Категорија: Dragojlo Jović

БОЈА МОЈЕ ТУГЕ

Не пишем више стихове од туге
Ово је песма јецаја душе
И када ме више не буде било
Читаће их очарани бојама дуге.

Кад с јутром модрим најчистије мислим
Па прошлост своју привијам на груди
Ту покрај мене неке сенке иду
На човека личе, али нису људи.

Не мере више човека моралом
Нити виде Хришћанске лепоте
У свету овом лудила и кича
Остала је само нека давна прича.

Кад се биће људско мерило моралом
И памтило у назад на колена многа
Тад човеку образ изнад свега беше. Нема више тога!
Сад ко звери кидише свако на свакога.

Настави са читањем “Боја моје туге *Драгојло Јовић”

ЈАВИ СЕ НЕКАД

                                                 Јави се некад са  две, три речи

Ти сенко моје младости ране

Па макар ме болеле и биле  ружне

Само ми не помињи догађаје тужне.

Давно су пресахле љубавне реке

Сад свако болује године неке

Што смо их трошили младалачки лудо

Док године клизе ми желимо  чудо.

Да живот крене опет из почетка

Са истим жаром да младост нас стиже

Ми хитамо у сусрет старости

Зоре смо попили, сад смо ноћи ближе.

Ех, кад би могле бујице речне

Да стално трају и буду вечне

Па кроз пустињу врелу и жедну

Испуне још једном жељу моју чедну.

Да у плава свитања се будим

На јастуку најдраже ми жене

Што ми младост отрова па оде

Остави ме ко биљку без воде.

Остаде ми само сећање и стих

Да речи што пишем подсете на њих

Па кад суза низ образ ми кане

Знам то је због њених очију зелених.

И ако ти се учини најдража моја

Да у снове долазим ти често

Не буди се не терај  сећања

Сакриј ме у души на скровито  место.

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Настави са читањем “ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ *Драгојло Јовић”

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у моје снове
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.

Настави са читањем “ЈЕДНОМ – Драгојло Јовић”

ЈАВИ СЕ НЕКАД

Јави се некад са  две, три речи
Ти сенко моје младости ране
Макар ме болеле и биле  ружне
Само  не помињи догађаје тужне.

Давно су пресахле љубавне реке
Сад свако болује године неке
Што смо их трошили младалачки лудо
Док године клизе ми желимо  чудо.

Да живот крене опет из почетка
Са истим жаром да младост нас стиже
Ми хитамо у сусрет старости
Зоре смо попили, сад смо ноћи ближе.

Ех, кад би могле бујице речне
Да стално трају и буду вечне
Па кроз пустињу врелу и жедну
Испуне још једном жељу моју чедну.

Да у плава свитања се будим
На јастуку најдраже ми жене
Што ми младост отрова па оде
Остави ме ко биљку без воде.

Остаде ми само сећање и стих
Да речи што пишем подсете на њих
Па кад суза низ образ ми кане
Знам то је због њених очију зелених.

Ако ти се учини најдража моја
Да у снове долазим ти често
Не буди се не терај  сећања
Чувај ме у души на скровито место.

© Драгојло Јовић

МНОГО ЈЕ ГОДИНА

Много је година требало да прође
Да схватим колико прошлост боли
Док прелиставам године што лете
Суза ми кане као да сам дете. 

Крај нас је живот склизнуо тихо
Ко слепи путник у својој тмини
Сад кад нам старост на врата куца
Не може се побећи тој голој истини. 

Самлело нас време, гужвали проблеми
На нејака плећа товарисмо пуно
Сад рачуни стижу, време да се плаћа
А младости старост никада не враћа. 

Настави са читањем “МНОГО ЈЕ ГОДИНА – Драгојло Јовић”

—————————————————————————————————

ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)

HRVATSKA
18.08.2019. 15:02h

Parcela broj 142 na zagrebačkom groblju Mirogoj krije tela zaboravljene srpske dece koja su stradala od ustaškog noža u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Život nekolike stotine mališana prekinuo je zao naum Pavelićevih koljača. Istoričar Đorđe Bojanić, koji se kroz svoj rad bori protiv zaboravljanja naše istorije smatra da 90 odsto Srba ne zna da ovo mesto postoji.

Настави са читањем “KРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ

Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.

Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.

Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.

Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.

Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.

Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Није ли ово тек почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА

Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.

Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.

Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.

Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.

Док из старог корена ми
Задња кап живота цури,
Издржаћу с` главом горе
Док лудачка глава негде
Не удари ил` пројури.

Настави са читањем “Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић”

ВИОЛИНА СТАРА

Хеј Цигани где сте ноћас
Зашто ваше виолине ћуте
У струнама да ли душе има
Да певамо ко некад ноћима?

Убија ме ова ноћна тмина
И ћутање старих виолина,
А у њима трепери истина
Која нам је увек мелем била.

Виолине старе моје песме знају
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А Циганска душа, племенита мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из младости песме наше старе,
Што сећају на рајске другаре.

Ако струна нека не дочека зору,
Нестаће негде у вртове рајске,
Са собом ће однети зоре и кафане,
Тамо где се ћути а никад не сване.