Eх кад бих опет заплакати мог’о

 

ЕХ, КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГ`О

Ех, кад бих опет заплакати мог`о,
Па да чемер суза опере ми лице,
За сву рђу оних који туђе краду,
А оком не трепну већ подигну браду.

Проклетство богатства вешто маском крију,
Испод златног ланца душе грехе вију,
А онда се бездушно са три прста крсте,
Да би опет стали у верничке врсте.

Зар грамзивој руци да је допуштено,
И кад грехе “плати” све је опроштено,
Па је опет верник племенитог кова,
Искупљење прошло, иде се изнова.

Само сиромаху нико не опрашта,
Увек мора дати и што имао није,
А сломљену кичму, жуљевите руке,
Мора да прећути , мора да сакрије.

У земљи „срећника“ где гробља шарене,
Ко у песми старој што о гробљу поје,
Ту где мртви плачу за живима својим,
Опет све шарени и свега се бојим.

А правда је спора, некад предалека,
Тек у неко време некога сачека,
Као да су и њој оболеле руке,
Да исправља Дрину, лечи људске муке.

Ех, када бих опет заплакати мог`о,
И да река суза све прљаво спере,
Па да руке човека вреднују по раду,
А не по “умећу” кад народно краду.

                                                                      Драгојло Јовић

 

TRI ŽIVOTA

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Eх, да ли би и тада знао
У ком смеру да се пође
Правом циљу да се дође.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мере
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.

Настави са читањем “TRI ŽIVOTA”

Афоризми * др Михајло Ћирковић

AФОРИЗМИ    *Аутор др Михајло Ћирковић

  1. Толико сам новца стекао уз помоћ среће, да сам је сву потрошио;
  2. Слепог најбоље разуме ћорав;
  3. У двобоју части, не побеђује часнији, већ вештији;
  4. У зиду је најзначајнија поломљена цигла. Скривала је Сунце.
  5. Тежи је пут одласка него доласка,  за товар успомена;
  6. Чији је крвав траг? Жртве или крвника;
  7. Одрекла се порока, бестидница једна;
  8. Човек је богоугодан ако је тродимензионалан. (ШИРИНА, ВИСИНА, ДУБИНА);
  9. Када мртвац однесе тајну у гроб, она и даље живи;
  10. Јуда је својим грехом обесмислио све наше грехове;
  11. Да ли су штетни што троше О2, или што емитују CO2;
  12. Везув није уништио Помпеју. Он ју је сачувао скоро нетакнуту;
  13. Историја није тачна ако историчару капне суза, или, крв у мастило;
  14. Двоструки живот је имитација, јер не живимо два живота, већ два полу живота;
  15. Одрешите Гордијев чвор. Остаће дуже, наше уже;
  16. Многи су на мобилизацији, уместо пушке задужили маскирну униформу;
  17. Човек је друштвено биће, па припада или чопору или стаду;
  18. Ко ме то из подсвести минира лапсусима?;
  19. Сваку нову љубав треба почети као почетник;
  20. Да је ставио прст на чело, не би на окидач;

_________________________________________________________**Аутор афоризама је исте слао на конкурс за афористичара године у Чајетини *Жири у афоризмима није препознао квалитет који би их сврстао ни у ужи  избор за пласман.

 

Да се сетимо великана, Душка Радовића

16.8.1984. umro je Duško Radović,

Srpski književnik, pisac, pesnik, aforističar, novinar, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji, dečjih časopisa i TV serija.

Duško Radović rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu. Porodica Radović potiče iz Čačaka, gde je bila viskoko cenjena kao čestita, prosvećena i vrlo obrazovana. Otac Uglješa je po profesiji bio železničar, a deda je bio prota u Čačku, tako da je Duško od najranijeg detinjstva povremeno provodio dane u Čačku kod dede. Majka Sofija je bila domaćica poreklom iz Niša, iz porodice Stefanović.

1928. godine porodica se seli iz Niša za Suboticu gde Duško završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Školovanje je nastavio u Beogradu studirajući filozofiju. Po završetku rata postao je izvođač književnih radova i pisao je: skečeve, aforizme, najave, odjave, humoreske, pesme, priče, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Radio je u listovima: “Zmaj”, “Pionir”, “Kekec”, bio je glavni urednik “Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik jednog od najboljih listova za decu u Evropi, “Poletarac”, novinar “Borbe” i od 1975.-1983. godine urednik Studija B. Širokim narodnim masama je poznat po emisiji “Beograde, dobro jutro” u kojoj je od 1976.-1983. godine publiku zabavljao aforizmima koji su objavljeni u tri knjige i prodati u 300.000 primeraka. Napisao je veliki broj knjiga od kojih su neke prevedene na engleski, ruski, nemački i druge svetske jezike.

Najpoznatiji aforizmi Duška Radovića su:

  • Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.
  • Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.
  • Teško je biti dete i biti dobar.
  • Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste, najčešće govori o tome šta nije: nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce…
  • Loše knjige mogao bi pisati svako. Međutim, pisci su samo oni koji ih pišu.
  • Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao. Voze ih muževi koji su se loše oženili.
  • Volite se kada niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s’ kim je.
  • Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
  • Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!
  • Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas
  • Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni, a grad čist.

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само  мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Док крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске слободе.

Настави са читањем “КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА

ПОСЛЕ  МНОГО  ГОДИНА                  

После много година и лета
Низ чаршију моја драга шета
Кад се очи сретоше сред града
Као  некад  пробуди се нада.

Да ћу опет виђати је често
Под месецом жутим на скровито место
Па кад руке крену ка њеноме стасу
Чујем тихи шапат у њеноме гласу.

Да никада није престала да тражи
У сваком човеку црте мога лика
На посебном месту у свом новчанику
Пожутела стара стоји моја слика.

Настави са читањем “ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА”

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, ко поларне зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
Погледом брижним ко срне у збегу
Знали су шта желим, а шта волети нећу.

Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми не знају шта је у корену.

Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал`ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

                                                                  Драгојло Јовић

Драинцу за помен

 

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН

Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.

Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет кренуо,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.

Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.

Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.

Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас браћо моја мила

Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.

На лицима вашим изборана чела,
Ко година оних кад сам и ја кренуо,
Да у Свету пуном јада и чемера
Души својој клешем камен од мермера.

Црни песник кажу, с душом од памука,
Олињали шешир и дрхтава рука,
Песме моје нису биле за весеље
Опет месец “кашље” опет ми се смеје.

Путовање боема трајало је кратко,
Никад у топлини нити душе сите,
Сад кад ту вас видех, почиваћу мирно
Грудо земље моје, волeо сам те силно.

Ја са земље нестах од болести тешке,
У гроб су ме спустили без праве адресе
Иза мене само остале су песме
Да поживе колико, крај путева чесме.

И нек буде тако, нек ме песме памте
По прашњавој ципели и мантилу старом
Што су пола света обишли и срели
А кући ме враћали зуби “огладнели”.

На парцели 38 Београдског гробља
У липовом ладу кости моје леже
Чекајући вино, жито завичаја, једну жуту свећу
Зар за помен душе несрећног боема
Да остане само стих и тужна поема.

© Драгојло Јовић

__________________________________________________________

                                   Песма написана и читана једне октобарске вечери                                  у родној кући Рада Драинца, 2017.

Традиционална  манифестација обиласка куће Рада Драинца  би требала да се настави. То је наш дуг према овом великом боему и песнику.

***Било би лепо да и друге колеге песници напишу неку песму о великом Раду из Трбуња код Блаца. Моји стихови су само покушај, други ће то урадити много лепше и мудрије. Наравно, само ако има добре воље.

Срдачан поздрав свима.

Баш су неке тешке ноћи

 

БАШ СУ НЕКЕ ТЕШКЕ НОЋИ

Баш су неке тешке ноћи
Спирају их мајске кише
Зора маглу из долова вуче
Дани нам измичу све брже од јуче.

Отупи мозак, замиру сва чула
У костима хладноћа северних ветрова
У недра дувам да душу згрејем
Остало је снаге да још тугу сејем.

Пропадам лагано кроз време прошло
Мисли све краће ветрови их носе
Сећања се топе ко пахуље снежне
Очи моје траже неке очи нежне.

Али клатно сата баш удара јако
Ваљда и оно не зна где би могло стати
За напред је споро, назад време није
Откуцано се не брише нити сузом мије.

Потрошено време и казаљка стара
Опеваће можда још нека гитара
Можда виолина накиданих жица
Буде задњи и тихи убица.

И беше то живот, нестаде ко пена
На листу хартије пожутела слова
Каменој плочи само слика фали
Праху се предају снови, идеали.

Све коначно заборав покрива
Док одлазак боли као рана жива
У небеса гледам и земљи се не дам
Само Богу карту за пут ћу да предам.

                                                           Драгојло Јовић, мај 2022.

Зеница ока твог

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал’ у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић