НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић

 

НЕКИ  КАСНИ  САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Настави са читањем “НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић”

Посетилаца: 129
Данас: 8
Укупно посета сајту: 1989907

ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА – Драгојло Јовић

ПОСЛЕ  МНОГО  ГОДИНА

После много година и лета
Низ чаршију моја драга шета
Кад се очи сретоше сред града
Као  некад  пробуди се нада.

Да ћу опет виђати је често
Под месецом жутим на скровито место
Па кад руке крену ка њеноме стасу
Чујем  тихи шапат у њеноме гласу.

Да никада није престала да тражи
У сваком човеку црте мога лика
На посебном месту у свом новчанику
Пожутела стара стоји моја слика.

Да ли ја то сањам ил’ ме клетве стижу
Па очи ме драге прогањају свуда
Зашто не застанеш и било шта кажеш
Реци шта год хоћеш, ал’ немој да лажеш.

Настави са читањем “ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА – Драгојло Јовић”

Посетилаца: 267
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1989907

ХЕЈ МЕСЕЧЕ *Драгојло Јовић

 

ХЕЈ МЕСЕЧЕ

Котрља се Месец жути
Низ клисуре и равнице
Испод скута тајне крије
Ко пијанац своју флашу
Из које се туга пије.

Месец је крадљивац стари
Од вајкада светом скита
Док све види и све чује
За савет га путник пита.

Којим путем сад да пођем
Хеј месече, лоло стара
Отправи ме, покажи ми
Где ми ноћас драга спава.

Да је видим бар још једном
И пољубим очи снене
Да јој кажем да ми треба
Њена рука, усне њене.

Да не одем без поздрава
И без макар две три речи
Нека чује да душу ми
Може она да излечи.

Сад кад године су
Однеле живота део
Ти месече добро знадеш
Да волех је живот цео.

А живот ко’ тиха река
Мало мисли на човека
На жеље нам скромне, мале
Сада прошле и нестале.

Хвала теби месечино
Што ми живот цели пратиш
И кад све рачуне сведеш
Опет нећеш да наплатиш.

Само твој се шапат чује
Нека живот даље тече
У времена многа, дуга
Залуталим светлост треба
За времена тежа, друга.

Ајд месече друже стари
Ти љубави мојој кажи
Да сам добро, да ме има
Па и о њој када пишем
Тад је модра месечина.

Драгојло Јовић

Посетилаца: 855
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1989907

КРИВО ОГЛЕДАЛО – Драгојло Јовић

КРИВО ОГЛЕДАЛО

Од прошлости корак боли,
пожутеле године, патина по њима…
Шибали их хладни ветрови и зиме,
а сад све што боли, има своје име.

Одсутно зурим и жалим,
очију празних, пресахлих.
Ни сузе не капљу више,
само нека кап удари тупо, као маљ.

Али ко још види и ко још гледа,
у давно поломљено огледало?
За лица сува и бледа
што их глођу белосветски вуци,
у кожи „добротворца“.

Оцене су пале, огледало криво,
ново одмах, треба да се створи…
Кад сутра други у њему се виде,
да и лика свога могу да се стиде.

Потомци наши испуцалог длана
покриваће лице испред огледала!
Ушушканих нема, али им коров оста
да служи и слуша незаситог госта.

Огледало више дирати се неће.
Ко не види добро, живеће од среће,
мислећи да гледа своје право лице,
не знајући да огледала праве кукавице.

Мудре главе ушушкано седе,
у векове вазда, гледају далеко.
Па сањају шта ће некад бити, јер
ко би уместо њих на толику даљину,
могао да схвати визију, истину…

© Драгојло Јовић

Настави са читањем “КРИВО ОГЛЕДАЛО – Драгојло Јовић”

Посетилаца: 1394
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1989907

БОЖУР и МИРИС БОЖУРА – Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић


Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић – две родољубиве песме

БОЖУР

Нису моја поља мала,
Ал ми нога даље хоће,
Тамо где су руке прадедова
Засадиле вечно воће.

Тамо где су земљу свету
Крвљу својом натапали
И гробове оставили
Као завет за потомке.

