Mladosti moja, puna si sjaja,
sunčanog rođenja i mesečevog prekrivača,
brda prekrivenih dugom,
puna si straha ,guste pomračine,
noći zimskih dužih od dana,
puna nemih pragova
i crnih vrata.
Mladosti moja,puna si zrenja,
puna si tihih živaca.
Sikljaju snopovi laganog strpljenja,
a po šljunku bacim prkosni polen cveta.
Mladosti moja,puna si trača,
Jaruge odakle mrak piri,
tavanice gde caruju slepi miševi
i misli prošlosti što seća.
Mladosti moja,nabujala reko
u dolini teška tega,
na leđima uprtača mnogo,
u svakoj misli stotinu zaprega.
Mladosti moja,evo me kod brega.
Ja posipah sitno proso
misleći da se vratim,
a potomci godinama pozobali,
evo me sad kod starosti.
PROFESOR EMERITUS DR RADE BOŽOVIĆ O STIHOVIMA „SVETSKOG BOLA“ SAŠE MILIVOJEVA
Produženi i opominjući jecaj Saše Milivojeva nas uvek iznova tera na to da brižno razmišljamo o svetu u kome živimo. Ali svet je za pravog literatu previše malen, mora se planetrano ophoditi prema njemu. Ovi Sašini stihovi ne izlaze iz Panove frule, oni jecaju iz Rumijevog naja, vrsti itočnjačke svirale. Oni kao da nam ponovo govore opasnu uznemiravujuću Rumijevu, islamskog filosofa i pesnika, stih rečenicu: „Ne sedaj pod drvo sa onim koji te ne razume, sedaj samo s onima koji te poznaju i razumeju“. Sedaj samo pod voćke u punom cvatu, od sad.
Saša moj, teško je u ovim suvim, pustošnim vremenima biti pesnik. To je kao penjati se uz axis mundi, uz nevidljivi nebeski stub koji nema kraja. Nebo je visoko, a zemlja tvrda. Lako je popeti se uz drvenu banderu – tu su uzengije. Ali vredi, i može se, popeti uz pomoć univerzalnih misli i žestokih reči. Znam Saša, da si žarko želeo da nađeš prave reči za savremena lutanja užasno zbunjenog sveta. Uspeo si kad je reč o temama, ali kako naći prave, nepatvorene reči za užasno uzbudljive teme? Uspeo si, često, da nas ganeš mislima, iako si ponegde gušio reči nepotrebnom rimom… I tu mi ličiš na Rumijevog slavuja koji je sleteo na bodlju ruže, ali je ipak pevao. Nisi se uplašio trna. Iako po trnju gaziš. Tvoj jecaj nije u Volterovom vrtu, on je nebeski vapaj u paklu. Za onog Ko je spreman da ga čuje.
Dakle, u ovom vrtoglavom i zbunjenom svetu Jupiter i Venera se grle, ali, srećom, postoje ljudi koji ne veruju da su čovek i magarac pametniji od čoveka. Saša, to si zapazio. Valja boriti se protiv tog otrova što je, kako kažeš, „na Planeti reptila, brdo ljudskih leševa“. Hoćemo li ih sahranjivati u kartonskim kovčezima, kao u Britaniji za vreme Drugog svetskog rata?
Prof. emeritus
dr Rade Božović
.
SAŠA MILIVOJEV NA NASLOVNOJ STRANI ORANGE STAR MAGAZINA
Da nisam i sama pesničko dete verovatno ne bih uočila talenat mladog čoveka koji živi daleko od svog rodnog grada, ali ne i od drevnog psihološkog arhetipa. Da li je Saša Milivojev pesnik od rođenja ili je to postao u daljini, uz ono što daljina sa sobom nosi kada se izoštre sva čula i saberu sve patnje, svejedno je. Milivojev je prosto pesnik u melanholičnoj pozadini stvaraoca koga čuvaju i jačaju njegovi stihovi. Milivojev zna da poezija odvodi u bezvremerje, u beskraj, u besmrtnost i bezimenost u kome smo dvojnici i provodnici Hristovih reči i zato u svojoj „Poruci posle smrti“ kaže:
I ja sam umro, davno, a niko me nije žalio. Neko je slavio, dok sam mlad u krvi do kolena, na krstu u mukama, krvario. Niko za mnom nije zaplakao, kad su mi ekserima kosti o tisu zakivali, dželati su pevali, a ja se slatko smešio. U tom kratkom životu, u tom paklenom kotlu, u zarđalim raljama prosio sam ljubav pesmama, uzaludno.
Iskreni pesnik oseća besmrtnost i nadmoć stvaranja u kojoj, zahvaljujući upravo poeziji, oprašta brojnim prolaznicima života i posmatra čovečanstvo iz nekog drugog, sasvim mirnog, dalekog ugla. Milivojev peva:
I svima sam oprostio kada sam nestao, na Treće nebo odleteo. Između planina od crvenog žada, sa anđelima šetam bosonog po trgovima zlatnog grada, kiša meda i mleka sada pada kao nekada.
Ima li istinskog pesnika koji nije sanjao sopstvenu smrt, posebno ako je melanholik? Nema pesnika koji u poeziji ne živi već neki drugi ili treći poklonjeni život. Ovo večno kruženje Saša Milivojev savršeno oseća i zato svoju najlepšu poemu završava rečima:
Ovde nema patnje i jada, bede i jeda, straha i greha, slatko voće cveta pored divnih reka, ovde te ljubav uvek čeka kad dođeš izdaleka.
Pesnik je u nama, iako je nekad miljama daleko. On darom probija prostor i vreme. Milivojev je snagom svog talenta upravo to ostvario. Zato je njegova poezija unutrašnji krik koji sagledava besmislenost donjeg sveta patnje i jada. Veličina pesnika je da živi u patnji ali da progovara sa neznane visine koja patnju zamenjuje darom i pobeđuje.
Daleko od svoje otadžbine Srbije, Saša Milivojev je ipak blizu svih nas. Otišao je, ali zna da ga ovde ljubav uvek čeka, kada dođe izdaleka. Savez pesničkih duša ga uvek čeka.
Najzad, jedna stara ruska pesma kaže: dovoljno je da pogledate u tamno noćno visoko nebo puno zvezda i tamo ćete ugledati onoga koji je daleko… Zato i ja, sada, iz velike daljine, svako veče mogu da vidim i čujem pesnika Sašu Milivojeva…
Prof. dr Mila Alečković profesor psihologije i psihijatrije, pisac, ex Univ.de Sorbonne Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression et d’Art thérapie
Prof. dr Mila Alečković i Saša Milivojev
Saša Milivojev je poznati srpski pisac, pesnik i novinar kolumnista iz Dubaija, koji je davno napustio Srbiju zbog diskriminacije, cenzure i blokade u svim medijima. Bio je jedan je od najčitanijih kolumnista u Srbiji, autor je pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi prevedeni su na dvadesetak jezika širom sveta.
SAŠA MILIVOJEV NA NASLOVNOJ STRANI ORANGE STAR MAGAZINA
