Зеница ока твог

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал’ у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић

Неки касни сати – Драгојло Јовић

НЕКИ КАСНИ САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

Настави са читањем “Неки касни сати – Драгојло Јовић”

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ – Драгојло Јовић

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ

Браћо моја Српски витезови
На Косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу вашом у црвено цвали.

Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.

Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.

Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бог подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.

Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко’ најдраже чедо му  на крилу.

Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видовдан славе, празник не погазе.

Ако некад сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.

Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.

На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да Косово пазе ко’ Видовдански завет.

© Драгојло Јовић
09.06.2022.

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.

`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.

`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.

_________Драгојло Јовић_______________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

 

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

У туђем веку
Међ’ туђим људима
Душа радост хоће
Срећу у грудима.

Ал’ ветрови силни
Бију са свих страна
Сва стабла пуцају
Остаће без грана.

Где су оно застала
Времена нам лепа, мила
Зашто сада младунцима
У повоју секу крила.

А она би да порасту
Да полете у висине
Да погледом помилују
Реке, поља и долине.

И да знају међа где је
По сунчевом сјајном зраку
Да везане очи могу
Кућу наћи и по мраку.

Ни времена ова друга
Не сломише жеље, хтења
Да слободно расту, живе
Наша нова поколења.

Само видим остаје им
Тешко доба, тешка борба
Да ко људи с чашћу живе
Од туђина зулумћара
Сачувају образ, њиве..

                                                              Драгојло Јовић

Годишња награда ПоезијаСРБ за 2021. годину Драгојлу Јовићу

Видео је снимио Славиша Паунковић из Крушевца

После дужег затишја, 24. 5.2022. године у 18:00 сати у дворишту КПЗ Крушевац (која сада ради као саставни део Културног ценра Крушевац) поново је одржан програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА – ПоезијаСРБ у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац..

Овога пута спровели смо  у дело једногласно донету одлуку Годишње скупштине удружења песника Србије -ПоезијаСРБ да се годишња Награда додели: Драгојлу Јовићу за континуиран рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ, ценећи посебно квалитет његове поезије као и његову ангажованост на свим пословима Удружења песника Србије ПоезијаСРБ.

Драгојло Јовић је одмах на почетку програма од Љубодрага Обрадовића – председника Удружења и Светлане Ћурђевић – заменика, примио награду и обратио се присутнима пригодном беседом и једном својом песмом. Награда се састојојала од дипломе, уметничке слике и 5 књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.

Затим  су додељене награде по једногласној одлуци Управног одбора за књигу године у издавачкој продукцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину (период од сајма до сајма – Сајам књига и издаваштва Расинског округа) и то:


– за област поезије: књига Љиљане Тамбурић из Крушевца ДАМАРИ ТИШИНЕ;


– за област прозе: књига Латинке Ђорђевић из Цириха – Крушевца
ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ;



– за област хумора и сатире: књига Драгана Матејића из Крушевца
ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА;
Награде су се састојале од дипломе и 3 књиге из издавачке продукције ПоезијеСРБ.

 

Похваљене су књиге поезије – песнички првенци:

ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Миона Ђокић и


ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА – Јасмина Димитријевић – Даница
Димитријевић-Петровић.

 

Награде су се састојале од дипломе – похвале и 1 књиге из издавачке продукције ПоезијаСРБ.

Програм су водили Данијела Јевремовић и Саша Милетић. У поетском и сатиричном делу програма учествовали су: Драгојло Јовић, Љиљана Тамбурић, Латинка Ђорђевић, Драган Матејић, Мирко Стојадиновић, Данијела Јевремовић, Градимир Карајовић, Милосав Ђукић Ђука, Светлана Ђурђевић, Миљко Шљивић, Живојин Манојловић, Слађана Бундало, Љубодраг Обрадовић, Драгиша Павловић Расински, Дарко Михајловић, Братислав Бата Костадинов, Мирослава Мира Смиљанић, Снежана Поповић, Дејан Петровић Кенац, Живомир Миленковић, Милан Марковић Лака, Нада Милосављевић Кети, Александар Дрндаревић Сингер, Милош Ристић, Стефан Кнежевић и Саша Милетић. У музичком делу програма наступио је Градимир Карајовић.

Фотографије ћемо због ограничења броја фотографија на Фејсбуку објавити из два дела:

Уживајте… /ПоезијаСРБ/


И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ

И ову песму писаћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.

Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.

Настави са читањем “Годишња награда ПоезијаСРБ за 2021. годину Драгојлу Јовићу”

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

 

МИЛОСРДНИ  АНЂЕО

Опет је март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење не сме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал’ нам душа оста,
Да се са злом бори, да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

                                                        Драгојло Јовић

(П.с. Писано на деветнаестогодишњици нашег страдања.)

Данас пуче једна жица – Драгојо Јовић

ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА

Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.

Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.

Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.

Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.

Настави са читањем “Данас пуче једна жица – Драгојо Јовић”

Jeдном

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у моје снове
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.

Једном….

                                                                              Драгојло Јовић

Када брда моја утихну

KAДА  БРДА  МОЈА  УТИХНУ

Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.

Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.

Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.

Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.

Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.

Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.

Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“  крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.

Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.

Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.

Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни  изгинули.

Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.

Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља  витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.

Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.

И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И  душама победника.

Драгојло Јовић