Зеница ока твог

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал’ у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић

Неки касни сати – Драгојло Јовић

НЕКИ КАСНИ САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

Настави са читањем “Неки касни сати – Драгојло Јовић”

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.

`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.

`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.

_________Драгојло Јовић_______________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

 

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

У туђем веку
Међ’ туђим људима
Душа радост хоће
Срећу у грудима.

Ал’ ветрови силни
Бију са свих страна
Сва стабла пуцају
Остаће без грана.

Где су оно застала
Времена нам лепа, мила
Зашто сада младунцима
У повоју секу крила.

А она би да порасту
Да полете у висине
Да погледом помилују
Реке, поља и долине.

И да знају међа где је
По сунчевом сјајном зраку
Да везане очи могу
Кућу наћи и по мраку.

Ни времена ова друга
Не сломише жеље, хтења
Да слободно расту, живе
Наша нова поколења.

Само видим остаје им
Тешко доба, тешка борба
Да ко људи с чашћу живе
Од туђина зулумћара
Сачувају образ, њиве..

                                                              Драгојло Јовић

Aforizmi *Mihajlo Ćirković

Aforizmi   *dr Mihajlo Ćirković 

*Najčvršće prijateljstvo izgradi zajednički neprijatelj;
*Kada protivnik puca, mnogi postavljaju živi zid;
*Da li su zidovi Sodome razvaljeni od spolja, ili od iznutra?
*Noću očarani iskričavim nebom tražimo gde ćemo otići, ili odakle smo došli;
*Da li pesnici “beže” nezadovoljni, iz života koji žive?
*Kvalitet druženja, obrnuto je proporcionalan, trošenoj energiji;
*Život je dovoljno širok, da se sažme u jedan simbol;
*Rođenje je regrutacija u vojsku Pravde ili Nepravde;
*Blagosloveno stanje je dar Bogu, ili od Boga;
*Pobednik nije samo snažio snagu, već je i slabio slabost;
*Lakše je čovečnost izgubiti, nego je steći;
*Da li sva deca za početak dobijaju iste olovke?
*Nije nam teško ako se snovi ne ostvare, već ako nas napuste;
*Crkva nas je razrešila grehova:
nju, šta je radila,
mene, šta nisam radio,
i spojila nas;
*Najpreciznije terazije da izmerite svoju duhovnost, je trideset slova;
*Lepota žene je talasanje površine, njene unutrašnje lepote;.

 

__________________________________________________________

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

_______________________________________________

(Песма је писана поводом обележавања деветнаестогодишњице бомбардовања).

© Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

 

МИЛОСРДНИ  АНЂЕО

Опет је март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење не сме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал’ нам душа оста,
Да се са злом бори, да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

                                                        Драгојло Јовић

(П.с. Писано на деветнаестогодишњици нашег страдања.)

Данас пуче једна жица – Драгојо Јовић

ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА

Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.

Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.

Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.

Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.

Настави са читањем “Данас пуче једна жица – Драгојо Јовић”

Jeдном

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у моје снове
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.

Једном….

                                                                              Драгојло Јовић

Када брда моја утихну

KAДА  БРДА  МОЈА  УТИХНУ

Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.

Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.

Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.

Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.

Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.

Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.

Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“  крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.

Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.

Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.

Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни  изгинули.

Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.

Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља  витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.

Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.

И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И  душама победника.

Драгојло Јовић

 

Да ли си некад – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СИ НЕКАД

Да ли си некад ћутао дуго
Па пробао тишином да победиш себе
Да ли си тада разумео друге
Који никад нису разумели тебе.

Да ли те тишина у прошлост враћа
Па сваког греха мораш да се сетиш
Да ли у дубини душе паћеника
Свој бол додирнеш или га осетиш.

Кратко се траје за путеве дуге
Живот крај нас у мимоходу прође
Кад дођемо себи па се приберемо
Живот већ далеко, а старост нам дође.

И не стигнеш ништа да учиниш за се
Увек корак ближе а три назад ходаш
Све мислећи ту сам, ево стижем живот
Кратак ти је корак, брже, брже мораш.

Ал’ не жали друже што репризе нема
Три живота нова научио не би
Да победник зна се још даном рођења
Само тихо чека, гледа сновиђења.

И све би зрачак и ко санак прође
Чекање је само истина и јава
У чекању силном истина нас чека
Вечност је за Бога, земља за човека.

Настави са читањем “Да ли си некад – Драгојло Јовић”

Aforizmi *dr Mihajlo Ćirković

 AFORIZMI ZA : LJUBAV I VINO – VEČITA INSPIRACIJA 

1. I vino i ja bi smo ostarili da se nismo sreli;
2. Ispražnjena boca, kao i ona sa pismom, nosi neku poruku;
3. Siguran sam u sebe. Kada otvorim bocu bacim zapušač;
4. Doživeo sam poraz. Vino me nije pobedilo.;
5. Vino je bolje što je starije. Duže smo u Ljubavi;
6. Da li je ljubav prema vinu izneverena kada prvo poljubimo čašu?
7. Da li pijem zato što smo u ljubavi, ili smo u ljubavi zato što pijem?
8. Uz vino smo jačali drugarstvo, a onda nas je vino nadjačalo;
9. Vinogradar je brži, pre čokota napravi vino;
10. Što smo stariji pijemo iz većih čaša da se ne promašimo u kucawu;
11. “Šta te tera da piješ?” Već popijeno.
12. Mogao bih da ostavim vino, kada bi me misli ostavile;
13. Vino, ili te oslobodi misli, ili te zarobi novim;
14. “Mnogo ste popili oseća vam se alkohol”. “Ne to je od prosutog”.
15. Danas pijem da bih se iz prošlosti vratio u sadašnjost:
16. Spremili smo bačve. Čekamo da vrba rodi;
17. Puna flaša je klopka, a ispražnjena kavez;
18. Jedina šteta od pijanstva je što mnogo lepih žena tada nisam primećivao;
19. Ne pravitge čaše sa dnom od ogledala;
20. Nekome je doživotna tamnica flaša;
21. Život mi je bio pražnjenje flaša i prizivanje “duha iz boce”;
22. Aperitiv mi je potreban da umirim ruke, da se ne usipam supom;.

НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић

 

НЕКИ  КАСНИ  САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Настави са читањем “НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић”

AФОРИЗМИ *др Михајло Ћирковић – Ћира

 

AФОРИЗМИ  *др Михајло Ћирковић

  1. Веру треба чувати и од неверника и од верника;
  2. Орао најлакше улови голуба отежалог маслиновом гранчицом;
  3. Једно сироче је у огледалу тражило црте мајке своје;
  4. ЗЛО слави победу ДОБРА јер га је оно тренирало;
  5. Увек смо побеђивали када се гуњ преодене у шињел;
  6. Коме припада награда, победника, у трци кентаура;
  7. Најбољи избор пута учине босе ноге;
  8. Пут сигурно проналази наше уточиште. Када хоће отвори се;
  9. Могао бих да оставим вино када би ме мисли оставиле;
  10. Творче, направи комотну обућу да прими и њену и моју ногу;
  11. Укључите у војну обуку и радост победе;
  12. „Много сте попили осећа се алкохол. Не то је од просутог“.
  13. Да ли те је Господ казнио или Ђаво наградио да будеш мрзитељ;
  14. Моја љубавна писма читала је као лектор;
  15. Паћеници се нај јаче боре за живот, јер га нису освојили;
  16. Живот треба живети као колекционар љубави, али и као експонат;
  17. Постала си самоубица. Убила си себе у мени;
  18. Док ми је животни сан био да постанем глумац, ја сам глумио живот;
  19. Жеља без воље је „пуста“;
  20. Краћи ми је живот за: од њеног одласка до њеног повратка;
  21. За мене није музика у њој, али је она у музици;
  22. Прељуба боли јер је поређење;
  23. Навика је опасност јер је чува филозофија која је није створила;
  24. Нај јаче оружје љубоморе је машта;
  25. Ако хоћеш да напредујеш даље, врати се себи.

