Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.
Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.
Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.
Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.
А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.
Тада се дохвате боја и кичице
и по платну остављају отиске душе,
ухвате у ноћи одсјај плавог блуза,
сједају за ткалачки разбој
уплићући у ткање нити свих оних
још неодпјеваних ода које као
да су баш за тебе ткане,
за све оне драге људе насмијане.
Нађе се ту и понека звјезда падалица
за све оне који нешто желе,
понека нит љубичастих пасторала
и она црвена, најљепша, коју је љубав исткала.
О, да. Има људи којима је живот д-мол.
Не плаши се њихове сјете.
У њима сни прекрасно дјете
што за свакога има прегршт осмјеха
и златан прах невине маште
по један цвијет, баш за сваког,
из далеке рајске баште.
О,да. Има таквих људи.
Живот их није мазио.
Не покушавај да им у погледу
нађеш дно, душа дна нема,
и, да, не жали их, не гаси сјај ријечима
сјај Мјесеца у тамним очима.
