НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић

 

НЕКИ  КАСНИ  САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Настави са читањем “НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић”

Посетилаца: 130
Данас: 9
Укупно посета сајту: 1990083

AФОРИЗМИ *др Михајло Ћирковић – Ћира

 

AФОРИЗМИ  *др Михајло Ћирковић

  1. Веру треба чувати и од неверника и од верника;
  2. Орао најлакше улови голуба отежалог маслиновом гранчицом;
  3. Једно сироче је у огледалу тражило црте мајке своје;
  4. ЗЛО слави победу ДОБРА јер га је оно тренирало;
  5. Увек смо побеђивали када се гуњ преодене у шињел;
  6. Коме припада награда, победника, у трци кентаура;
  7. Најбољи избор пута учине босе ноге;
  8. Пут сигурно проналази наше уточиште. Када хоће отвори се;
  9. Могао бих да оставим вино када би ме мисли оставиле;
  10. Творче, направи комотну обућу да прими и њену и моју ногу;
  11. Укључите у војну обуку и радост победе;
  12. „Много сте попили осећа се алкохол. Не то је од просутог“.
  13. Да ли те је Господ казнио или Ђаво наградио да будеш мрзитељ;
  14. Моја љубавна писма читала је као лектор;
  15. Паћеници се нај јаче боре за живот, јер га нису освојили;
  16. Живот треба живети као колекционар љубави, али и као експонат;
  17. Постала си самоубица. Убила си себе у мени;
  18. Док ми је животни сан био да постанем глумац, ја сам глумио живот;
  19. Жеља без воље је „пуста“;
  20. Краћи ми је живот за: од њеног одласка до њеног повратка;
  21. За мене није музика у њој, али је она у музици;
  22. Прељуба боли јер је поређење;
  23. Навика је опасност јер је чува филозофија која је није створила;
  24. Нај јаче оружје љубоморе је машта;
  25. Ако хоћеш да напредујеш даље, врати се себи.

                                     Др Михајло Ћирковић – Ћира

Посетилаца: 92
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990083

Песма месеца: децембар 2021.

Dve pesme meseca za decembar 2021.

                                                 1.PASTIRICA – M. Popović


dugo kiši u modrim brdima

sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

ne znam koliko je
duboko u vremenu
ta šutnja ogoljelih šuma
i nevinost koja je
u mojoj glavi ostala kao poj
s tisuću mogućnosti
dugo kiši u modrim brdima
iznad naše kolijevke
znam da malo smo
imali vremena
koje se nigdje ne zaustavlja
a ti ipak moje puteve
nazivaš zabludama
i negdje usput nestat ćeš
kroz žuta žita
ili kroz žamor gradsku
za tobom plovit će moj glas
za tobom jednoga dana
uzalud ću ući u tramvaj
kod katedrale kad se
nekome u meni nasmiješiš
iza prozorskog okna
i ugraviraš svoje srce
u moje čelo s kojeg će ga
nehotice sklonuti nečija ruka
i izbrisati viziju i našu vožnju
koja se nigdje
ne zaustavlja

                                    2.НЕБЕСКЕ ЊИВЕ – Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи,
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све Обилиће
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда.
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
„већ у потаји свећа се пали.”
„ Овде је земља гнојна и јака,
„овде се ору дубоке бразде,
„а нико не зна где му је међа.”
„Овде хитају њихови ати,
„овде пуцају рало и леђа.”
„ Овде смо слуге, а они газде.”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина.
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
„ону повећу, литара десет
„и две букаре, шта ће нам чаше.
„Овако мале само нас плаше.”
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више.”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало, ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе.
„Баш вас одавно видио њесам.”
(Још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе,
наточи брзо букару трећу,
а за њом, одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
„коју одавно сусрели нисмо.”
Наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
„од Книна града и Буковице,
„ојкачу милу из завичаја.”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван.

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју сету.
„Ни мени баш све потаман није,
„а шта ћу када Бог ме још неће.”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:

„ Нас браћо неће неће убити време,
„дубоке бразде, ни силни ати,
„нити северац што љуто бије.
„Нас ће рођени убити сене,
„вино црвено и успомене.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом бескраја.
Тамо далеко, до врата раја,
тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа.
Тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало, ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве.

Душан Комазец

_____________________________________________________

Два су разлога што у месецу децембру ’21. за најбоље изабрах две песме.

На вама је коначно да бирате бољу. Ја не знадох.

Прво, зато што су обе изузетно квалитетне и био би грех једну изоставити.

Други је разлог да не буде паран број изабраних песама у овој години, јер доста нам је било догађаја који се обележавају парним бројем.

Верујем да ми ни ово нећете замерити.

_____________________________________________________

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ЛЕПЕ ПИСАНЕ РЕЧИ,

Завршила се ова 2021. година у којој је мени поверено право и дат задатак да бирам најбољу песму месеца. Ни мало лак задатак,  трудио сам се да извршим на нај поштенији начин и да свака изабрана песма месеца завређује такав статус.

Мој одабир можете јавно оценити и  то би ми много значило у смислу сопствене провере око избора песама.

Пред жиријем ће бити тежак задатак да од дванаест, по месецима, изабраних песама издвоји ону која заслужује да понесе наслов најбоље у години која је иза нас. Ништа мањи задатак неће бити ни за широку читалачку публику која ће својим гласовима одабрати најбољу песму.

Хвала свима који су писали и слали своју поезију, хвала онима који прате наш сајт и читају поезију коју шаљу наши чланови или да то нису, али нам шаљу песме, јер су у нама препознали Удружење које почива на доследној отворености за свакога ко жели да му писана реч добије карактер јавног представљања  јавности.

Добро здравље свима који пишу, шаљу, читају, гласају и  прате рад Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ са седиштем у Крушевцу.

До новог писања и још лепших стихова.

                                                                      Драгојло   Јовић

 

Посетилаца: 138
Данас: 3
Укупно посета сајту: 1990083

ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА – Драгојло Јовић

ПОСЛЕ  МНОГО  ГОДИНА

После много година и лета
Низ чаршију моја драга шета
Кад се очи сретоше сред града
Као  некад  пробуди се нада.

Да ћу опет виђати је често
Под месецом жутим на скровито место
Па кад руке крену ка њеноме стасу
Чујем  тихи шапат у њеноме гласу.

Да никада није престала да тражи
У сваком човеку црте мога лика
На посебном месту у свом новчанику
Пожутела стара стоји моја слика.

Да ли ја то сањам ил’ ме клетве стижу
Па очи ме драге прогањају свуда
Зашто не застанеш и било шта кажеш
Реци шта год хоћеш, ал’ немој да лажеш.

Настави са читањем “ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА – Драгојло Јовић”

Посетилаца: 267
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990083

ХЕЈ МЕСЕЧЕ *Драгојло Јовић

 

ХЕЈ МЕСЕЧЕ

Котрља се Месец жути
Низ клисуре и равнице
Испод скута тајне крије
Ко пијанац своју флашу
Из које се туга пије.

Месец је крадљивац стари
Од вајкада светом скита
Док све види и све чује
За савет га путник пита.

Којим путем сад да пођем
Хеј месече, лоло стара
Отправи ме, покажи ми
Где ми ноћас драга спава.

Да је видим бар још једном
И пољубим очи снене
Да јој кажем да ми треба
Њена рука, усне њене.

Да не одем без поздрава
И без макар две три речи
Нека чује да душу ми
Може она да излечи.

Сад кад године су
Однеле живота део
Ти месече добро знадеш
Да волех је живот цео.

А живот ко’ тиха река
Мало мисли на човека
На жеље нам скромне, мале
Сада прошле и нестале.

Хвала теби месечино
Што ми живот цели пратиш
И кад све рачуне сведеш
Опет нећеш да наплатиш.

Само твој се шапат чује
Нека живот даље тече
У времена многа, дуга
Залуталим светлост треба
За времена тежа, друга.

Ајд месече друже стари
Ти љубави мојој кажи
Да сам добро, да ме има
Па и о њој када пишем
Тад је модра месечина.

Драгојло Јовић

Посетилаца: 856
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990083

Песма месеца: НОВЕМБАР 2021.

Песма месеца: Новембар 2021.

Аутор: Ненад Живковић

КИШНА ВИЗИЈА

Гледао сам како под теретом кише
Успеваш да лебдиш на сребрној трави
Пружала си руке све више и више
Јахала си коња препланула, нага
Небо се над главом безобразно плави
Природа ти сама отвара сва блага
Зовеш ме да будем на олтару први
Кога ћеш да јашеш из женскога хира
Да л’ си стварно жена амазонске крви
Ил’ си залутала из временског  вира.

Коса ти је мокра, слепљена уз тело
А капљице кише низ камено лице
Горело ти тело огњем узаврело
Силазиш са коња, бацаш ме на траву
У препоне снажно бијеш немилице
Раздиреш утробу, продиреш у главу
Просипам се болно, ти надмоћно стојиш
Окрећеш ми леђа, ка коњу си пошла
Што те више гледам све мање постојиш
Враћаш се у време из којег си дошла.

© Ненад Живковић

Посетилаца: 82
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990083

АФОРИЗМИ *др Михајло Ћирковић

*Све љубавне боли су исте, само су средства за умирење различита;
*Бацајући мрвице хлеба, за повратак спасењу, Марица је правила стазу наде,     колони гладних;
*Човек има два ока. Једним да  види туђе мане, а другим своје;
*Моћ треба да има снаге да себе обузда;
*Сигурнији смо док судимо, него када пресудимо;
*Зашто се грчевито боримо за живот када је најлепше прошло;
*Врати ми све поклоњене пољупце, некоришћене;
*Смрт излечи човека од најтежих болести;
*Ко ће први лопатом иловаче да ми опрости?
*Господ нас није обогатио даром, већ задужио;
*Да ли је тада у њему заплакао човека део;
*Ако последња кап прелије чашу, и прва је крива;
*Слушање лудака је ширење лудила;
*ОНЕ су имале: лепо око, лепу косу, леп глас, лепе усне, лепу кожу, леп стас….а све то имала је ОНА;
*И правда и неправда су казне;
*Да ли смо свесно исплели венац од трња, уместо од ловора?
*Када пође не заустављај је. Ако се врати није “цела”
*Волео бих да стварам, а не налазим, леп осмех у њој;
*Остала је лепа, дух јој није остарео;

Посетилаца: 309
Данас: 3
Укупно посета сајту: 1990083

Песма месеца: СЕПТЕМБАР 2021.

Meсец септембар 2021.

Јован Бундало, Београд

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нег икада.

Настави са читањем “Песма месеца: СЕПТЕМБАР 2021.”

Посетилаца: 2428
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990084

Песма месеца *Август 2021.

 

В Р Е М Е   З Л А

С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.

Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.

Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.

Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.

Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.

Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.

© Бранко Мијатовић 2021.

Посетилаца: 399
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990085

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА – Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

Посетилаца: 340
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990085