Između Svjetova

 

Razgrćući sloj po sloj

srebrne patine razastrte nad kovčezima prošlosti

duboko zagledana u budućnst zastrtu maglama

izmještena iz ovog tu i ovog sada

osjećam onaj drhtaj hladne jeze koja obavija

grli i steže poput Tananatosa koji se nečujno javlja

donoseći u vjetru prisustvo nevidljivog Hada.

 

Da li su se ljudi u svim vremenima igrali Boga

ili se meni to danas samo priviđa

dok hodam između vjekova i između svjetova ?

 

Oko mene se okupljaju Maje i Indi

Anasazi i Olmeci, Nabatejci i Mikeni

čuju se glasovi Inka dok nebom

Kondor širi svoja krila zaklnjajući sjaj Sunca

praveći sjenku  u kojoj igraju drevna vremena.

 

Eol rastjeruje sjenke dok mu se pridružuju

Borej, Zefir, Not i Eurus i Olimp vaskrsava

pred mojim očima u svom punom sjaju,

vidim Rein osmjeh i sjaj Hronosa

razigrane Nimfe i njihove posestrime Hijade

sa bratom im Hijantom i bol vidim i suze

sakupljene u sive oblake kojima često

ni moćni Eol sa sinovima svojim ne može ništa.

 

Nebo posuto Plejadama polako prekriva dan

Nikta u raskošu baršunastog indiga dolazi

u pratnji Ereba, a iza njih lakim korakom

pojavljuju se Morfej i Hipnos

i na trenutak sklapaju mi se umorne oči

dok ispod kapaka se smješe sazvježđa

a na trepavicama zablistala Niobina suza

skotrljavši se niz kameno lice poput zrnca

pustinjskog pjeska nestajući u stjenovitoj grudi.

 

Kuda si krenuo moj svijete, kuda to ploviš

nošen Eolovom djecom, po nemirnom kraljevstu Posejdonovom,

kuda to ploviš, kuda hrliš, kuda te nose pjesme Nimfi ?

 

Ljepotu Eosa i divne Hemere nadkrilio Ereb,

u prikrajku se umirile Mojre čekajući,

posmatrajući zagledane u lice Svijeta

nekako zamišljene i neodlučne, nespokojne i nerazigrane.

Niti Klota prede, niti Lexa raspredava dok Atropos

lice prekriva briga, pitanja, odgovornost i nespokoj.

 

Što ste tako mirne moje Mojre, što tako zlokobne

zar se ugasila Prometejeva iskra

zar je ogledalo čistote slomljeno i izgubljeno

u valovima nemirnog Aherona

ili se Pandora radoznalo zaigrala u svakom

od u ogledalu nastanjenih odraza ?

 

Kuda to ideš moj Svijete, tako mračan, tako okrutan

Što su pusta Jelisejska polja dok Tartor prkosi

dok se grohotom smije Had ? Ima li novčića

koji te spasti može moj Svijete, koji otkupiti može

sve naše blato, sav mulj i svu pohlepu Planete ?

 

Dok hodam između vijekova i između svjetova

vidim budućnost u kojoj nam potomci zaleđeni

čekju da za njih imamo vremena

da im u međuvremenu odredimo pol,

boju očiju, visinu, čist genestski kod,

savršeno biće po našoj nesavršenoj mjeri Čovječanstva.

 

Leden vazduh oko mene i neprestana jeza

kamen u grudima i grlu kao onaj Sizifov

šeta po mojoj nutrini i pritišće i muči

dok ledena suza iz dubine najdubljeg oka

kola venama i rida i vrišti za dalekim

još uvijek čekanjem zaleđenim pokoljenima.

 

© Nevenka Savić Alispahić

 

 

 

 

209 ПУТА ПРОЧИТАНО

Pre praska

 

Prošlost živi u kalendarima

Diše i plete zamke u  satovima

Tika taka tika taka

Tu sam i ništa mi ne možeš

Tu sam i pratim te u stopu

Tika taka tika tika

Svaki dan i svaki sat

Pravi eksploziv sećanja

Tika taka tika taka – bum

Prošlost živi u kalendarima

Diše i plete zamke u satovima

Vreme je jedini preživeli svedok

I smeje se na vratima budućnosti

Tika taka tika taka

Hvatam trenutak pre praska

 

