SEĆANJE NA BARSELONU – Ljiljana Tamburić

Sećanje na Barselonu

Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…

Dok su se uzane ulice slivale u kockaste četvrti i pravile lavirinte,
Dok smo vekovima stare zidove dodirivali raširenih ruku
I pravili selfije sa polusmeškom…
Ugledala sam te među svetom na drugom kraju ulice…
Naslonjenog na visok kameni zid…

Fenjeri su nadamnom širili svoje crvenkaste prigušene svetlosti,
Lice mi je gorelo od neke vrućine,
Te večeri na šetalištu…
U ulici La Rambla…

Kažu da je Herkules stvorio Barselonu…
U pravu su…
Ja sam ga videla…
Ponovo na Katalonskom trgu…
To si bio ti… Onaj iz ulice…
Stajao si dok su te golubovi ljubili
Po rukama i ramenima…

U ovom gradu vetar miriše na Gaudijeve mozaike…
Na lepak, malter i šarena stakla…
Oči se rascvetaju od zelenila drvoreda
I od plavetnila neba…
U svakoj betonskoj kocki na trotoaru tražim tvoju stopu…
Lutam besciljno Guelj parkom…
Možda te vidim zamišljenog na nekoj terasi…
Šetam pristaništem bojeći se da ne otploviš…
Možda si… Samo posetilac iz prošlosti…
Kolumbo, koji se priseća svojih luka…

Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…
Ovde u Barseloni…
Gde se još vije duh Pikasa i Mira
Gde Gaudi još gradi Svetu Familiju…
Gde… Ne znam…
Gde se možda kriješ ispod šešira
U nekom noćnom klubu i igraš flamenko…
Što nisam crnka sa spuštenom punđom i crvenim cvetom u kosi…

Gde da te tražim, na ovoj pozornici
Istorije i lepote…

Možda si bio samo privid ili neka senka iz moje mašte…
Ali… Videla sam te… Samo na tren…
Kroz moje si oči ušao u mene
I dodirnuo moje srce…
Ovde… U gradu sunca i umetnosti…

Dotakao si me… A ni prišao mi nisi…

Ljiljana Tamburić

Visits: 76
Today: 1
Total: 1653777

Tuga zaključane kuće – Ljiljana Tamburić

Tuga zaključane kuće

Gvozdeni ključ od nečijeg života,
Ispod zemljane saksije se krije,
Ili u gomili sasušene trave…
Gvozdeni ključ od nečijeg života
Možda zakačen na pruću od plota,
Ili je paučinom negde obavijen…
Na raspalim se drvenim vratima
Koja su u plavo bila obojena
Kroz pukotine ognjište nazire…
Pred raspalim drvenim vratima
Možeš da stojiš i čekaš satima
Nema tu ničega, osim tišine…
Kad gvirneš kroz prozor, ako još postoji
Zeleni se paprat na zemljanom podu
Na gredi od krova staro gnezdo stoji
Kad gvirneš kroz prozor ikonu ugledaš
Pocepanu, davno ispalu iz rama
Na slomljenom stolu slavila se slava.
Zarđala brava na vreme miriše,
Okovana od čekanja da je neko pipne…
Od nedavne kiše da kapi obriše…
Zarđala brava na vreme miriše,
Na znojave ruke i kiselo grožđe,
Na vime od koze Il’ kravice riđe…
Katanac od bronze ne sija se više
Po njemu se crnilo razaznaje samo
Na dodir zaškripi, malo prigušeno
Na katancu poruka zabrljana piše
Šta je zaključano ne da da saznamo
Po njemu se crnilo razaznaje samo…
Nalepljene godine vrelina i zima
Čuva nešto čega unutra još ima…
A ima li nečeg, ako krova nema?
I zidova od prikovka, od ispranog blata?
Bez tavana i prozora bez ijednog stakla
Ima li tu nečeg, ako krova nema…?
Čemu brava i katanac, čemu stara vrata?
Jedino što još tu živi u vlatima trave
U ognjištu prašnjavome neka uspomena.
Ili suza skamenjena u tami pepela
Čemu brava i katanac kad odžaka nema?
Ruševina plače sama pokrivena zovom
Kaplju suze preko suvog požutelog lišća
Jaka žila starog hrasta temelje joj stisla
Ruševina plače sama, a rane sve veće…
Ostaće od uspomene samo pregršt zemlje
Dok se svuda uokolo rascvetava cveće.
Tu su nekad deca rasla, ljubav se vodila,
U sobičku ispred naćve majka je mesila,
Stara mačka kraj ognjišta umiljato prela,
Tu su nekad deca rasla i kačamak jela…
Kuću malu čuvalo je tek majušno kuče
A sad negde u blizini vučić zajauče…
Kad poslednji na put ode, zaključa i vrata
Čemu, kada nema više nikog da se vrati?
Šta da čuva hladna brava kad nema ni brata
Da ponekad u osami nešto progovori?
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…
Izgubi se i nestaše svaki o njem’ znaci
A i šta će… I ne treba… Ko će da otvori…
Nema nikog krov da digne, da vatru razgori.
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…

Ljiljana Tamburić

Visits: 80
Today: 1
Total: 1653777

Ciganska idila – Ljiljana Tamburić

Ciganska idila

Za čergom se vuče mesec, obrazi mu medovina,
Obasjava put prašnjavi pun rupčaga i krivina
A u čergi sreća živi, žagor putem se razleže
Od smeha se noć uplaši, gladne zveri se razbeže.

