Најбоља песма за месец: ЈУН 226.

Saša Milivojev

FABRIKA SAPUNA

(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)

O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!

Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.

Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.

Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.

 

Saša Milivojev

Песма месеца *МАЈ 2026. ***Марија Божовић

 

МОЈ РАКИТА

Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.

И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.

Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.

Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.

Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.

°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића
Аутор: Марија Божовић 

TРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ

ТРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ

Још чувам у кораку топлу прашину,
јутра што на мајчину душицу миришу,
пре него што  године донеше  тишину,
у којим ветрови, стара сећања бришу.

Па дани кад је мраз био једини другар,
док пред школом дрхтим, а снови се губе,
кад је уздах био мали, бели жар,
док зиме, хладно и реско љубе.

Онда велики град и кошава што не стаје,
као лопов је кроз џемпер кости пила,
град који узима много, а мало даје,
док младост и нада беху једина крила.

А после дођоше…
године под туђим кровом, у бујичној реци,
свака цигла дома знојем заливена,
градих зидове и кров својој деци,
ону кућу што је у младости уснивена.

Сад у кући седим, ал’ зидови се хладе,
лета пролазе а свако у свој свет зароњен,
у сусрету без додира, сред  празне параде,
човек оста сам, у себи заробљен.

И кад сивило дана прелије чашу до краја,
ја склопим очи и пустим да ме мирис ветра води,
тамо где још увек има сунца и старог сјаја,
тамо где срце мало, у сну опет босо проходи.

Још сањам орах стари, где ми први корак оста,
чувам зрно светлости док ме овај живот листа,
под његовом сенком надања никад доста,
ту где је душа моја, настала од неба чиста.

                                                            Драгојло Јовић

Пролеће без мириса цвећа *Драгојло Јовић

ПРОЛЕЋЕ БЕЗ МИРИСА ЦВЕЋА

Ово ми  пролеће,  не мирише на цвет,
већ на барут, гареж и спаљену наду.
Небо је  рањено, гноји се свет
само киша спира чађ у замрлом граду.

Време нас сурово жваће и пролази крај нас,
меримо остатак живота док небо броји кости.
У трци за „бољим“ изгубисмо човека глас,
постали смо роба, без мрвице милости.

Похлепа као куга  под кров се увукла,
измислила успех да прода нам самоћу.
Нит породичног гнезда тихо је пукла,
дали смо топлину за сребро и хладноћу.

Гледамо екране, а не у очи брата,
зидови су важнији од образа и стида.
Затворисмо души сва честита врата,
док љубав  полако губи се из вида.

Отац је странац,  мајка поста сенка,
трпеза је хладна, без речи и молитве.
Љубав је постала и сећању танка,
па доброта  вене, без жара и жртве.

Земља се гуши под теретом нашег греха,
вода у мртвилу муца, а шума једва дише.
У овом пролећу нема љубави и смеха,
Док  небо над нама горке сузе брише.

Зар да земља нас испљуне на сопствено смеће,
где нико ником не припада, нити га зна,
ништа исто више бити неће,
јер сами смо кренули у понор до дна.

                                                   Драгојло Јовић

СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ *Драгојло Јовић

СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ

Још ми сузе за животом
Кану као издајице
Па низ боре лица старог
Претворе се у бујице.

А онда се успомене
Ко зло време котрљају
Низ године пропадају
Вировима снагу дају.

Тек у позним годинама
До спознаје човек дође
Да смо били, пењали се
Али баш све брзо прође.

И док чекаш ново сутра
Не знајући да већ си јуче
Воденички точак брз је
Мало меље, више туче.

Још ни подне мислиш није
Живот неку замку спрема
Па ти онда ситно броји
Да саопшти да те нема.

А ти само мирно сневај
Да ће бити лепших дана
Свевишњи кад живот даје
Забележи и крај кад је.

Зато певај своје песме
Нек се глас далеко чује
Земаљски је живот кратак
Живи живот док  је вакат.

Драгојло Јовић

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ *Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.

шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић

 

 

 

МОЈОЈ ЉИЉАНИ *Радован Караџић

Априлска најбоља песма:

Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

Радован Караџић

Мојој Љиљани *Радован Караџић

 Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

(19. јуна 2021. године)

(Објављује се у часопису СРБ по одобрењу листа ИНФОРМЕР)

Fotografije i tekst pesama možete pogledati na portalu Informer na navedenom linku.

НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.

Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.

Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.

Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.

Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.

Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.

Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.

                                                       Драгојло Јовић