ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш

ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО

У њега су стале љубав и мржња,
ход и лет,
туга и радост,
осмех и цвет.
Све оно испрати,
слон и буба једнаки по њему се крећу,
најдужа прича.
Што год дође,
буде и прође,
не стоји,
пролази, пролази,
а постоји.

Настави са читањем “ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш”

ПЛАВА БУКТИЊА – Данка Аврамовић Мијатовић


ПЛАВА БУКТИЊА

Гориш у мени буктињо далека,
јер несвесно грех сагреши створ,
да пред тобом ето,
грешна стојим и за опрост милостиви молим.

Сунце си на сваком уранку,
дозволи, да окајем речи
у овој замршеној животној трави,
не чине радост мале ствари.

Свако јутро витице ми плете,
златно уплитање, злаћано песнички везе и,
на пучини разлива светлост,
преко трновитог брега.
Високо, до самог неба.

А ти, плам си исконске среће,
у плавом царству, бићеш и мој  дом,
видим, да ће ме дан затећи уз огњиште
и да ће за мном пиштати само птице.

Настави са читањем “ПЛАВА БУКТИЊА – Данка Аврамовић Мијатовић”

МЕЛЕМ МИСЛИ – Снежана Марко-Мусинов


МЕЛЕМ МИСЛИ

 
Више не умем за сламку истине да се хватам,
мути се поглед, мути се звук,
уместо разговетности – мук.

У тој тишини, од неправде сам на раздаљини,
ни са ким се вербално не сукобим,
никога у делању не уходим.

Посматрам са дистанце, у дну тишине,
раскршћа су давно пређена,
одлуке битне донесене, глатко, и изнуђене.

Правац је одавно заузет,
не очекујем рикошет,
корачам, углавном ми је заустављен лет.

С позитивном мишљу, кажу,
људи лакше напред гризу
равничарске и планинске путе вешто слажу.

Свој пут докрајчујем,
тихо, у сваком тражим мелем,
не знајући куд ћу до краја да се денем.

Гласу се губи јачина,
одлукама натукнута вредност танчина,
неизвесност будућности пука је истина.

Настави са читањем “МЕЛЕМ МИСЛИ – Снежана Марко-Мусинов”

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Анђела Павловић

 


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ


На данашњи дан,
догодиле су се нестварне муке.
Убиле су пуно људи, деце,
те њихове злотворске руке.
Били смо мала земља,
никоме сметали нисмо,
а они су нас напали,
причали да криви смо.
Брутални напад, без иједног
јединог разлога,

десио се тада,
и разлог томе не зна се ни сада.
Никоме сметали нисмо.
Били смо земља мала,
са доста великих људи, добрих срца,
и то храбро срце и данас у Србима куца.
Нисте имали дозволу,
нико вам дозволио није,
да рушите снове наше,
нико вам дозволио није
да вас се деца плаше.
Настави са читањем “ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Анђела Павловић”

Моли се цели свете – Мишко Плочић

Моли се цели свете
Да рата не буде
Молите се људи, молите се жене
Да место ракета мир у свету крене…

Моли се цели свете
Да се смире светске силе
Да не гледају у дворишта туђа
И да у музеје спакују топове и остала војна оруђа…

Моли се свете да не буде рата
Да лепа реч отвара врата
Да замукну пушке, бомбе и ракете
Да на миру може да живи свако дете…

Молите се људи да рат престане
Да нигде не падне ни једна бомба више
Молите се људи да рата не буде
Да се опамете мало светске моћне главе луде…

Моли се цели свете
Молите се људи сви
Молићу се и ја са вама
Да на свету никад не буде рата.

ОРИ – Љубодраг Обрадовић


ОРИ…

Ори,
развигори,
коло,
лоло!

Живот је један,
безизгледан,
али поведи,
на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.

Све су ливаде пусте,
све су њиве парлози,
за орача рај,
за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло,
коло!


У коло се занос хвата,
данас те мало ко схвата,
данас те ломе
данас си прут,
сам и крт.
Шибају те ветрови
и беспућа,
а био си у снопу прућа!

