Kad utihne klatno životnoga sata,
poću mila Bogu da okajem grehe;
Ne želim jabuku voljenog mi brata,
želim samo pesmu, vedre ti osmehe.
Pa povorka tiha kada grobu krene,
neka noga tvoja tada meni kroči;
ti obriši suze za mnom prolivene,
i zauvek nežno zaklopi mi oči.
Tad kraj groba klekni, uzmi čašu vina,
prelij groba moga, suvu ilovaču;
kad domu se vratiš čuvaj našeg sina,
ne daj da oči mu ikada zaplaču.
Neka dovek sjaje ko što sjaje tvoje,
kroz njega anđele živimo nas dvoje.
autor
Jovica N. Đorđević