Гледале су тужно очи дечака
у те незнане насмешене људе
што му разне ствари нуде
од лопте шарене до конзерви
разне хране,
гледа, а суза му негде у
малом грлу стала
замишљена остала мала глава.
Ех ви насмејани људи
не треба мени то што се нуди,
ја бих само да се опет
моја мама са мном смеје
да тата забринут не буде,
само бих да се играм
са мојим другом,
само бих да мала сестра не плаче
да ноћу безбрижно снева
брижна бака и добри деда.
Не треба мени милости туђе
што оцу главу на груди сагиба,
ја бих само да мама не плаче
кријући лице од своје деце,
ја само Слободу хоћу
без мрака вечери зимске
да трчим наоколо без страха.
Није то много, зар не добри људи,
и вас су сигурно као мене учили ;
„ Сине, Човек буди. „
Гледале су тужно очи дечака
безброј неизговорених речи
на лицу му се чита,
поглед му незаинтересовано шета
од пакета до пакета,
његова мала главица зна
Слобода није у њима спакована,
Слобода која му толико треба
да безбрижно расте, високо, до Неба.