Staro kljuse sneno hoda, labave mu uzde vise,
Samo nekad malo stane da noć
svežu omiriše.
Dok ciganin lulu puši i od dece
lice krije
duvanskim se dimom sladi, sluša dečje brbljarije.

Kad dosadi kloparanje zaprega se tad raspreže
Kljuse vode da popije, na livadi da se veže,
Stara ćebad se razvlače da se kuć
Mala pravi
A čupavci mali, crni, razbeže se tad po travi.

Raspali se vatra jaka, da plamen u nebo bije
Miris dima pored reke magiju i tajnu krije
Tad Ciganka na verige čaj od trava raznih meće
A u kosu i za pojas stavlja plavo
Poljsko cveće.

U haljini s karnerima, primadona tad postaje
Oko vatre ta luduje sve dok plamen ne potraje.
Violinu tad ostavi bradonja što
lulu puši
Sve utihne, čerga spava, dok na žbunu veš se suši.

Настави са читањем “Ciganska idila – Ljiljana Tamburić”

Visits: 2518
Today: 3
Total: 1653777

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ – Љиљана Тамбурић

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ

Рузмарини свили гране и божур не цвета
Под оловним небом, око српске цркве
Све је мање мирисних, црвених букета
Све чешће се чује небо кад јаукне.

И не знамо више који су по реду
Страдалнички дани што изнова бoлe
Не може ни отац оставити чеду
Без суза и патње наслеђено поље.

Газиместан живи живот дубоко под травом
Ту му срце куца пуно крви свете
Оклопници ту спавају међу сном и јавом
Покрила је црна земља њихове скелете.

У књигама староставним истина је записана
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та кoлeвка, где још увек орлови се гнезде.

Настави са читањем “ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ – Љиљана Тамбурић”

Visits: 718
Today: 0
Total: 1653777

ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић

ЗАВЕШТАЊЕ

На Косову ливада зелена
Земља црна крвљу натопљена,
Божурови, подигли су главе
На Видовдан јунаштво да славе.

Нема тамо данас оклопника,
Ал је земљи историја тешка.
Памти небо, памти Грачаница
Сва та храбра од јунака лица.

Памти трава што изнова ниче,
Памти зора што изнова свиће.
Цар Лазар је дао завештање
Да се слави оно испаштање.

Видовдан је видео страдање
Остало је српско Јеванђеље,
Остала нам вера у истину,
Храброст, наду и правду небеску.

Настави са читањем “ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић”

Visits: 57
Today: 0
Total: 1653777

ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић


ЗАВЕШТАЊЕ

На Косову ливада зелена
Земља црна крвљу натопљена,
Божурови, подигли су главе
На Видовдан јунаштво да славе.

Нема тамо данас оклопника,
Ал је земљи историја тешка.
Памти небо, памти Грачаница
Сва та храбра од јунака лица.

Памти трава што изнова ниче,
Памти зора што изнова свиће.
Цар Лазар је дао завештање
Да се слави оно испаштање.

Видовдан је видео страдање
Остало је српско Јеванђеље,
Остала нам вера у истину,
Храброст, наду и правду небеску.

Настави са читањем “ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић”

Visits: 358
Today: 1
Total: 1653777

ВИДОВДАНСКИ САН – Љиљана Тамбурић


ВИДОВДАНСКИ САН


Сањала сам ноћас чудан сан
Ваљда зато што је Видовдан.

На капији цркве Лазарице
У оклопу видим твоје лице
Очи су ти поцрнеле, мрачне
На рукама набрекле ти жиле
Стежеш узде, а коњ се пропиње.
Оклоп тежак, сабља наоштрена
Вранцу још сад клецају кoлeна
Чекаш, гледаш, никога још нема
Понестаје потребног времена.
Ја ти носим у марами хлеба
И рузмарин да ти венчић правим
Опроштај ти можда сада треба
Да пољубац на руку ти ставим.
Никог нема, нико не долази
Нема храбрих да ти се придруже
Само борде на капији руже
Вену тужно док време пролази.

