ЈЕДАН ЈЕСЕЊИ ДАН НА СЕЛУ Миљко Шљивић

Чека се јутро, ал ноћ још траје,
Ноћ што почела да зраке скрива,
Моја тад жена рано устаје,
Моја је жена ко ватра жива.

За породицу доручак спрема,
Залаже шпорет и меси хлеба,
А и мени се више не дрема,
Устајем, ту сам, ако затреба.

Док она меси ја кафу кувам,
Кафа нас двоје, баш блиским чини,
Ја сам нервозан, она ме теши,
Све ће мо стићи, ништа не брини.

Доручак ту је, на столу чека,
Породица је скупљена цела,
Погача врућа, ко душа мека,
Сваком по жељи, спремљена јела.

Веш је опрала јутрос машина,
Па жена хоће да распореди,
Да Сунце суши, док га још има,
И да се тако струја уштеди.

Мени су сада на реду дрва,
Унук дошао да ми помаже,
Док их ја стружем и ситно цепам,
Он их превози, у шупу слаже.

И видим жену вредницу праву,
Да башта буде за зиму чиста,
Сакупља лишће и шиша траву,
Мора за зиму све да се блиста.

Баштанско цвеће водом заливам,
Мада цветови неки увели,
У кацу купус водом наливам,
Да се за зиму он укисели.

Ручак ручасмо ко да је свети,
Па правац башта – паприку брали,
Од раног мраза опасност прети,
До мрклог мрака ми нисмо стали.

Уморна тела падоше лако,
Једно уз друго па у кревет брачни,
Цели свој живот живесмо тако,
Тајну прикрива тај кутак мрачни.

Кроз прозор Месец нас шпиунира,
Баш раширио те своје очи,
У загрљају, нађосмо мира,
Месец о томе ће да сведочи.

Љубав Титана

Пред вратима Гибралтара у загрљају чемпреса
попут древног Атласа, на голој стени, испосник
На плећима да заувек носи звездана небеса
и гиздави фењер месеца као светионик

Дужином сенке тела као врба витог
одмерио је време сунчева врела хода
Самоникла у његовом сну бременитом
она је расла у огледалу неба и вода

Сред вртлога срца кола вилинскога
жуборила је ритмом била као река
Текла је ноћу од младина до уштапа
и дисања дах је била у грудима човека

Претворио је длан и облак у меко узглавље
док будила се у праску осмеха гримизних јутара
Руке му обале биле, и зрна среће дуж путање
пољубаца, којом је бежала у храм подно ребара

Очарала га песмом сирена или је била чаробница
Тишине мора продисале су буром љубоморе
У наручју таласа, суза мора поста им гробница,
на дну плавог ока Медитерана за две звезде потонуле.


КОСАЧ – Љиљана Тамбурић

Косач

Био је срндаћ с’ погледом вука
С’ ногама јаким и снажних сапи
Носио гене деде хајдука
И срце које за срећом вапи.

Ујутру мајка, уз парче хлеба
У џеп му жуту јабуку стави
И каже- Сине ноћ је далеко…
Немој да лежиш по влажној трави!

А он на раме окачи косу
И малу торбу са брусом танким
Крене у сусрет првом откосу
Поздравља птице осмехом слатким.

Полеже трава под јачом силом
Миришу биљке на прву росу
Он црта редове као свилом
И крати ливади пребујну косу.

А кад у подне затитра ваздух
Поравна шакама грудве у хладу
Обрише јабуку о влажни пазух
И загризе је као награду.

Залегне под крошњу дивљаке крушке
Уморне руке стави под главу
Хладовина стеже га оберучке
Топло се небо на њега свали.

Ливада живне, почне да дише
Цветним се прахом скакавци гуше
Успавани косач цео мирише
На зној и гњиле оскоруше.

Уморно тело у сну се грчи
Сања олују, облака пролом
И оца како од куће трчи
Да се побије са првим громом.

Из сна се тргне, протегне ноге
Избруси косу, у шаке пљуне
Сети се из снова непогоде
На пос’о јурне к’о младо јуне.

Ја га познајем баш из тих дана
Кад голобрадо бејаше момче
Сада му коса неоклепана
А многа лета снагу му коче.