© Nevenka Savić Alispahić

246 ПУТА ПРОЧИТАНО

Odraz bez odraza

 

Jesmo li umorni dušo

Jesmo li stari i turobni

Mrgodni i od sveta odbegli

Ili smo samo utihli

Pred naletom površnosti

Ili smo samo zanemeli

Pred okeanima glupost

 

Jesi li umorna dušo

 

Kuda si krenula tako sama

Kuda si korak trom ustremila

Gde si poželela gde naumila

Čeka li te negde neko

Ili si bez cilja i nakane

Bez želja i snova

U susret nepoznatom pošla

 

Jesi li umorna dušo

 

Straha imaš li pred daljinama

Šta te to krade blizinama

Čiji zov pratiš čemu se nadaš

Slediš li tragove nevidljivih stopa

Ili si poput buntovnika nemog

Svemu leđa okrenula

Svemu i svima zaborav ostavila

 

Jesi li umorna dušo

 

Snovi su prosuti vetrovima razneti

Želje poklonjene prosjacima

Reči ostavljene u praznim sobama

Napuštenog doma u kojem se

Paučina ostavljenih sećanja

Kao najfiniji srebom ćilim tkan

Po zaostalim slikama razastrla

 

Jesi li umorna dušo

 

Jesmo li krenuli zajedno

Ili si i od mene otišla

Čijem zagrljaju hrliš

Čemu li stremiš čemu veruješ

Jesmo li još jedno dušo

Jesmo li iste oči ista figura

Ili smo se na nekom raskršću mimoišli

 

Jesi li umorna dušo

 

Da li ćeš me povesti sa sobom

Da li ćemo zajedno u nepovrat

U nepoznat i dalek svet

Ili si i na mene ljuta i od mene

Razočarana i izdana i prodana

Jesmo li celina jesmo li živi

Ili smo davno umrli a nesahranjeni

 

Jesmo li mrtvi dušo

 

Jesmo li i gde smo to i kad

Otkinuli sebe od sebe

Jesmo li postojanje ili sen

Sen bez senke odraz bez odraza

Jesmo li samo umorni dušo

Jesmo li stari i turobni

Jesmo li  usamljeni ili samo sami

 

Jesmo li mrtvi dušo a da nismo ni znali

 

© Nevenka Savić Alispahić

 

 

 

 

231 ПУТА ПРОЧИТАНО

Rekvijem Vetru

 

Što se ljutiš moj Vetre

zašto ti je pogled prepun mraka

ruke gromova pune ?

 

Nisam zaboravila poredak Zvezda

ni divni kaos Kosmosa

u kome se rodilo sve što je značilo.

 

Što si ljut moj Vetre

što ti sumnja licem lebdi

i nevera cepa grud ?

 

Zar si zaboravio moj Vetre

moje si Nebo i moja Voda

moj Vazduh i moja Zemlja.

 

Moje Jučer u mom Sutra

i Sunce i Mesec 

i sva moja Ćutnja .

 

Ne ljuti se moj Vetre

Radosti moja i moja Tugo

Suzo kamenu otrgnuta.

 

© Nevenka Savić Alispahić

 

 

 

258 ПУТА ПРОЧИТАНО

Šta smo mi

 

Šta smo Mi ?

Pitanje od jednog centa, ili od milion dolara ?

Ko smo Mi ? Postoji li ikakva paralela za to – Mi ?

Ne, Mi ne postojimo, Mi smo niko, Mi smo ništa.

Nema paralele u našim malim svemirima.

Nema frekvencije koju emituje pulsar

sipajući po nama prah zvjezdanih čestica.

Mi – Mi dakle, ne postoji.

Postojiš Ti i postojim Ja.

Dva zasebna svemira, dvije zasebne frekvencije.

Dva zasebna pulsara.

I ako te nekad ikad, neko bilo ko, bude pitao

da li smo se poznavali, ko sam, što sam,

ko smo, što smo, da li smo ili nismo,

nemoj da se ustručavaš reći – ništa smo.

Stranci. Manje od toga. Nesusret. Nesklad. Nula.

Ako te budu pitali ko sam, kaži istinu – ne znam,

nikad nam se nisu ukrstili ni putevi ni pulsari.

I ne pitaj se šta smo Mi. Mi je riječ koja povezuje.

