Дочек нове 2010. године у Крушевцу

У знак поштовања према Мињи Суботи, сећамо се његовог гостовања у Крушевцу за Нову 2010. годину.

На Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, тачно у подне, за најмлађе Крушевљане, Културни центар Крушевац је приредио “ЗИМСКЕ ТОБОГАНСКЕ ИГРАРИЈЕ” које је осмислио Момир Драгићевић, а водио Миња Субота. Непосредно пре овог програма за најмлађе, у Културном центру Крушевац је приређен пригодни коктел за запослене и сараднике КЦК.

А увече, на Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, Град Крушевац је суграђанима поклонио незаборавни дочек НОВЕ 2010 ГОДИНЕ. У програму су учествовали: Удружење фрулаша *АДАМ МИЛУТИНОВИЋ*, КУД *14 ОКТОБАР*, Градски тамбурашки оркестар, Женска певачка група “БИСЕРИ”, Рок бенд “ТРЕЋИ СВЕТ”, Рок бенд “DOG HEAD” и као звезда вечери “ГОЦА ТРЖАН”. Дочеку је присуствовао велики број грађана (по слободној процени више од 5.000). Реализатори програма су били Културни центар Крушевац и КПЗ Крушевац.

Миња Субота – звезда “ТОБОГАНСКИХ ИГРАРИЈА”


Тачно у поноћ грађанима Крушевца срећну нову 2010 годину пожелели су
Гоца Тржан и начелник Градске управе Милош Јовановић

Настави са читањем “Дочек нове 2010. године у Крушевцу”

Visits: 538
Today: 4
Total: 1627110

ВИДОВДАН – Бојана Мицић

ВИДОВДАН

Видовдане,
мој лепи дане.
Газиместан је место,
и радости и ране.
Видовдане што зацељујеш моје ране,
али ми и сузу даш,
кад сетим се јунака и Лазара,
оно што историја има,
да се учи надалеко,
да се памти годинама.
И Косметом што птице лете,
сваки пут ме на Видовдан сете,
на косовски бој, на завет јунака
што нема ниједна земља,
ко земља јунака.
Видовдане,
иако ми срце затрепери кад чујем ти име,
кад чујем песме испеване о теби и тужне риме,
Волим те мој Видовдане,
Што си печат Земље моје вољене,
Душе моје сломљене, али склопљене у цело,
Јер ти си Видовдане моје душе део.

© Бојана Мицић
15. јун 2021. године

 

Visits: 285
Today: 0
Total: 1627110

Реци ми кнеже Лазаре – Дејан Петровић


Реци ми кнеже Лазаре

Кажи ми сада свети Лазаре .
Где живи мртва душа поробљена,
Јел на Косову равном
Где Божури цветају из корова
Тамо где мајка без суза оплака синове.
Где заклетва оста главом плаћена,
Где сестра тражи брата, жена мужа
Тамо где мртвима гаврани очи ваде
И шакали кости по пољу носе.

Реци ми Кнеже где душа српска спава.
Да ли си на своје скуте јунаке привио са Кошара,
Те орлове младе што живот један за другог дадоше
Бранећи земљу, веру и цркве наше.
Реци ми јел правда оста слепа код здравих
Да ли се наш душман својим јунаштвом хвали.
А клетва црвена ко Божур стиже
И нема суза код Срба бистрих,
Очи црвене крваре од бола
Проклињу истином џелата свога.

Настави са читањем “Реци ми кнеже Лазаре – Дејан Петровић”

Visits: 436
Today: 3
Total: 1627110

ТУГА У КАМЕНУ- Душан Комазец

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли,ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд,јер они ничу из камена.

Старице саткане од хиљаду рана,
чемерне на ветру што би да надјача
лелек из дубине,јер баш сваког дана
слушају из јаме пој детињег плача.

Још памте душмане са камом у руци,
безличне ко’тама у облачној ноћи.
Кољу крволоци као гладни вуци.
Жању жетву срамну,крв им даје моћи.

За скуте их деца хватају и моле,
ал’не хају „силни”, ломе руке нежне.
У бездан бестидно бацају их доле
као грудве беле са планине снежне.

После много лета низ стрме литице
свештеници врли, пречасно им дело
у гротлу безумне јаме безданице
убијеном селу појаху опело.

Пола века прошло, прича опет иста.
Оживиле звери јаму безимену.
Не хају за сузу што у оку блиста,
па вечита оста туга у камену.

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд, јер они опет из камена.

Visits: 826
Today: 0
Total: 1627110

КОСОВО И МЕТОХИЈА – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић чита песму на програму РАСПЕТО КОСОВО

Песму говори Лидија Ужаревић, уредник КЦК  – музика Раде Кошанин

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.

На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.

И звоне звона! Успаване да разбуде!
Сви који пуштају нас низ воду,
своју клицу пропасти тиме буде
и свемир сенком зла боду!

И звоне звона! Буди се Европо!
Све свето у даљини данас вене!
Звоне звона! Неправда ко небо,
преплавила живот и успомене!

Настави са читањем “КОСОВО И МЕТОХИЈА – Љубодраг Обрадовић”

Visits: 1779
Today: 1
Total: 1627110

ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ – Невенка Алиспахић


ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ


Заборавимо митове и легенеде
што да не, ми смо спремни
ако нам кажу да заборавимо све
све…и име и мајчин скут и очев пут.

Заборавимо Душаново царство
неки су други живјели тад,
не сјећајмо се Немањића,
цара Лазара, Југовића…
витеза над витезовима, славног Обилића,
та вјекови прођоше од тог
шта нас се тишу епови незнанца
и да ли је божур из крви никао
сестринском сузом заливен исцвао.

