Starica u crnom

Старица у црном

 Старица у црном чека                                     да неко дође  ,  

da neko za nju pita,

makar iz daleka.

Sama u crnom,

bez nade, u oblaku

tišine, sa sećanjima

od paučine, od prašine.

Samoća i očaj jednog

starog bića, očiju suzama punih.

Nada se, nadu ne gubi.

Starica u crnom, pogurena,

stoji da broji dane samoće

neće, jer se boji,

Da dođe neko iz daleka,

da se udostoji.

Ona čeka i uporno trpi

Telo joj drhti, a ruka hladna

da dotakne drago biće.

Duša joj gladna.

Sama u crnom,

od tuge i bola,

stiže je slabost i

gorka istina gola.

Zaborav i nemar

onih daleko

prejako boli.

I ako zaboravljena svim srcem ih voli.

Starica ćuti i bolno trpi,

sve je to život,

svojim tokom ide.

Saznanje je teši

da će skoro kraj

svim čežnjama,

svim težnjama

i da će, ne za dugo,

Mesecu 

u večni zagrljaj.

A Mesec je sa neba gleda 

I dok mu šapuće svoje jade

On ko da razume glavom joj se klanja i tužno je pozdravlja.

ПЕСМА ГОДИНЕ 2025.

Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године, овога пута за 2025. годину. Песме месеца у току 2025. године бираће Милосав Ђукић Ђука, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

Милосав Ђукић Ђука

Песме се бирају из целокупног фонда песама за тај месец, објављених на сајту www.poezija.rs.  Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћемо се трудити да бирамо најбоље, по нашем мишљењу. Али, такође знамо да да ће то бити само наш субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2025. године, почетком 2026. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2025. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2024. године прогласили смо 31. марта 2025. године а песму 2025. године прогласићемо до 31. марта 2026. године. Уживајте у доброј поезији! /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/

Песма месеца септембра 2025.

У чаши  видим твоје очи,
црне као тамне ноћи.
Просућу вино за срећу,
и наше дане и нека туга
у празној чаши остане.
Док гледам у небо
и тамну ноћ,
осећам да једино вино
има ту моћ
Заробљена срца ,
да ослободи
путем љубави да их води.
У чаши вина осмех ти тражим
и своју самоћу,
мало да ублажим.
Ако ме чује звезда трајна,
Нека ти пренесе није тајна.
Да моја љубав бескрајна ,
тече ко река црвена,
врела да заувек споји
наша два тела.
Док сипам вино
тешим се  сама
још није време
да обрише трагове за нама.
Док питам звезде где сам
у свемиру
вино ми открива
велику истину,
волим  te душом ,
срцем свим,
,,Хоћу да с тобом остарим.”
(C) Верица Јовановић

Песма месеца августа 2025.

Песма месеца јула 2025.

SONET XII

Vratio bih sate, iscelio muke
što ih vreme prosu niz obraze moje
da zaplovim s’ tobom putem mirne luke
da nas crne sene nikad ne razdvoje

Pustiću da vreme kroz oblake pliva
u svakom mom stihu nek tišina bije
i kad srce mine gde smirenost sniva
ti ćeš uvek znati šta mi duša krije

Pisaću ti pisma na listu od dima
i slaću ga vetru da ga nosi tebi
da i nebo znade šta u srcu ima

kad već tvoja ruka ne pripada meni.
U zvezdanoj noći poĺjupce ti slutim
iako te volim u sebi te ćutim.

autor
Jovica N. Đorđević
30.07.2025g.

Песма месеца јуна 2025.

НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ

Нисам ја брате рођен за слугу
Ја под скутом својим само кријем тугу,
Поглед ми вазда небесима стреми
У вечност правде, димензију другу.

Корени предака досежу дубоко
Мисао слободе лебди баш високо,
Тамо где не лете ни вране ни чавке,
У висине плаве где се вине Соко.

Ко по земљи хода видик му је мали,
Слобода се види летом у висине
Тамо где душе предака нам плове,
Кад су сањајући слободу оствариле снове.

Оставише снове за потомке своје
Да генима предака историју пишу
Кад слободно живе и слободно дишу,
Да речју слобода свој живот запишу.

И да тако буде на век и векове
Да се земља чува ко зеница ока,
Да мајци Србији њена деца кличу
Да предака завет унесу у причу.

Да нам Бог подари слогу браће драге,
Нек нам деца знају шта је родна груда
И да нигде нема боја плавог неба
Ко што ово наше, своју децу гледа.

27.6.2025.
© Драгојло Јовић

Песма месеца Маја 2025.

СНИВАН САН

Тмурно вече и кишно
И мисле се роје
Кроз вео ноћи успаване
Оне се нечег боје?

Заигра срце чедно
Не жели сете у њему
Оно би да крене
У радост измишљену.

Застани туго за трен
Вео те дана покрива
Душа се сад распиње
И тако слатко снива.

Па немој капљицама зоро
Да расипаш сниван сан
У срцу закључах скоро
Те дивне очи дан.

© Драгица Трајковић

Песма месеца априла 2025.


Здравка Пап

ГРЛИЋУ ТЕ

Грлићу те срећо
Рукама и срцем
И увек ћу бити твоја
И носити бригу за обоје

Грлићу те и кад маштам
Док се не напијем среће
И полудим у теби и мени
И узмем те само за себе

Грлићу те и љубити душом
И нећу те оставити самог
И сама ћу себе променити
И тражити да ме заборавиш

Грлићу те и кад плачем
И кад суза броји дане
И кад сама себи смета
Што је тебе изабрала

© Здравка Пап

Песма месеца марта 2025.


