ПЛАВА ЗВЕЗДА — Душан комазец

Виторог месец земљи подари звезду плаву
лепшу од горске виле, са струком попут прућа.
Све сам љубави бивше предао забораву,
желећи, да баш она буди ме пре сванућа,
јер све нас опчини редом

Док занесеним гледом пратим тело- вретено
душа ми иште једну ил’ две-три чаше пића,
ал’ не смем, јер све то било би бесмислено.
Може доћи до туче ил’ до крвопролића
ако јој украду поглед.

Журно узимам двоглед, крећем на прву крошњу
захвалан небу што је земљи принело звезду.
И знам, чим сиђем доле обућу нову ношњу,
одмах поћи у прошњу, ал док сам у свом гнезду
жељно ћу да је гледам.

На грану другу седам, јер „глупа” препелица
безобразна до сржи „ не да ми да је гледам.”
Поново бацам поглед, свуд непозната лица,
а таман хтедох да је ама баш ником недам.
Изгледа да није земан.

Урликнух као неман! Кренух за звездом плавом,
ал’ јад за јадом стиже, под ногом пуче грана.
Стрмоглав беше страшан, „земљу распукох главом.”
Уместо само једне руди и друга рана.
Баш ми не беше право!

Кажу да није здраво гледати док се гнезде
те ноћне луталице кад се олуја спрема.
Због једне птице, само злаћане звезде језде,
јер како ни на земљи, ње ни на небу нема.