Да, заборавимо, што да не
све битке за отаџбину вођене,
и Карађорђа и Дрину и Цер…
и, нека ми опросте сва друга
велика имена и крвава српска земља
нека ми опросте, и сви што би да забораве,
ја не могу, у мени од сваког
бар по једна кап крви ври.

И нека су то све митови и легенде
и нека ништа истина није
питам се ста са оним што ни
тако давно било није.

Шта са Јасеновцом гдје вјетар
и данас пепео ковитла,
ста са Козаром гдје храст
над хумком зараслом и
овог прољећа листа,
ста са Шумарицом, ни то нас се не тиче,
заборавимо ђачке осмјехе,
из којих зелена трава и данас ниче.

Или још ближе, скоро па јуче
од Масленице преко Книнске Косовске долине
па све до, замислите, све се опет тамо враћа,
тамо у срце Косова и Метохије,
сви путеви од Косова опет ка Косову воде.

Ал’ шта нас се то тиче,
Европи мора да се кличе
наше су легенде европска ноћна мора
зла крв би да мирно тече
док Србију свака рана пече
и од мача и од заборава.

Заборавимо, што да не,
нису живот ни мит ни легенде
нама је од Бога дато
да се завади брат с братом,
да златник над чашћу бдије
док нам се заборав у лице смије.

И гдје је данас Црњански
да нове „Сеобе“ пише,
гдје Стерија да види како
нам је плодно тло
све тиква до тикве ниче.

Не мари, све су то празне приче
од нас се само тражи
да не помињемо ко смо,
да нам потомци мајчин језик забораве,
та за Бога милога, у Европу се хрли
тамо нам не треба ћирилице,
питам се само гдје смо до сад били
на којој планети, ком континенту
гдје би нас то радо преселили.

Заборавимо, у забораву нам божур
ено вене, суши се и нестаје,
ал’ прије но свене и коријен сасуши се
у њедрима ново сјеме рађа –
сјеме незаборава.
Незаборавак ће нићи цијеће
кристално модре боје
као што кристално чисто је Небо
непресушне Слободе.

Настави са читањем “ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ – Невенка Алиспахић”

Visits: 1508
Today: 0
Total: 1627110
  ЛЕЛЕК

Освануо дан да гори не може,
Сунце сакри за облаком зраке.
Само се чује мајка што запомаже,
А скоро до јуче причала је бајке.

Јуначино моја крвави ти пути.
Где ногом забележи сваки траг
Ој Косово вековима од крви црвено
Поново те започео крволочни враг.

Саплела мајка теби драги сине
Чарапе да угрејеш промрзле ноге.
Снег је топлији од стопала твојих
Исплакала док плела сузе многе.
Настави са читањем “”

Visits: 346
Today: 2
Total: 1627110

МИЛИЦА ДЕТЕ – Мирко Стојадиновић


МИЛИЦА ДЕТЕ

Реку суза исплакала мајка,
Проклињући звериње без душе.
Што уграбљу њено чедо мило,
Молећ сузе да и њу угуше.

Двадесет је година већ прошло,
А мајци је као јуче било,
Кад је пошаст отргла тај цветак,
Оставивши мајци празно крило.

Кћери моја нераспукли цвете,
Надам ти се сваке црне ноћи,
Да у крилу ти ћеш опет сести.
Да ћеш мајци у радости доћи.

Јер ти мајка даном рубу спрема.
Да опреми све твоје сватове.
Брат Алекса младожењи преда,
И Душица сејом да те зове.

Плаче мајци неутешна душа,
И призивље Зорана ко брата,
За утеху мајке му Миланке,
Њојзи старој да отвори врата.

Настави са читањем “МИЛИЦА ДЕТЕ – Мирко Стојадиновић”

Visits: 185
Today: 0
Total: 1627110

ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА – Јасмина Димитријевић

ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА

Тежак је дан без Сунца.
Тешка је ноћ без месечине.
Ни веселе птице у шуми нема,
да се пoлeтна  ка небу вине.

Тешка је мушка очева суза.
Тешко кад мајка безгласно плаче.
Тешка је смртна мукла тишина,
тешко кад’ сирена завија све јаче.

Тешко је детињство без лепих дана,
када се нема ни корица хлеба.
Тешко је кад’ гледаш челичне птице
како лете преко твога неба.

Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 263
Today: 0
Total: 1627110

Очима Детета

Гледале су тужно очи дечака
у те незнане насмешене људе
што му разне ствари нуде
од лопте шарене до конзерви
разне хране,
гледа, а суза му негде у
малом грлу стала
замишљена остала мала глава.

Ех ви насмејани људи
не треба мени то што се нуди,
ја бих само да се опет
моја мама са мном смеје
да тата забринут не буде,
само бих да се играм
са мојим другом,
само бих да мала сестра не плаче
да ноћу безбрижно снева
брижна бака и добри деда.

Не треба мени милости туђе
што оцу главу на груди сагиба,
ја бих само да мама не плаче
кријући лице од своје деце,
ја само Слободу хоћу
без мрака вечери зимске
да трчим наоколо без страха.

Није то много, зар не добри људи,
и вас су сигурно као мене учили ;
„ Сине, Човек буди. „

Гледале су тужно очи дечака
безброј неизговорених речи
на лицу му се чита,
поглед му незаинтересовано шета
од пакета до пакета,
његова мала главица зна
Слобода није у њима спакована,
Слобода која му толико треба
да безбрижно расте, високо, до Неба.

Visits: 275
Today: 0
Total: 1627110