НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш

НЕСРЕЋНИ БАРОН +

Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни  проблем, имао је све, а као да није имао ништа.  Продуховљен, музикалност му је била  наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито  открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме.  Рођен са истином љепотана, због кога  ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад,  хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом,  традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних  годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд,  супруга  турбулентне нарави  у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин,  најобичнија фигура што је још  разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети.  Француски пољубац  неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено  несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у  његовом значењу трагичан, завршио је  суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.

Настави са читањем “НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш”

ЈА ВИШЕ НИСАМ МЛАД – Мирко Стојадиновић

ЈА ВИШЕ НИСАМ ТАКО МЛАД

Ја више нисам тако млад
Прође к’о трен или сен
Што беше некад није сад
Дал санак усних ил сам њен.

Ја више нисам тако млад
За ме си вечна а не сен
Љубих јуче, љубим те сад
Усне миле, и осмех њен.

Ја више нисам тако млад
За љубав њену бићу сен
Пожелех јуче да је сад
Увек да будем само њен.

Ја више нисам тако млад
Прохуја време као сен
Дал мене жели она сад
Хоћу ли бити избор њен.

Ја више нисам тако млад
Покој тамни ил светла сен
Дилема моја вечна сад
Живот дајем за осмех њен.

Ја више нисам тако млад
Дал’ живим још, или сам сен
Живех некад, живећу сад
Живот је мени опој њен.

© Мирко Стојадиновић

ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш

ЦРНИ ЧОВЕК

Истеран из сећања,
кад умре превари муку,
по времену просута прича,
забринут кад га не туку.

Магацин патњу крије,
путник без повратне карте,
Африке жарке син је,
белих лажи га прате .

Црни човек памти,
ко му је силовао слободу,
како су претке робове,
мрзили у ходу.

Из племена Масаи,
на Бродвеју свира трубу,
све су отели још давно,
оставили тугу.

Настави са читањем “ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш”

DRUGI PIŠU: KURIR – Rusko srce na srpskoj zemlji – Sv. Roman

U manastiru Svetog Romana -RUSKO SRCE NA SRPSKOJ ZEMLJI: Održana pesnička manifestacija Sećanja na Rajevskog (FOTO) KURIR

Povodom obeležavanja godišnjice pogibije ruskog dobrovoljca u Srpsko – turskom ratu – pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog u manastiru Svetog Romana održana je kulturna manifestacija “Sećanja na Rajevskog”.

Održan je pomen N. N. Rajevskom, kod njegovog groba, gde i danas počiva srce velikog srpskog prijatelja, položeni su venci i cveće, a zatim je održan kulturno umetnički program “Rusko srce na srpskoj zemlji”.

Kruševac
foto: Ž. M.

Pukovnik Rajevski je poginuo u srpsko – turskom ratu 1876. u Gornjem Adrovcu, kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, a bio je inspiracija velikom Tolstoju za lik Vronskog u epohalnom romanu “Ana Karenjina”.

O knjizi su date vrhunske ocene: „Najbolja knjiga svih vremena.“ Washington Post.

„U Ani Karenjini Tolstoj je dao izuzetnu psihološku analizu ljudske duše, vrlo duboko i snažno, s realizmom umetničkog opisivanja koji dosad nismo imali“.

Fjodor Dostojevski. „Najveći društveni roman čitave svetske književnosti.“ Tomas Man. „Jedna od najvećih ljubavnih priča u svetskoj književnosti.“

Настави са читањем “DRUGI PIŠU: KURIR – Rusko srce na srpskoj zemlji – Sv. Roman”

ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић

ЈЕДНА МАЧКА

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да поцепа.

Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора свиће,
дан плутоном како израња…
Сад ћемо, као једно биће
схватити смисао постојања.

Сад ћемо,
кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља преточити…
Сад ћемо, грлећи се,
храбро потећи у космос ,
у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

© Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић”

КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш

КАД СХВАТИШ +

Кад одмор умор постане,
жеље истање да не постоје,
ноћи без краја муке пригрле,
варљиве очи туге напоје.

Схватиш живот као филм дугачак,
у којем си  улогу крају сводио,
одиграо што си најбоље умео,
да би оскара слабији добио.

Настави са читањем “КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш”

НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић


НОСТАЛГИЈА


Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми, носили смо некад ташне,
сад носимо носталгију уместо капута.

Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Страх та сећања хоће сад да спречи,
разум жели од пропасти да нас чува.

Мислили смо понекад можда глупо,
били разочарани, тешио нас алкохол…
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.
Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић”

ПЛАВА БУКТИЊА – Данка Аврамовић Мијатовић


ПЛАВА БУКТИЊА

Гориш у мени буктињо далека,
јер несвесно грех сагреши створ,
да пред тобом ето,
грешна стојим и за опрост милостиви молим.

Сунце си на сваком уранку,
дозволи, да окајем речи
у овој замршеној животној трави,
не чине радост мале ствари.

Свако јутро витице ми плете,
златно уплитање, злаћано песнички везе и,
на пучини разлива светлост,
преко трновитог брега.
Високо, до самог неба.

А ти, плам си исконске среће,
у плавом царству, бићеш и мој  дом,
видим, да ће ме дан затећи уз огњиште
и да ће за мном пиштати само птице.

Настави са читањем “ПЛАВА БУКТИЊА – Данка Аврамовић Мијатовић”

МЕЛЕМ МИСЛИ – Снежана Марко-Мусинов


МЕЛЕМ МИСЛИ

 
Више не умем за сламку истине да се хватам,
мути се поглед, мути се звук,
уместо разговетности – мук.

У тој тишини, од неправде сам на раздаљини,
ни са ким се вербално не сукобим,
никога у делању не уходим.

Посматрам са дистанце, у дну тишине,
раскршћа су давно пређена,
одлуке битне донесене, глатко, и изнуђене.

Правац је одавно заузет,
не очекујем рикошет,
корачам, углавном ми је заустављен лет.

С позитивном мишљу, кажу,
људи лакше напред гризу
равничарске и планинске путе вешто слажу.

Свој пут докрајчујем,
тихо, у сваком тражим мелем,
не знајући куд ћу до краја да се денем.

Гласу се губи јачина,
одлукама натукнута вредност танчина,
неизвесност будућности пука је истина.

Настави са читањем “МЕЛЕМ МИСЛИ – Снежана Марко-Мусинов”

КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић

КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ

Крочила си у мој живот,
“лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!”

Осмехом си растерала море,
чежњом пробудила немир.
Чекајући с тобом зоре,
открио сам свој свемир.

Хтела си одмах све:
чедност на олтар изнела…
А у души си знала, гле,
лепотом си ме сагорела!

Ушла си ми у вене,
мислима прострујала,
у срцу распукла успомене,
машту у прах разујала…

Настави са читањем “КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић”