Категорија: Dragojlo Jović

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину


Радмила Лазић – Београд

ПУТОВАТИ

О, дићи једра
О, ка далеким обалама ићи!
Бродарити.
А не стићи никуда!

Пучином
плутати
Као даска
После каквог бродолома.

Рођени,
О, када бих миљама била
Одсутна из ваших живота.

Када би потрајала
Моја одвојеност од свега!

*
О, ићи, ићи!
Друмом путовати.
Друмарити!

Са врећом на леђима
Или без ње.

Као скитница
Весело звиждукати.

Певушећи
Пешачити.
Не остављајући
За собом никога.
Никоме ићи.

*
О, друмови!
О, волујска кола предака!
Када се нигде није стизало
Без три дана клопарања.

А при срцу била милина
Од помисли на кућни довратак
У коме стоји Он или Она
С руком понад обрва.

*
Бити странац,
Бити страњкиња.

Прећи реку.
Гледати туђ град
Туђе тргове,
Туђе трагове,
Људе.

Загледати им се у очи.
Можда срести себе.

*
О, непознати свете
Да ми је стићи до твога неба
Да видим оно што не досежу очи.
Неизрецивом да се приклоним.

Стазицу да пронађем
До страшне зоре.

Да узлетим из себе
Да се напустим!

© Радмила Лазић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs . По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Драгојла Јовића КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ.

 


Драгојло Јовић – Крушевац

КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ

О, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.

Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

Настави са читањем „ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину“

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

УСНУЛИ ГРАД *Драгојло Јовић

УСНУЛИ ГРАД

У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.

А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.

А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.

Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.

Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.

Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.

И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.

А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.

А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.

Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.

Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Предлог за најбоље песме у 2019. години – ПоезијаСРБ

ИЗДВОЈИЛИ СМО ОВЕ ПЕСME као најбоље у 2019. години. До краја априла трајаће гласање на сајту poezija.rs . После тога знаћемо која песма је најбоља по мишљењу посетилаца сајта. А и жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ ће прогласити ПЕСМУ ГОДИНЕ по свом мишљењу. Такмичарима желимо пуно среће. Песме су издвојили Љубодраг Обрадовић и Драгојло Јовић.

Јануар 2019.

МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ

Урежи моје име у камен, где ме има,
однеси ме до краса, вриска белина,
застани кратко у тврдој луци,
да снове вратим из тишина.
У вртаче и шкрапе ме одувај,
у сноп светлости да се претворим,
засјајим ведрином само трена,
после могу  и да се изгубим,
као тачка црна,
небом преварена.

© Андреја Ђ. Врањеш
190 пута прочитано

Крила сна

Док сновима ја стварност преплићем
душу појим густином плетива
жеђ ми јача бледа месечина
са валова немирниих белина
Гле мислима маглине пробадам
небом једрим сав од свиле сустим
час уснулој звезди се прикрадам
час распредам с немим и немустим
па с каменом на дну тихо зборим
а ти мислиш да песму говорим

© Раде Мијатовић
172 пута прочитано

Фебруар 2019.

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић
214 пута прочитано
Настави са читањем „Предлог за најбоље песме у 2019. години – ПоезијаСРБ“

Овај чланак прочитало је 4. посетилаца сајта

MИЛОСРДНИ АНЂЕО *Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет једног лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео,
Па казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода не отми ничије.

И Март ће да прође, ал’ памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал’ нам душа оста,
Да се с смржњом бори, да дочека госта.

Времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

САЊАО САМ НОЋАС *Драгојло Јовић

САЊАО САМ НОЋАС

Сањао сам ноћас
Птицу сломљеног крила
Ни слутио нисам
Да ти си то била.

У руке је нежно узех
Да јој ране крила лечим
Сузама сам заливао
Ране поред којих клечим.

А крила би да узлете
Тамо где је небо плаво
Па да опет са висине
Кликне једно срећно здраво.

И док моје сузе капљу
Крило јача сваким даном
Опет биће оно здраво
Које лети с` мојим браво.

А ја срећан што те имам
Сваким даном што си јача
Из дна душе весели се
Глас поете и певача.

Лети дуго птицо моја
Са добротом твоје душе
Опет крила твоја снажна
У висине нек узлете
Ја од среће тад плакаћу
Ко с` играчком мало дете.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

НОЋАС МИ МИСЛИ ПУТУЈУ К` ТЕБИ

НОЋАС МИ МИСЛИ ПУТУЈУ К` ТЕБИ

Ноћас ми мисли путују к` теби
Док топло вече звездама роји
Ноћас би душа да врати време
Па да га негдашњим бојама боји.

Ноћас се моје мисли боре
Да те за свагда некуд избришу
Није то лако разум ми каже
Љубав је јача од сваке страже.

Када из груди олуја јача
Борба се бије до корица мача
На којима увек једно срце страда
За љубав се боримо, а због ње се пада.

Погледај у небо и видећеш звезду
Што тихо гасне ил` пребрзо пада
Само не плачи ништа се не враћа
У очима тиња још последња нада.

Да још једном живиш из младости снове
И зов чујеш опет, кад нико не зове
Још би срце хтело ко` са шеснаест лета
Да све назад врати у време детета.

Па још један живот и све из почетка
Проживиш са мало, али душе сите
И да мале ствари донесу ти срећу
Са љубави пуно, ону баш највећу.

Драгојло Јовић
_________________________________________________________________________
Уплата чланарине(1.000,oo дин. за три године)
Удружење песника Србије „ПоезијаСРБ“ са седиштем у Крушевцу
Ул. Цара Лазара број 142
Текући рачун 310-209359-17.
————————————————————————-

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ *Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу неку носе
Ко душе наше далеке.

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил` на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови „које, куде“,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

EХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ *Драгојло Јовић

ЕХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ

Ех, да ми је да још једном
Имам снаге да узлетим,
Да с врлетних мојих брда
Оком орла све облетим.

Па да опет као некад
С ветровима борбу водим,
Да још виде да усправно
Као човек земљом ходим.

Да попијем мало воде
Испод крша у Осоју,
Криком орлу да се јавим
Нек полети ка присоју.

Тамо где је гнездо своје
У топлини сунца свио,
А ја млађан орлиће му
Од свих зала заштитио.

С наших брда видик пуца
И нестаје у даљине,
Ja љубио најдражу ми
Орао гледао са висине.

Сад се опет дозивамо
Крај је нама скоро исти,
Док он кликће са висине
Ја бауљам кроз врзине.

Крила мога орла старог
Нису више тако моћна,
У висине ретко лети
Већ скровишта тражи ноћна.

И кад крик му некад чујем
Затреперим од радости,
Једино ме он се сећа,
Какав бејах у младости.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

ПОКРАЈ РЕКЕ *Драгојло Јовић

ПОКРАЈ РЕКЕ

Покрај реке данас прођох
Старом стазом из младости,
Где сам некад као дете
Плео снове од радости.

Године су многе прошле
Стазе старе већ су срасле,
Коров, шибље и врљике
Само сенке обилазе.

И навиру сећања ми
Кад су моје ноге босе,
Газиле по трњу наде
Што времена нова носе.

Сад су мени шездесете
Није време да се сања,
Јер у виру моје реке
Видим само боре неке.

Свака бора лица мога
О животу причу збори,
Ја и река опет сами
Нико ништа не говори.

Само жубор воде слушам
Да би шапат од ње чуо,
Па сећања сва ми враћа
Да младости старост плаћа.

Овај чланак прочитало је 1. посетилаца сајта