                                     Др Михајло Ћирковић – Ћира

Песма месеца: децембар 2021.

Dve pesme meseca za decembar 2021.

                                                 1.PASTIRICA – M. Popović


dugo kiši u modrim brdima

sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

ne znam koliko je
duboko u vremenu
ta šutnja ogoljelih šuma
i nevinost koja je
u mojoj glavi ostala kao poj
s tisuću mogućnosti
dugo kiši u modrim brdima
iznad naše kolijevke
znam da malo smo
imali vremena
koje se nigdje ne zaustavlja
a ti ipak moje puteve
nazivaš zabludama
i negdje usput nestat ćeš
kroz žuta žita
ili kroz žamor gradsku
za tobom plovit će moj glas
za tobom jednoga dana
uzalud ću ući u tramvaj
kod katedrale kad se
nekome u meni nasmiješiš
iza prozorskog okna
i ugraviraš svoje srce
u moje čelo s kojeg će ga
nehotice sklonuti nečija ruka
i izbrisati viziju i našu vožnju
koja se nigdje
ne zaustavlja

                                    2.НЕБЕСКЕ ЊИВЕ – Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи,
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све Обилиће
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда.
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
„већ у потаји свећа се пали.”
„ Овде је земља гнојна и јака,
„овде се ору дубоке бразде,
„а нико не зна где му је међа.”
„Овде хитају њихови ати,
„овде пуцају рало и леђа.”
„ Овде смо слуге, а они газде.”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина.
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
„ону повећу, литара десет
„и две букаре, шта ће нам чаше.
„Овако мале само нас плаше.”
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више.”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало, ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе.
„Баш вас одавно видио њесам.”
(Још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе,
наточи брзо букару трећу,
а за њом, одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
„коју одавно сусрели нисмо.”
Наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
„од Книна града и Буковице,
„ојкачу милу из завичаја.”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван.

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју сету.
„Ни мени баш све потаман није,
„а шта ћу када Бог ме још неће.”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:

„ Нас браћо неће неће убити време,
„дубоке бразде, ни силни ати,
„нити северац што љуто бије.
„Нас ће рођени убити сене,
„вино црвено и успомене.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом бескраја.
Тамо далеко, до врата раја,
тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа.
Тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало, ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве.

Душан Комазец

_____________________________________________________

Два су разлога што у месецу децембру ’21. за најбоље изабрах две песме.

На вама је коначно да бирате бољу. Ја не знадох.

Прво, зато што су обе изузетно квалитетне и био би грех једну изоставити.

Други је разлог да не буде паран број изабраних песама у овој години, јер доста нам је било догађаја који се обележавају парним бројем.

Верујем да ми ни ово нећете замерити.

_____________________________________________________

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ЛЕПЕ ПИСАНЕ РЕЧИ,

Завршила се ова 2021. година у којој је мени поверено право и дат задатак да бирам најбољу песму месеца. Ни мало лак задатак,  трудио сам се да извршим на нај поштенији начин и да свака изабрана песма месеца завређује такав статус.

Мој одабир можете јавно оценити и  то би ми много значило у смислу сопствене провере око избора песама.

Пред жиријем ће бити тежак задатак да од дванаест, по месецима, изабраних песама издвоји ону која заслужује да понесе наслов најбоље у години која је иза нас. Ништа мањи задатак неће бити ни за широку читалачку публику која ће својим гласовима одабрати најбољу песму.

Хвала свима који су писали и слали своју поезију, хвала онима који прате наш сајт и читају поезију коју шаљу наши чланови или да то нису, али нам шаљу песме, јер су у нама препознали Удружење које почива на доследној отворености за свакога ко жели да му писана реч добије карактер јавног представљања  јавности.

Добро здравље свима који пишу, шаљу, читају, гласају и  прате рад Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ са седиштем у Крушевцу.

До новог писања и још лепших стихова.

                                                                      Драгојло   Јовић