МНОГО ЈЕ ГОДИНА – Драгојло Јовић

МНОГО ЈЕ ГОДИНА

Много је година требало да прође
Да схватим колико прошлост боли
Док прелиставам године што лете
Суза ми кане као да сам дете. 

Крај нас је живот склизнуо тихо
Ко слепи путник у својој тмини
Сад кад нам старост на врата куца
Не може се побећи тој голој истини. 

Самлело нас време, гужвали проблеми
На нејака плећа товарисмо пуно
Сад рачуни стижу, време да се плаћа
А младости старост никада не враћа. 

Настави са читањем “МНОГО ЈЕ ГОДИНА – Драгојло Јовић”

49 ПУТА ПРОЧИТАНО

KРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ    

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће једном пробудит се човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Док костури Српске деце,
У јамама „лепе ваше“
Душом својом правду траже,
Прошло је време за логоре,
И крваве ноћне страже.

Док крик мајке Српске јечи
Крвници вам тумарају светом,
Тражећ негде мало бистре воде,
Да са руку сперу крв Српске слободе.

© – Драгојло Јовић

—————————————————————————————————

ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)

HRVATSKA
18.08.2019. 15:02h

Parcela broj 142 na zagrebačkom groblju Mirogoj krije tela zaboravljene srpske dece koja su stradala od ustaškog noža u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

 

ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)

Život nekolike stotine mališana prekinuo je zao naum Pavelićevih koljača. Istoričar Đorđe Bojanić, koji se kroz svoj rad bori protiv zaboravljanja naše istorije smatra da 90 odsto Srba ne zna da ovo mesto postoji.

Настави са читањем “KРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

62 ПУТА ПРОЧИТАНО

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ *Драгојло Јовић

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ

Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.

Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.

Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.

Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.

Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.

Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Није ли ово тек почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.

56 ПУТА ПРОЧИТАНО

BOŽUR – Dragojlo Jović

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

77 ПУТА ПРОЧИТАНО

Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић

ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА

Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.

Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.

Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.

Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.

Док из старог корена ми
Задња кап живота цури,
Издржаћу с` главом горе
Док лудачка глава негде
Не удари ил` пројури.

Настави са читањем “Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић”

103 ПУТА ПРОЧИТАНО

ВИОЛИНА СТАРА *Драгојло Јовић

ВИОЛИНА СТАРА

Хеј Цигани где сте ноћас
Зашто ваше виолине ћуте
У струнама да ли душе има
Да певамо ко некад ноћима?

Убија ме ова ноћна тмина
И ћутање старих виолина,
А у њима трепери истина
Која нам је увек мелем била.

Виолине старе моје песме знају
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А Циганска душа, племенита мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из младости песме наше старе,
Што сећају на рајске другаре.

Ако струна нека не дочека зору,
Нестаће негде у вртове рајске,
Са собом ће однети зоре и кафане,
Тамо где се ћути а никад не сване.

60 ПУТА ПРОЧИТАНО

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ *Драгојло Јовић

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ

Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.

Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.

Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.

Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.

Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.

Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Да ли човек „тражи“ тај почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.

15.4.2020.

86 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Драгојло Јовић

Драгојло Јовић – аутобиографија

Латих се оловке и папира да напишем нешто о себи за оне који читајући ову књигу ипак дођу до ове странице. Учинило ми се да ћу то најбоље учинити сам, јер је природно да о себи знам највише баш ја, па ако негде и будем субјективан у оцени и процени нек читалац не замери. Рођен сам у Лукову, под-копаоничком селу на 1000, а можда и мало више метара надморске висине, и у књигу рођених уписан 1.9.1959. У овај податак нисам сигуран јер ми је покојна мајка говорила да сам рођен „о Преображењу“, а то је 19. Август. Али због жетве и пољских радова нису баш журили да ме упишу у књиге одмах, а можда су чекали да виде да ли ћу прихватити овај свет или поштеније речено, да ли ће свет прихватити мене.