Povezuje dvije tačke, dva svemira, dvije zvijezde,

povezuje dva ljudska bića u raznoraznim vezama,

povezuje prijatelje, neprijetelje, znance, čak i strance.

Mi – mi smo – ništa.

Ako te budu pitali ko sam, reci,

mora da je prašina vjetrom nošena

iz neke pustinje slučajno tu na moj put pala.

Otresi cipele i kreni dalje, prašina pustinje

samo jednom nam na put padne.

Odmahni rukom šta god da pitaju

reci da ne znaš o čemu pričaju,

samo istinu kaži, slobodno, zalud ne laži

nikad se sreli nismo, nikad se sresti i nećemo

nikad istom stranom svijeta nismo hodali

niti smo ikad mislima se negdje susreli

dok smo pod istim nebom plavim

slučajno na nekom oblaku odmarali.

Nismo, Mi, mi nismo pod istom kapom nebeskom

i nismo iz iste galaksije, iz istog univerzuma. Nismo.

Šta smo onda mi ? Ništa.

Mi povezuje, Mi obavezuje, Mi spaja,

Mi je dio najljepših svjetskih čuda.

Da li smo, onda, mi dio tog – Mi ?

Ko smo mi, šta smo mi, da li smo mi ?

Mi smo niko, mi smo ništa, mi nismo.

Mi smo statistička greška.

Zabluda. Opsena. Iluzija.

Ne troši riječi zalud da objašnjavaš – ništa.

Odmahni rukom i kao da rastjeruješ roj

dosadnih mušica, pođi svojim putem

ka svim svojim – Mi.

Ovo je bluz koji je već u prvoj noti

obojio pjesmu bojama košmarnog sna,

bluz nekog drugog vremena, nekog drugog svemira.

Bluz je život. Život je istina. Istina je Sloboda.

Sloboda je Beskonačnost. Infinity.

Bluz nije zabluda, nije opsena, nije iluzija.

Bluz je duša. Tu se susreću sve note jedne pjesme.

Tebe nisam srela nigdje. Nismo se ni upoznali ni prepoznali.

Eto, to smo. Ništa smo. Daleki univerzumi.

I nikad, baš nikad se ne pitaj ništa,

kada te neko iko, bilo ko, bude pitao;

A šta ste vi …?

Nema Vi, nema Mi.

Samo bluz koji je ispisao sam sebe.

Usamljeni bluz tišine.

© Nevenka Savić Alispahić

243 ПУТА ПРОЧИТАНО

Ne vraćaj me na čekanja

Ne znam, možda je teško shvatiti koliko su čekanja tihi otrovi možda je teško razumjeti kako je lako čekajući živ umrijeti. Doista ne znam, od onih sam koji su upoznali dvorane čekanja i široke hodnike tihih nadanja i njih, njih razumijem. Možda ćeš, ako i sam kročiš tim istim dvoranama i hodnicima moći da razumiješ … Настави са читањем “Ne vraćaj me na čekanja”

Ne znam, možda je teško shvatiti
koliko su čekanja tihi otrovi
možda je teško razumjeti
kako je lako čekajući živ umrijeti.

Doista ne znam, od onih sam
koji su upoznali dvorane čekanja
i široke hodnike tihih nadanja
i njih, njih razumijem.

Možda ćeš, ako i sam kročiš
tim istim dvoranama i hodnicima
moći da razumiješ što smatram
da je beščutno srce tvoje.

Ne razumijemo se, nismo iste cipele nosili
i tome se ne čudim više
ali te molim, ne, preklinjem te
ne vraćaj me više nikad na čekanje.

© Nevenka Savić Alispahić

( 2017. )

321 ПУТА ПРОЧИТАНО

Dan bez čekanja

Osvane dan kada se više ništa ne čeka dan u kojem je sve kristalno jasno i spreman si da živiš umjesto što čekaš baš ovaj tren, baš sad jer onaj od maloprije je već postao prošlost a onaj što dolazi, može i da ne dođe. Osvane dan kad pobacaš stare kapute pocijepaš brižljivo čuvane požutjele … Настави са читањем “Dan bez čekanja”

Osvane dan kada se više ništa ne čeka
dan u kojem je sve kristalno jasno
i spreman si da živiš umjesto što čekaš
baš ovaj tren, baš sad
jer onaj od maloprije je već postao prošlost
a onaj što dolazi, može i da ne dođe.

