Драгојло Јовић прима “ГРАМАТУ ЗАХВАЛНОСТИ” из руку Владике Нишког Иринеја у присуству патријарха Павла
“Бог ме је даровао да из руку Владике Нишког Иринеја и у присуству патријарха Павла примим велико црквено признање “ГРАМАТУ ЗАХВАЛНОСТИ”. Поносан сам на то. Слика је настала на освећењу Црквеног дома код Цркве Св. ЂОРЂА у Крушевцу 13.09.1998. године, а признање је “ГРАМАТA ЗАХВАЛНОСТИ” за ЈКП Крушевац и мене као директора за радове на уређењу Црквеног дома”.
Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско срце над судбином клетом.
Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.
Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.
Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.
Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће једном пробудит се човек
Бог вам неће дати да кољете довек.
Док костури Српске деце,
У јамама „лепе ваше“
Душом својом правду траже,
Прошло је време за логоре,
И крваве ноћне страже.
Док крик мајке Српске јечи
Крвници вам тумарају светом,
Тражећ негде мало бистре воде,
Да са руку сперу крв Српске слободе.
ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)
HRVATSKA
18.08.2019. 15:02h
Parcela broj 142 na zagrebačkom groblju Mirogoj krije tela zaboravljene srpske dece koja su stradala od ustaškog noža u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.
Život nekolike stotine mališana prekinuo je zao naum Pavelićevih koljača. Istoričar Đorđe Bojanić, koji se kroz svoj rad bori protiv zaboravljanja naše istorije smatra da 90 odsto Srba ne zna da ovo mesto postoji.
Латих се оловке и папира да напишем нешто о себи за оне који читајући ову књигу ипак дођу до ове странице. Учинило ми се да ћу то најбоље учинити сам, јер је природно да о себи знам највише баш ја, па ако негде и будем субјективан у оцени и процени нек читалац не замери. Рођен сам у Лукову, под-копаоничком селу на 1000, а можда и мало више метара надморске висине, и у књигу рођених уписан 1.9.1959. У овај податак нисам сигуран јер ми је покојна мајка говорила да сам рођен „о Преображењу“, а то је 19. Август. Али због жетве и пољских радова нису баш журили да ме упишу у књиге одмах, а можда су чекали да виде да ли ћу прихватити овај свет или поштеније речено, да ли ће свет прихватити мене.
И тако због пречих ствари, жетва, косидба, стални пољопривредни и сточарски послови ја ни данас нисам сигуран када сам рођен, мада ми се чини да ми тај датум никада није ни помогао ни одмогао у досадашњем животу. Осмогодишњу школу завршио сам у Лукову, а за средњошколско образовање морао сам да пођем низводно у Куршумлију. Са 14 година подстанар средњошколац, у мемљивом полу-подрумском и полу-сутеренском простору, одрадих средњу школу у року и као одличан ученик. Становао сам у кући учитеља Ђорђа и његове супруге Живкице којима сам захвалан на родитељском односу према мени, сеоском дечаку који је дошао да учи неке школе. А потом се дрзнух да као, и многи, човек без алтернативе упишем Економски факултет у Београду. Наравно, материјално стање мојих родитеља било је врло слабо тако да сам захваљујући студентском кредиту стигао до високог образовања. У противном био бих вероватно добар сточар на обронцима Копаоника. Одрадих и ту обавезу на факултету и сплетом чудних околности нађох се у граду између две реке, где је Лазар видевши лепоту овог краја основао своје царство. У Лазаревом граду, засновао сам породицу са супругом која је здравствени радник и изродисмо два дечака, који су стасали пре свега у добре људе, што је нама као родитељима најважније. Моје писање је резултат мојих најтананијих осећања. Стихови су само форма једне дуге приче о мени и ономе што се дешавало и дешава у мени и око мене. Стихови су ми помогли да кроз њих као „вентил“ опишем своје „брдовито“ детињство и дечаштво, београдском кошавом шибане студентске младалачке дане, а потом стваралачко и зрело животно и радно доба у Лазаревом граду. Велику захвалност дугујем својим родитељима, који су ми били подршка и веровали у све што радим. Неизмерно сам захвалан својој супрузи, која је вазда као права српска мајка и супруга била стуб куће. Хвала и мојим дечацима који су стасавајући у добре и честите људе, дали мени простора да напишем стихове који су пред тобом драги читаоче. Ако сам само камичак у мозаику који се поезијом зове, онда сам срећан због онога што сам записао. Драгојло Јовић записао о себи у првој својој књизи КРИВО ОГЛЕДАЛО.
Данас Вам представљамо Драгојла Јовића – секретара Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у виртуелном аудио програмуЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ. Музиком је Јовићев наступ оплеменила Радмила Бајић у пратњи оркестра Душана Дуце Пејчића 12.7.2019. године у програму 5 ПЕСНИКА И ВИ у Клубу КЦК у Крушевцу. Настави са читањем “ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Драгојло Јовић”
