НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.

Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.

Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.

Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.

Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.

Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.

Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.
шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић

SENKA U HODNIKU

Ne kucam nikom i niko mi ne dolazi.
U ovoj tišini, što k’o zidovi steže,
gledam kako vreme kroz prste mi prolazi,
a uspomene tiho u čvorove veže.

Nema tu buke ni razbijenog stakla,
samo te oči, k’o smaragdi sjajni,
iz onog ugla gde me mladost takla,
sad me gledaju, k’o svedoci tajni.

Samotnjak postah u sopstvenoj koži,
tuđinac sedi koji dodir sluti,
dok crtam tvoj lik na papiru belom
i čekam da srce konačno zaćuti.

Nek’ pesma ova, k’o ispovest siva,
bude moj trag dok me vetar veje,
neostvaren san što u meni sniva,
i još me u hladnim noćima ogreje.

Dragojlo Jović

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ

Рушили ми земљу тирани без лица,

Бацали су бомбе с небеских висина,

Распорено небо остаде без птица,

Предака нам корење врисну из дубина.

Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,

Севале су муње челичних џелата,

Свака је ракета парче меса крала,

И катанац ставила на небеска врата.

Планине моје и данас још јече,

Реке се сузом горком умивају,

Уранијум тихи кроз жиле нам тече,

Док ветрови песму опела певају.

Уместо вртића, болнице се граде,

Где тишина вришти кроз ходнике дуге,

Болеснима често више нема наде,

У земљи што грца од нечујне туге.

Такво „Милосрђе“ заборава нема,

Нити земља моја оздравити може,

За векове многе остаће поема,

Да нас моћници на ломачи ложе.

Један добар народ сатрше стоноге,

Ал` из сваке ране ниче нови клас,

Иако су нанете ране предубоке,

У болу смо нашли свој вечити спас.

Али, нека знају ти сејачи смрти,

Иако су сејали у намери злој,

Точак се судбине и даље врти,

Србија живи вечни живот свој.

Из пепела ниче пркос који плане,

Сваки је гроб постао темељац,

Неће нам никад избрисати дане,

Нит` затровати наш последњи зденац.

Залуд њима челик и јадранске ватре,

Наш корен је дубљи од сваког нишана,

Народ се овај не може да сатре,

Док у њему живи вера православна.

А кад мисле да се гаси пламен,

Из пепела врелог нови живот креће,

Сваки је срушени и спаљени камен,

Постао гнездо за бесмртно цвеће.

Корен је српски у дубини стене,

Што не може челик и отров да згази,

Кроз васкрсли народ вера увек крене,

Док сунце слободе на истоку излази.

Нећемо клечати, нити ране крити,

У пркосу нашем васкрсење спава,

Србија ће увек слободарска бити,

Док је Христа Бога и српскијех глава!

Драгојло Јовић

POD ISTIM NEBESKIM KROVOM

•  Pod svodom plavim, što granice ne zna,
  svaki se život k’o pupoljak budi,
  sa pravom na parče toplote i neba,
  jer mesto pod suncem žele svi  ljudi.
• Al’ gorka je istina što svetom vlada,
  dok kolevke jednih  u svili se zlate,
  u susedstvu mračnom, vlada glad i nada,
• da surovost bombi prošlosti pripada.
• Otkud to prokletstvo, ta mračna klica,
  da se čelik kuje za otimanje tuđeg,
  da se gase oči, brišu suzna lica,
  zarad šake zlata i poseda tuđeg?
• Kada je to duša, taj beskrajni izvor,
  prestala da gleda u zvezde i snove,
  i postala kavez, tesan i zatvoren,
  robujući okovu što se bogatstvo zove?
• Dok jedni u mraku spremaju dronove,
  i grade silu od gvožđa i straha,
  drugi u žeđi broje svoje dane,
  bez kapi vode i hlebnoga praha.
• Zar da nam razum u mraku zanemi,
  dok čovek čoveku k’o zver zube oštri?
  Nismo mi rođeni da budemo nemi,
  niti da svetom  vladaju najgori.
• Srušimo bedeme od gvožđa i zala,
  jer sila je slaba kad dobrotu sretne;
• Nek čovek čoveku daruje bez žala
• Kad oluje dolaze, kad oluje prete.
• Nek’ oružje ućuti , nek’ govori srce,
  jer pod istim svodom svi smo samo gosti,
  ne gradimo zidove, već pružimo ruke,
• u krhotini ljudskoj iste su nam kosti.
• Neka nas ne deli krv, vera ni boja,
  već spoji nada što u svima klija,
• da zemlja nam bude svima kao dom,
• gde svakom detetu isto sunce sija.

Dragojlo Jović