Плачу цркве, манастири
С крста златна суза сија,
Ка истоку поглед сетни,
Чека време димискија.

А оно ће да се врати,
Све на своје увек дође,
Само треба издржати,
Док зулумћар некуд прође.

Још су магле низ Косово,
И све „але“ сада ћуте,
Чекајући оне снију
Да Ситницу опет муте.

Ал Косово још увек се сећа,
Кад главама Турским беше сеча,
Кад је Божур са бојом од крви,
Крст Лазару направио први.

© Драгојло Јовић

МИРИС БОЖУРА

Пусто је Косово поље,
врапци кљуцају време.
Ветар донео неспокоје,
и на плећа тешко бреме.

Божури ни у сну не миришу,
сета душом пири.
Отишли су, да опет дишу,
да разум срце смири.

Отишли су, прогнаници многи,
од злих комшија да се склоне.
Шамаром бабороги,
неправду ноћас гоне.

Слобода се ноћас чини далека,
док ломе колевку и наду.
Будућност само храбре чека,
њу ни зли ветрови не краду.

Не миришу више божури,
тама пада на снове,
Пред злом се не жмури,
Косово у мирисе зове.

© Љубодраг Обрадовић

Посетилаца: 1167
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1989907

КАД БРДА МОЈА УТИХНУ – Драгојло Јовић

KAДА  БРДА  МОЈА  УТИХНУ

Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.

Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.

Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.

Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.

Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.

Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.

Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“  крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.

Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.

Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.

Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни  изгинули.

Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.

Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља  витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.

Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.

И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И  душама победника.

Настави са читањем “КАД БРДА МОЈА УТИХНУ – Драгојло Јовић”

Посетилаца: 936
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1989907

Боја моје туге *Драгојло Јовић

БОЈА МОЈЕ ТУГЕ

Не пишем више стихове од туге
Ово је песма јецаја душе
И када ме више не буде било
Читаће их очарани бојама дуге.

Кад с јутром модрим најчистије мислим
Па прошлост своју привијам на груди
Ту покрај мене неке сенке иду
На човека личе, али нису људи.

Не мере више човека моралом
Нити виде Хришћанске лепоте
У свету овом лудила и кича
Остала је само нека давна прича.

Кад се биће људско мерило моралом
И памтило у назад на колена многа
Тад човеку образ изнад свега беше. Нема више тога!
Сад ко звери кидише свако на свакога.

Настави са читањем “Боја моје туге *Драгојло Јовић”

Посетилаца: 420
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1989907

Jaви се некад *Драгојло Јовић

ЈАВИ СЕ НЕКАД

                                                 Јави се некад са  две, три речи

Ти сенко моје младости ране

Па макар ме болеле и биле  ружне

Само ми не помињи догађаје тужне.

 

Давно су пресахле љубавне реке

Сад свако болује године неке

Што смо их трошили младалачки лудо

Док године клизе ми желимо  чудо.

 

Да живот крене опет из почетка

Са истим жаром да младост нас стиже

Ми хитамо у сусрет старости

Зоре смо попили, сад смо ноћи ближе.

 

Ех, кад би могле бујице речне

Да стално трају и буду вечне

Па кроз пустињу врелу и жедну

Испуне још једном жељу моју чедну.

 

Да у плава свитања се будим

На јастуку најдраже ми жене

Што ми младост отрова па оде

Остави ме ко биљку без воде.

 

Остаде ми само сећање и стих

Да речи што пишем подсете на њих

Па кад суза низ образ ми кане

Знам то је због њених очију зелених.

 

И ако ти се учини најдража моја

Да у снове долазим ти често

Не буди се не терај  сећања

Сакриј ме у души на скровито  место.

Посетилаца: 113
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1989907

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ *Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Настави са читањем “ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ *Драгојло Јовић”

Посетилаца: 493
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1989907

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН – Драгојло Јовић 

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН
 
Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.
 
Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет крено,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.
 
Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.
 
Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.

Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас, браћо моја мила
Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.

Настави са читањем “ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН – Драгојло Јовић “

Посетилаца: 1383
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1989907