ВИОЛИНА СТАРА *Драгојло Јовић

ВИОЛИНА СТАРА

Хеј Цигани где сте ноћас
Зашто ваше виолине ћуте
У струнама да ли душе има
Да певамо ко некад ноћима?

Убија ме ова ноћна тмина
И ћутање старих виолина,
А у њима трепери истина
Која нам је увек мелем била.

Виолине старе моје песме знају
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А Циганска душа, племенита мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из младости песме наше старе,
Што сећају на рајске другаре.

Ако струна нека не дочека зору,
Нестаће негде у вртове рајске,
Са собом ће однети зоре и кафане,
Тамо где се ћути а никад не сване.

4 ПУТА ПРОЧИТАНО

AFORIZMI ***dr Mihajlo Ćirković – Ćira

1. Bekstvom iz Sodome, Lotova duša je pobedila telo, a onda se telo osvetilo duši;
2. Kretao sam se kao slep po Horizontali. Pogled mi je odvukla Vertikala.
3. Živeli smo kao sva braća. A onda je potekao dim zapaljenog tamnjana izmedju nas.
4. Tišina ojača reč, do samo-uništenja.
5. Ne vredi lutati. U svakom kraju ruže precvetaju.
6. Za mene je Pariz bio centar Sveta. A onda sam zavoleo jednu Parižanku.
7. Sa njom sam ulazio u muziku, a muziku sam odlagao na pragu njenog zamka.
8. Ne bojim se blata, već dometa njihovih ruku.
9. Istinu ćeš naći tamo gde je najbolje sakrivena.
10.Tražili smo od Gospoda da nas ojača lupom, a On nam je poslao i ogledalo.
11.Život se završava kajanjem. Njoj što je varala, a njemu što nije.
12.E, kada smo izabrali Noa za dodelu.
13.Put sa krivinama je kraći, jer svaka krivina je cilj.
14.Naj poželjniji gosti Hrama Svetog Save su deca hodočasnika Kuće Cveća;
15.Druženje sa njom počinje kada sam pošao, a ne stigao;
16.Čitanje datuma na spomeniku je optužba da smo mi oduzeli život;
17.Život nam sudi po Zakonu uzročnosti;
18.Vreme nije utrošeno. Ugradjeno je u moju generaciju;
19.Pustinja se uspešno bori sa čovekom. Priroda joj je netaknuta;
20.Najveći borci za pravdu su žrtve, a ne pobednici.

dr Mihajlo Ćirković
(Aforizmi zapisani u vreme KORONE)

9 ПУТА ПРОЧИТАНО

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ *Драгојло Јовић

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ

Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.

Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.

Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.

Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.

Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.

Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Да ли човек „тражи“ тај почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.

15.4.2020.

24 ПУТА ПРОЧИТАНО

УСНУЛИ ГРАД *Драгојло Јовић

УСНУЛИ ГРАД

У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.

А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.

А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.

Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.

Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.

Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.

И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.

А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.

А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.

Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.

Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.

11 ПУТА ПРОЧИТАНО

УСНУЛИ ГРАД *Драгојло Јовић

УСНУЛИ ГРАД

У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.

А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.

А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.

Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.

Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.

Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.

И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.

А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.

А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.

Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.

Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.

16 ПУТА ПРОЧИТАНО

MИЛОСРДНИ АНЂЕО *Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет једног лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео,
Па казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода не отми ничије.

И Март ће да прође, ал’ памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал’ нам душа оста,
Да се с смржњом бори, да дочека госта.

Времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

26 ПУТА ПРОЧИТАНО

САЊАО САМ НОЋАС *Драгојло Јовић

САЊАО САМ НОЋАС

Сањао сам ноћас
Птицу сломљеног крила
Ни слутио нисам
Да ти си то била.

У руке је нежно узех
Да јој ране крила лечим
Сузама сам заливао
Ране поред којих клечим.

А крила би да узлете
Тамо где је небо плаво
Па да опет са висине
Кликне једно срећно здраво.

И док моје сузе капљу
Крило јача сваким даном
Опет биће оно здраво
Које лети с` мојим браво.

А ја срећан што те имам
Сваким даном што си јача
Из дна душе весели се
Глас поете и певача.

Лети дуго птицо моја
Са добротом твоје душе
Опет крила твоја снажна
У висине нек узлете
Ја од среће тад плакаћу
Ко с` играчком мало дете.

62 ПУТА ПРОЧИТАНО

AНА *Невена Терзић

АНА

Не зовеш ме, Ана.
И ово твоје свитање, тако је туђе.
Да ли си сама или страна,
Или нерешено питање?
А ретке речи све луђе.

у звонима катедрале
Чујем твој ход
Обула си сиве сандале
И тихо љубиш васкрсли под.

Јерусалимски зид био ти је на грудима
Осећао сам стид
Само сам тебе имао
Међ људима.

Невена Терзић из Руденице
(Александровац)
Студент у Крагујевцу

83 ПУТА ПРОЧИТАНО

НОЋАС МИ МИСЛИ ПУТУЈУ К` ТЕБИ

НОЋАС МИ МИСЛИ ПУТУЈУ К` ТЕБИ

Ноћас ми мисли путују к` теби
Док топло вече звездама роји
Ноћас би душа да врати време
Па да га негдашњим бојама боји.

Ноћас се моје мисли боре
Да те за свагда некуд избришу
Није то лако разум ми каже
Љубав је јача од сваке страже.

Када из груди олуја јача
Борба се бије до корица мача
На којима увек једно срце страда
За љубав се боримо, а због ње се пада.

Погледај у небо и видећеш звезду
Што тихо гасне ил` пребрзо пада
Само не плачи ништа се не враћа
У очима тиња још последња нада.

Да још једном живиш из младости снове
И зов чујеш опет, кад нико не зове
Још би срце хтело ко` са шеснаест лета
Да све назад врати у време детета.

Па још један живот и све из почетка
Проживиш са мало, али душе сите
И да мале ствари донесу ти срећу
Са љубави пуно, ону баш највећу.

Драгојло Јовић
_________________________________________________________________________
Уплата чланарине(1.000,oo дин. за три године)
Удружење песника Србије „ПоезијаСРБ“ са седиштем у Крушевцу
Ул. Цара Лазара број 142
Текући рачун 310-209359-17.
————————————————————————-

61 ПУТА ПРОЧИТАНО

СМРТ САЗВЕЖЂА *Невена Терзић из Руденице

СМРТ САЗВЕЖЂА

Грозничаве зоре зуре у бескрај,
Бледи траг Бога, давно одбеглог,
У сазвежђу, исписан је крај,
Без потомка заспао је, добри Бог.

Кожу дерем,
Лају бесни пси,
Гладно звезде берем,
А мрачни бедни сни.

Окажи ми бледи лик,
Нека звезде зру,
Шапни ми бар још један стих,
Нека сазвежђа не зру.

Невена Терзић,
Село Руденице
(Студент у Крагујевцу)

98 ПУТА ПРОЧИТАНО