Umjetnost ili nauka

 

Život šta je, pitali su se mnogi,

kad počinje, koliko traje

zašto ide onuda kuda ide

je li početak rođenje ili poče prije

je li smrt kraj ili završeno nije.

 

Apstrakcija, iluzija ili realnost,

refleksija svjetla u prizmi postojanja,

odraz tame u vodama okeana,

dubina beskraja ili puka banalnost,

bojim se, još niko otkrio nije.

 

I sve se spoznaje na istoj tački sreću

istom se stazom kroz vrijeme penjući

da li je stećak ili runski kamen

da li mezarje ili mermerje , svejedno je,

čini se da je najviše što se doznalo.

 

Život šta je, kadar ili cio film

riječ jedna ili roman u više tomova,

stih od dva tri reda ili dugačka poema,

ko je stigao u otkrovenju dalje

filozof, teolog, arheolog ili ludi poeta.

 

Je li Život istina, ili puka laž

igrokaz krpenih lutki što pokreću konci,

gracizan pokret primabalerine ili

klavirski raspored crno-bijelih dirki

aritmetika ili analiza koja se nikad ne završava.

 

Sve i ništa, ništa i sve,

procjep u kojem ništa postaje nešto,

igra pitanja i odgovara bez roka trajanja,

smisao koja beskompromisno traži

svjetleći fenjer čiji fitilj pali promisao.

Visits: 85
Today: 2
Total: 1266367

Чији су прсти

 

 

Шуми јасен, громко му збори крошња

шта ли то ветар има да каже

каква је данас његова прича

 

Шуми јасен, лишће му пуно живота

а камен нем, камен ћути

небо ћути, сунце ћути, птице ћуте

душа ћути

 

Све ћути само дрвеће и ветар

шуморе, жуборе, роморе

 

Шуми јасен, живот се разиграо

а нечији прсти исписују страницу ову

нечији, јасен зна и ветар зна

сунце зна и небо зна и камен зна

 

Само не знам ја

Не знам ја

Visits: 243
Today: 2
Total: 1266367

Još jedan dan

 

Ovo je dan

kad kiše padaju

iz vedrog neba

kad vjetrovi snažni

biju miran smiraj na zapadu

kad ptice lome krila

kad se gubi na karti smjer.

 

Ovo je dan

kad zlato gubi sjaj

a dnu se ne vidi kraj

kad se kule ruše

prašina prekrije ulice duše

biseri bjeli crni postaju

na licu tragovi ostaju.

 

Ovo je dan

koraka koji idu unazad

kad nada napusti misao

vjera zaspi tvrdim snom

od ljubavi ne ostane

ni jedna sjenka

kad se prijatelji

u noći pogube

a snijeg ne ostavlja tragove.

 

Ovo je dan

kad se stavlja tačka na i

kad se sve bitke predaju

kad se sam umire

bez prava na kajanje

sva vrata se zatvore

i zvona prevare zazvone.

 

Ovo je dan, još jedan dan.

Proći će, prošao je i onaj juče.

( 2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ”  )

 

Visits: 257
Today: 0
Total: 1266367

У потпису – Кукавица

 

Неко је рако; “Само кукавице воле једном у животу.”
Неко је рекао, случајно сам у пролазу начуо
док сам алејом живота ходио
скупљајући шарене перле прохујалих година
нижући их на танану нит душе
да их оставим на прагу долазећих покољења
онда, кад направим задњи корак ка заласку Сунца,
црвеног Сунца на бескрајном хоризонту
прекривеном бијелим кишама времена.

Ходећи тако, размишљао сам, јесам ли и ја кукавица.
Кукавица тромог корака и косе посуте сребром сјеверних сњегова
који је прошао цвјетним пољима Љубави, волећи само једном,
само једном, онако истински, онако блесаво идиотски,
онако дјечачки и мангупски, онако како се највише вољети може?

И нисам знао, или нисам знати хтио, у ходу изрећи
у ходу порећи да сам “кукавички” живот проживио.

Сједох на једну остарјелу клупу
(не знам ко је од нас двоје старији био),
и позвах своје срце да пред мене стане.
да каже, и не слаже, колико је вољело, колико пута за некога горјело.
Изађе срце из својих камених двора, смркнуто, намћорасто
само ме једном погледало мрко
и промрсило неразумљиво, шкрто;
“Знаш ти добро, будало стара, колико си пута волио.
И не питај ме више ништа, за празне разговоре не зови мене.”
И врати се срце моје у камене дворе своје,
мргудно, хладно и далеко, као да и није више моје.

Уздахнух, гледајућ’ голе крошње дрвећа око себе,
дјеловало је беживотно и тужно, као остављена
нечитана књига коју вјетар листа носећи слово по слово
у неке непознате даљине, неким непознатим читачима.

Једна кап однекуд лицем ми се разлила.
рекао бих, кишни облак је наишао изненада,
(не, никако није суза из ока канула).

Вратих мисли на питање своје, проживјех ли живот
волећи једаред само, као кукавице што их неко помену горе.

И призивам сјећања, нижу се слике као на платну
прастарог филма, блиједе, нејасне, нит’ сиве нит’ шарене,
ликови жена разних, младих, мало мање младих,
плавих, смеђих, риђих, просједих… и безбојних.
Ликови жена лијепих и мање лијепих,
очију плавих, зелених, смеђих, црних… и безбојних.
Да, разне слике, разних жена, нижу се сјећањем,
неке сам гледао, неке додирнуо,
понеку чак страсно љубио,
у неким необичним јутрима, крај неке бих се и пробудио.
Али, не сјећам се да сам иједну од тих жена
чији се ликови смјењују на платну сјећања,
онако истински, икад волио, икад за неком сав устрептао,
сав изгубљен, слијеп, горио, изгорио.

Још једна кап изли се однекуд, из неког невидљива облака
на моје уморно лице,
правећи путању од ока до усана,
и ту, на полуотвореним уснама, која као да су само њу чекала,
јасним словима једно је име исписала. Њено име.
Име које сам им забранио да изговарају,
да га дозивају у бесаним ноћима,
да га шапућу у буновним јутрима. Њено име.

С Њеним именом, предамном је стао и Њен лик,
Њен стас, Њене очи су ме гледале, Њене усне су ми се смијешиле.
Могао сам да осјетим Њене руке како ми мрсе косу,
Њен дах на челу, Њен мирис, Њу цијелу.
Она, Она чије име ни сад не смијем, не могу и нећу да изговорим.
Она, због које сам сједим на овој клупи питајући се
проживјех ли живот као кукавица који је само једном волио.
Она, због које још устреперим као дјечарац,
Она, због које ниједна жена нема јасан лик у моме сјећању,
Она, због које наилазе невидљиви облаци
спуштајући на моје лице капи кише којима исписују
Њено име, име моје једине, моје најјединије,
име моје миле, моје најмилије, изгубљене, незаборављене,
потиснуте непребољене, мијењане незамијењене.
Она, моје јучер, моје сутра, моје увијек и заувијек.

Неко је рако; “Само кукавица воле једном у животу.”
Неко је рекао, а ја кажем; “Јесам, кукавица сам.”
И није ме срамота, није ми жао и нема кајања,
Љубав истинска, Љубав чиста, била је, бива и биће
једна, једина, незамјенљива, неизбрисива.

И можда ћу погледати још који пут
за неким ногама дугим, неким њедрима бујним,
можда ћу још који пут, пожељети бар, неке усне да пољубим,
али вољети, вољети нисам могао и нећу моћи,
осим Њених, више, ниједне друге очи.

Може цијели свијет да упре прстом у мене и каже;
“Погледајте, кукавички овај старац кроз живот прође,
само је једном волио неког, само једном био сретан.”
Миран ћу да склопим очи своје и кренем ка заласку Сунца
носећи у свом погледу Њен лик, Њен стас, Њене очи и Њен глас.
Понијећу са собом Њен осмјех, мирис Њен умјесто тамјана
и пламен два ока чампараста умјесто сјаја свијећа
све је што ћу узети са собом кад пођем на пут без повратка.

О, да! Само сам једном волио лудо, дивље, бескрајно.
И зовите ме “кукавицом”, зовите ме “губитником”,
моје се усне смјеше у оном облаку невидљивом
с именом Њеним, бистрим капима живота, неизбрисиво
на души истетовираним, именом Њеним, неизговореним.