Ори,
ожежи
и зарежи,
нек душману
кожа се најежи,
док у страху бежи,
од пркоса сељака,
који свој спас
у сејању налази…

Ори,
нек загрми
твој глас!
Задњи куца час,
да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.

Ори,
лоло
и поведи
девојку на орање
и у коло!

Настави са читањем “ОРИ – Љубодраг Обрадовић”

УЗДАХ – Живојин Манојловић

УЗДАХ 

Ти као
Опојни мирис
Розетле
У слатку од шљива
Са  језгом ораха,
Плениш
Присуством
Понеког уздаха.

Жедни
Станар
Вољеног срца,
Осладом
Сладим
Погледе.

Халапљиво
Гутам
Искрице страсти.
И даље ћу
Спонтано
Их красти
Од нас,
За нас.

Моравске кошаве
Неће стати…
Ни ми,
Посустати…

Јер Ти, као
Опојни мирис
Розетле
У слатку од шљива
Са  језгом ораха,
Плениш
Присуством милог  уздаха.

© Живојин Манојловић

Настави са читањем “УЗДАХ – Живојин Манојловић”

ПЕВАЈ САД – Љубодраг Обрадовић

ПЕВАЈ САД

Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Настави са читањем “ПЕВАЈ САД – Љубодраг Обрадовић”

ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ


ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА

Док кочија сва у злату,
по каљавом гази блату,
ципела у њој вози,
на господској финој нози.

Та ципела, у том` трену,
баци поглед по терену,
и прозору када приђе,
ту опанак стари виђе.

Гледа  у њ`га из близине,
па му рече са висине:
„Е мој рођо, јадан био,
што си тако заглибио“?

Наружи му све од реда,
и каза му да је беда,
да га лоша срећа прати,
што по блату грдан млати.

Но, кочија ход  устави,
јер се у кал ту заглави,
и њен газда кад изађе,
ципела у глиб нађе!

Са господске ноге спаде,
па у блату и остаде,
ту се њена раскош сврши,
и богатство сво распрши.

Али нога од сељака,
из блата се изварака,
он опанак свој очисти,
јер, биће му од користи!
Од тад`, прође и пет љета,
а опанак  још се шета,
па тим путем кад наиђе,
он ципелу ону виђе.

И ако га још реч пече,
што му онда, она рече,
ал`му ипак, ње би` жао,
кад  је нак`у угледао!

Ко год има сво бога`ство,
па западне у немаштво,
не треба му теже клетве,
нит` му има црње жетве!

Опанак се тада сети,
да тај усуд сваком` прети,
па с`њом нехте` да се спрда,
већ продужи  преко брда!

А ципела, после свега,
ето, дође до ничега,
и у блату ено оста`,
ко је мудар, њему доста!

Настави са читањем “ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”

ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић


ОЛУЈА

Зацрни се небо, црне слутње носи
Задрхтало сунце, узбурка се море
Крвавог нам ножа живот нам доноси
У несанку нашем крваве су зоре.

Вековне громаде те тврђаве славне
Уточиште беху од свих зулумћара
И за вас спасење у прошлости давне
Одроде што нећеш Божијега дара.

Па крвавим ножем ти нас кољес опет
Крстом ко се крсти,  ништа га не боли
И српски је народ као Христос распет
А ране му леце божји апостоли.

У пустим кућама дал кандила горе
Огњиштима древним угасисте огањ
Покровом нам црним утрнусте зоре
На згаришту само нагорео пањ.

Крваве жртве, поља, небо и цркве
Пламени пути смрти у вечни живот
Убијате децу, руке вам крваве
Нећемо вам опростити свети кивот.

Која то безтијелност вама овлада
Сладост пронађосте у крвавом пиру
Целом српском роду да угасне нада
Злотворите смрћу као своме хиру.

Опраштамо худом све туге у нама
К’о Христос на крсту што  опрости свима
Заборав у нама не прогута тама
Олуја се памти чува вековима.

Ранили сте недра млеком што  вас доје
Плаче небо, земља, узбурка се море
Опустеле цркве да ли још постоје
Да светица Блага осветли поноре.
Настави са читањем “ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић”