Аутор: Dragojlo Jović

Пензионер.

СРЦЕ НА АДРОВЦУ *Драгојло Јовић

           
СРЦЕ НА АДРОВЦУ 
(Песма о јунаку Николају Рајевском)
Од настанка човекове врсте 
Векови су рађали јунаке 
Они што се са три прста крсте 
Увек стадоше у праведне врсте. 
 
Племенито срце православног брата 
У Адровац стиже на плећима свог ата
Да свог брата православног брани
Да за православље и срце остави.
 
На Адровцу устрели га зрно 
Посред чела да му спаса нема
Стиже јунак да другару каже 
“У Србији сахраните ми срце
А Русији однесите тело”. 
 
Где је пао бела црква снева 
Сведочећи о братској љубави 
Већег дара од живота нема 
Нит јунаку има заборава. 
 
Док  Морава и моћна Волга теку
И кандило на Адровцу сија 
Чуваћемо братство кроз векове 
Спојио нас Рајевски и братска Русија. 
 
Две су душе у једноме телу
Исти крст нам изнад главе блиста 
Рајевски нам путоказ остави 
Да је братска љубав,  вечита и чиста. 
 
Драгојло Јовић
02.09.2026.

Песма месеца: АВГУСТ 2026. *Душан Комазец

 РУСИЈА

Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.

Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…

Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!

Душан Комазец 

Песма месеца: ЈУЛ 2026.

ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ

Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде  ни хлеб
А пропагирали су  једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак  да могу да верујем.

***

Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?

***

Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове

***

Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.

***

Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?

***

Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!

 Нина Симић

Најбоља песма за месец: ЈУН 226.

Saša Milivojev

FABRIKA SAPUNA

(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)

O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!

Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.

Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.

Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.

 

Saša Milivojev

Песма месеца *МАЈ 2026. ***Марија Божовић

 

МОЈ РАКИТА

Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.

И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.

Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.

Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.

Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.

°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића
Аутор: Марија Божовић 

TРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ

ТРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ

Још чувам у кораку топлу прашину,
јутра што на мајчину душицу миришу,
пре него што  године донеше  тишину,
у којим ветрови, стара сећања бришу.

Па дани кад је мраз био једини другар,
док пред школом дрхтим, а снови се губе,
кад је уздах био мали, бели жар,
док зиме, хладно и реско љубе.

Онда велики град и кошава што не стаје,
као лопов је кроз џемпер кости пила,
град који узима много, а мало даје,
док младост и нада беху једина крила.

А после дођоше…
године под туђим кровом, у бујичној реци,
свака цигла дома знојем заливена,
градих зидове и кров својој деци,
ону кућу што је у младости уснивена.

Сад у кући седим, ал’ зидови се хладе,
лета пролазе а свако у свој свет зароњен,
у сусрету без додира, сред  празне параде,
човек оста сам, у себи заробљен.

И кад сивило дана прелије чашу до краја,
ја склопим очи и пустим да ме мирис ветра води,
тамо где још увек има сунца и старог сјаја,
тамо где срце мало, у сну опет босо проходи.

Још сањам орах стари, где ми први корак оста,
чувам зрно светлости док ме овај живот листа,
под његовом сенком надања никад доста,
ту где је душа моја, настала од неба чиста.

                                                            Драгојло Јовић

Пролеће без мириса цвећа *Драгојло Јовић

ПРОЛЕЋЕ БЕЗ МИРИСА ЦВЕЋА

Ово ми  пролеће,  не мирише на цвет,
већ на барут, гареж и спаљену наду.
Небо је  рањено, гноји се свет
само киша спира чађ у замрлом граду.

Време нас сурово жваће и пролази крај нас,
меримо остатак живота док небо броји кости.
У трци за „бољим“ изгубисмо човека глас,
постали смо роба, без мрвице милости.

Похлепа као куга  под кров се увукла,
измислила успех да прода нам самоћу.
Нит породичног гнезда тихо је пукла,
дали смо топлину за сребро и хладноћу.

Гледамо екране, а не у очи брата,
зидови су важнији од образа и стида.
Затворисмо души сва честита врата,
док љубав  полако губи се из вида.

Отац је странац,  мајка поста сенка,
трпеза је хладна, без речи и молитве.
Љубав је постала и сећању танка,
па доброта  вене, без жара и жртве.

Земља се гуши под теретом нашег греха,
вода у мртвилу муца, а шума једва дише.
У овом пролећу нема љубави и смеха,
Док  небо над нама горке сузе брише.

Зар да земља нас испљуне на сопствено смеће,
где нико ником не припада, нити га зна,
ништа исто више бити неће,
јер сами смо кренули у понор до дна.

                                                   Драгојло Јовић

СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ *Драгојло Јовић

СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ

Још ми сузе за животом
Кану као издајице
Па низ боре лица старог
Претворе се у бујице.

А онда се успомене
Ко зло време котрљају
Низ године пропадају
Вировима снагу дају.

Тек у позним годинама
До спознаје човек дође
Да смо били, пењали се
Али баш све брзо прође.

И док чекаш ново сутра
Не знајући да већ си јуче
Воденички точак брз је
Мало меље, више туче.

Још ни подне мислиш није
Живот неку замку спрема
Па ти онда ситно броји
Да саопшти да те нема.

А ти само мирно сневај
Да ће бити лепших дана
Свевишњи кад живот даје
Забележи и крај кад је.

Зато певај своје песме
Нек се глас далеко чује
Земаљски је живот кратак
Живи живот док  је вакат.

Драгојло Јовић

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ *Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.

шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић