НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.

Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.

Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.

Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.

Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.

Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.

Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ *Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.
шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ljiljana Žikić *In memoriam

Srpska heroina Ljiljana Žikić,

kao pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, poginula je 1. aprila 1999. godine braneći Kosovo i otadžbinu Srbiju.

Ljiljana Žikić Karađorđević je rođena 9. marta 1957. u Kragujevcu, a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka.
Lepa crnka bila je mis Jugoslavije 1978. godine, imala dva braka i iz njih šestoro dece. Njena deca danas žive u inostranstvu, osim najmlađe ćerke Dine.

Pre nego što je otišla u rat na Kosovo i Metohiju 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je isparila, a deca su završila u hraniteljskoj porodici.

ljiljana-zikic-1.jpg
Ljiljana Žikić Karađorđević Foto: Instagram Printscreen/Megdan

Imala je veliku želju da snimi ploču, a sebe je, najzad, našla u pisanju poezije. Prva zbirka njenih pesama zove se “Tebi”. Dva puta se udavala i razvodila i iz tih brakova ima šestoro dece, a najmlađa ćerka Dina postala je poznata javnosti kroz učešće u rijaliti programima.

Bila dobrovoljac u vojsci – Upala u zasedu

Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavljuje kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Poginula je kao dobrovoljac 125. motorizovane brigade 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić kod Peći, prilikom obavljanja borbenog zadatka.

Ljiljana je stradala tako što je upala u zasedu albanskih terorista i poginula u 42. godini života, zajedno sa još dva vojnika. Imala je samo 42 godine.

Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanja odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

O njoj se malo šta može pročitati, ali zato živi kroz pesmu koju je sama napisala pred kraj života i u kojoj je maltene opisala sopstvenu smrt.

“Braniću Srbiju i kad budem mrtva”

“I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

 

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

 

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da se stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

 

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

 

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema.”

                                  (Preuzeto iz dnevnog lista KURIR od 3.4.2026.)

Песма за месец март 2026. – Љиљана Тамбурић – НЕ МОЖЕШ МИ ОТЕТИ ПЕСМУ

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

Мртва стража и Лазарев завет *Драгојло Јовић

МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.

Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.

Знали су јунаци куд су ноге  пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.

Стотину осам душа  небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се  дало,
војник  је српски границу сачувао.

Шесторица  јунака још  стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.

Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.

Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.

Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.

То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин  не робује и своје не даје!

Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!

Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.

PRONAĐI ME

 

ПРОНАЂИ МЕ

Пронађи ме док ме има
У времену и простору, међ’ људима
Пронађи ме и кад олује кидишу
Кад се липе до земље њишу
Кад се боре да им свака грана одоли
Ако је ветрови сломе, да опет мирише.

Пронађи ме у овом времену страшном
Кад са свих страна опасност вреба
А човек човеку највише треба
Кад још се можеш наслонити на раме моје
На раме које са ћутањем збори
И ћутање најбоље разуме,
Само ме пронађи.

Пронађи ме по јакоме врелцу и сунцу
Ил’ ветру што срџбу векова носи
Кад у гори дрвеће под мразом пуца
Пронађи и оно што се никада пронашло није
И кад по мрклој ноћи у некој забити се кријем,                                                          Само ме пронађи.

Пронађи ме и не чекај месечину
Моју звезду горе видет нећеш
Нестаће са неба мала и велика кола
Кад на небу неће бити сјаја,
Тад нек k’ земљи падне једна суза бола.

Пронађи ме док још може
Свака рана да се преболи.

Пронађи ме…..

                                                               Dragojlo Jović

ИЗБОР НАЈБОЉЕ ПЕСМЕ У 2026. години *Драгојло Јовић

Драгојло Јовић

Поштовани пријатељи,

Добих баш тежак задатак, да у 2026. години, по месецима, бирам најбољу песму од оних које ви шаљете за сајт ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Пуно је добрих песника и песама, али ћу учинити све да, наравно по свом убеђењу, увек бирам најбољу од мноштво добрих. Пишите, шаљите и постављајте на сајт своју поезију на задовољство свих који воле поезију.

 

_______________________________________________________

Песма месеца марта 2026.*Љиљана Тамбурић

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

Песма месеца ФЕБРУАРА  2026. године је песма Јовице Н.Ђорђевића

 ISTINA

Pljunuo sam noćas istini u lice
pred Bogom i ljudima izgubih sav sram
kroz dušu mi huče pijane ulice
ni Edenu ni paklu nemam šta da dam

Ako sam već slomljen nek me lom zaboli
nek puca do kraja bez lažne tišine
neka se za mene niko ne pomoli
da se grešna duša na nebesa vine

Dok me prah priziva, nek zemlja me sluti
nek mi ime brišu sve ognjene plime
što istina kleta večno u me ćuti
ko u tužnoj pesmi napisane rime

Na pragu sam groba,pogled mi se muti
al’ neću da kleknem pred kostima moći
dok me crvi broje istina se ljuti
što joj za života nikad neću doći.

autor:
Jovica N. Ðorđeviċ

Господин Јовица сваког месеца шаље по више песама. Жао ми је што морамо поштовати правило ЈЕДАН АУТОР – ЈЕДАН месец, јер верујем да ће Јовица сваког месеца имати много добрих песама. Верујем да сви који пишу, шаљу и прате наш сајт у највећем броју деле моје мишљење.

