Видовдан, важан дан – Снежана Марко – Мусинов


Снежана Марко-Мусинов, Земун

Видовдан, важан дан

Видовдане тужни, божури ти спомињања нужни,
кад пун цвет раскошни развију
они за проливеном крвљу тугују,
с јунацима надаље сећањем другују.

С колена на колено тече прича
насуво или с чашом пића
бележена на папиру или у друштву „пилића”
из чијих уста потом наставак следи,
трудећи се историју да не повреди.

Да се живот даље одвија,
нека сунчев зрак облак сиви пробија,
нека се љубав рађа међу народима,
због ње се плућно крило снагом надима.

Заборава не сме бити,
датум важни треба бележити,
образ од склизнућа морала чувати,
историјским знамењем пливати
да се нови неки народ не пати.

Осећања кад су искрена
не могу бити строго умерена,
исклизну из задате схеме
у свако могуће време.

Настави са читањем “Видовдан, важан дан – Снежана Марко – Мусинов”

Visits: 32
Today: 32
Total: 1082241

БРИСЕЛСКЕ ВЕРИГЕ – Драгиша Павловић Расински


БРИСЕЛСКЕ ВЕРИГЕ
Једни правду преговором траже,
аргументе стављају на вагу,
преговори за друге не важе,
уздају се у силу и снагу.

Путин и Бајден за престиж се боре,
један гаси, други разгорева,
кобојаги желе преговоре,
а у ствари само фол Милева.

А ми стално за нешто “између”,
хватамо се, некако за пола,
па смо тако у својој прошлости
место краве често музли вола.

Два власника, а Косово једно,
које Брисел кува на вериге,
преговори биће очигледно
нова страна Гинисове књиге.

Та се прича на нов слоган свела,
што је старог истоветна слика,
трле бабе лан у сред Брисела,
уз присуство европских моћника.

Чим се један преговор заврши
Федерика већ нови зивка,
ал’ изгледа преговори биће
окончани на светока Живка.

Србија ће сад са собом сама
и њен народ цели,
да расчисти у својим главама
са Косовом шта бисмо хтели.

Не дође ли у скоријем добу
преговором до решења кризе,
Лазар ће нас проклети у гробу,
за Косово штампаће нам визе.

© Драгиша Павловић Расински

 

Visits: 30
Today: 30
Total: 1082241

КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ – Драгиша Павловић Расински

КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ

О, Господе Боже, иже јеси,
смилуј нам се са вишњега неба,
у фудбалу стање нам удеси,
дај нам фудбал, ако не даш хлеба.

Нек будемо без здравља јуначког,
без протезе и кука вештачког,
у још веће проблема нас ћушни,
само фудбал даруј нам насушни.

Нек Ад прождре читаву планету,
ко прах нек одлети којекуде,
само фудбал нека нам остане,
макар парче, место родне груде.

Властодршци нове фразе трубе,
биће хлеба, ал са десет кора,
фудбал дајте,  с њим се народ храни,
фудбал дајте, хлеба и не мора.

Фудбалери државнога тима
обављају припрему обимну,
не бежбајте како да играју,
већ како ће да певају химну.

Док муж гледа пренос са дербија
у кафани и пивом се слади,
код куће му комшија супрузи
два фудбала у недрима глади.

Син хулиган, после утакмице,
на улици лупа аутобус,
тамо негде на самиту неком,
моћне силе шутирају глобус.

Котрљамо живот као фудбал,
у аут ће и тај наш иметак,
кад животна заврши се игра
и судија одсвира свршетак.

Настави са читањем “КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ – Драгиша Павловић Расински”

Visits: 694
Today: 5
Total: 1082241

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Наших снова, давно  нема  више,
за час нестали негде без трага,
однеле их прве летње кише,
избледела су ми  лица драга,
моја душа још за тебе дише.

Из магле ми допире све тише,
даљина  тужни доноси твој глас,
разум би другу песму да  пише,
дозивам те, мој си једини  спас,
срце болно, несрећно  уздише.

Ветар пожутело лишће њише,
јеца док земљи немоћно пада,
трагове наше осека брише,
неста за ме и последња нада.
сузе ми  се  у речицу  слише.

Рањеници сами исцелише,
сваку рану из најтежег боја,
свачија патња лако се брише,
само не може  твоја и моја,
наших снова, давно нема више.

