уместо образа, ружичасти облаци упијају сузе плачљивице
Из грла се чује тек по која нота од омамне туђе неке песме

Збуњено се превијам стискајући руке под ребрима
Мало ми само ваздуха треба да кажем Прву реч

Ругалице ми под вратом критикују нерођене планове
Где да одбацим кожу а да је вукови не растргну.

Љиљана Тамбурић

ПОЂИ САДА – Љиљана Тамбурић

ПОЂИ САДА
(Посвећено последњем чувару Српског војничког гробља на Зејтинлику)

Начас застаде ветар и умуче шум зелених чемпреса
над хумкама на војничком гробљу…
Преврнуше се бели крстови и оживеше имена са камена…
Отворише се гробови и полетеше беле птице у небо…
У кљуновима им реликвије скупљане годинама
и спискови страдалника са фронта…
Машу њима и терају зле силе са умирућег тела последњег чувара…
Наричу шапатом, скоро безгласно:

Не остављај нас Ђорђе!

Навикли смо на тебе…
Бат твојих корака познајемо…
Одзвања од јутра до мрака у ритму химне “Тамо далеко”.
Будиш нас и успављујеш миром који шириш док нам шапућеш имена…
Понос и достојанство надвија се над Зејтинликом
док отвараш спискове и тражиш презимена предака
на крстовима и плочама…
И ти си део нас…
Растао си заједно са нашом славом
на јунаштву деде Саве
и уз скуте оца Ђуре.
Живео си удишући мирисе душа страдале браће …

Не остављај нас Ђорђе…

Долазиће Срби, Французи, Италијани, Енглези и Руси…
Долазиће унуци, праунуци и чукунунуци
и доносиће грумење земље
а враћаће сузе и тугу, понос и захвалност…
Питаће: ” Где је старина у војничком оделу?”

Ништа више неће бити исто…

Леђа су ти савила одликовања и ордење
које си поносно носио на грудима.
И Мајка Србија међу њима…
Полако ти се тело савијало
и срце бивало све ближе земљи
из које су те звали наши преци…
Стекао си славу,
ништа мању од њихове…
Солунски чувару српске историје…
Понеше те анђели овде настањени,
а придошли ношени ратним вихором
са њива, из сеоских средина, остављајући уплакану нејач и гробове очева…
Шетао си алејом страдалника јер је она, једино твоје двориште.
Седео си у хладовини хиландарских зимзелена
и слушао ратне приче
што их је фијук ветра разносио
из костију скупљених по грчким врлетима…

И сваког дана пребирао си по успоменама
од којих су сазидани зидови у капелици,
гледао си у лустер од метака са Кајмакчалана,
израђен у облику српског грба…
Био си поносан на то светло што је обасјавало маузолеј јунака…

Сада постајеш свитац који ће летети између гробова
јер они су постали твоја оставштина…
Не иди Ђорђе…
Зову те птице што су са капелице летеле Европом
проносећи славу и хвалу…
Дочекивао си и испраћао госте до капије
Ти највећи Србине, душечувару…
Примају те твоји преци и бранитељи отаџбине
као најдраже друштво…
Пођи сада…
И чувај, тамо иза границе овог света
највредније што је Србија икада имала:
Храброст да прсима својим голим
брани оно што је свето…

Љиљана Тамбурић

ПЕСМА МЕСЕЦА: Ј У Н ’23.

КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ

Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.

Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.

Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне

Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.

Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.

Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.

Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.

Љиљана Тамбурић

У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА – Љиљана Тамбурић

У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА

Данас смо ситно лишће у крошњи старог храста
што од семенке, плодне, првог Србина наста
стабло му се, ко барјак, на вечном ветру вијори
стално се неко дрзне с намером да га обори.

Пружају му се жиле метохијском долином
док га Косово поји, рекама као вином
зором црвене росе, боје му црвено лишће
под њим се свеће пале, док стара патња га стишће.

Под храстом војска спава, уснула вечитим сном
јунаци ставили главе свако на вранца свог
Косовка, лепа, седи, крчаг у руци има,
на усне умирућих, сипа капљице вина.

Видим Лазара, цара, усправног, ал без главе
она на путу неком, на путу вечне славе,
Јефимија златом везе, поново свети покров
када васкрсне Лазар, на време да буде готов.

У хладовину храста, стаде све што је српско
векови царске славе и сви порази с Турском
данашње тешке ране, што боле нас и пеку
док нам храстове гране, неки зликовци секу…

Они долазе ноћу, оштре секире носе
под својим скутима крију, сечења жељне косе.
Дижу се кости мртвих, кличу нам углас химну,
у корен овог храста, не дамо да нам дирну.

Долазе да оборе, необориво што је
корење нашег храста, да од стабла одвоје,
са нашег светог стабла, да истресу нам гене,
да нестане заувек, њега, тебе и мене.

Видовдан данас блиста, свечан и тужан дан
као и сваког лета, сањајмо исти сан
невера нека од нас, отпадне као краста.
Нека нас вера врати, окриљу нашег храста.

Љиљана Тамбурић

KO TRAŽI DAĆE MU SE – Ljiljana Tamburić

KO TRAŽI DAĆE MU SE

Dajte mi duhovnu hranu
Da svetovnu više ne ištem
I neko božansko piće
Da mi osvešta biće…
Neka to bude Pričest
Krv, čista, Isusova
Dajte mi pesmu radosnu
Od anđeoskih glasova.

Neka mi vid se prostre
Preko granica sveta
Svevišnji neka mi zenice
Zakiti verom što cveta…
Tražim da srce moje
Željno duhovnog mira
Kuca ritmikom pesme
Iz stihova Psaltira…

Neka mi procveta duša
Mirisom tamjana puna
I neka u mraku greha
Svetli mi čudesna Luna…
Iz Pesmarice pevam
Neka mi glas bude jasan
Iz njega da se čuje
Svešteni “tanani šapat”.

Dajte mi smernicu pravu
I snagu isposnika
Veru i nadu mom duhu
Da setim se božjeg lika,
Kad god mi kolena klonu
I kad me izda telo
Da kapne iz mene suza
Na moje majušno delo.

A delo, dajte da bude
Skrušenost, mir i smernost,
Duša čista i prosta
Poniznost, blagost i vernost,
Poštenje, nada i vera,
Poznanje, mudrost, zahvalnost,
Neka iz slabašne, mene,
Čuje se Blagodarnost!

Ljiljana Tamburić