Чека се јутро, ал ноћ још траје,
Ноћ што почела да зраке скрива,
Моја тад жена рано устаје,
Моја је жена ко ватра жива.
За породицу доручак спрема,
Залаже шпорет и меси хлеба,
А и мени се више не дрема,
Устајем, ту сам, ако затреба.
Док она меси ја кафу кувам,
Кафа нас двоје, баш блиским чини,
Ја сам нервозан, она ме теши,
Све ће мо стићи, ништа не брини.
Доручак ту је, на столу чека,
Породица је скупљена цела,
Погача врућа, ко душа мека,
Сваком по жељи, спремљена јела.
Веш је опрала јутрос машина,
Па жена хоће да распореди,
Да Сунце суши, док га још има,
И да се тако струја уштеди.
Мени су сада на реду дрва,
Унук дошао да ми помаже,
Док их ја стружем и ситно цепам,
Он их превози, у шупу слаже.
И видим жену вредницу праву,
Да башта буде за зиму чиста,
Сакупља лишће и шиша траву,
Мора за зиму све да се блиста.
Баштанско цвеће водом заливам,
Мада цветови неки увели,
У кацу купус водом наливам,
Да се за зиму он укисели.
Ручак ручасмо ко да је свети,
Па правац башта – паприку брали,
Од раног мраза опасност прети,
До мрклог мрака ми нисмо стали.
Уморна тела падоше лако,
Једно уз друго па у кревет брачни,
Цели свој живот живесмо тако,
Тајну прикрива тај кутак мрачни.
Кроз прозор Месец нас шпиунира,
Баш раширио те своје очи,
У загрљају, нађосмо мира,
Месец о томе ће да сведочи.