Настави са читањем “НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић”

Visits: 289
Today: 14
Total: 1082241

Где? – Невена Терзић


Где?

Сањала сам косовског сина.
Мирисао је на свежу крв.
На грудима божур-увео и црн.
Плакало је то око сећања,
Нагриза га црв.
А у зеници траг постојалих пролећа.
Плакао је српски син
Жалећи своје ране,
Хладан и бео као млади крин,
Шапутао је.
Реч му слана, подбула.
Нисам је разумела. Нисам је чула.
Уста отвара,
И јунак и утвара.
Бежала сам од страшних речи,
А он приши своје токе на моје груди.
Нестајем у празној шупљини очној
Где сећања вију ко кружнице,
Око празног места где некад лежало је срце.
Мрак…
Издаја боли више од смрти.
Издаја коље.
Како да населим слике у вековни мрак;
Којом бојом да насликам поље
И ледене војнике?
Све што имаш је сан.
Дођи лик да ти обојим именом светаца
У које се кунем,
Љубећи им давно мртва лица,
Дрвена, распознавана по псовкама.
Човек убица.
Сећање твоје давни је сан.
Пљујем, псујем твоје идеале, бедне, мале.
Издали смо Видовдан.
Да.

Из његовог мрака писну жамор векова:
У мраку тумарајући,
Човек заврши
Мислећи о болу на своме туру.
Палите свеће,
Децо слепа,
Осветлите заборављену културу!
Лажеш, кунеш се у Јединога.
Славу славиш, псујеш бога.
Само јога Србина спасава,
Да побегне у мисао из које не излази
Ко из ропства,
Да заборави срамоту што кочи.
Где дед главом плати, унук дрхтећи затвара очи
И сања,
А прошлост све мања и тања,
Ко танана нит,
Истањена  ал постојана,
За одвођење до лепших дана.
Свака судбина
Начињен је избор,
Земља или тор
Златорун, ал опет ован,
Богом дан,
Свом имену, оцу, земљи,
Себи стран,
Слави
И тражи свој Видовдан.
Настави са читањем “Где? – Невена Терзић”

Visits: 152
Today: 27
Total: 1082241

Огледало будућности – Снежана Марко-Мусинов

Огледало будућности

Успомена на историјску судбину
што обележи један народ
и умањи знатно његов пород
за 28. јун се везује
и тад велики српски празник бије
да се живаљ ни пред ким не повије,
у скуте зла нагло савије
и ту сакрије од садашњице и давнина,
времена која нису увек,
и не беху стално фина
па сећања кад навру
Газиместан помену и Лазара
којим се једно доба затвара,
а памте Косовског боја страдања
која, уз спомињања, прате увек нова надања,
буде емоцију припадања,
неодустајања, непропадања,
ради огледала будућности
без прекомерне патње и злости;
у боље сутра, одлучним кораком
треба храбро повести,
ко зна колико далеко тај пут може одвести?
Времеплов браник историје чува
савремена Видовдан песма
кад из многих уста хорски загрува
и снагу патриотизма изнова јачу дотура.

Снежана Марко-Мусинов

3.6.2021.

 

Visits: 43
Today: 2
Total: 1082241

ВИДОВДАН – Јована Марковић

ВИДОВДАН

Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.

Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.

Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!

Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7

 

Visits: 48
Today: 3
Total: 1082241

ВИДОВДАН – Бојана Мицић

ВИДОВДАН

Видовдане,
мој лепи дане.
Газиместан је место,
и радости и ране.
Видовдане што зацељујеш моје ране,
али ми и сузу даш,
кад сетим се јунака и Лазара,
оно што историја има,
да се учи надалеко,
да се памти годинама.
И Косметом што птице лете,
сваки пут ме на Видовдан сете,
на косовски бој, на завет јунака
што нема ниједна земља,
ко земља јунака.
Видовдане,
иако ми срце затрепери кад чујем ти име,
кад чујем песме испеване о теби и тужне риме,
Волим те мој Видовдане,
Што си печат Земље моје вољене,
Душе моје сломљене, али склопљене у цело,
Јер ти си Видовдане моје душе део.

© Бојана Мицић
15. јун 2021. године

 

Visits: 49
Today: 1
Total: 1082241

О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић

О ВИДОВДАНУ

Прича је једно,
дела су сасвим друго.
Како је само дошло до тога
да твоју причу о љубави
преселим у снове о нама?
Где сам то тражила оправдања за тебе?
Пред бежањем из брачне
у моју постељу,
пред најгорим о најбољем пријатељу,
пред сујетом која је и од мене
видела непријатеља.
Пред рекама алкохола
које теку твојим венама.
Како сам у твом волим те
чула шапутања једне чисте песничке
душе?

