ЗНАЧЕЊА – Aндреја Ђ. Врањеш

ЗНАЧЕЊА

Фонтане украшавају тргове,
музику величају композитори,
стихови означе епохе,
прошлост поклањају ктитори.

Деци очеви чувају тајне
што је добро, оно се и квари,
истина се мора волети,
тегет снове, сањају морнари.

Настави са читањем “ЗНАЧЕЊА – Aндреја Ђ. Врањеш”

ЧУДЕСНА СВЕТЛОСТ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић

ЧУДЕСНА СВЕТЛОСТ…

писано давно у средњој школи 1989 године

Све ми је данас тако тужно
Не само данас, већ дуже време,
А желела бих, тако бих желела,
Да се бар једном Сунце насмеје
И пружи своје немирне зраке
По овом мом тамнилу
И сваки кутак моје душе
Обасја својом светлошћу..
А та светлост- чудесна светлост,
Све ће онда променити,
Она ће својом тајанственошћу
Тугу с радошћу заменити!

Настави са читањем “ЧУДЕСНА СВЕТЛОСТ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

СУША, КИША, СЕЉАК – Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Љубодраг Обрадовић

 

 

СУША

Стоји сељак поцрнела лица
Ко неки предзнак црни
Ока зеленог. сред модрих пшеница.
Мисли, стрепи, трни…

Још се једна бора уклесала на лицу
И влас пређе ка седоме строју
Дрхтавом руком загрли пшеницу
И окупа је у властитом зноју.

Клону му глава међ спарене влати
Угледа земљу испуцалог лица
Што ће последњу кап утробе дати
Да спасе поља родних пшеница.

Једна му суза поглед помрачи
Ко измаглица јесењег јутра
Ипак у нерву му вера зрачи
Киша ће пaсти сутра, сутра

© Братислав Спасојевић

Настави са читањем “СУША, КИША, СЕЉАК – Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Љубодраг Обрадовић”

ЖУТИЦА – Димитрије Микарић

Димитрије Микарић, Крушевац

ЖУТИЦА

Раскорак између трамваја и тротоара,
на станици ишарана фасада старог уморног града,
оштрог лица силазим,
болећивим ногама ходим,
поред растуреног биоскопа пролазим
(ни топот више да родим)
силазим без одјека,
улицом војвода.

Трне ваздух, развлачи тренутке,
прогвире ли кроз кључаоницу
видеће да сам ту,
прогледају ли кроз кључаоницу
знаће зашто сам ту,
што ли ми мисли иду туде?
Руке се жељи не опиру,
дрхте, одају.

„Овај дом верује…”,
у томе ћу расути страсти и наде,
ал’ опет превише ће да остане,
нису то обичне,
то су детиње
срамежљивости отровне,
зар је толико лоше
осећати, значи, волети?

Покретати, дакле, волети.

Настави са читањем “ЖУТИЦА – Димитрије Микарић”

НИКАД НИЈЕ КАСНО – Живота Трифуновић


Живота Трифуновић, Кобиље

НИКАД НИЈЕ КАСНО

На столу чаше и флаше са вином,
на постељи мешкољи се жена.
Ја на столиче сео, дремам
и присећам се успомена.

Чарам испод догорелог пања,
искрице светле у ноћи.
Прошлост дамарима одзвања…
Сад не знам куда ноћас поћи.

Гледам у жену, гледам у флашу, …
Ех, те лепе, а прошле, успомене.
После две три чаше црног вина,
 опет се нађох у загрљају своје жене.

Настави са читањем “НИКАД НИЈЕ КАСНО – Живота Трифуновић”

РУКЕ – Радојка Бјеливук Стојановић

Радојка Бјеливук Стојановић, Јагодина

РУКЕ

Твоје су руке путокази свемира,
Чудне путање ми откривају.
Сазре све воћке у мојим очима,
Милион сазвежђа ишчили.

Твоје ме руке проведу
Морем и пустињом,
Обалама далеког Сибира
Где ми покажеш да зима не долази.

Својим рукама сносиш сунце са свода
За моје очи.
У твојим рукама никада нећу запавити:
Куда?

Настави са читањем “РУКЕ – Радојка Бјеливук Стојановић”

VISKI – Luna Đorđević

Luna Đorđević, Beograd
VISKI

Cvet se suši među stranicama moje omiljene knjige
koju sam ti pozajmila prošlog jula.
Proganja me kao duh
jer od decembra tvoj glas nisam čula.

Sećaš li se svih onih dana
kad smo rekle da samo gledamo po radnjama
i vraćale se kući sa punim kesama?

Sećaš li se onih šetnji po Knezu
kad smo lutale bez ijedne brige,
dok nas nisu godine stigle?

Sećaš li se onih noći kod mene
kada smo mešale vino sa sokom – amaterski?
Čujem da sad piješ viski

i pitam se šta li si uradila sa narukvicom koju sam ti napravila
prošle nove godine.
Mislila sam da ćemo i ovu proslaviti zajedno –
kako je budućnost nepredvidiva.
 
Ti si otišla.
Ne znaš kako sam patila.
Nisam mislila da ću moći bez tebe,
ali još dišem
i sada ti pišem pesmu tvojom olovkom koju ti nikad nisam vratila.

Pozajmila si mi je jedne noći kod mene
kada smo mešale vino sa sokom – amaterski.
Čujem da sad piješ viski.

Настави са читањем “VISKI – Luna Đorđević”

Вечна љубав, вечна туга – Јелена Јовановић

Јелена Јовановић, Косјерић

Вечна љубав, вечна туга

У самоћи један човек беше,
са разлогом у големој тузи,
очи му се више и не смеше
само суза по образу пузи.

Разлог тежак као црна земља,
бол и тугу нанео је,
драге њему више нема,
један анђео одвео је.

На пут вечни драга оде,
те лепоте више бити неће,
отишла је и повратка нема,
али оста љубав преголема.

Волеће је као увек,
можда само мало више,
у небеса погледаће
па плакати све тише и тише.

Плаво небо као море,
а увече пуно звезда,
гледао га увек с надом,
али драге њему нема.

Ту је она, види мене,
његове су мисли такве,
срешћемо се једног дана,
чекати да зора сване.

Шетаћемо тим сводом небеским,
гледаћу јој очи снене и љубити руке беле.
Једног дана, има наде,
срешћемо се, мој анђеле.

© Јелена Јовановић, Косјерић

Настави са читањем “Вечна љубав, вечна туга – Јелена Јовановић”

OD LEONA – Ljiljana Fijat

Ljiljana Fijat, Novi Sad

 

OD LEONA

On je na putu od Leona do Hospital de Orbigo-a,
24. dan, sa više od 500 pređenih kilometara puta Kamino de Santjago.
Jedna od najdužih etapa po ravnom terenu i prženju na suncu.
Ima još 300 kilometara do Santjago-a.
Srešćemo se, uskoro.
Kao kada vilin konjic padne u vodu, zagrliti.
Na zemlji u kojoj bi trebalo da probamo dobro vino i slušamo fado.
Kraj nas gaziće sitnim ili dugim koracima
hodočasnici putem ka moštima Svetog apostola Jakova.
Ali, on, kao usporeni film, zategne tetive, kada kaže, preko telefona,
da bi bilo dobro, kako je pevao Carlos Do Carmo,
da odemo u Lisboa,
grad svetlosti, izvezeni produženi morski šešir,
jer postoji žena, voljena žena njegovog života,
ali to nisam ja.
Nije ni važno.
U iznajmljenoj hotelskoj sobi
nazdravljaćemo vinom i otići na spavanje,
izbrojavši kilometre i kilometre,
pošto nas je Kamino menjao svakim danom.
Sve više smo upoznavali sebe i druge.
„Bićemo izvan svih naših očekivanja“, kaže,
dok izgovara njeno ime, u sobi punoj otetih uzdaha
fada.

Настави са читањем “OD LEONA – Ljiljana Fijat”

Није због вина – Ања Гостимировић


Ања Гостимировић, Сомбор


Није због вина


Пожелех те синоћ опет
По ко зна који пут у недељи
Мислила сам да нећу
Није због вина

На радију и даље пуштају нашу песму
Суздржавам се, али џабе
Сузе саме хоће напоље
Није због вина

Знаш ли да те снивам,
некада, онако снена
Осетим те крај себе, како немо гледаш у мене
Није због вина

Шта бих дала да си ту, као некад
Као пре ове боце најјефтинијег италијанског вина
Све ми је јефтино
Није због вина

Осећам како полако тонем
У бордо црвеној боји
И опојном мирису дивљег грожђа
Није због вина

Или можда…
Јесте

Настави са читањем “Није због вина – Ања Гостимировић”