Сањала сам још да си нестао
Да је сада неко друго време
Лазарица стоји стаменито
У Србији ниче ново семе.
Пробудих се већ помало тужна
И питам се шта ли ми сан значи…
Онда схватим да Крушевац слави
Да Србија светковином зрачи.
На улици у поворци светој
Видох тебе, из ноћашњих снова
Обучен си у оклоп јунака
С тобом хода нека војска нова
У генима чувамо наслеђе
И памтимо битке и победе
И поразе, што славу донеше.
Онда викнух да цели свет чује:

Хвала храбри, небески народе
Слава теби, славни кнез Лазаре!

© Љиљана Тамбурић

 

Visits: 556
Today: 0
Total: 1653777

НОВА КЊИГА – Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

DAMARI TIŠINE

Damari tišine kroz žile mi biju,
Srce mi pucketa k’o da je od stakla,
Ne podnosim dobro ovu aritmiju,
Svaka reč me napisana
Ponovo dotakla.

Damari tišine bude me uz buku,
Rasanjuju i, odlučno,
Vode me za ruku.

Razapeta duša na granici jave,
Između buđenja i nestvarnih snova,
Pritiskaju reči, počinju da dave,
i nastane tada jedna pesma nova!

© Ljiljana Tamburić

СТИХОВИМА ДАЋУ КРИЛА ДА ЛЕТЕ, Љубодраг Обрадовић

Шта је то песма? Да ли се песма сања? Да ли се песма живи? Да ли је песма живот? Може ли песма бити роман? И још хиљаду питања прочитаћете у првој поетској књизи Љиљане Тамбурић “ДАМАРИ ТИШИНЕ”! И добићете одговоре на свако од њих.

Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одaберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао. Зато је и мој одабир песама које ћу цитирати овога пута био свестранији и обимнији. Одабрао сам 19. песама, скоро трећину књиге. А о одбраним песмама нећу додати ни реч, ништа моје. Песникиња је све рекла! Могу Вам само препоручити да из песама које сам цитирао у наставку, све цитате прочитате као једну песму, јер се могу и тако читати… Можда ћете тако и Ви пoлeтети на крилима поезије.

Стиховима даћу
крила да лете
Као птице златорепе.
Да слећу на прозоре,
Да шарају слике
И пределе далеке…
/СТИХОМ ОСЛИКАНО – Страна 5./

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!
/НАМЕРА – Страна 7./

Ухватићу овај дан
За јутро…
…..
Ухватићу овај дан
За подне…
……
Ако ми побегне
Трчаћу
И ноге ћу поломити
Ако треба
Само да га ухватим.
…….
Упрегнућу га у јарам
И бичеваћу га…
И ораћемо по небу бразде
Док не попадамо
Од умора…
И заспимо…
Несвесни узалудне јурњаве!

А ујутру…
Ујутру све испочетка…
/УХВАТИЋУ ДАН – Страна 11./

Настави са читањем “НОВА КЊИГА – Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ”

Visits: 2429
Today: 0
Total: 1653777

НАМЕРА – Љиљана Тамбурић

НАМЕРА

По подне ћу себе извести у провод
У зелену башту старога кафеа
Обући ћу хаљину у боји малине
Мало изнад кoлeна, скромног деколтеа.

Прошетаћу варошицом с осмехом на лицу
Равнодушно, мирно, ал’ с радошћу неком
И наћи ћу место под сенкама липа
Без намере сусрета са неким човеком.

Поручићу топлу кафу с чоколадом
И пустићу косу да је ветар носи
Сетићу се дана из младости ране
Кад смо овом улицом јурили се боси.

Купићу тад себи три црвене руже
Потрчаћу парком, па на клупу сести
Савршени дан ће правити ми друштво
Са њим ћу се данас посебно провести.

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!

Настави са читањем “НАМЕРА – Љиљана Тамбурић”

Visits: 192
Today: 0
Total: 1653777

БАЛЕРИНА и ПЛЕС ЖИВОТА – Љиљана Тамбурић


БАЛЕРИНА

Дал лептира видиш белог или танку бајну вилу?
Нежну жену баш нестварну ал итекако живу.
Сукња јој се расцветала у хиљаду боја,
Па тај спектар очарава, фантазију ствара.

Руке беле раширила ко крила лабуда,
Па лепрша нежно њима могла би пред краља.
У струку јој жеља спава а на лицу сета,
Плесала би вечно тако све до краја света.

Ноге су јој моћне, витке, издржљивост прикривају,
А прстићи ко Палчићи у сатену се скривају.
Понекад је тешка рола тело кад задрхти врело
Тад је она Захарова најбоља на свету целом.

А некад је игра важна, срце легне ту на даске,
Балетанке недовољне да достигне снагу Аске.
Окреће се као чигра, без музике зна да игра.
Витко тело ко вретено ал у њему духа има,
Лекцију из срчаности свима даје Балерина.

Настави са читањем “БАЛЕРИНА и ПЛЕС ЖИВОТА – Љиљана Тамбурић”

Visits: 427
Today: 0
Total: 1653777