Категорија: Dragojlo Jović

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Eх, да ли би и тада знао
У ком смеру да се пође
Правом циљу да се дође.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мере
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.

Настави са читањем “TRI ŽIVOTA”

16.8.1984. umro je Duško Radović,

Srpski književnik, pisac, pesnik, aforističar, novinar, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji, dečjih časopisa i TV serija.

Duško Radović rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu. Porodica Radović potiče iz Čačaka, gde je bila viskoko cenjena kao čestita, prosvećena i vrlo obrazovana. Otac Uglješa je po profesiji bio železničar, a deda je bio prota u Čačku, tako da je Duško od najranijeg detinjstva povremeno provodio dane u Čačku kod dede. Majka Sofija je bila domaćica poreklom iz Niša, iz porodice Stefanović.

1928. godine porodica se seli iz Niša za Suboticu gde Duško završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Školovanje je nastavio u Beogradu studirajući filozofiju. Po završetku rata postao je izvođač književnih radova i pisao je: skečeve, aforizme, najave, odjave, humoreske, pesme, priče, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Radio je u listovima: “Zmaj”, “Pionir”, “Kekec”, bio je glavni urednik “Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik jednog od najboljih listova za decu u Evropi, “Poletarac”, novinar “Borbe” i od 1975.-1983. godine urednik Studija B. Širokim narodnim masama je poznat po emisiji “Beograde, dobro jutro” u kojoj je od 1976.-1983. godine publiku zabavljao aforizmima koji su objavljeni u tri knjige i prodati u 300.000 primeraka. Napisao je veliki broj knjiga od kojih su neke prevedene na engleski, ruski, nemački i druge svetske jezike.

Najpoznatiji aforizmi Duška Radovića su:

• Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.
• Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.
• Teško je biti dete i biti dobar.
• Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste, najčešće govori o tome šta nije: nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce…
• Loše knjige mogao bi pisati svako. Međutim, pisci su samo oni koji ih pišu.
• Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao. Voze ih muževi koji su se loše oženili.
• Volite se kada niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s’ kim je.
• Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
• Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!
• Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas
• Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni, a grad čist.

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, ко поларне зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
Погледом брижним ко срне у збегу
Знали су шта желим, а шта волети нећу.

Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми не знају шта је у корену.

Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал`ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

                                                                  Драгојло Јовић

 

БАШ СУ НЕКЕ ТЕШКЕ НОЋИ

Баш су неке тешке ноћи
Спирају их мајске кише
Зора маглу из долова вуче
Дани нам измичу све брже од јуче.

Отупи мозак, замиру сва чула
У костима хладноћа северних ветрова
У недра дувам да душу згрејем
Остало је снаге да још тугу сејем.

Пропадам лагано кроз време прошло
Мисли све краће ветрови их носе
Сећања се топе ко пахуље снежне
Очи моје траже неке очи нежне.

Али клатно сата баш удара јако
Ваљда и оно не зна где би могло стати
За напред је споро, назад време није
Откуцано се не брише нити сузом мије.

Потрошено време и казаљка стара
Опеваће можда још нека гитара
Можда виолина накиданих жица
Буде задњи и тихи убица.

И беше то живот, нестаде ко пена
На листу хартије пожутела слова
Каменој плочи само слика фали
Праху се предају снови, идеали.

Све коначно заборав покрива
Док одлазак боли као рана жива
У небеса гледам и земљи се не дам
Само Богу карту за пут ћу да предам.

                                                           Драгојло Јовић, мај 2022.

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал’ у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.

`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.

`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.

_________Драгојло Јовић_______________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД