НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш

НЕСРЕЋНИ БАРОН +

Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни  проблем, имао је све, а као да није имао ништа.  Продуховљен, музикалност му је била  наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито  открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме.  Рођен са истином љепотана, због кога  ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад,  хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом,  традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних  годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд,  супруга  турбулентне нарави  у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин,  најобичнија фигура што је још  разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети.  Француски пољубац  неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено  несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у  његовом значењу трагичан, завршио је  суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.

Настави са читањем “НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш”

DAR NEBESKI NA ME PADA – Ljiljana Tamburić

DAR NEBESKI NA ME PADA

Zauzdale zvezde tamu, pa kočije nebom viju,
ugledale mene – samu, kako misli, san mi piju,
pa s’ kočijom dojezdile, kutiju mi snova nose,
u nju poklon ugnjezdile, umotan u
vlati kose.

Ruke pružam prema nebu, gore vidim muza jato,
Kaliopu, Euterpu, Melpomenu i Erato,
Polihimnija se ljuti, ocu Zevsu, molbu šalje,
dotakli se naši puti, pa bez nje ne mogu dalje…

Povede me, pa me pusti, dar za liriku mi daje,
okrenu se pa izusti, – U stih pravi, život staje!-
Zvezdani se poklon tada, ispred mene sam otvori,
dar nebeski na me pada, vasiona pesmu stvori…

Napisah tad reči ove, bogovima se poklonih,
uplovih u slatke snove, pehar sreće sebi dolih,
zapisana pesma osta, da me budi u svanuća,
od Boga je i to dosta, za naredna sva usnuća.

Ljiljana Tamburić