Добродошли!
Питаћеш ме ко сам,
рећи ћу; сањар само.
Питаћеш одакле сам,
рећи ћу; из беспућа.
Питаћеш где идем,
рећи ћу; ту, тамо, и нигде,
јер, путник сам
и само понекад застанем
на некој станици незнаној
ни мало, ни много,
довољно да те поздравим
и нестанем пре него ме препознаш.
Tako mirno je noćas,
ni zvezde ne trepere
u tišini,pa i mesec
gubi zlatni sjaj.
Grme oblakom koraci,
kao da neko odlazi u raj.
Crna staza tudnji
k’o vitezovi u boj da hrle
i jecaj cepa nebo
Suze padaju na gore.
Munja proždire.ljubav
otvara teška vrata.
Otud ruke samo vire,
prihvataju dolazak iz daljine.
Žure nebeske kočije,
kovčeg duše nose
u svetlost bez kraja
što bol za sobom ostavlja.
U sekundi horor – drama,
crnim slovima ispisana.
Vrisak dece majka steže.
I sama bi plakala,ali ne sme.
Kada se Sunce umiljavalo danu,
pružalo ruke za rastanak,
a na konak još poći neće.
Ti si vrisnula,
a ja polumrtva,
oslobođena bola, s osmehom na licu,
grlila telašce što mi prisloniše na grudi,
suzama sreće,tuge i radosti.
Nisu me pogađale reči iz tuđih avlija;
Opet je rodila prokleto žensko.
Istinski sam te želela.
Plakala sam u tišini,
da ne prođe stazama mojim,
bolne,trnatim,pune močvara.
Posustala nisam,ožiljak nosim
i buri života još prkosimo.
Majka molitvom te čuva.
Snagom vetra u leđima,
gospodari svojoj mladosti,
Lidija, kceri.
Nemam više vremena, napušta me snaga ko’ ranjena ptica, padam iz oblaka.
Nemam više volje, pritisla me neka tama, ni knjiga mi nije draga, baš mi ništa napamet ne pada.
Kao da je neka ruka, zalepila moja usta, ni’t ori – ni’t zbori. Zašto život gorči?
Vremena je preostalo, da osetim miris jesenje kiše, isprati ptice u toplije krajeve i dočekan bele snegove.
A onda ću u pećini, novi život početi, bez trunke svetlosti, vraćajući snove iz prošlosti.
Čudno odzvanja,
leptiričin let u noći,
kad krilima ocrtava lik.
Čuo se i glas,
uza samo uho,oseti dah.
Isti glas smirenosti,
šuštanje pupulja mladog,
što vetar nosi,
željom. . .
Učvrsti san.
Evo ga , prigušen,
kišom nevinosti sipi
promrzlih usnama provlači reč.
Tajnu,koja postoji i ne postoji
u poljupcima vazdušastim.
Ćudljivo doba varke,
zorom lupi u prozor,
iščezla su sva priviđenja,
brzinom fotomorgane,
samo tuga na jastuku spava.