Аутор: Dragojlo Jović

Рођен 1.9.1959. године у Лукову, Општина Куршумлија. Средњу школу завршио у Куршумлији. Економски факултет почео и завршио у Београду 1982. године. Радио у ЈКП "Крушевац", ПП "Јукомерц" Крушевац, а од 01.11.2009. у Културном сцентру Крушевац. Родитељ два сина Александар 1990 и Никола 1995. Супруга здравствени радник.

Mnogo je godina *Dragojlo Jovic

МНОГО ЈЕ ГОДИНА

 

Много је година требало да прође

Да схватим колико прошлост боли

Док прелиставам године што лете

Суза ми кане као да сам дете.

 

Крај нас је живот склизнуо тихо

Ко слепи путник у својој тмини

Сад кад нам старост на врата куца

Не може се побећи тој голој истини.

 

Самлело нас време, гужвали проблеми

На нејака плећа товарисмо пуно

Сад рачуни стижу, време да се плаћа

А младости старост никада не враћа.

 

Окују ме често неке ружне мисли

Али џаба главу до бескраја мучим

Када би још, три живота имао

Увек би још много требао да учим.

 

Све младости зоре сад су друге боје

А душа се свија у чемере своје

Па бескрајно тражи неку мирну луку,

Да сањари младост и растера муку.

 

И тако се кругови бесконачно врте

Живот је само тумарање вечно

Све мислећи да смо његови водичи

Да ће живот тећи низ корито речно.

 

Баш касно се схвати да то није тако

Случајности нема све је записано

За неке  су путеви цвеће и лепота

За обичне смртнике борба и голгота.

6 ПУТА ПРОЧИТАНО

KРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ    

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће једном пробудит се човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Док костури Српске деце,
У јамама „лепе ваше“
Душом својом правду траже,
Прошло је време за логоре,
И крваве ноћне страже.

Док крик мајке Српске јечи
Крвници вам тумарају светом,
Тражећ негде мало бистре воде,
Да са руку сперу крв Српске слободе.

© – Драгојло Јовић

—————————————————————————————————

ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)

HRVATSKA
18.08.2019. 15:02h

Parcela broj 142 na zagrebačkom groblju Mirogoj krije tela zaboravljene srpske dece koja su stradala od ustaškog noža u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

 

ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)

Život nekolike stotine mališana prekinuo je zao naum Pavelićevih koljača. Istoričar Đorđe Bojanić, koji se kroz svoj rad bori protiv zaboravljanja naše istorije smatra da 90 odsto Srba ne zna da ovo mesto postoji.

Настави са читањем “KРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

20 ПУТА ПРОЧИТАНО

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ *Драгојло Јовић

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ

Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.

Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.

Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.

Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.

Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.

Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Није ли ово тек почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.

24 ПУТА ПРОЧИТАНО

BOŽUR – Dragojlo Jović

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

39 ПУТА ПРОЧИТАНО

Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић

ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА

Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.

Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.

Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.

Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.

Док из старог корена ми
Задња кап живота цури,
Издржаћу с` главом горе
Док лудачка глава негде
Не удари ил` пројури.

Настави са читањем “Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић”

72 ПУТА ПРОЧИТАНО

ВИОЛИНА СТАРА *Драгојло Јовић

ВИОЛИНА СТАРА

Хеј Цигани где сте ноћас
Зашто ваше виолине ћуте
У струнама да ли душе има
Да певамо ко некад ноћима?

Убија ме ова ноћна тмина
И ћутање старих виолина,
А у њима трепери истина
Која нам је увек мелем била.

Виолине старе моје песме знају
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А Циганска душа, племенита мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из младости песме наше старе,
Што сећају на рајске другаре.

Ако струна нека не дочека зору,
Нестаће негде у вртове рајске,
Са собом ће однети зоре и кафане,
Тамо где се ћути а никад не сване.

41 ПУТА ПРОЧИТАНО

AFORIZMI ***dr Mihajlo Ćirković – Ćira

1. Bekstvom iz Sodome, Lotova duša je pobedila telo, a onda se telo osvetilo duši;
2. Kretao sam se kao slep po Horizontali. Pogled mi je odvukla Vertikala.
3. Živeli smo kao sva braća. A onda je potekao dim zapaljenog tamnjana izmedju nas.
4. Tišina ojača reč, do samo-uništenja.
5. Ne vredi lutati. U svakom kraju ruže precvetaju.
6. Za mene je Pariz bio centar Sveta. A onda sam zavoleo jednu Parižanku.
7. Sa njom sam ulazio u muziku, a muziku sam odlagao na pragu njenog zamka.
8. Ne bojim se blata, već dometa njihovih ruku.
9. Istinu ćeš naći tamo gde je najbolje sakrivena.
10.Tražili smo od Gospoda da nas ojača lupom, a On nam je poslao i ogledalo.
11.Život se završava kajanjem. Njoj što je varala, a njemu što nije.
12.E, kada smo izabrali Noa za dodelu.
13.Put sa krivinama je kraći, jer svaka krivina je cilj.
14.Naj poželjniji gosti Hrama Svetog Save su deca hodočasnika Kuće Cveća;
15.Druženje sa njom počinje kada sam pošao, a ne stigao;
16.Čitanje datuma na spomeniku je optužba da smo mi oduzeli život;
17.Život nam sudi po Zakonu uzročnosti;
18.Vreme nije utrošeno. Ugradjeno je u moju generaciju;
19.Pustinja se uspešno bori sa čovekom. Priroda joj je netaknuta;
20.Najveći borci za pravdu su žrtve, a ne pobednici.

dr Mihajlo Ćirković
(Aforizmi zapisani u vreme KORONE)

43 ПУТА ПРОЧИТАНО

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ *Драгојло Јовић

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ

Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.

Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.

Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.

Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.

Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.

Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Да ли човек „тражи“ тај почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.

15.4.2020.

73 ПУТА ПРОЧИТАНО

УСНУЛИ ГРАД *Драгојло Јовић

УСНУЛИ ГРАД

У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.

А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.

А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.

Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.

Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.

Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.

И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.

А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.

А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.

Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.

Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.

39 ПУТА ПРОЧИТАНО

УСНУЛИ ГРАД *Драгојло Јовић

УСНУЛИ ГРАД

У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.

А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.

А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.

Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.

Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.

Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.

И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.

А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.

А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.

Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.

Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.

43 ПУТА ПРОЧИТАНО