Osvane dan kad pobacaš stare kapute
pocijepaš brižljivo čuvane
požutjele karte s davnog putovanja
i one ulaznice iz onog bioskopa
u koji odavno ni ne zaviruješ.

Osvane dan kad pred sobom stvoriš
ogromno brdo pocijepanih uspomena
uzmeš kutiju starih, s razlogom čuvanih šibica
izvučeš jednu, zapališ, kutiju dodaš gomili
koju zatim potpališ šibicom koja već peče prste.

Brzo, sve što je izgledalo neprolazno
sve što je djelovalo kao znak za čekanje,
čekanje ničega,
brzo, vrlo brzo, halapljivi plamen pretvori u pepeo
i nema ga mnogo, šačica tek, dječija.

Prospeš pepeo u vjetar, okreneš se i odeš
u ovaj tu i sad tren
u ovo sigurno između u kojem je sve moguće
i sve nemoguće
i živiš,
i dišeš,
i rizikuješ,
ali se ne vraćaš, ne čekaš i ne mučiš sebe
pravdajući se vječnošću.

Vječnost, to je za rijetke,
i ne bira ih čovjek, bira ih vječnost sama.

Osvane dan kad prihvatiš ono što i znaš,
tren koji je upravo prošao, ne vraća se
taman ga dovijeka čekao
dovijeka gledao u vrata koja se ne otvaraju
razmišljajući kako će baš sutra da se otvore
i na njima se pojaviti čekano.

Prošli tren, sigurno neće otvoriti vrata.
a sutrašnji, znaću tek sutra, čemu ga čekati
ako treba da dođe to što bi se čekalo
u tom sutra što dolazi, ili ne dolazi,
uzalud je sad sanjati i uzalud je ubiti trenutak
zarad nesigurnog čekanja nečega što
i može i ne mora, i ne može i moglo bi
da se dogodi.

I nisi manje sanjar, i nisi manje čovjek
samo se probudiš i znaš – čekao ne čekao
sviću nova jutra, nove se zore na istoku bude
sa nama ili bez nas, rijeka proteče svoj put
vjetar ispiše svoje priče dok ih vrijeme čuva
gledajući kako kraj njega život promiče.

Jednom je negdje rekao neko;
“čekanje bi ubilo sanjara”
vjerujem da je rečeno od nekog negdje nekad
čuo, zabilježio i naučio da samo budala
dovijeka čeka ono što prođe ili ono što treba da dođe.

Osvanu jutra, osvane dan
sa njim se probudi isti lik, ista budala
isti sanjar i ista luda
jedino ništa i nikog ne čeka više
baci pogled na najmilije oči
jedino njih sa sobom nosi
u ovom trenu u ovom sada
a sutra, sutra ko zna, o tome ću
kad ponovo bude sada.

Adio sad, možda se opet sretnemo nekad
a da se nismo nigdje čekali nikad.

© Nevenka Savić Alispahić
( 2015.)

297 ПУТА ПРОЧИТАНО

Писмо у флаши испијеног вина

Волео бих да си ноћас ту крај мене да не морам да те тражим у облаку кафанског дима и песмама Цигана, да те не тражим у лицима непознатим и чашама испијеним, разбијеним, у капима горким опорог вина на уснама да твоје усне не цртам у мислима. Волео бих, али ноћас те нема ту. Празним нову … Настави са читањем “Писмо у флаши испијеног вина”

Волео бих да си ноћас ту крај мене
да не морам да те тражим у облаку
кафанског дима и песмама Цигана,
да те не тражим у лицима непознатим
и чашама испијеним, разбијеним,
у капима горким опорог вина на уснама
да твоје усне не цртам у мислима.

Волео бих, али ноћас те нема ту.

Празним нову чашу, не бројим више,
девојка нека прилази и пита
сме ли да седне крај мене,
волео бих да је она ти па да седне
и одагна од мене слутнје и немире,
али није, мирис није твој, глас није твој
лик и не гледам, не морам, осећам
предосећам, ти ме се ноћас ни не сећаш.

Волео бих да ме ноћас волиш и да си ту.

Празна флаша испијеног вина
твоје име у песми Циганина
уместо мене јеца виолина, ово у мом оку
само је пијана ноћ пуна дима,
ова црвена кап на рукама је просута чаша вина
сасвим случајно здробљено стакло
сасвим случајан траг на белом столњаку
прва слова твога имена и знак бескраја.

Волео бих да ме ноћас волиш као што те нема.

Рекла си, волела си некад неког, више нећеш никог
и да љубав не знаш шта је, не знаш ништа о њој
сем да празне речи ветар носи, даљинама разноси,
причала си, на ветар си ми личила, јогунаст, помало љут
у очима су ти се смењивали ноћ и дан,
схватио сам, заробљен сам остао у ветру, у оку твом
заробљен и заљубљен, као дете преплашен.

Волео бих да ми ноћас верујеш да љубав није пуста реч.

Поново чаше вином пуним, поново исту песму
да ми свирају, да ми певају, да се докрајчим
и док још нешто од свести ми оста
узимам хартију и пишем ти писмо с поруком
да ме пустиш у свој свет да га чувам као цвет
једна кап црвена је на белину папира канула
она нека ти буде уместо завета, сведок твога човека,
јер, твој сам човек, теби припадам сад и довек.

Волео бих да знам где си да ноћас могу да одем к теби.

Не знам где си се сакрила од мене и адреса
ми непозната, сем да си ме заробила
све је мистерија остала, све сања и узаврела осећања,
не знам, па узимам празну флашу испијеног вина
и као у филму неком, заљубљен, изгубљен, луд
на писамце пољубац утиснух и уролан у флашу убацих
решен да сиђем до прве реке па нека је виреви носе
нека је неко нађе и нека ти преда и каже
како те овај лудак чека, макар чекао довека.

Буди ноћас бар у мом сну и воли ме толико колико ниси ту.

( 2018, фебруар )

258 ПУТА ПРОЧИТАНО

Januarsko Sunce

Moji su januari maglovito Sunce olovno teški koraraci kao da stoje brojeći dane brojim i godine samo januari neumorno postoje. Sve drugo izgubilo je sjaj sve drugo postalo je privid a januar i u magli življi je i svjetliji od najsvjetlijeg svjetla u noćnoj tami. Moji su januari tiha sreća i vječna bol sve ono … Настави са читањем “Januarsko Sunce”

Moji su januari maglovito Sunce
olovno teški koraraci kao da stoje
brojeći dane brojim i godine
samo januari neumorno postoje.

Sve drugo izgubilo je sjaj
sve drugo postalo je privid
a januar i u magli življi je i svjetliji
od najsvjetlijeg svjetla u noćnoj tami.

Moji su januari tiha sreća i vječna bol
sve ono što i kad prođe ne prolazi
živa su rana i živa pjesma
osmjeh radostan utopljen u rijeci suza.

Moji su januari maglovito Sunce
s jasnim zvjezdanim Nebom
oči uprte u daljinu i pogled pun nade
da od nekud ćeš banuti u ruke prazne.

Moji su januari vječno čekanje
i tiha zahvalnost za njihovo postojanje
i jedna Zvjezda što mi dušu liječi
u njoj sjajiš u njoj živiš u njoj dišeš i pjeseme pišeš.

Moji su januari i bez Sunca Sunce
u njemu Tvoja ljubav živi i s’ja
moji su januari Tvoj zagrljaj svaki put
kad me obasja Sunce iz Njena oka dva.

© Nevenka Savić Alispahić

311 ПУТА ПРОЧИТАНО

Мементо мори

Тишина која прича и чврст стисак хладних руку плес сребрног лишћа јасена уз музику скривеног вјетра бљештава свјестлост што смјело размиче облаке као да каже – не брини, крај тебе сам корак који одмиче а остаје суза рођена у осмјеху блиједих усана и трајни знак на души да вољети не значи нужно и остати. Изнад … Настави са читањем “Мементо мори”

Тишина која прича
и чврст стисак хладних руку
плес сребрног лишћа јасена
уз музику скривеног вјетра
бљештава свјестлост
што смјело размиче облаке
као да каже – не брини, крај тебе сам
корак који одмиче а остаје
суза рођена у осмјеху блиједих усана
и трајни знак на души
да вољети не значи нужно и остати.
Изнад свега
изнад тишине и свјетла
изнад туга и радости
важно је знати
љубав ни пред смрћу неће стати.
И овај дим плавичаст
и мисао скривена у тами ноћи
све је то љубав
све је то запис о свему што
и кад сами прођемо
неће проћи.

282 ПУТА ПРОЧИТАНО