Љиљана Тамбурић

САМРТНО ПРOЛEЋЕ

У њеном дому сваког се прoлeћа давао помен хероју
А херој беше, деда и отац, па муж на бојном пољу
Што хтеде живот да спасе сину у неправедном рату
И да освети уснулу душу погинуломе брату.

Прадеда изгуби главу на Церу, деда оста у Шапцу
Очев се живот угаси чудно у влажном граничном шанцу.
Много је ордења стигло у кућу ал кућа главу нема
Отац одјури, да бар сачува семе од презимена.

Устајала је, слушала помно, земљу су тресле гранате
Птице су певале у паузама претужне ратне сонате
Ватрени облаци скриваху муње од којих вид се губи
Убише правду, истину, људскост, изопачени људи.

Тога су марта ко и раније цветале љубичице
Уз њихов мирис осећао се и дим од птице – убице
А она – мајка, гледала сина, једино своје чедо
Беше детињаст, слабашан, незрео… И лице беше му бледо.

Не беше страха у младом бићу тих дана прoлeћа смртног
Обећа мајци да ће са другом до видиковца брдског
Па се трчећи упути граду да сретне своју драгу
И не слутећи да никад више неће се вратити прагу.

На мосту беше сусрета место, и много људи на њему.
Сунце је реку бојило сјајем и нико не виде сену
Птичији цвркут прекиде чемер у виду грома и ватре
Све што на мосту беше тог трена уништи се и затре.

Делови челика ранише реку, сузе је црне лила
Под врбама је спржено месо да се не види крила.
Мајка изгуби сина јединца тог топлог мартовског петка
Зло што му тада одузе младост, нема ни корен ни претка.

Јадна ти мајка, једини сине, не могадох те спасти
Усуд је српски да трпи патње, ал вреди све због части
Твоји су преци гинули ласно од сабље, пушке и ножа
А твоја сине и не знам где је, глава, срце и кожа.

Однесе река делове тела, тебе и твоје драге
И друге људе, недужне, вредне, нарави мирне и б
лаге А сила страшна поруши срамно, мостове – на води венце
Док су се пркосно на њима певале родољубиве песме.

Не беше ова мајка једина којој убише сина
Тога су прoлeћа страдала деца од бомби са висина
Но устала је Србија тада, ко увек што је знала
Славећи храброст јунака врлих што је за вечност дала.

© Љиљана Тамбурић

Песма месеца фебруар 2025.
Првослав Пендић Пенда

ФЛЕКА ОД ВИНА

Шапатом ми кажеш
Не прија ти вино!
Можда те плаши
Његова моћ.
Веруј да уз вино
И друштво фино,
Понеће нас жеље
У прелепу ноћ.

Наше се чаше
На столњаку љубе,
Звонке нам шаљу
Поруке кратке,
Додиром уз звекет
Вино нам нуде,
Да спојимо усне
Уз пољупце слатке.

Ћутимо мудро,
Нек ‘ вино говори.
Нек’ нас бојом дражи
И мирисом мами.
Та Божја кап
Што у вину гори,
Храбри нас шапатом
Да будемо сами.

Шапућемо,  јер
Прича нам је иста.
Из топлих погледа
Читамо мисли страсне,
А вино буди и бистри
Осећања чиста,
Водећи рачуна,
Да страсти не закасне.

Нек ћутимо само,
Вино ће урадити своје.
Оно је с нама
Да нам мисли чита,
Вино ће знати
Све твоје, вољене боје.
За моје зна,
Не мора да пита.

Зна и за јесен
Препуну златних боја,
С вечери небо,
Кад сунце залази,
Румена и жута
Твоје су боје,
Вино и сунце
На истој су стази.

Црвено вино
Нам усне кваси.
Клизе румене капи
Са усана врелих.
Стрпљење маме
Љубав да украси,
Флекама црвеним
Са кошуља белих…

© Првослав Пендић Пенда

Песма месеца јануар 2025.

Весна Милошевић

СВЕТИ САВА

Није родна српска земља,
јер је дуга киша лије,
нит сунчано њено небо,
јер облаке мутне крије.
Изродила, осим жита,
многе дела поносита;
и, уз рад, срећу и здравље,
изнедрила православље.

Велико је српско име,
од четири златна слова,
и цењена свака реч,
вечита дела његова;
и заувек не велико,
због рата ил’ крви;
племенито, јер га носи
међ’ Србима први.
Од своје је царске лозе,
упућен до просвећења,
кроз капије Светогорске
прош’о, зарад исцељења.
Видео је млади Растко
коју муку Срби муче,
и да желе да верују,
Бога славе, много уче.

Видео је да му земљу
мори беда, дух незнања,
на очима балдахини
и потребе благостања.
Имао је царске крви,
и одважност да он први;
обележен од рођења,
оствари сва провиђења.

Уз подршку свога рода
и молитву свог народа,
посејао поља наде,
откључао многе шкoлe.
Сазидао окоснице
српског знања, вере нове;
свој је народ усмерио,
и штити га кроз векове.

Сава Србе уједини
православљем и босиљем;
храмом су га частвовали
под божјим окриљем.
И зато је света земља
сваке српске душе миље,
задужбина Светог Саве,
он нас из ње благосиље.
______________
© Весна Милошевић