Добродошли!
Ima jedno mesto gde se sastaju vetrovi
donoseći stare i nove priče
nama još neispričane.
Ima jedno mesto gde Ljubav stanuje
mesto gde odlazim kada mi
zatreba zagrljaj u kojem se ćuti.
I zagrli me vetar najjače što se grliti može
i obasja me svetlost nasjajnija što postoji
i sve što želim je ostati u tom zagrljaju zauvek.
Ima jedno mesto gde se sastaju sve krajnosti,
gde se duša topi, a suze lede,
gde srce vrišti, a usne zaneme.
Proteći ćeš i ostaviti otiske stopala
otiske pamćenja
~Nemiri i Snovi~
zamara me smisao života
pa nisu sve priče crne
ne trebaju knjigama korice
kad goli mišić u meni trne
za sobom ostavi sitne stvari
premudrost za nastrano živi
cilja život da nas iskvari
pravoj emociji svi su krivi
zamara me smisao života
prirodno je da ničem iz tla
stenovito pogrdan rastem
gori od dobra lepši od zla
na dobroj se čaši poznaje
koji je čovek u biti vredan
sa stanovišta neme spoznaje
moraš piti kad si žedan
Пољубац крај пруге
Опет сањам очи твоје,
још увек светле истим сјајем
као кад су моје биле.
Опет ми поглед твој не да мира
и она хаљина коју си носила
кад си са мном била,
другоме се свидела.
Усне твоје још љубе
пуним сјајем,
као кад су мене љубиле.
Само што сам остао жељан
усана твојих.
Присећаш ли се некад
успомена наших?
Сећаш ли се пољупца крај пруге?
Све си то одбацила,
јер те грле друге руке.
Лука Кијачић
У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
У немирном оку заруђене росе
заискриле. Хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.
И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте.
Односе ка ушћу бескрајно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.
Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа
крећу у походе као криволовци
да украду осмех с лица које блиста.
Настави са читањем “ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец”