Добродошли!
НЕ ОТКОПЧАВАЈ ДУШУ
Не откопчавај душу
задајеш још једну
рану.
Занемеће небо
на сломљеној клупи.
Не показуј своје тело
бедном сумраку,
не чини ме грешним
смртником,
тражећи љубав
нежни додир бескраја.
То ми глође црне трепке,
кожу, душу шупљу.
Љубав се исчашила,
никла на лирској кости
неорезане наде.
Потражи ново небо,
птичицу заспалу,
нови пољубац,
па га стрељај.
Тад ће да се слави,
моје срце неће
да крвари.
Настави са читањем “НЕ ОТКОПЧАВАЈ ДУШУ – Латинка Ђорђевић”
МЛАДО ВИНО
Авлија мирише на младо вино,
Са старе крушке детлић се чује,
У бачвари претаче вино фино,
Детлић не мари, по крушки кује.
Нека благота обузима тело.
То само младо вино може,
Да на вино замирише село.
Откуцаје срца с детлићем сложе.
По плоту висе вргови рујни,
Под стрехом дрема паприка црвена,
На црепу чуваркуће, цветови бујни
И све мирише на стара времена.
Кратак је дан за лепоту ову,
Уз златну јесен и њене моћи,
Кад детлић заћути, па чујеш сову
Са драгом женом и младим вином
Најлепше су златне јесење ноћи.
Настави са читањем “МЛАДО ВИНО – Првослав Пендић Пенда”
Првослав Пендић Пенда – Крушевац – МЕЉЕЊЕ ГРОЖЋА
ВИНУ ОСТАЋЕ ИСТИНА
У мени срце Ленкино бије
и ноге газе њезиним газом,
срце ми пати ко њено за Лазом
да будем твоја, ил’ да ме није
Уз рујно вино срећни смо били
ко киша пљуштали пољупци врели,
не дам да друга са мном те дијели
чуваћу љубав коју смо крили.
Трифуна Светог икону љубим.
Ко осуђеник дрхтим и стојим.
Да будеш туђи – тога се бојим
дуси ми шапћу да те већ губим.
За тобом срце препуче моје
што никад није лагати знало,
све што је имало теби је дало.
У њему тајне све наше стоје.
Себи се заклех, кунем се Богу
са другим нећу пред олтар стати,
нек плаче отац, нек плаче мати
када ме хладном предају гробу.
Кад црквена буду звонила звона
теби на радост, мени за опјело,
кад вином моје прелију т’јело
плакаће небо и цијела васиона.
Ленкино срце у мени бије.
У вину вјечно остаће истина.
Кад нећу нашег гајити сина,
нека ме нема, нека ме није.
© Зорка Чордашевић
У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА
И ове ноћи, као и годину пре,
седим у мраку у соби крај камина.
На столу стоје чаше две,
једна празна, друга пуна црног вина.
И ове ноћи, баш као и тада
моје руке ка теби крећу,
ал није исто некада и сада,
а ја себи да признам нећу.
И опет би усне хтеле да љубе,
и срце би да дрхти као струна.
Наше се сенке у тами губе,
док чаша је празна, а друга пуна.
Тишина пара душу и тело,
док чаша празна у мене гледа,
да је напуни срце би хтело,
ал разум му ове ноћи неда.
Ако је пуна, значи да ћеш дођи,
ал то су само сурове лажи.
Остаћу сама у овој ноћи,
губитник што у вину истину тражи.
И док се ватра гаси у камину,
знам да је крај, истина боли,
нек љубав траје макар у вину,
нека се напије ноћас онај који воли.
Настави са читањем “У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА – Валентина Вања Дабић”
НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ
Кад те видим тако лепу
У дубини душе задрхтим
Хтео бих ти нешто рећи
Од љубави истог трена, све заборавим.
Вриснуо бих све до неба
Кад бих смео да те загрлим
И умро бих истог трена
Само да те једном пољубим.
Тешко ми је кад те видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.
Цвете мој неубрани
Колко сам те волео
Рећи ће ти свака грана
Јер те још нисам преболео.
Знам да никад нећу моћи
Неке ствари себи опростити
Провешћу још многе бесане ноћи
То што моја ниси ти.
Судбина нам није дала
Цвете мој да си уз мене
А ја другу нисам хтео
Јер не могу живети без тебе.
Тешко ми је када видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.
Цвете мој неубрани
Колко сам те лудо волео
Рећи ће ти свака грана
Да те још нисам преболео.
Настави са читањем “НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ – Градимир Карајовић”
TА ДЕВОЈКА
Та девојка освоји ме
и љубав јој дадох своју,
та девојка напусти ме,
узнемири душу моју.
Та девојка враголанка,
животом се мојим игра,
та девојка другом оде,
остаде ми само брига.
Због ње моје срце пати,
због тог најмилијег створа,
због ње ми је дух заробљен,
ко кап воде усред мора.
© Благоје Премовић
НЕК ИЗ ВИНА ГОВОРИ ИСТИНА
Пехар вина, девојко наточи
да га пију жедне усне моје.
Док ме твоје гледају сад очи,
чаше вина нека се не броје.
Пехар вина дај ми да попијем,
док те гледам образа румених.
Тај еликсир, наискап да пијем
са усана, медних и црвених.
Нек` са вином и крв моја тече,
нека струји кроз вене и тело.
Нека боли и нека ме пече
у грудима, срце узаврело.
Да пољубим слатке усне твоје,
жеља пуста никако да мине.
У пламену гори срце моје,
да л` од вина, ил`твоје близине?
Сипај вина, девојко млађана,
да угасим жеђ срца ми врела.
Пијан бићу до судњега дана.
Нек` ми душа буде бар весела.
Чашу вина сад испијам до дна
и наздрављам болу срца свога.
Тужне зоре дочекујем сад ја
и умирем без осмеха твога.
Када звона са цркве објаве
да се душа опрашта од тела.
Заплакаће твоје очи плаве,
усред мога посмртног опела.
Ако ти је бар имало стало,
проспи за мном кап црвеног вина.
Реци да си волела ме мало…
Нек` из вина говори истина!
Настави са читањем “НЕК ИЗ ВИНА ГОВОРИ ИСТИНА – Весна Стојковић”
