КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ 

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Нек крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске Слободе.

       Драгојло Јовић

Ћутање и слутња – Драгојло Јовић

ЋУТАЊЕ И СЛУТЊА

После много лета ћутања и слутње
Опет твој плес по глави ми седој
Док стасом и гласом васиону њишеш
Ја будан сањам, поред мене дишеш.

Време те ништа променило није
Завирујеш у одаје мојих чула
Видим те, још си као јабука цветна
Каквом те памти моја душа сетна.

Кажу да мисао може светлост бити
Кад утихне тело а отме се душа
Верујући кажу, тада све је лепше
Звуци се не чују,  а песма се слуша.

Кад у пространства небеска кренеш
Остави макар мердевине старе
Којима мој несан попети се може
До одаја твојих где смирај почива
Непреболна слутњо, рано моја жива.

Настави са читањем “Ћутање и слутња – Драгојло Јовић”

Три живота – Драгојло Јовић

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Ех, да ли би и тада знао
У ком смеру ја да  пођем
И да правом  циљу  дођем.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мерe
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.
____________ Настави са читањем “Три живота – Драгојло Јовић”

НОСТАЛГИЈА

НОСТАЛГИЈА

Свратих јуче по зрно младости
Кући пођох сетно без радости
Ту где некад беху драга бића
Стоје успомене, од младости сића.

У трену ми кроз главу пролете
Једно време када бејах дете
Кад смо лета седамдесет неке
Сањали даљине од Топличке реке.

Кроз живот нас носили таласи младости
Код куће нас чекале очи од радости
Родитељско раме за срећу и плакање
Заштитничка лука свих младости мука.

Стајао бих дуго у собици малој
Прелиставао године и сећања многа
Прекиде ме на рамену рука
Мог детета кад ми тихо рече,
Разумем те оче и све што те пече
Обриши ту сузу па да кренемо
Олуја се спрема, ускоро ће вече.

Направисмо неколико слика
И пођосмо Лазаревом граду
Раздиру ме сећања, успомене многе
А клецају времешне ми ноге.

Кад год свећу палим мајци што ме роди
Још две свеће палим за два добра бића
Што дететом трећим су ме звали
Увек радо видели, радо дочекали.

Ако негде небесима плавим
Душе наших најмилијих језде
Молићу се Богу да им Рај отвори
Јер били су најбољи,
Моји добротвори.

                                                        Куршумлија, 18.7.2021.

________________________________________________________

(Песма посвећена сећању на моје станодавце из средњошколских дана.) Учитељи Ђорђе и Живкица били су ми други родитељи. Вечно им памћење.

Била су то сине мој, тешка али лепа времена, кад су људи још имали душу.

 

ЈЕДНОМ

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у наш град
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.
______________________________
„Оно што не боли није живот,
Оно што не пролази није срећа“
*Иво Андрић

ПоезијаСРБ – Учланите се!

Поштовани пријатељи лепе писане речи
Поштовани чланови Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ
Поштовани песници који желите да будете чланови овог Удружења

Наше удружење већ 12 година ради пуним капацитетом, а жеља нам је да се тако настави и даље. Опстајемо захваљујући помоћи Града Крушевца и уплатама чланарине оних који су чланови удружења. Цену чланарине нисмо мењали, а она је 1.000,оо динара за три године, што је признаћете врло, врло скромна цифра и мали издатак за одржавање оваквог удружења са свим садржајима који се преко нас реализују.
За оне који могу да измире своју чланарину, а за које смо сигурни да су само заборавили, подсећамо да би било добро да своју “обавезу” измире. Уласком на сајт: poezija.rs/pesnici на платформи УЧЛАНИТЕ СЕ, и под назнаком списак чланова удружења, свако може да види да ли је и када му је време да ову малу финансијску обавезу измири.

Текући рачун Удружења песника ПОЕЗИЈА СРБ је 205-514491-79, са назнаком УПЛАТА ЧЛАНАРИНЕ.

Они који до сада нису били чланови, имају могућност да то и званично учине. У Статуту Удружења можете прочитати која права имају чланови удружења.

Верујемо да ће те овај позив схватити само као дoбру намеру и подсећање, а без обзира на вашу реакцију ми настављамо да пловимо морима поезије са пуним једрима.

Срдачан поздрав свима и добро вам здравље. Настави са читањем “ПоезијаСРБ – Учланите се!”

КАД БРДА МОЈА УТИХНУ

  •                                            KAД БРДА МОЈА УТИХНУ
  • Kaд брда моја утихну, заћуте
  • Месечина кад обасја планинске скуте
  • Кад даљина хучи а тмина зарежи
  • Иди кући синко, из Србије бежи.
  • Незваноме госту овде места нема
  • Свака стопа земље крвљу заливена
  • Освајачи многи хрлили су често
  • Незнајућ да долазе на погрешно место.
  • Под каменом сваким нека тајна спава
  • За слободу рода падала је глава
  • И кад зулумћари мисле, сад је време
  • Србија се дигне ко’ љуто невреме.
  • Земунице и клисуре  јатаци су моћни
  • Из њих Срби кидишу као Вуци ноћни
  • Па из петних жила своју  груду бране
  • Нема овде неба за свраке и вране.
  • Соколова крила над Србијом машу
  • Са неба чувају историју нашу
  • На светиње Косовске са небеса пазе
  • Шиптарске ноге да их не погазе.
  • Шта ли то у овој земљи
  • Зле моћнике вазда мами
  • Кад још као јуче, ови нови добро знају
  • Преци љутих освајача на овој су земљи пали.
  • Но увек је и зло било
  • Међ Србима „пето“  крило
  • Ко проклетство тек се јави
  • Да помогне и погура, ка понору и издаји.
  • Земља ова Васкрсава
  • Кад сви мисле да је пала
  • Тад се Српска песма чује
  • Ко то каже да је мала.
  • Главе Српских витезова
  • Српска деца нека памте
  • Од Немање и Душана,
  • Карађорђа и Милоша.
  • Нека памте и причају
  • Са колена на колено
  • Какви су им преци били
  • За крст часни  изгинули.
  • Нек певају да Свет чује
  • О голготи Великога рата
  • Нек помену све Војводе
  • Јонско море и гробницу
  • Где остаде брат до брата.
  • Морају нам деца знати
  • О Тепићу и Младићу
  • Јунацима са Кошара
  • Србија је мала земља
  • Ал’ је земља родољуба
  • Земља славних витезова
  • Који су је мајком звали
  • Од свих зала сачували.
  • Њима слава, вечно хвала
  • За потомке што су дали
  • У темеље земље ове
  • Положили своје главе
  • Српској деци аманет је
  • Да их памте, да их славе.
  • И кад Соко громко кличе
  • Српским небом када лети
  • То је поздрав гробовима
  • Свим  душама победника.

Драгојло Јовић

 

 

 

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

 

MИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет и пет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги, ако си то видео,
Па казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода не отми ничије.

И Март ће да прође, ал`памћење не сме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал`нам душа оста,
Да се с мржњом бори, да дочека госта.

Времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

                                                         Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.

Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.

Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.

Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

Настави са читањем “ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић”

Рођаче мој *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас, драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој, и свако је сваком свој.

Сетићеш се знам, рођаче мој,
Кад нас је у кући било као пчела рој
И да су на Божић долазили сви
Који су се ту, у кући нашој, родили.

Настави са читањем “Рођаче мој *Драгојло Јовић”