НЕКАД БИЛО
Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА СЛИКАРСТВА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ почео, правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно ауто испитивана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из овим занатом познатих сликара Перазића дола. На око сликао је лагане слике, неизразите и неправилне биле су њему надмоћне и доиста јесу, да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је , да су били савременици. Декаденција талијанске уметности почла је још онда када се Рафаелов гениј већ налази на свом врхунцу, Рафаела је сликање направило Богом, сва његова дела могу се прокужити критички само и не у духу клеветања, али ту нема ни заслеплљености нити дивљења. Изложбу је неприпремљено отворио мој отац, Томина радост је била очигледна, његова душа се није могла огледати у његову сликарству. Као Ван Дајк у свом Мадриду, више реалист са жицом нежности, он је у сликама био неко други. Да су живели у истом времену француски колористи и овај наш сликар стекао би се утисак сличности, био је академски сликар али није водио мнго рачуна о академизму. Због присности са овим сликаром и из породичне блискости, ОСЕТИO САМ ПОТРЕБУ ДА МУ СКРОМНОМ ПОСВЕТИМ ПЕСМУ.
СА СЛИКЕ ТУГА
Настави са читањем “НЕКАД БИЛО – Андреја Ђ. Врањеш”