Ljubiš me,
Vidim svoju sliku
U tvom oku.
Месец: септембар 2022.
ПЛАВА БУКТИЊА – Данка Аврамовић Мијатовић
ПЛАВА БУКТИЊА
Гориш у мени буктињо далека,
јер несвесно грех сагреши створ,
да пред тобом ето,
грешна стојим и за опрост милостиви молим.
Сунце си на сваком уранку,
дозволи, да окајем речи
у овој замршеној животној трави,
не чине радост мале ствари.
Свако јутро витице ми плете,
златно уплитање, злаћано песнички везе и,
на пучини разлива светлост,
преко трновитог брега.
Високо, до самог неба.
А ти, плам си исконске среће,
у плавом царству, бићеш и мој дом,
видим, да ће ме дан затећи уз огњиште
и да ће за мном пиштати само птице.
Настави са читањем “ПЛАВА БУКТИЊА – Данка Аврамовић Мијатовић”
МЕЛЕМ МИСЛИ – Снежана Марко-Мусинов
МЕЛЕМ МИСЛИ
Више не умем за сламку истине да се хватам,
мути се поглед, мути се звук,
уместо разговетности – мук.
У тој тишини, од неправде сам на раздаљини,
ни са ким се вербално не сукобим,
никога у делању не уходим.
Посматрам са дистанце, у дну тишине,
раскршћа су давно пређена,
одлуке битне донесене, глатко, и изнуђене.
Правац је одавно заузет,
не очекујем рикошет,
корачам, углавном ми је заустављен лет.
С позитивном мишљу, кажу,
људи лакше напред гризу
равничарске и планинске путе вешто слажу.
Свој пут докрајчујем,
тихо, у сваком тражим мелем,
не знајући куд ћу до краја да се денем.
Гласу се губи јачина,
одлукама натукнута вредност танчина,
неизвесност будућности пука је истина.
ЛЕДЕНИ СНОПОВИ
Будила сам данпесмом веселе ноћи,док се месец као лопов шуњао,по клизавом крововима и златним српом жњео звездекао небеско зрело жито.
Љубила сам ружичасте откосе,набреклим жилама знојног тела у загрљај плела тихи уздах,као на тканом ћилиму шаре.
И на врх мог светионика,јутрос рано долетеле вранеи туга је почела да пупи,као црна ружа над младости што пребрзо море.
Дубоко у дупљи крволочни, храбри мрак певаи разлива отров жалости, и расте моћан,све већу снагу сакупља.
Падају ледени снопови,сад снови снежно белии никада не жалих толико, што не могу, с’њим истопити се, и умрети…
ЧАМАЦ НА ТИСИ – Душан Комазец
Волеле су мене Мирјане и Верке
Слободанке, Зорке, бивше калуђерке,
ал’ ни једна није, као када ти си
оног дана, кад смо у чамцу на Тиси…
Волеле су мене жене људождерке!
Због њих ми је иње процвало у коси.
Због њих чаша вина целу флашу проси,
ал’ због тебе оне сад су само лица,
јер често заруди мамна снохватица.
Траг младости којом прошетасмо „ боси.”
Оног дана кад смо из чамца на Тиси,
кад си била она која можда ниси,
у најлепшем зују девичанског лета
гледали рађање „воденога цвета”,
нестали смо као најлепши мириси.
Видели смо како хармонијом роја
сред Тисе изниче цвет најлепших боја
што бокори, цвате, све више се плами…
Ми у чамцу малом раздвојени, сами!
Видели смо узрок својих неспокоја.
Није битно ко си ти што била јеси.
Тебе нико не зна, може да се деси
да постанеш опет светлоносје тмини,
да зацелиш бо’но срце у милини,
па да ми се душа смерна онебеси!
КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић
КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ
Крочила си у мој живот,
“лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!”
Осмехом си растерала море,
чежњом пробудила немир.
Чекајући с тобом зоре,
открио сам свој свемир.
Хтела си одмах све:
чедност на олтар изнела…
А у души си знала, гле,
лепотом си ме сагорела!
Ушла си ми у вене,
мислима прострујала,
у срцу распукла успомене,
машту у прах разујала…
Настави са читањем “КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић”
SVE JE PRAZNO – Jasmina Dimitrijević
SVE JE PRAZNO
I ove sam noći odlazila kradom,
na znano nam mesto tu na kraju grada.
Vesela i čila išla sam sa nadom,
sa svitanjem jutra nadanje mi strada.
Čekala te tužna s prosjacima raznim
što za hleba mole, a ja malo srece.
Prazni im džepovi, dok ja dušu praznim,
ni iz jednog ništa ispasti nam neće.
Godine mi tako odlaze u nizu,
pomeraju tiho kazaljke na satu,
dal` si mi daleko, ili si mi blizu,
okupan u sreći, il` toneš u blatu.
Setiš li se nekad` onog zimskog dana
kada smo se mladi na tom mestu kleli?
Da jos naša priča nije ispričana,
večno će da živi što smo započeli.
Otišo si tada, vratio se nisi ,
samo naše priče ja još uvek pamtim.
Pa se uvek pitam čiji sada ti si,
da te vise nema, ne mogu da shvatim.
TRI ŽIVOTA
ТРИ ЖИВОТА
Три живота још да имам
Eх, да ли би и тада знао
У ком смеру да се пође
Правом циљу да се дође.
Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.
А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.
Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.
Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.
Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.
Где се дева људска душа
Коју сад на граме мере
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.
И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.
Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.
Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.
Saša Milivojev – CRNI KAMEN (Meka, Saudijska Arabija)
Saša Milivojev
CRNI KAMEN
(Meka, Saudijska Arabija)
.
Pored Crnog kamena,
grešan, na kolenima u suzama,
molim, oproštaj tražim.
I nebo je pocrvenelo,
kamen je još više pocrneo,
a bio je beo,
blistavog sjaja,
kad je davnog toplog maja
pao iz dalekog raja,
belji i od snega i od mleka
pocrneo od ljudskih zala i greha.
.
Žrtvo zuluma,
Dušo kȁmēna,
razbijana i raznošena,
kradena i otimana,
voljena i omražena,
svedok si vekovima
patnje i stradanja,
mržnje i nasilja,
zločina i pokolja,
genocida i jada,
trideset hiljada ubijenih
za pravdom vapi i rida,
planeta će pući od stida.
.
Nikad ne zaboravi
dušmani su izdaleka dolazili
Kabu da sruše pokušavali
Muslimane ubijali
Pustinja i dalje krvari
Prekrili je leševi
Jedu ih divlje zveri i pacovi
.
Počinju sudnji dani
.
Sunce će stati
Sa Mesecom se spojiti
Brda će se u čestice razbiti
kao rastopljen med razliti
Alah će svakom pravedno suditi
Monstrumi će u vatri goreti
Kamen nevinom belinom blještati
Kamen će zauvek pevati
pesme o radosti i ljubavi
.
.
Saša Milivojev
.
© Saša Milivojev, 2022. www.sasamilivojev.com
Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima
ПОБЕЋИ… – Андреја Ђ. Врањеш
ПОБЕЋИ
Заволети ветар, он односи самоћу,
високи фијук, рапсодију пролећа,
све што тражимо, налази се где нисмо знали,
отићи тамо, где ништа не подсећа.
Тамо где је сан папрат, тепих зелених надања,
можда ћеш и ти једном моћи досећи,
величину јунака, испред од цвећа барикада,
треба се мистично склонити, треба побећи.
