ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.

ТУЖНА ПЕСМА

Покушаћу написати песму
У ноћи светлосјаја,
док дуга сазвежђе љуби
И месец свира на виолини
Оставићу иза себе звезде
у ноћној тишини
Сва залудна пристаништа
И животне промашаје,
нек не остане ништа
Да на поплочаном путу љубави
Љубим стихом сањара свог
Што у загрљају недостајања нежно спава
Загрлићу сваки тон његове песме
Јако, најјаче да се не настане птице зломислице
Да по нашој љубави не жању суву трава
да лете лептирице
Не знам хоћу ли умети и смети
Чаролију мелодије душом написати
Или само потрошити време
Гордог усамљеног галеба
Што чежњиво чека
На обали немирног мора и чекаће довека
И кад се загледам у крајолик неба
Сваки пут ми друга слика,
слика драгог ми лика
Плашим се очи да затворим
Јер постоји у мени и ране ми лечи
Нека тамна дубина коју не знам да точим у речи
Док се песма расцветава у мирисе ноћи,
mоја звезда тихо пева
“Молим те опрости”
у ноћ тихо прозборим
Хоћеш ли доћи
Тужна је и претужна
моја песма,
о, моја младости.