_________________________________________________

Настави са читањем “ИЗБОР НАЈБОЉЕ ПЕСМЕ У 2026. години *Драгојло Јовић”

Senka u hodniku *Dragojlo Jović

 

SENKA U HODNIKU

Ne kucam nikom i niko mi ne dolazi.
U ovoj tišini, što k’o zidovi steže,
gledam kako vreme kroz prste mi prolazi,
a uspomene tiho u čvorove veže.

Nema tu buke ni razbijenog stakla,
samo te oči, k’o smaragdi sjajni,
iz onog ugla gde me mladost takla,
sad me gledaju, k’o svedoci tajni.

Samotnjak postah u sopstvenoj koži,
tuđinac sedi koji dodir sluti,
dok crtam tvoj lik na papiru belom
i čekam da srce konačno zaćuti.

Nek’ pesma ova, k’o ispovest siva,
bude moj trag dok me vetar veje,
neostvaren san što u meni sniva,
i još me u hladnim noćima ogreje.

Dragojlo Jović

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ *Драгојло Јовић

 

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ

Рушили ми земљу тирани без лица,

Бацали су бомбе с небеских висина,

Распорено небо остаде без птица,

Предака нам корење врисну из дубина.

 

Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,

Севале су муње челичних џелата,

Свака је ракета парче меса крала,

И катанац ставила на небеска врата.

 

Планине моје и данас још јече,

Реке се сузом горком умивају,

Уранијум тихи кроз жиле нам тече,

Док ветрови песму опела певају.

 

Уместо вртића, болнице се граде,

Где тишина вришти кроз ходнике дуге,

Болеснима често више нема наде,

У земљи што грца од нечујне туге.

 

Такво „Милосрђе“ заборава нема,

Нити земља моја оздравити може,

За векове многе остаће поема,

Да нас моћници на ломачи ложе.

 

Један добар народ сатрше стоноге,

Ал` из сваке ране ниче нови клас,

Иако су нанете ране предубоке,

У болу смо нашли свој вечити спас.

 

Али, нека знају ти сејачи смрти,

Иако су сејали у намери злој,

Точак се судбине и даље врти,

Србија живи вечни живот свој.

 

Из пепела ниче пркос који плане,

Сваки је гроб постао темељац,

Неће нам никад избрисати дане,

Нит` затровати наш последњи зденац.

 

Залуд њима челик и јадранске ватре,

Наш корен је дубљи од сваког нишана,

Народ се овај не може да сатре,

Док у њему живи вера православна.

 

А кад мисле да се гаси пламен,

Из пепела врелог нови живот креће,

Сваки је срушени и спаљени камен,

Постао гнездо за бесмртно цвеће.

 

Корен је српски у дубини стене,

Што не може челик и отров да згази,

Кроз васкрсли народ вера увек крене,

Док сунце слободе на истоку излази.

 

Нећемо клечати, нити ране крити,

У пркосу нашем васкрсење спава,

Србија ће увек слободарска бити,

Док је Христа Бога и српскијех глава!

Драгојло Јовић

Pod istim nebeskim krovom -Dragojlo Jović

                                     

POD ISTIM NEBESKIM KROVOM

  •  Pod svodom plavim, što granice ne zna,
    svaki se život k’o pupoljak budi,
    sa pravom na parče toplote i neba,
    jer mesto pod suncem žele svi  ljudi.
  • Al’ gorka je istina što svetom vlada,
    dok kolevke jednih  u svili se zlate,
    u susedstvu mračnom, vlada glad i nada,
  • da surovost bombi prošlosti pripada.
  • Otkud to prokletstvo, ta mračna klica,
    da se čelik kuje za otimanje tuđeg,
    da se gase oči, brišu suzna lica,
    zarad šake zlata i poseda tuđeg?
  • Kada je to duša, taj beskrajni izvor,
    prestala da gleda u zvezde i snove,
    i postala kavez, tesan i zatvoren,
    robujući okovu što se bogatstvo zove?
  • Dok jedni u mraku spremaju dronove,
    i grade silu od gvožđa i straha,
    drugi u žeđi broje svoje dane,
    bez kapi vode i hlebnoga praha.
  • Zar da nam razum u mraku zanemi,
    dok čovek čoveku k’o zver zube oštri?
    Nismo mi rođeni da budemo nemi,
    niti da svetom  vladaju najgori.
  • Srušimo bedeme od gvožđa i zala,
    jer sila je slaba kad dobrotu sretne;
  • Nek čovek čoveku daruje bez žala
  • Kad oluje dolaze, kad oluje prete.
  • Nek’ oružje ućuti , nek’ govori srce,
    jer pod istim svodom svi smo samo gosti,
    ne gradimo zidove, već pružimo ruke,
  • u krhotini ljudskoj iste su nam kosti.
  • Neka nas ne deli krv, vera ni boja,
    već spoji nada što u svima klija,
  • da zemlja nam bude svima kao dom,
  • gde svakom detetu isto sunce sija.

Dragojlo Jović