Добродошли!
НЕСАНИЦА
Камен ми је
Узглавље,
Сана немам,
Чекам хујање
Ветра
И плакање стреја.
Узалуд ми сенке
Зборе:
Склопи очи
Урони у сан
Постани светлост
Разлисталих зора.
Чашом вина
Налиј душу
Уместо крви луде,
Нек се ове вечери
Чуда, чудом чуде.
Иди кроз ноћ
Кораком тихим,
Песмом разгони
Страшне мисли.
Обасјај таму.
Мрак видом
Пробијај,
Да варничи
Златни сјај
Расањене омаме
Уз чашу рујног вина
До зоре.
© Латинка Ђорђевић
ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ
О, моја српска сестро, нек сунце теби сија,
Нек воли те земља, мени најмилија.
Твој поглед красни уништи мрак,
Твоја је колевка – сунчани зрак.
Нисмо још се срели… А ја ћу доћи
У земљу српску, дајем ти реч!
Хоћу да видим босанске ноћи,
А београдске сам видео већ.
Чекам наш сусрет, сестро ми мила,
Надам се да он ће бити дуг.
Нек само напред нас носе наша крила,
И нек свој осмех даће нам југ.
Хладно је јутро, пуно је злата
Сунчаног, небесног… Жута је зора…
Колико још је остало сата
До нашег сусрета, до одмора?
Настави са читањем “ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев”
далеко од туге, живота и стварности,
у загрљају њеном живео бих сне…
Настави са читањем “У вихору лутања – др Милан С. Марковић”
МОЈЕ
Из лепоте отеран,
имао тајни бајни,
открио ми једну чедну.
Моје је ускост људска,рече,
људи не знају,
због тог моје,
цели живот да се боје.
Настави са читањем “МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА
ПЕСНИК МОЖЕ ДА МЕЊА ИЛИ ИЗМИШЉА ПРЕМА СВОЈИМ СХВАТАЊИМА И ТЕЖЊАМА
Песницима је у њиховој ВИЗИЈИ песничког остварења допуштено да створе своју слику код одабира мотива, стилских изражајних средстава, тема, виде што други не виде или нису у стању, због тога факта читаоци понекад криво тумаче поезију гледајући, доживљавајући догађаје, осећања, песникову фантазију на прозаичан начин, идентификујући се са реченим, искривљујући смисао песникове решености да лично прикаже својим унутарњим. Из тог разлога поезија није опипљива материја, она је имагинација песниковог личног и као такву је треба сагледавати. Шта је песник хтео да каже он ће рећи користећи се пренесеним значењем, стилским изражајним средствима, најчешће су то метафоре, персонификација, ономатопеја. Дакле да би испунили песнички задатак песници морају имати потпунију слободу, песник према својим тежњама обликује песму, наравно увек се придржавајући одређених уметничких закона и захтева, све скупа одређује успех или неуспех.
Настави са читањем “LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш”
СЕЋАЊЕ
У подне врелог јулског дана
сунце је негде на пола пута
да обиђе нашу планету,
ни птице небом не прелећу,
нема облака да залута
да на час сакрије небеску свећу.
У халаду Дунавског парка
крај бисте Мике Антића,
нас двоје загрљени
седимо поред шумарка,
уживамо у миловању ветрића
у некој причи занесени.
Гледамо поред процвалог ириса
неке веселе сватове
како по парку лутају,
два лабуда Иса и Биса
истежу своје вратове
док по језеру плутају.
Стари сват се гега у ходу
као под теретом кљусе,
можда га жуљају ципеле нове,
деца бацају кокице у воду
купљене на киоску код мусе
на углу Дунавске и Змај Јове.
Седимо на клупи испод платана,
сунце своју топлоту сеје,
причам приљубљен уз њено тело
о месецу и звездама,
на то се она грохотом смеје
док руком брише знојаво чело.
Ужарен бетон топлоту зрачи,
мада седимо у дубокој сени
лепи се блуза за тело од зноја,
нама баш ништа то не значи,
седимо чврсто загрљени
вољена моја и ја.
Настави са читањем “СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић”
GLUMAC
Hvatam maglu, ne uvek uspešno,
iz kafane, kada mi na smenu
mahne društvo i pišno i ješno
uz urlanje, da se svi okrenu:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”
Ne gledaju me kada sam na sceni,
sve im jedno igram li pogrešno,
ili dobro – sami sebi na većoj su ceni
kada mogu pred drugima da poruče meni:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”
Kad za sobom sve zavese spustim,
kad sam kao nad ponorom pustim
beznadežan, ja tad neutešno
samom sebi s podsmehom izustim:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”
(C) Miloš Nikolić
Једном једног лета, а пре много лета
како сам вoлeо сва Ваша дугмета!
Откопчавао сам Вас и често и много,
али откопчати вас сасвим никад нисам мого.
Откопчам ли хаљину, Вас нешто омета,
када Вас откопчам, не стигнем дугмета.
И данас кад живот, због шеге, нас састави
у Вама видим дугме, бар једно – у глави.
И да вам кажем тек тако ми дође:
,,Бог нека Вас чува. И дугме, такође”.
ЈЕСЕН
Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
Слеп је то народ
Груб
Не уме са бојама
А јесен без боја
Може ли неко замислити јесен без
боја
И дланове пуне лишћа
И оно чекање кише
Целу јесен без жуте
Без шарених кишобрана
Што расту из ребара случајних
пролазника
На улицама којима си пролазила
И оним до њих
На којима те још увек чекам
На којима те још љуби
Моја душа
Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
И онај мали свемир испод капута
Када се скупиш уз мене
А прсти нам се уједају
Од среће
А загрљај постане мера свега
Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
И да сваки лист је
Само љубав
Само љубав твоја
Волим те данас као некад
Теби сам дао све дане своје
и цели живот свој,
а ти си мени искрену љубав,
остаћу само твој.
Волим те данас као и некад,
пре много година
када си ме звала и шапутала,
љубави једина.
Било је дана, бесаних ноћи
кроз цео живот наш,
а ти си знала
једино драга утеху да ми даш.
Настави са читањем “Волим те данас као некад – Градимир Карајовић”