Само једном сам волио, ја путник намјерник,
ја мали, ја небитни, кукавички створ,
ја нико, ја неко, случајно прошао поред прага Вашег
остављајући на њему ниску шарених перли прохујалих година.

Ако икада баците поглед ка хоризонту,
тамо плови један невидљиви облак пун кишних капи.
капи које још, и сад и заувијек, исписују једно име Љубави.
Њено име.

Visits: 185
Today: 4
Total: 1266367

Поздрав Сунцу

 

Ивањдани се враћају

сунчани, расцветани, насмејани

туђи, непознати, далеки.

Не плетем венчиће више

и заобилазим улицу и људе

заобилазим сећања

која провирују иза ћошкова града

града, који је некако туђ, хладан и стран

градa у којем све подсећа на

нека давна срећна лета

а сенке ме прате у корак

и шапућу – насмеши се и ово ће проћи.

Ивањски пролази дан

лагано, као да му се не иде

и боцка ме разиграни сунчев зрак

као да ме тера да коракнем и да се насмејем

да заборавим зашто данас не исплићем

сунчев цвет у венчић леп

зашто не идем доле низ улицу

и не носим у руци поздрав Сунцу.

Пролази Ивањски дан, лењо се одмиче

као да му се не залази тако се сунце прeмишља

и по лицу ми шеретски осмех црта

вуче ме за руку да кренем доле низ улицу

да понесем поздрав и од њега и од града

од далеких неких , оних који нису ту,

вуче ме док ка западу корача,

али не идем, не мичем, не желим.

Пада вече Ивањдан одмиче

односи са собом трагове живота и радости

и причу о пролазности која се губи

у кругу живота, у непролазности.

Ноћ се спуста над градом

у собу се сета ушетала крадом

пламичак свеће што догорева

весело се са сенима разговара

ваздух на босиљак мирише

док се тамјан ненаметљиво прожима

са неким далеким мирисима који су

као незвани гости дошетали

дошетали да остану док Ивањски одмиче дан

корећи ме безгласно што нисам

коракнула доле низ улицу

да однесем поздраве свих њих

поздраве Ивањском Сунцу

и одсјају светла у златним увојцима

неког успутног лица што подсећа

на пределе далеке и слике с разгледница.

Пролази Ивањдан, ноћ се ушетала

ноћ пуна благог прекора

свећа је догорела, светлост нестала

само се мириси као мелеми

око рамена обавили

попут плашта од лаке чипке ткане од

најлепших успомена и бираних сећања

као да шапућу као да милују

као да речима нечујним немир умирују.

Пролази Ивањски дан да се догодине опет врати

неки глас из ноћи кроз прозор долази

као да говори – не брини, ништа не пролази.

А пролази. Пролази још један дан у којем нисам

још један траг у којем ме нема

у граду неком који крије тајне

који јест и није мој, пролази не остављајући одговор

тек мириси благи и мили остају

да душу немирну миром облију.

 

( Ивањдан, 2021. )

Visits: 274
Today: 0
Total: 1266367

Ивањдан

 

Ивањдан

цвијеће боје сунца

и вијенци исплетени

једно име на уснама

и једна душа што јеца

Ивањдан

и мирис воска

с мирисом тамјана

што се мијеша

једна молитва на уснама

једна бол сакривена

Ивањдан

 

( Ивањдан, 2007. )

Visits: 52
Today: 0
Total: 1266367

Ti to meni namerno

 

Znam te kako dišeš

ti to namerno u svemu obitavaš

u svakoj kišnoj kapi

i dašku slabog vetra misli kovitlaš.

 

Namerno stojiš u ogledalu

i u čaši vode žuboriš

hodaš ispred mene

i u svakoj sekundi postojiš.

 

Znam, ti to meni namerno

znam, ti misliš da zaboravljam

pomisli nekad malo drugačje

postoji i ono što ne prolazi.

 

Namerno te ima u svakom čoveku

namerno se udvaraš svakoj ženi

i u svakoj reči i slici iskočiš

i oko mi, kao trepavica, zagolicaš.

 

Nedostaješ, ne moram nikad reći

iako znam, ti misliš, izmenio se svet

pogledaj, ne laže nebo ako lažem ja

menja se svet, ali duša nikada.

 

Ti to meni namerno

u svakom dahu i izdahu

na ekranu menjaš mi sliku

u svakoj pesmi ime ti u stihu.

 

Namerno se mojim snovima šetaš

da ne sanjam ništa drugo

ti to meni namerno

da ne pomislim na nešto drugo.

Visits: 179
Today: 0
Total: 1266367

Rasteruješ mi san

 

…jedna ovca, dve ovce, tri ovce,

ti…

rezignirano okretanje jastuka,

jedna ovca…

ti…

tražim prekidač za lampu…

ti…

tražim cigarete…

ti…

mrštim se, ustajem, kuvam čaj…

ti…

druga cigareta…

ti…

mrzovoljan pogled na jastuk…

ti…

hajde da se nagodimo,

pusti da izbrojim stado

pa ako ga ne izgubim u snu

i krenem ispočetka da

brojim ovce,

pojavi se između,

može ?

ne, ne sad

pusti da brojim…

jedna ovca, dve ovce…

nisi fer !

ličiš na vuka, svake noći

čitavo stado mi pobegne

odnoseći snove najlepše

pod tuđe neke jastuke.

…jedna ovca, dve ovce, tri ovce,

ti…

odustajem, budi tu,

pričaćemo do jutra

ja se ne plašim vuka

Visits: 164
Today: 0
Total: 1266367

Mrtva žena

Imala je osmjeh skriven iza vjeđa
oči uprte u neke daljine samo njoj znane,
nosila je sjetu u očima,
čudne iskre koje se nisu slagale
ni s obrisima sreće ni s nijansama bola.
 
Ne pamtim joj ime,
samo siluetu graciozne gazele
i usne na kojima je vječno titralo – neizrečeno,
ni odgovor ni pitanje, ni riječi ni smješak
meni je na zagonetku ličilo.
 
Za mnoge čudna, za rijetke jednostavna
bješe jedna od onih žena
što jednom zavole, zavole i ne prebole,
znao sam, voljela je nekoga,
ime mu nije nikad pominjala.
 
Pričali su mi, sve je izgubila,
sahranjivala je i najrođenije i sjećanja
na raznim mjestima, nepoznatim humkama,
dugo bi u tišini stajala, s vjetrom u kosi
jedino je razgovarala, noseći kiše u očima.
 
Zadnje što sam o njoj čuo
bilo je da je – umrla,
žena, čijeg se imena ne sjećam,
rekoše, sve je niti presjekla
samu sebe, sve svoje korake, u nepoznato sahranila.
 
Tražio sam je, nju, ženu što se s vjetrovima druži,
pitao prolaznike i znance stare joj,
htio sam još jednom da vidim
sve nijanse godišnjih doba u očima dalekim,
htio sam, jednu ružu da joj na pragu ostavim.
  Настави са читањем “Mrtva žena”

Visits: 749
Today: 0
Total: 1266367

Ćuti sa mnom

Ćuti sa mnom.
Ćuti kao što ćuti noć,
ćuti kao što ćute zvijezde
i svi oni dani što
kraj nas ćuteći prolaze.
Ćuti kao što ćuti Sunce
i ruža što lagano vene
u ranu jesen.

I pogledaj me.
Pogledaj kao što se
ikona gleda
kao što se gledaju
Nebo i Zemlja.

I…samo se nasmješi…
…pogledom…

Nasmješi se toplim
bojama jesenjih slikara
i pogledom mi reci
sve što bi htio,
bez izlizanih fraza
i tmustih riječi,
bez dodira
bez nevještih pokreta.

A tu, negdje na pola,
gdje nam se pogledi
u tišini sretnu,
u tom osmjehu beskraja,
nestaće sve…
Sve praznine, bezdani
sva vrata pakla će
da se zatvore,
tu, u tom jednom osmjehu
gdje se oči sretnu
gdje se svemir ukršta,
tu nestaće tame,
sjete i bola
i stajaće beskraj
obasjan sjajem nepresušne istine.

Da, baš tu, negdje na pola
gdje se spajaju osmjesi
Vjere, Nade i Ljubavi.