И тако због пречих ствари, жетва, косидба, стални пољопривредни и сточарски послови ја ни данас нисам сигуран када сам рођен, мада ми се чини да ми тај датум никада није ни помогао ни одмогао у досадашњем животу. Осмогодишњу школу завршио сам у Лукову, а за средњошколско образовање морао сам да пођем низводно у Куршумлију. Са 14 година подстанар средњошколац, у мемљивом полу-подрумском и полу-сутеренском простору, одрадих средњу школу у року и као одличан ученик. Становао сам у кући учитеља Ђорђа и његове супруге Живкице којима сам захвалан на родитељском односу према мени, сеоском дечаку који је дошао да учи неке школе. А потом се дрзнух да као, и многи, човек без алтернативе упишем Економски факултет у Београду. Наравно, материјално стање мојих родитеља било је врло слабо тако да сам захваљујући студентском кредиту стигао до високог образовања. У противном био бих вероватно добар сточар на обронцима Копаоника. Одрадих и ту обавезу на факултету и сплетом чудних околности нађох се у граду између две реке, где је Лазар видевши лепоту овог краја основао своје царство. У Лазаревом граду, засновао сам породицу са супругом која је здравствени радник и изродисмо два дечака, који су стасали пре свега у добре људе, што је нама као родитељима најважније. Моје писање је резултат мојих најтананијих осећања. Стихови су само форма једне дуге приче о мени и ономе што се дешавало и дешава у мени и око мене. Стихови су ми помогли да кроз њих као „вентил“ опишем своје „брдовито“ детињство и дечаштво, београдском кошавом шибане студентске младалачке дане, а потом стваралачко и зрело животно и радно доба у Лазаревом граду. Велику захвалност дугујем својим родитељима, који су ми били подршка и веровали у све што радим. Неизмерно сам захвалан својој супрузи, која је вазда као права српска мајка и супруга била стуб куће. Хвала и мојим дечацима који су стасавајући у добре и честите људе, дали мени простора да напишем стихове који су пред тобом драги читаоче. Ако сам само камичак у мозаику који се поезијом зове, онда сам срећан због онога што сам записао. Драгојло Јовић записао о себи у првој својој књизи КРИВО ОГЛЕДАЛО.

Данас Вам представљамо Драгојла Јовића – секретара Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у виртуелном аудио програму ЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ. Музиком је Јовићев наступ оплеменила Радмила Бајић у пратњи оркестра Душана Дуце Пејчића 12.7.2019. године у програму 5 ПЕСНИКА И ВИ у Клубу КЦК у Крушевцу.
Настави са читањем “ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Драгојло Јовић”

106 ПУТА ПРОЧИТАНО

УСНУЛИ ГРАД *Драгојло Јовић

УСНУЛИ ГРАД

У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.

А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.

А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.

Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.

Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.

Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.

И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.

А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.

А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.

Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.

Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.

52 ПУТА ПРОЧИТАНО

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину


Радмила Лазић – Београд

ПУТОВАТИ

О, дићи једра
О, ка далеким обалама ићи!
Бродарити.
А не стићи никуда!

Пучином
плутати

Као даска
После каквог бродолома.

Рођени,
О, када бих миљама била
Одсутна из ваших живота.

Када би потрајала
Моја одвојеност од свега!

*
О, ићи, ићи!
Друмом путовати.
Друмарити!

Са врећом на леђима
Или без ње.

Као скитница
Весело звиждукати.

Певушећи
Пешачити.
Не остављајући
За собом никога.
Никоме ићи.

*
О, друмови!
О, волујска кола предака!
Када се нигде није стизало
Без три дана клопарања.

А при срцу била милина
Од помисли на кућни довратак
У коме стоји Он или Она
С руком понад обрва.

*
Бити странац,
Бити страњкиња.

Прећи реку.
Гледати туђ град
Туђе тргове,
Туђе трагове,
Људе.

Загледати им се у очи.
Можда срести себе.

*
О, непознати свете
Да ми је стићи до твога неба
Да видим оно што не досежу очи.
Неизрецивом да се приклоним.

Стазицу да пронађем
До страшне зоре.

Да узлетим из себе
Да се напустим!

© Радмила Лазић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs . По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Драгојла Јовића КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ.

 


Драгојло Јовић – Крушевац

КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ

О, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.

Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину”

57 ПУТА ПРОЧИТАНО