Како сам пречула врисак амбиције
која је спремна да гази?
Где сам то нашла инспирацију
о теби и мени, о заједничком чеду
и уживању за заувек?
Причао си тако лепо
и тако нежно уздисао нас.
То ме је понело.
То ми је дало подлогу
да посејем твоје речи
и да гајим наш врт снова.
Можда једнога дана,
негде о ВИДОВДАНУ,
будемо уживали у плодовима лозе.
Можда једнога дана
и купимо тај казан да печемо
лозовачу.

Можда једном о ВИДОВДАНУ.
Сада, о ВИДОВДАНУ,
само желим да те преживим.

Настави са читањем “О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић”
Visits: 113
Today: 0
Total: 1082241

ПИЈЕМ ЦРНО – Мр Ратко Тодосијевић Баћо

Поводом давања полугодишњег помена мр Ратку Тодосијевићу Баћи 12.06.2020. године, промовисана је његова књига ПИЈЕМ ЦРНО у кругу породице, његових пријатеља и чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, које је издавач књиге.

Отштампана је прва књига мр Ратка Тодосијевића Баће “ПИЈЕМ ЦРНО”. У њој ћете сазнати ко је био пуковник, сликар и песник мр Ратко Тодосијевић Баћо, сазнаћете како је писао поезију и видећете како је сликао. Издавач књиге је Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији је активни члан Баћо био. Иначе на годишњој скупштини удружења одлучено је једногласно да Годишњу награду ПоезијаСРБ за 2020. годину добије постхумно мр Ратко Тодосијевић Баћо за свој целокупан стваралачки рад у области поезије и сликарства и активан допринос раду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.


ПИЈЕМ ЦРНО – мр. Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац 

ПИЈЕМ ЦРНО

Прво
Сам те пио пијући
Затим сам те пио
Опијајући се
Сада пијем у својој
Тишини.
А та ми тишина
Доноси сећања
На опљачкану
Проћердану младост
Празне чаше
Кафанске вечери
Које зјапе у њима.
За кафанским столом
Коме је жижак одавно
Прозуко ногаре
Остају давно неповратне
Успомене.
Или ти ужади
Удављеника туђом Невиношћу
Покривених – покривених
Туђим одласком
Чујем или ми се само
Чини како ми самоћа
Говори да одлазиш.
Не кривите ме
Што не могу и не желим
Да руку заборава
Прихватим.
Кафана, сто, чаша
Вина – чаша вина
Ти и Ја и крај.
Пијем црно.


Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац – слика на ФЕДРАРУ
Настави са читањем “ПИЈЕМ ЦРНО – Мр Ратко Тодосијевић Баћо”

Visits: 1647
Today: 4
Total: 1082241

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић је изговорио ову песму 11.02.2010. године, пред препуном салом Дома војске у касарни Цар Лазар у Крушевцу.

Миодраг Динуловић, сада управник Краљевачког позоришта је изговорио ову песму 10. децембра 2009. године у Крушевачком позоришту.

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ

Писао сам име твоје,
на папиру, у трави,
на дрвећу, у срцу,
свуда сам писао.

А ти си се смејала и говорила
како је то глупо,
јер имена луда налазе се свуда.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…

А кад би знала, не би се смејала
писању мом, шапутању мом,
патњама мојим.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
не знаш, ништа ти не знаш…

Настави са читањем “ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић”

Visits: 2547
Today: 13
Total: 1082241

ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић


ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА


У албуму са ормара, једна слика залутала,
као да је неко скрио да ту чека само мене,
са сетом је само гледам, за ту слику нисам знала,
пожутела, избледела, она чува успомене,
зашто мени мајка није слику ову показала?

Себе гледам на тој слици, крај драгуља моје маме,
осмех блиста њој на лицу, а у оку трачак среће,
у осмеху и на слици чаробно је несто за ме,
дугу јој је црну косу окитило мајско цвеће,
најлепше је мени било кад смо тако биле саме.

Сећања ме јоште вуку на рај-дане доба тог,
из прошлости те далеке осећање срце реже,
можда ми је ову слику послао сами драги Бог.
можда мене бледа слика на детињство драго веже,
мајчица ме и сад пази, бди нада мном из света свог.

Вратих слику, склопих опет пожутели албум стари,
на исто је тајно место скрила и од себе саме,
чим је спазим срце крикне, рањено ми прокрвари,
пожелим да главу опет наслоним на њено раме,
мајско цвеће њене косе најдражи су мени дари.

Настави са читањем “ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 101
Today: 2
Total: 1082241

НОЋНО НЕБО – Љубодраг Обрадовић

 

НОЋНО НЕБО

Одавно нисам
застао да гледам
ноћно небо.
Одавно присан, нисам био
са звездама и птицама.
Одавно летео нисам.

Времена нимало,
сплет догађања стеже.
Један од младића сам,
од тога ништа теже.

Сан ми је девојка,
а старост ме глади,
љубав моја је бољка,
а машта се хлади.
Настави са читањем “НОЋНО НЕБО – Љубодраг Обрадовић”

Visits: 2501
Today: 17
Total: 1082241

ПЕСНИЧКИ ПРЕСТО – Љубодраг Обрадовић


ПЕСНИЧКИ ПРЕСТО


Откотрљај се на дно
Птицо стара
Узлет биће чудо
Немаш ти за то дара

Сиђи у рупу
Све дође на своје место
Ти си да зидаш какву шупу
Ниси за песнички престо

Склони се у страну
Пролаз за људе честите
Ти негуј своју рану
Стварност има своје рите
Настави са читањем “ПЕСНИЧКИ ПРЕСТО – Љубодраг Обрадовић”

Visits: 1792
Today: 3
Total: 1082241

НА ВИДОВДАН – Алекса Јаџић

НА ВИДОВДАН

Тамјан тихује.
Сенке под лучом.
Вани неко узвикује…
Число покида се мучно.

Зар не штују тескобе
Столећа тавних?
Ни гримизну реку, која гобе
Земље ове узводно слави?

Ни пост? Ни дан
Кад Србље прогледава?
Кад смелост изнова Газиместан,
Јерусалем Балкана, освештава?
Настави са читањем “НА ВИДОВДАН – Алекса Јаџић”

Visits: 235
Today: 6
Total: 1082241

Песникиња и песник – две песме

 

ГРЕШНИК КРАЈ ОДРА

(сонет 36.)

Давно беше, ал` сећам се кад су нам се очи среле,
лепотица она беше, ал` усне су другу хтеле;
међу нама ништ` не беше иако сам њу вoлeо,
тужан поглед, уплакани, никад нисам пребoлeо.

Поред одра њеног стојим, изломљене гледам боре,
скамењене усне ћуте, а ја желим да говоре;
да ми кажу да ме желе помодреле усне њене,
њене дуге косе седе цели живот немршене.

Милујем јој прамен косе, остала је због ме сама,
а у срце тужно моје увлачи се мучна чама;
што не дадох да ме воли, да изљуби моја уста,

за ког сам их сачувао, остала ми довек пуста.
Срешћемо се у вечности, тамо где се душе вoлe,
код Господа милостивог за ме опрост да измoлe.

© Бранко Мијатовић  2021.
Из збирке сонета у припреми

ЗАПИСАНА СУДБИНА

(сонет 1.)

Давно беше, ал сећам се кад сам теби срце дала,
завoлeх те, а да желиш другу жену нисам знала,
сањала сам усне твоје, будила се уплакана,
заувек ме успавала мог бoлeсног срца рана.

Чезнула сам да ме љубиш, замрсиш ми дуге косе,
с’  плетеница да ми скупљаш заостале капи росе,

све је само сан остао, теби друга дража била,
посребрила моја коса, постала сам снежна вила.

Тужан стојиш крај мог одра, сад ми мртвој усне дајеш,
пожелиш да време вратиш, јер се сада горко кајеш,
е мој драги сад не пати, не проклињи судбу клету,

наше болне сродне душе, срешће се на другом свету.
Све што нам се сад десило знало се од давних дана,
сваком од нас већ одавно судбина је записана.

© Јасмина Димитријевић,
Србија

Visits: 305
Today: 7
Total: 1082241

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ – Љиљана Тамбурић

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ

Рузмарини свили гране и божур не цвета
Под оловним небом, око српске цркве
Све је мање мирисних, црвених букета
Све чешће се чује небо кад јаукне.

