ЗБРАЈАШ ЛИ ГОДИНЕ
Збрајаш ли мила године прошле
Моја слутњо, моја зебњо, младости моја
Да ли у њима још мене има
Или ме је тихо прекрила прашина.
Имаш ли још пожутелих слика
Наша шетња зидинама Калемегдана
На прохладном мартовском сунцу те 80-te године
Спуштајући се до Бранковог моста
Када си ми рекла „е сад је доста“,
„Не могу поднети толику љубав
Гуши ме количина твоје нежности
Тонем у валове и плаветнило
Твојих сетних очију.“
Љубила си ми око, једно и друго,
Лагано миловала сваку бору лица мог
А знала си да осим душе чисте
Ја немам за тебе ничег другог.
Вукле су ме дубине твојих зелених очију
Желео сам да у тим вировима останем вечно
Али сам знао да ћу те изгубити
Да ћеш нестати тихо као што си и ушла
У живот простодушног дечака плавих очију.
Знао сам да ће те Београдска Кошава однети
Јер ветрови мојих брда су питомији, кроткији,
Чак и од оних твојих босанских.
И није нам трајало дуго, али знадох да ће остати
Печат за живот цео, да те никада неће
избрисати овај дивљи сељачки мозак
У који си ушла, сместила се а онда нестала.
А ја и после четрдесет лета
осећам мирис твоје косе,
И знам да ћу још једном бар
Видети те зелене очи и ноге босе.
Често сам одлазио у цркву,
За здравље твоје палио свећу
Свевишњег молио да те још једном сретнем
Да ми испричаш све о животу свом
Одједном на мах, да у причи изгубиш дах,
А онда нек буде крај
Једне слутње, чежње и зебње
За сваку непроспавану ноћ
Која је оставила траг
На лицу мом уморном.
И не љути се што опет пишем,
Можда су ово последње речи
Што ће те сетити на једно време
Кад смо могли много, ал` било је невреме.
