ЧАМАЦ НА ТИСИ – Душан Комазец

Волеле су мене Мирјане и Верке
Слободанке, Зорке, бивше калуђерке,
ал’ ни једна није, као када ти си
оног дана, кад смо у чамцу на Тиси…
Волеле су мене жене „ људождерке.”

Због њих ми је иње процвало у коси.
Због њих чаша вина целу флашу проси,
ал’ због тебе, оне сад су само лица,
јер често заруди мамна снохватица.
Траг младости којом прошетасмо „ боси.”

Оног дана кад смо из чамца на Тиси,
кад си била она која можда ниси,
у најлепшем зују девичанског лета
видели рађање воденога цвета,
нестали смо као најлепши мириси.

Није битно ко си ти што била јеси!
Тебе нико не зна, може да се деси
да постанеш опет светлоносје тмини,
да зацелиш боно срце у милини,
ил’ да ми се душа смерно онебеси.

КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић

КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ

Крочила си у мој живот,
“лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!”

Осмехом си растерала море,
чежњом пробудила немир.
Чекајући с тобом зоре,
открио сам свој свемир.

Хтела си одмах све:
чедност на олтар изнела…
А у души си знала, гле,
лепотом си ме сагорела!

Ушла си ми у вене,
мислима прострујала,
у срцу распукла успомене,
машту у прах разујала…

Настави са читањем “КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић”

SVE JE PRAZNO – Jasmina Dimitrijević

SVE JE PRAZNO

I ove  sam noći  odlazila kradom,
na znano nam mesto tu na  kraju grada.
Vesela  i čila išla sam sa nadom,
sa svitanjem jutra nadanje mi strada.

Čekala te tužna s prosjacima raznim
što za hleba mole, a ja malo srece.
Prazni im džepovi, dok ja dušu praznim,
ni iz jednog ništa ispasti nam neće.

Godine mi tako odlaze u nizu,
pomeraju  tiho kazaljke na satu,
dal` si mi daleko, ili si mi blizu,
okupan u sreći, il` toneš u blatu.

Setiš  li se nekad` onog zimskog dana
kada smo se mladi na tom mestu kleli?
Da jos naša priča nije ispričana,
večno će da živi  što smo započeli.

Otišo si tada, vratio se nisi ,
samo naše priče  ja još uvek pamtim.
Pa se uvek pitam čiji sada ti si,
da te vise nema, ne mogu da shvatim.

Настави са читањем “SVE JE PRAZNO – Jasmina Dimitrijević”

TRI ŽIVOTA

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Eх, да ли би и тада знао
У ком смеру да се пође
Правом циљу да се дође.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мере
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.

Настави са читањем “TRI ŽIVOTA”