Оставиш врата у времену отворена,
процеп између сећања и успомена
пролаз кроз лавиринте намерног заборава
и ненамерно изостављених слика у предворју ума,
и чекаш, стрпљиво чекаш. Шта?
Оставиш одшкринут прозор будних снова
занемариш мрље од просутих речи
пустивши да их перу непрегледне кише праштања
да их осуше топла миловања сунчевих зрака
и чекаш, само чекаш. Шта?
Оставиш путељак обрастао лажима
који чека да га очисти само једна реч
једна обична, најобичнија реч
једна проклето проста реч од неколико слова
и чекаш, и умориш се, и пошаљеш дођавола чекање.
Рођен сам у време најжешћих санкција које је једна држава могла поднети, године 1949.год.у Шапцу, граду великана свеколике уметности. Одрастао у верничкој породици нисам могао бити “организован”, али ми то није сметало да са одличним успехом завршим основну и средњу техничку школу, а потом Вишу машинску у Земуну. Од основне школе пишем и у томе сам подржаван и од учитеља и од наставника, да би већ од седмог разреда основне почео објављивати у омладинским новинама, а потом и у подлистку “Глас деце Подриња” који је водио велики човек и песник за децу Драгиша Пењин, а преко кога упознајем најзначајније песнике XX века и врло млад постајем члан УКС па тако и редован сарадник ондашњих “Књижевних новина”, да бих због неслагања са политиком руководства удружење напустио 1993.год. што заиста нема везе са књигама које су ми забрањиване због појединих песама. После свршене више школе се из егзистенцијалних разлога запошљавам у Теслићу (БиХ), али ту остајем само три године и враћам се у Београд где ванредно завршавам Машински Факултет, а паралелно идем и на курс за приучене хемијске раднике да бих некако ушао у тада чувену ХИ “Зорка” у Шапцу.
Тако и бива. По завршеном курсу за ПКВ раднике запошљавам се као физичко обезбеђење, да бих после осам месеци добио радно место које је одговарало мојој стручној спреми. Све време пишем и објављујем у листу “Зорка”, али и три збирке песама са соцојалном тематиком: “Црни човек”, “Сновиђења” и “Зрнца Мудрости”, које , као што су моје старије колеге предвиђале,од којих сам учио (Никола Девура, Оскар Давичо, Крстивоје Илић, Милић Станковић, Момо Капор, Иван Глишић и други) бивају забрањене и повучене.
Због свега тога 1984. године уписујем Филозофски факултет, катедра за књижевност, у Београду који завршавам у редовном року са највишом оценом, а потом због потребе предузећа и магистрирам на одсеку за Технологију за обраду метала на Машинском факултету.
Љубодраг Обрадовић говори своју песму 1975. г. Забележено на магнетофону.
НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ…
Напољу киша лије
плава ко моја сета.
У души киша лије,
а нада лебди у ваздуху.
Ја не знам чиме то
кидаш моје мисли
и не знам
који враг ме уз тебе лепи,
али сад,
док киша лије
и пуцкета шаторско крило
на дотрајалом камиону,
мислим на тебе и себе
и комбинације.
Моји потези су незграпни,
моји поступци очајни.
Дављеник се за сламку хвата,
а мени пена смета,
ја не видим сламку.
А напољу киша лије
плава ко моја сета,
зелена ко моји идеали.
Много је на свету очајника,
море је мени сличних,
море плаво…
Рекао си ми да си ме видео у зеленој алеји. Попут девојчице весело сам скакутала и премештала се с ноге на ногу. Моје лице је обасјавао велики осмех док сам се окретала ка зрацима сунца.
Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.
Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.
Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.
Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.
А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.
У Клубу КЦК је 13.10.2011. године одржан ПЕСНИЧКИ МАРАТОН КЦК 2011, као саставни део сајма књига и издаваштва Расинског округа на коме је наступило укупно 56 песника. На самом почетку представили су се са по једном песмом чланови жирија у саставу: Бора Благојевић – председник, Јелена Протић-Петронијевић, Томислав Милетић, Ђорђе Петковић и Љубодраг Обрадовић. Затим је у такмичарском делу наступио 51 песник, а на крају је жири у прогласио најбоље.
Победник ПЕСНИЧКОГ МАРАТОНА КЦК 2011 је млада и талентована песникиња Марина Живковић из Крушевца-Алексинца која је осим дипломе и књига добила и право на песничку промоцију у Културном центру Крушевац. Другу награду су равноправно подели Ана Бербаков из Крушевца, Ратко Белић из Суботице и Марија Миладиновић из Ћуприје, а трећу: Србобран Матић из Алексинца, Теодора Лазић из Крушевца и Мила Марковић из Параћина. Специјалне награде су добили Вељко Стамболија из Крушевца, Дарко Хабазин из Београда и Ива Баштовановић из Крушевца. А венредно признање ПОЕТА ПРИМУС Јухорског ока добио је Сабах Ал Зубеиди из Ирака (сада живи и пише у Београду).
Победник ПЕСНИЧКОГ МАРАТОНА КЦК 2011 Марина Живковић
прима награду од председника жирија Боре Благојевића
На самом почетку манифестације песници који се такмиче могли су да чују чланове жирија (Бора Благојевић – председник, Јелена Протић-Петронијевић, Томислав Милетић, Ђорђе Петковић и Љубодраг Обрадовић) који су представили су се са по једном песмом. Да знају ко их оцењује…
Колико год пјесама да буде написано, ниједна неће превазићи Ову Ћопићеву.
Ни за ономад, ни за 4 деценије касније.
На Петровачкој цести
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…
Бранко Ћопић
Покушала сам само једном направити рецитал ове пјесме. Дакле, једано читање и једно снимање. За поново нисам имала снаге, застане ми кнедла у грлу, али хоћу, дефинитивно ћу урадити бољу верзију од ове коју постављам сада. И Пјесма и Пјесник заслужују најбоље могуће извођење.
Imala je osmjeh skriven iza vjeđa
oči uprte u neke daljine samo njoj znane,
nosila je sjetu u očima,
čudne iskre koje se nisu slagale
ni s obrisima sreće ni s nijansama bola.
Ne pamtim joj ime,
samo siluetu graciozne gazele
i usne na kojima je vječno titralo – neizrečeno,
ni odgovor ni pitanje, ni riječi ni smješak
meni je na zagonetku ličilo.
Za mnoge čudna, za rijetke jednostavna
bješe jedna od onih žena
što jednom zavole, zavole i ne prebole,
znao sam, voljela je nekoga,
ime mu nije nikad pominjala.
Pričali su mi, sve je izgubila,
sahranjivala je i najrođenije i sjećanja
na raznim mjestima, nepoznatim humkama,
dugo bi u tišini stajala, s vjetrom u kosi
jedino je razgovarala, noseći kiše u očima.
Zadnje što sam o njoj čuo
bilo je da je – umrla,
žena, čijeg se imena ne sjećam,
rekoše, sve je niti presjekla
samu sebe, sve svoje korake, u nepoznato sahranila.
Tražio sam je, nju, ženu što se s vjetrovima druži,
pitao prolaznike i znance stare joj,
htio sam još jednom da vidim
sve nijanse godišnjih doba u očima dalekim,
htio sam, jednu ružu da joj na pragu ostavim. Настави са читањем “Mrtva žena”
