ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.

Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.

Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.

Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

Настави са читањем “ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић”

Рођаче мој *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас, драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој, и свако је сваком свој.

Сетићеш се знам, рођаче мој,
Кад нас је у кући било као пчела рој
И да су на Божић долазили сви
Који су се ту, у кући нашој, родили.

Настави са читањем “Рођаче мој *Драгојло Јовић”

Песма месеца: ДЕЦЕМБАР ’23 (Епска беседа)

Љубиша Војиновић-Мајсторовски

Писмо цару

Славни царе, Немањић Душане,
узех папир баш у ове дане,
да ти писмо историјско пишем,
и о свему да те информишем.

О, највећи међу великима,
цар си био јуначким Србима,
нашој браћи, поносним Грцима,
и још више, дрчним Бугарима!
Храбро срце и најтврђа вјеро,
с разлогом ти пише моје перо!

Твој дух, царе, Срби призивају,
и похвалне пјесме ти пјевају,
а пред твојим ликом се клањају,
и велико поштовање дају.

Балкан цио држао си царе,
док су твоје трубе и фанфаре,
окупљале чете витезова,
све од Уне до града Трнова.

У твоје си временске прилике,
ти имао врхунске ратнике,
ђе си хтио, са њима си стиза`,
и све ратне побједе наниза`.

Ти си старе прописе обриса`,
а онда си свој закон написа`,
па те и Бог лијепо погледа,
у свом царству завео си реда!

Поштено си правду дијелио,
за душмане страх и трепет био,
а твој топуз, кад се на њих свали,
сви би они на кољена пали,
зато су ти и надимак дали,
и за силног цара те прозвали!

Латинима ти си много смета`,
па њихова лукавост проклета,
отров ти је сипала у чашу,
и тад пропаст започела нашу!

С твојом смрћу несрећа нам дође,
по злу тада, све Србима пође,
јер, неслога у кућу нам бану,
те повуче, свак` на своју страну.

Настави са читањем “Песма месеца: ДЕЦЕМБАР ’23 (Епска беседа)”

НА КОЈУ СТРАНУ

 

НА  КОЈУ  СТРАНУ

Чудна времена пријатељу драги!
На ражњу пече се Месец
Човек га окреће,
Сунце леденом оловком пише
Ледници се усијали
Мирише изгорела риба
Гори уље на тигању.

Звезде занемеле
Тишином разговарају
У болу ране превијају
Питају се
На коју ће страну.

Земља нам брекће
Од чемера и беса
Поцепаних рукава и скута
У Свемиру лебди, лута.

На коју страну
Пријатељу драги?
Где смо оно погубили
Наду и опанке
Тражећи сунце што високо тумара
Хоће мало хлада
И један удах ваздуха чиста.

Јели ово крај
Пријатељу драги?
На шта ће мо обојке сушити
Ако престану кише и олује?
Да ли по печеној месечини
Још можемо наћи
Неко зрно умрле среће
Међ’ два камена
У нашем Лазу поред реке
Где некад босим ногама
По змијамама газисмо
И тражисмо наду.

На коју страну
Пријатељу драги?
У ова црна и зла времена
Кад уместо живота
Само смрт се сеје
Испред нас стоји усијана стена
Иза нас остаће само сена.

На коју страну пријатељу драги?

                                                            Драгојло Јовић

Pesma meseca: novembar 2023. *Jelena Simonović

APOLON

Apolon je pao na kolena,
Grči prste. Tražio je reči..
Bledo lice Ona je  podigla,
Peva Odu srcu ukletome.
Proklela je Sebe zbog smrtnika.
Ruke steže, bolno, grčevito.
Čemu pogled kad se i ne vidi?
A Bog pred njom klečao – nemoćan,
Njene smrtne ljubavi nesvestan.

Grcala je duša u svetinje..
Prolile se sve kiše srebrne.
Odbila je Boga pod stopalom..
Apolon se većma rastužio.
Želju srca nije ispunio.
Traži oči njene da pogleda,
a oči su njene oslepele.

“Plači, Bože, kad plakat’ ne mogu,
sudbina me gorko ucenila!
Volela sam Njega bez predaha,
volela sam jednog jedinoga!
Tvoju Ljubav srce mi odbija.
Ja bez njega živeti ne mogu!”

Apolon se triput poklonio,
ruke joj je u svoje uzeo.
“Ti si dragi kamen, nebrušeni,
nedostojan ja sam da ga brusim.
Nedostojan ja sam, a i on je,
nije vredno da Sunca ne vidiš.
Podariću tebi ovu ružu,
za uho je nevina zakači.
Kad kraj tebe prodje Nesudjeni,
za tobom će Jadan uzdisati.
Od Ljubavi želju ću ti dati,
a ti pazi da se ne ogrešiš.”
Настави са читањем “Pesma meseca: novembar 2023. *Jelena Simonović”

 

НА   КОЈУ  СТРАНУ

Чудна времена пријатељу драги!
На ражњу пече се Месец
Човек га окреће,
Сунце леденом оловком пише
Ледници се усијали
Мирише изгорела риба
Гори уље на тигању.

Звезде занемеле
Тишином разговарају
У болу ране превијају
Питају се
На коју ће страну.

Земља нам брекће
Од чемера и беса
Поцепаних рукава и скута
У Свемиру лебди, лута.

На коју страну
Пријатељу драги?
Где смо оно погубили
Наду и опанке
Тражећи сунце што високо тумара
Хоће мало хлада
И један удах ваздуха чиста.

Јели ово крај
Пријатељу драги?
На шта ће мо обојке сушити
Ако престану кише и олује?
Да ли по печеној месечини
Још можемо наћи
Неко зрно умрле среће
Међ’  два камена
У нашем Лазу поред реке
Где некад босим ногама
По змијамама газисмо
И тражисмо наду.

На коју страну
Пријатељу драги?
У ова црна и зла времена
Кад уместо живота
Само смрт се сеје
Испред нас стоји усијана стена
Иза нас остаће само сена.

На коју страну пријатељу драги?

                                                      Драгојло Јовић

 

Tragovi *Dragana Stevović

                                                                   TRAGOVI

Preda mnom leže dva preteška puta
Ledom okovana i trnjem posuta.
Jedan mi je poznat…
Znam mu svaki kamen, prepreku i bedem…
Prelazih ga teško
Nogu okovanih, očiju vezanih.
Put težak, trnovit, prelazim lagano
Padam, posustajem,
Duša mi krvari, al ne odustajem…
Pa moram do kraja- to je moja bitka
Idem bez odmora….
Svima ruku pružam, svima srce dajem
Al ne odustajem.
Nazire se i kraj, prepreka sve manje,
Nikada mi staza nije lakša bila.
Tragovi moji ostaše na putu,
Tragovi ostaju, al mene tu nema…
To nije moj put
Otrežnjenje boli i duša mi plače…
Tuđim putem hodah, tuđi život živeh…
Tragovi ostaše, a mene tu nema…
Na drugome putu trnje neprobojno
Teškom se mukom probijam i krećem
Ka starom se putu više ne okrećem
Biram onaj teži, meni nepoznati
Noge mi nisu okovane više
I jasno vidim, a duša mi peva…

Hodam teško, sporo, padam, posustajem
Rane mi krvare, al ne odustajem….
Breme teško nosim
Pa tragovi dublji ostaju na putu
Tragovi ostaju i mene tu ima…

Dragana Stevović

Pesma meseca: oktobar ’23. *Svetlana Tadić

BIRAM 

U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram

Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram

Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza

Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome

Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu

Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me

Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam

Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi

Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila

Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.

Svetlana Tadić

Песма месеца: септембар 2023. Јована Марковић

 

ПРИЗНАЈЕМ ТИ…-

Не боле ме осмеси, искрености твоје,
што плод су ми варки које стварност теше,
не боле ни светови, маште плода моје,
у којим се опрашта таквима кад греше.

Не боли ни осећај сигурности, мира,
ни слободе духа, надреалне слике,
не ломе ме нагони ни беса и хира,
кад тишина завлада где осећам крике.

Не боле ме боли, у души олује,
ни тама, ни лаж, кад пригрле ме к себи,
не боли ни надање, што к’о сена ту је
и када се запитам да ли ишта вреди.

Не боли ни разум што полусном лута,
док оставља поруку “И ово ће проћи!”
не боли ни свеза, трајно откунута,
кад знам да је игра изван моје моћи.

Не боле ме груди када срце раним
пером, да бих мастило имала за риме,
не боли ни што те кривог свесно браним,
већ што моји стихови знају твоје име.

АУТОР:ЈОВАНА МАРКОВИЋ

Песма месеца: АВГУСТ ’23. *Драгана Миленковић

ОТАЏБИНА

Отаџбина моја Сунцем прошарана,
плаве су јој зоре проткане тишином;
ораница сања семе житног класа,
здравицу јутарњу натопљену вином.

Занесено гледам Шумадију своју,
поносног сељака у великом труду;
што капима зноја натапа сва поља
и рукама снажним грли родну груду.

Даљином се шире високи борови,
непрегледне воде у сјајноме низу;
жуборе ми песму далеких предака,
где душама својим сад су тако близу.

Пастирицу младу слутим у даљини
у хладу је храста распустила косе;
загледана сетно у цветове нежне,
што у зори младој дрхте испод росе.

Драгана Миленковић