Visits: 57
Today: 0
Total: 1266367

Ćutljive zore

 

…i naiđu tako
neki dani beskrajno tihi
usamljeni u vrevi života
u kojoj riječi zamiru
bez značenja i tona
bez i jednog smišljenog sloga…

…i zamru u prvoj zvijezdi
na još plavetnom nebu
odnoseći sa sobom trun nadanja
rođenog u već davno prošlom jutru
smirujući krik padajućom tamom
i gubeći se kroz Mliječni put…

..i naiđu tako te ćutljive zore
što sviću sa vjerom u nešto
nešto što osta zapisano u noći
koja već odavno se zove prošla
i koja ponovo neće na prozor doći
ostavljajući za sobom trag nemoći…

..i zamre riječ na usnama nijemim
dok grudi nekakav kamen pritiska
sve se u farsu pajaca pretvara
i komično lice tužnog klovna
jedna suza crna i teška boji
tonove bez teksta i slike bez boja…

Visits: 83
Today: 0
Total: 1266367

Šta sam

 

List na vjetru

nošen u bespuća

smrvljen u prah

iz praha postao

prah ostao.

 

Šta sam

do sitna čestica

lomljiva struna

na harfi šumskih vila

oblak u magli

što se pretvara u kap

koja će pasti

u rijeku života

i otploviti

u ledena sjeverna mora.

 

Šta sam

do stranac iz budućnosti

s likom prošlosti

u udahu i treptaju

ovoga kratkog sada.

 

Šta sam

nego list na vjetru

tamo rođen

tu otkinut

tamo prekinut

prah iz praha

čestica daha.

Visits: 275
Today: 0
Total: 1266367

Dajte mi drugu mene

Dajte mi jednu masku,
novu i drugačiju
onu koja će s mojim licem
s mojim tijelom
kao koža srasti.

Dajte mi jednu drugu mene
iz korijena, ponovo rođenu
ne samo za sad, ne samo po potrebi.

Odglumim i ja često
izaberem neku od maski
iz širokog asortimana
životnog maskembala
ali, preklinjem vas, dajte mi
jednu masku da bude ja
da se ispod nje ne vidi
duša ova sva.

Budem i ja drugi neko,
želeći da me ne prozre niko
iako oči se uvijek
ispod maske vide
kroz njih se ne prolazi olako.

O, dajte mi jednu novu mene
da se ne prepoznam ni sama
dajte mi, kad vas molim,
u sjenku da se pretvorim
da me nema u obrisima
putevima mojih rasustih koraka.

Dajte mi jednu masku
i jedan zaborav.
Настави са читањем “Dajte mi drugu mene”

Visits: 115
Today: 0
Total: 1266367

Ne znaš ti


Ne znaš ti šta mogu ja.
Mogu da ćutim
da zatomim svaku riječ
mogu da odem
i da ti ne kažem zbogom
mogu da kažem
i da te slažem
da sve mi je tako svejedno
i da me nije briga
što sve je tako sivo.

Ne znaš ti,
mogu da ti kažem
da te ni malo ne volim
da isto mi je i
kad si tu i kad odeš
ne znaš ti,
mogu srce u čelik da okujem
sve srušene zidove
u trenu da podignem
da porušim mostove
i nestanem …
nestanem u tvrđavi
zaborava.

Ne, ne znaš ti i zašto bi znao
možda bi iz samilosti ostao
zato je bolje odlazi
vjeruj u ono što kažem
vjeruj i kad ćutim
i kad lažem
jer…ne…ne znaš ti
koliko ja mogu voljeti

voljeti…a ne priznati.

Visits: 162
Today: 0
Total: 1266367

Lopov i lutalica

Vrijeme je lopov
što sreću krade i
osmjehe briše sa lica
prepredeni lažov i varalica.

I sada kada to sigurno znam
sa osmjehom ću prevariti dan
zagrljajem uhvatiti jutra
poljupcem zarobiti
neko novo sutra.

Vrijeme je pajac
što se sreći ruga
a ja sam lutalica
koja zna kako
izigrati korak njegov
tu na pola
prevarantskog puta.

Visits: 351
Today: 0
Total: 1266367