Категорија: 1. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Да ли идеш сунцу сјајном
Гдје те роде воде пути?
Смрт лелуја преко поља,
Теби пријети туђин љути.

Тамо далеко тражим срећу,
Ни једне руже, нити крина
Да опојни свој мирис лију
Овдје мучна светкује тишина,

Овдје су могли орлићи
Прољећну цвркутати
Да су бесрамни знали
У бијесном ходу стати,

Јурећи небеским сводом
Могли су звијезде достићи
Да нису у заносном лету
Пали премали соколићи.

Тамо спокојно одмичу дани,
А вријеме своју цијену има,
Док овдје окрутно мрзне
И стеже четврта ратна зима.

Овдје и тамо понешто исто
Зебња за покољења нова,
Докле ћеш будна да ћутиш
И сањаш земљо Душанова.

10.11.1995.

( Миму, Мирку, Анђелку и Бубом)

Имала сам драгог друга
Што имао нико није
Свему смо се радовали
Еј, предратне играрије.

Имала сам два рођака
Поносита два јаблана,
Остаде ми успомена
Из дјетињих наших дана.

Имала сам милог брата
Тек развио крила соко,
сводове би прелетио
испод сунца превисоко.

А сад имам само тугу,
Наде мени и мом роду
Небо им је рајска башта,
Јер падоше за слободу.

30.01.1993.

Опет ми мисли мори она чудна сјета,
До срца ће из болног осјећаја стићи
Несвјесна да морам бити ја поета
Да ће из ње можда некад пјесник нићи

Дуго ми срце обијесни вјетар вије
У којем срећа без престанка губи
Побједник је туга, никад радост није,
Она нема милост за оног који љуби.

И ова чудна сјета дијете моје туге
Немирно са мном лута по свијету,
Пролазећи ноћи хладне, топле дуге,
Тражећи божанствено мјесто за поету.

У његовим очима море се таласа,

Плима и осјека разигране среће

Негдје у њима у круг се окреће.

Гледам их насмијешене плаве

Цијела се душа у њима огледа,

У модрој дубини скрити се не да,

И ја сам нашла у очима чистим

Своју крепост и свој одраз прави,

Немире срца које чежњу вришти

Ипод  бијелих витих багремова

Који свуда шире лахор мирисова.

Свој одраз сам нашла на пучини

Тог погледа што се с небом спаја,

Одјсај њежне љубави без краја.

Ти би хтио на крилима

Гдје трепери звијезда смјела,

Не тјерај ме да полетим

Сводове сам прелетјела.

Једном можда у свитање

Кад југу крену ластавице

Жеља би ме понијела

До Косовске Митровице,

Дa осјетим топли баршун

Старе знанце, мила лица,

Туга срећа, срећа туга

Некад бјеше Митровица

Дотле само успомене

И Косовска разгледница,

Дај ми снаге да преболим

Није близу је Митровица.

Нема више оне љепоте којa нас изњедри
И земље што нас отхрани тврда, ал чиста,
Занијемиле птице, мали црвчци не свирају,
Претопла им љета, ужарено сунце не блиста,

Већ пече све јаче, све је мање љетних киша
Зато јесен сива плави и пустош оставља свуда,
А зимски сметови прекрише градове и села
Дубоки и страшни, мегалополиси, гле чуда

Заробљени, док немоћни умиру од студени,
Ето, послије много година зима показа зубе
Глобално отопљавање, какав лет ка безумљу,
Мене ријечи нису обмануле, знала сам губе

Разни теоретичари што тјераше у бездан
Њихових тврдњи против Божије промисли,
Све то бјеше бесмисао која збуњује душу,
Док они који владају свијетом несувисли

Огрезли у пакленој перверзији и неморалу
Послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова невина крв,
А они су се радовали мирису црвене лале,

Нису имали времена, ни снаге да одрасту
Од проклетника бијесних са острва страве,
Ужасних моћника отуђених од себе самих
И од праведника што траже путеве праве

Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
отрова и бола, и поганог разврата и блуда
ни пупољка цвјетног да вирне кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда

И такви демони на нас слаше бомбардере,
Преврнуше свету земљу, замутише воде
Отеше малену Милицу и хиљаде живота
Нећемо грешницима опростити Господе?

                                  1978.година

Опет кише лију јесење и дуге
Сестре горких суза неуморно лију,
Док вјетрови свјесни моје туге
У твоје прозоре затворене бију,

А не знају за љетну милину
Што ми тебе однесе кад мину
И остави само у души горчину
Да као сјенка ја живим тишину

И чекам љета топла и невина
Да мирис прастарих липа донесу
Да ми те врате љубави једина
И успомене теби лагано пренесу,

Јер си ми био „добро јутро свете
Ја слушам вести сачакај ме мало“
Ти си био срећа, а ја твоје дијете
Што вољети је неизмјерно знало

Ти си ми био први стисак руке
„Појешћу те“ доста више, нећу
„Побегуљо моја ове слатке муке
Пусти на твоје меке усне да слећу“

Поново се будим

Слична јутру сненом

Док последња звијезда

Хита сазвјежђима,

Потражих ти руке

Задрхта празнина

ноћас ми је било

Лијепо у снима.