Дан: 21. март 2021.

поезија тренутка

ПРОЛЕЋНОМ ДАНУ ПОЕЗИЈЕ

 
Сунце се на небу, високо дигло
топлота милује образе жељне,
бехар мирише пролеће стигло
буди све живо, па и ову мене.
 
О моје небо, успори бар мало
нек потрају сати ове дивоте,
нек’ цвеће ливадско тек процветало
проживи све своје, мале животе.
 
А ја ћу гледати, да будем тиха
тиша од дисања мања од мрава,
нек’ се комотно ушуња усред стиха
лепота од које, заболи глава-
 
јер срећа је неухватљив тренутак
када се нуди спасоносни сплав,
да се не упија пред очима мрак-
већ попије који, еликсир плав

Настави са читањем “поезија тренутка”

ПРЕДГРАЂЕ МУДРАЦА – Душан Комазец

Судар сујета у предграђу мудраца
где сваки „умник неоспорног знања”
лучом без пламена у мору свитаца,
с гордошћу без премца, ником се не клања.

Баш свакога дана саможивљем мисли
„соломони врли” на престолу вајном
неће да се кају, радије би свисли
но да опрост траже речју благом, кајном.
 
Кад сви су за нешто, они су за против
и за грехе своје увек друге криве.
Да осуде неког не треба им мотив,
а за црно брашно криве су им њиве.

Стамени ко’ стена и препуни знања
противе се сваком таласу и плими.
Промишљањем чак су стигли до сазнања
да за лепшим полом пате сви Ескими.

Видик им је широк, а оквири тесни.
Кажу: Нема Бога! Призвали су буру!
Дарвин им је  „светац” ал’ не беху свесни
да су због мајмуна прошли кроз цензуру.

Да будем к’о они то ми душа иште,
ал’ с промишљу скромном стигох до истине:
Баш би лепо било наше позориште
да у њему нема глумаца и бине.

(C) Душан Комазец

Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије

ОНА

Жуто класје пшеничице њене очи су снимиле
као дуката ниске дуге на грудима девојачким –
зрно жита злата вредно, мудре речи мајке миле
још увек су очуване у сновима њеним ђачким.

Ко је она зар је важно, као и сва деца била,
морала је да се роди, па тек онда да одрасте,
прекаљена у природи да осети додир неба,
завичајног крвотока, попут мале ласте.

Она није упознала велеграда сјај ни раскош,
али јесте склад природе, задивљена распоредом –
и није на спавање никад ишла као кокош,
већ зујала као пчела која пуни саће медом. Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије”

Breze

Možda
rastu iz vena iz krvi
davno umrlih žena.
Možda iz limfotoka
Iz nervature ozvjezdanog
razrogačenog oka…
Kao tanani prsti što harfe sviraju
Nebo bi da miluju
Nebo bi da diraju.
Danju im lišće kao noću zvijezde
Treptanjem tugu il radost zoblju
usrdne u molitvi, opatice na groblju.
Možda rastu iz živoga mesa ili
Iz kostiju ipak, tako bijele…
Vitke nervozne strijele…
Možda rastu iz vena iz krvi
davno umrlih žena…

ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић


На сајту https://brankomiljkovic.com ове 2021. године објављен је интеренсантан поетски конкурс. Ја сам послао моју песму ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО. Погледајте како је изгледала на сајту принца поезије и чујте аудио верзију!

Настави са читањем “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић”