Аутор: Dragojlo Jović

Рођен 1.9.1959. године у Лукову, Општина Куршумлија. Средњу школу завршио у Куршумлији. Економски факултет почео и завршио у Београду 1982. године. Радио у ЈКП "Крушевац", ПП "Јукомерц" Крушевац, а од 01.11.2009. ради у Културном центру Крушевац. Родитељ два сина, Александар 1990 и Никола 1995. Супруга здравствени радник.

АФОРИЗМИ *др Михајло Ћирковић

 

  • Људски живот је нај сиромашнији када новац добије вредност;
  • Живот је само скуп тренутака;
  • Размишљање о животу је удаљавање од живота;
  • Да ли је животна путања центрифугална, или, центрипетална?
  • Живим, дакле умирем;
  • Да је негде било живота најбољи докази су гробља;
  • Животни пут ми је потпун, ако ми је гроб у завичају;
  • У гробовима је укопано више тајни него живота;
  • Права подела животног века је: пре и после бркова;
  • Није страшно умрети, него умирати;
  • Живео си онолико колико си волео;
  • Брзина живота се мери брзином стварања прошлости;
  • Живот се простире докле се чује твоје “ЈАО”;
  • Џаба смо живели ако нам молитве захвалнице замене молитве покајнице;
  • Живели смо као браћа, а онда се осетио  дим тамјана између нас;
  • Живот нам суди по закону узрочности;
  • Двоструки живот је имитација, јер не живимо два живота, већ два полу живота;.

др Михајло Ћирковић

Pesma meseca: APRIL ’23.

TREŠNJA

Nudim kule i sva blaga sveta,
sred bisera duša mi sirota;
da ja vidim kako trešnja cveta,
ispred kuće, pored trošnog plota.

Gde još pčela mladi cvetak ljubi,
slatki nektar u košnicu nosi;
da se miris trešnje ne izgubi,
da se pčela polenom ponosi.

Pa da vidim baštu pored kuće,
jorgovane što se tiho njišu;
majčin osmeh kraj pogače vruće,
tople grudi što za mene dišu.

Zalud vile, zalud lažna carstva,
kada tuga mene prati dovek;
zalud blaga, zalud sva bogatstva,
kad bez trešnje siromah sam čovek.

Kada umrem komadajte telo,
neka duša iz njega pohrli;
Kad je blago mesto trešnje htelo,
u večnosti nek joj stablo grli.

Autor:    Jovica N. Đorđević

Песма месеца: март 2023.

Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.

Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих  ову оставио.

Настави са читањем “Песма месеца: март 2023.”

Pesma meseca: februar 2023.

(Pesmu posveċujem velikom Vladislavu Petković – DISU)

Branko Mijatović

MAČ ISTINE

Došlo zadnje vreme propadanja,
sodom, gomor, biblijski poroci,
svud okolo trulež raspadanja,
ućutkani junaci, proroci,
došlo zadnje vreme propadanja.

Vladislave, moj stariji brate
uzor si mi od detinjstva bio,
mnoga moja pesma liči na te,
uz tvoje sam pesme se kalio,
Vladislave, moj stariji brate.

Progledali krtičnjaci stari,
klip međ` noge i rođenom bratu,
brat za brata ponovo ne mari,
sve smo bliži zadnjem svetskom ratu,
progledali krtičnjaci stari.

Iz hramova psalmi oticanja,
Sunce hleb na zlatnu parčad lomi,
vera posta kamen spoticanja,
udri Bože, udri, sprži, zgromi,
iz hramova psalmi oticanja.

Vilin konjic hramlje u opanku,
glog naježen, zora posečena,
nesta nade, Sunca na uranku,
podbula im lica iskežena,
vilin konjic hramlje u opanku.

Zalud molim Boga da nas spoji,
zlatnu parčad hleba nasušnoga
zemlja neće moći da izbroji,
glog se ježi, sapliće se noga,
zalud molim Boga da nas spoji.

Pokradene svetinje nam zjape,
šta to beše moral i poštenje,
iz grobova mošti slavnih vape,
pogan stigla i Sveto Krštenje,
pokradene svetinje nam zjape.

Zanemela zvona Ravanice,
ne čuju se psalmi iz Dečana,
dušman zvecka sabljom kraj granice,
na srcu mi ucrvljala rana,
zanemela zvona Ravanice.

Vlast se drži uz pomoć pandura,
idioti primaju znamenja,
šund i kič su postali kultura,
pesnicima u usta kamenja,
vlast se drži uz pomoć pandura.

Dokle će Bože ovo da traje,
dokle će silni rušiti Tvoj trud,
za reči Tvoje niko ne haje,
za verujućeg kažu da je lud,
dokle će Bože ovo da traje?

Neroni silni ubiše moju
najdražu ticu u gaju duše,
zaboravili su silu Tvoju,
rata se igraju: pale, ruše,
Neroni silni ubiše moju.

Zagrmi Bože, zadnje je vreme,
ne daj nečasnima svoga truda,
skini s vernika preteško breme,
što ne priznaje nevernih suda,
zagrmi Bože zadnje je vreme.

Zamahni snažno mačem istine,
neronske zveri neka budu plen,
nek tutnje mora, gore, planine,
s nevinih ukloni zlotvora sen,
zamahni snažno mačem istine.

Vladislave, moj besmrtni brate,
hvala tebi što si postojao,
Bogu hvala, stih mi liči na te,
kao i ja nisi se bojao,
Vladislave, moj besmrtni brate.

© mr.prof.Branko Mijatovic
Iz zbirke u pripremi

Песма месеца: јануар 2023.

ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе Српки, гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском, сирова, крња,
бездушјем јечи смешна агора!

Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи, тупљом од бруса.
Клетвом, у име очињег вида.

С прозора стално бивши тумарач
најлепше речи к’о разбој истка!
Свака му царска, к’о поток плитка,
ал’ шта ће јадан, треба му харач!

Охолим гласом, умилно мрско
стално нам збори како смо мали:
Шта ће нам понос и идеали,
Наше Косово и није Српско!

И „академци” стално нас плаше
истином болном, „они је знају”!
Због речи „умних” баш се не кају.
И они кажу да није наше?

Још ближи Богу сад би да буду
они, што су нам нанели бруку
када су „ оном” љубили руку.
Како ће проћи на „страшном суду”?

И они ћуте, док Свету Веру
и „ Поље” где је „ Дубока рака”
продају „неки” „ономе зверу”
за шаку „среће”, и сребрњака.

А чему онда „Крвава жетва”,
тај вечни извор небеског плама
и чему онда „Кнежева клетва”?
Тихо нас, тихо прекрива тама.

Шклопоће душа динарска, дрска
под наметима „ врлих сердара”
док мисли хара изрека стара:
„Шљива кад сазри тада и прска”

Проштац у руке, дошло је време!
Доста је било грбавих леђа,
силних трибуна, отужних веђа!
Нек’ они наше осете бреме!

Доста је било свих лажних нада,
братије моћне, охоле „ клике’,
бесплатног жита и варенике!
С Христом у срцу нека се страда!

Е мој народе поносни, дрски!
Ти, што још видаш Косовске ране,
„ Гробнице плаве” што су ти знане,
није пристојно ћутати Српски!

© Душан Комазец

НЕКИ КАСНИ САТИ

НЕКИ КАСНИ САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе, стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Драгојло Јовић

MИЛОСРДНИ АНЂЕО

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

Д.Јовић

Сузе издајице

СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ

Још ми сузе за животом
Кану као издајице
Па низ боре лица старог
Претворе се у бујице.

А онда се успомене
Ко зло време котрљају
Низ године пропадају
Вировима снагу дају.

Тек у позним годинама
До спознаје човек дође
Да смо били, пењали се
Али баш све брзо прође.

И док чекаш ново сутра
Не знајући да већ си јуче
Воденички точак брз је
Мало меље, више туче.

Још ни подне мислиш није
Живот неку замку спрема
Па ти онда ситно броји
Да саопшти да те нема.

А ти само мирно сневај
Да ће бити лепших дана
Свевишњи кад живот даје
Забележи и крај кад је.

Зато певај своје песме
Нек се глас далеко чује
Земаљски је живот кратак
Узалуд се ћердат не сме.

Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина,
Било мелем за невоље,
Пред бојеве и ратове,
За јунаке и сватове.

И сад време друго није,
Вино се за здравље пије,
И за Славу и за светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече,
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади,
Кад останем без радости.

А кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

И не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде,
Да се с вином не престаје.

А кад душа спас пронађе,
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

(C) Драгојло Јовић

AФОРИЗМИ * др Михајло Ћирковић

АФОРИЗМИ

*Не воле ме. Њихов суд о мени. Мрзе ме. Њихов суд о себи.
*Дух рађа навику која ће га постепено убијати.
*Бунар нам је дужник колико га црпкамо.
*Перфекциониста никада не заврши свој посао.
*Само да ми се животни пут затвори, да не остане парабола.
*Није исто нож у леђа, или метак у чело.
*Најбољи заклон за војника у рату је иза пушке.
*Најтежа је самоћа када се заврши дан а не почне ноћ.
*Од једињења лепоте и младости, остали су само елементи старости.
*Порушите мостове за собом, само нам слабе борбену снагу.
*Права смрт је тек кад се одрекнемо покојника.
*Границе живота не омеђују време, већ простор који је дух освојио.
*Сукоб генерације је што једни пишу историју, а други не умеју да читају.
*Емотивна снага се мери степеном рањивости.
*Љубав је азил у границама око једне жене.
*Сада ме свирепо мучи тело што су га некада мучили моји морални принципи.
*Када наш суд о њој прерасте њен суд о себи, љубав достиже врхунац.
*Другарство настаје када збир осећаја једнакости прерасте разлику различитости.
*Страшан је бол рањене наде када поштар “промаши” моју капију.
*Америка је пусто острво бродоломника које је “избацило” море.
*Освајање света није урастање у свет других, већ израстање света из нас самих.
*Оплеменио си дивљину? Не, нарушио си је.

др Михајло Ћирковић