ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.

Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.

Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.

Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

Настави са читањем “ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић”

Рођаче мој *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас, драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој, и свако је сваком свој.

Сетићеш се знам, рођаче мој,
Кад нас је у кући било као пчела рој
И да су на Божић долазили сви
Који су се ту, у кући нашој, родили.

Настави са читањем “Рођаче мој *Драгојло Јовић”

ПоезијаСРБ – Прело у нашем сокаку

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу учествовало је у емисији TV HAPYY “Прело у мом сокаку”. Учествовали су Љубодраг Обрадовић – председник и Данијела Јевремовић и Драгојло Јовић – чланови ИО удружења. У име Крушевачког позоришта наступила је Светлана Ђурђевић – ПиАр, као и афористичар Дарко Михајловић. Погледајте исечке из емисије и на крају композицију “ЈА ВАМА ПЕВАМ” за коју је речи написао Љубодраг Обрадовић, а искомповао и отпевао Миле Ђурић – певач родом из Крушевца.

Настави са читањем “ПоезијаСРБ – Прело у нашем сокаку”

 

НА   КОЈУ  СТРАНУ

Чудна времена пријатељу драги!
На ражњу пече се Месец
Човек га окреће,
Сунце леденом оловком пише
Ледници се усијали
Мирише изгорела риба
Гори уље на тигању.

Звезде занемеле
Тишином разговарају
У болу ране превијају
Питају се
На коју ће страну.

Земља нам брекће
Од чемера и беса
Поцепаних рукава и скута
У Свемиру лебди, лута.

На коју страну
Пријатељу драги?
Где смо оно погубили
Наду и опанке
Тражећи сунце што високо тумара
Хоће мало хлада
И један удах ваздуха чиста.

Јели ово крај
Пријатељу драги?
На шта ће мо обојке сушити
Ако престану кише и олује?
Да ли по печеној месечини
Још можемо наћи
Неко зрно умрле среће
Међ’  два камена
У нашем Лазу поред реке
Где некад босим ногама
По змијамама газисмо
И тражисмо наду.

На коју страну
Пријатељу драги?
У ова црна и зла времена
Кад уместо живота
Само смрт се сеје
Испред нас стоји усијана стена
Иза нас остаће само сена.

На коју страну пријатељу драги?

                                                      Драгојло Јовић

 

ЗЛА ВРЕМЕНА

ЗЛА ВРЕМЕНА

Зла времена намножила хуљу
Незнање се као коров шири
Склонише се умни и паметни
Да пропусте безбожнике, руљу.

Време глође све што ваљало je
Безбожје се множи немилице
Мили Боже помози нам сада
Можда више не треба никада.

На раскрушћу два супротна света
Доброти се руга људска злоба
Чини јој се да је дошло време
Да доброти затре се и семе.

Само вера у још једно сутра
Може вратит осунчана јутра
Од светлости и сјаја доброте
Нечастиви беже од голготе.

Још времена мало остало је
Да се човек врати исконскоме бићу
Да из душе ђаволе протера
И вазда се радује Христовом крстићу.

Зла времена намножила хуљу
Ал' ће борба бити непрестана
Корову се на пут стати мора
Васкрсење је мисија  Христова.

Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ

 

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ 

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Нек крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске Слободе.

       Драгојло Јовић

Пронађи ме *Драгојло Јовић

ПРОНАЂИ МЕ

Пронађи ме док ме има
У времену и простору, међ’ људима
Пронађи ме и кад олује кидишу
Кад се липе до земље њишу
Кад се боре да им свака грана одоли
Ако је ветрови сломе да опет мирише.

Пронађи ме у овом времену страшном
Кад са свих страна опасност вреба
А човек човеку највише треба
Кад још се можеш наслонити на раме моје
На раме које са ћутањем збори
И ћутање најбоље разуме,
Само ме пронађи.

Пронађи ме по јакоме врелцу и сунцу
Ил ветру што срџбу векова носи
Кад у гори дрвеће под мразом пуца
Пронађи и оно што се никада пронашло није
И кад по мрклој ноћи у некој забити се кријем,
Само ме пронађи.

Пронађи ме и не чекај месечину
Моју звезду горе видет нећеш
Нестаће са неба мала и велика кола
Кад на небу неће бити сјаја,
Тад нек к’ земљи падне једна суза бола.

Пронађи ме док још може
Свака рана да се преболи.
Пронађи ме…..

Драгојло Јовић

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ – Драгојло Јовић

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ

Браћо моја Српски витезови
На косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу својом у црвено цвали.

Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.

Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.

Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бог подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.

Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко’ најдраже чедо му на крилу.

Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видовдан славе, празник не погазе.

Ако некад сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.

Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.

На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да се Косово чува ко’ Видовдански завет.
Настави са читањем “ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ – Драгојло Јовић”

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ *Драгојло Јовић

 

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ

Браћо моја Српски витезови
На Косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу вашом у црвено цвали.

Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.

Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.

Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бог подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.

Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко најдраже чедо му на крилу.

Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видовдан славе, празник не погазе.

Ако некад,  сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.

Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.

На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да се Косово чува ко’ Видовдански завет.

                                  __________________________________

(Чуварима срца Србије)

 

НЕКИ КАСНИ САТИ

НЕКИ КАСНИ САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе, стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Драгојло Јовић