Umori se čovek.
Od sebe se umori.
Od dalekih horizonata
do kojih ni sve oči ne dopru
ni sva srca ne stignu
a duša se osvrće, traži
bar jedan pogled
jedne oči u kojima se ogleda
jedno srce u kojem se od svega odmara.
Umori se duša.
Umori od sveta.
Od beživotne bujice
praznih reči i pustih priča.
Umori se čovek.
Umori od sebe.
Od svojih i tuđih koraka
od buke izveštačenih osmeha
od kojih se ništa ne čuje
ništa ne vidi još manje oseća,
a život prolazi, ističe
mesečevom rekom ploveći
i nestajući bez osvrtanja
bez mnogo kajanja
i nimalo žaljenja.