Ево га седи на прагу куће
Брише зној са чела орошена
Ту га затекне ново свануће
А ливада му непокошена.

Љиљана Тамбурић

ТАЈНА НЕСТАЛОГ ОСМЕХА – Душан Комазец

Тражим, јер знам да судбина само те мени намени
још од случајног сусрета кад срце беше спокојно.
Сусрели су се погледи, те две најлепше знамени
и заблистали заносно, к’о време давно, опојно.

Само те ноћи чаробне усне су страсно љубиле,
тело путено-срмено под плаштом звезданог жала,
али не спознах опчаран да су те и изгубиле
тренутком, када су срца у безгласју задрхтала.

Даљине снене прикрише сазвучје нежног цвркута
из грла белог, жуборног којим тишину покори.
Осмехом лица чаробног опчини ме и одлута.
Остави души самотној, чежњу да тихо бокори.

Тајна осмеха несталог и очи боје плавети
маме к’о море далеко, безмерну жељу рађају
и док мисли таласају крећем без зрна памети
стазама, које немирне, преплићу се и свађају.

Испраћам таме бескрајне које невидом скривају
трагове неме, бездушне што безнађем ме опише.
Тражим по свим „поселима”, али тамо почивају
само тишина одјеци! Снови се с јавом стопише.

Старим, ал’ безмерно маме, стазе, к’о вино опојно
и очи боје плавети, због којих сам се путио
прошлости, што је однела то време дивно, спокојно.
Тајну несталог осмеха, још нисам ни наслутио!

SVEĆA

Majka boluje od napasti
koju nikome poželela ne bi.
Nada se da će uspeti,
od pomoći su prijatelji, rođaci
Kada se vratila sa zadnje terapije,
došao sin iz strane zemlje
Uspešan, veseo, pozitivan
radi gde retko koji Srbin prosperira,
ali ona se rasplakâ;
Nišava puna potoka suza
Sin se vratio jer je iznenada
tamo daleko mučno oboleo
Posle samo nekoliko dana
oh, savim izobličen
u bolničkoj sobi blizu majčine…
on je..on je…on…preminuo
Davno prođe i prva subota,
ljudi još polažu vence i cveće,
nasmej se, umiri tužne sveće,
dragi Vlajo, neka je laka
surova crna bubanjska zemlja
Vlajice, dete…anđele.

КРВАВА РЕКА

Снагом воље сачинио си све,
да храм буде човек,
да ужива у миру и вери
и да живи вечну љубав.

Човек, напуни се греха,
опаса сабљу за појаса,
и бејаше немилосрдна сабља
разори крв свога рода.

Безнађе смрти води потомства,
јер онога ко сагреши греха,
гресима не осудише…
И милост свету не прихватише!.

Храм високо подиже Господ,
где крв представља светињу.
Видеће се бели плашт и оплећак
у дворишту кад засија васкрсење.

И доћи ће небески суд,
када огласе заповедници долазак.
И кад син покори се оцу,
тад бистро ће тећи вода Крваве реке!.

RASTANAK

Poslednje je veče naše,
darujem ti ovu noć,
još jednom ljubim te,
Zori ne postavljam pitanje.

Pruži ruku za rastanak,
usnica grčevito nemih,
srce milost ne traži
u čaši prepunoj laži.

Bolom razaranja,
zima zavlada srećom,
hladnoća zagrli dušu,
neverica rasu tugu.

Mlado je srce moje,
isceliće ranu,
pokraj tebe proćiće,
znaj zadrhtati neće.

GLASNICI STARENJA

Prvo sam dugo mislila,
da skrijem sve u kutiju tamnu,
ono što je prošlo dam zaboravu,
brišući strasti vrele.

Dugo razmišljam. . .
Preživela sam groznicu,
to ljubavno zapaljenje,
eksploziju emocije.

Mešala se svakojaka osećanja,
često uzbudljivog trenja,
dogorevanje očnog živca,
potajno i drhtavica.

Zatim ubeđeno verovah,
da godine čine svoje,
izblede vatre sjaj
i bajke imaju kraj.

Uh,varka bila je ta,
žar ljubavi,od osmeha,
Nevidljive bezvučne reči,
suprostave se glasnicima starenja.