И не знамо више који су по реду
Страдалнички дани што изнова бoлe
Не може ни отац оставити чеду
Без суза и патње наслеђено поље.

Газиместан живи живот дубоко под травом
Ту му срце куца пуно крви свете
Оклопници ту спавају међу сном и јавом
Покрила је црна земља њихове скелете.

У књигама староставним истина је записана
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та кoлeвка, где још увек орлови се гнезде.

Настави са читањем “ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ – Љиљана Тамбурић”

Visits: 267
Today: 2
Total: 1082241

ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић

ЗАВЕШТАЊЕ

На Косову ливада зелена
Земља црна крвљу натопљена,
Божурови, подигли су главе
На Видовдан јунаштво да славе.

Нема тамо данас оклопника,
Ал је земљи историја тешка.
Памти небо, памти Грачаница
Сва та храбра од јунака лица.

Памти трава што изнова ниче,
Памти зора што изнова свиће.
Цар Лазар је дао завештање
Да се слави оно испаштање.

Видовдан је видео страдање
Остало је српско Јеванђеље,
Остала нам вера у истину,
Храброст, наду и правду небеску.

Настави са читањем “ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић”

Visits: 36
Today: 2
Total: 1082241

Песма у инат бесмислу – Слађана Бундало


Песма у инат бесмислу

Немам ја ту моћ да плачем  и јецам
ја сам од оних што ћутећи ходе
Понекад у сну истину осећам
пустим да ме туђе ране воде

Нисам ја од оних што олако плану
што са једном речи човека убију
Мене људски јади умеју да гану
да ме попут мајке рукама привију

Нисам ја од оних што очима једу
што у једном дану сто пута слажу
Умем да препознам и духовну беду
и да кажем отворено  људима кад лажу

Ја сам од оних који отварају врата
Сунцу и светлу, заборављајући на таму
Ја имам способност ретку
умем да обрадујем себе саму

Разговарам са ретким птицама
дрвећем, цвећем
Разливам злато по неукротивим рекама
и поносим се тим умећем

Ја волим кад срећа обасја људе
и оплемени њихове животе
Не желим ником тужне тренутке
човек је биће невиђене лепоте

Небо је раскошно са безброј боја
топло уточиште за све птице
Свака од њих може бити твоја
само човек уме да промени лице

Настави са читањем “Песма у инат бесмислу – Слађана Бундало”

Visits: 196
Today: 0
Total: 1082241

Нове књиге – “ДА НИЈЕ ТЕБЕ” – Лидија Бајкић

Лидија Бајкић je рођена је 22.04.1982. године у Крушевцу. Средњу медицинску школу завршила је у Крушевцу, а Високу медицинску школу струковних студија завршила је у Ћуприји. Ради у Дому здравља у Ћићевцу. Живи у Град Сталаћу. Ово је њена прва збирка поезије. Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу имало је ту част да објави прву књигу пoeзије Лидије Бајкић под називом “ДА НИЈЕ  TЕБЕ”. Књига је сад пред Вама, лепо дизајнирана и упакована и имаће своју судбину. Знам да ће пре свега квалитет Лидијине поезије освојити Ваша срца и допрети до Вас, јер:

Читаће се моје песме
Када туга срцем влада
Оно што срце рећи не сме
Док се буди свака нада.

ДА НИЈЕ ТЕБЕ

Да није тебе и Сунце би другачије сјало
Сви би жалили ту судбину клету
Шта је љубав не би се знало
Не би било ничега на овоме свету.

Да није тебе не би било смеха
Не би било ни дивног пролећног дана
На све стране би само било греха
А на души би с е отворила рана.

Да тебе нема не би било среће
Ни осмеха што ти лице краси
Ни љубави не би било веће
Било би само туге која се не гаси.

Да тебе нема не би било мрака
Као у неком царству владала би туга
Не би било ни најлепшег Сунчевог зрака
Не би ни све боје имала дуга.

Да тебе нема и свет би изгубио сврху
Не би било океана, река, планина и мора
Ни један брод не би имао сигурну луку
Не би никада свитала најлепша зора.

И ништа без тебе не би имало смисла
И мој живот би лагано почео да вене
Ни моја љубав не би била иста
Да тебе нема не би било ни мене.

Настави са читањем “Нове књиге – “ДА НИЈЕ ТЕБЕ” – Лидија Бајкић”

Visits: 4158
Today: 3
Total: 1082241