ПЕВАЈ САД – Љубодраг Обрадовић

ПЕВАЈ САД

Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Настави са читањем “ПЕВАЈ САД – Љубодраг Обрадовић”

ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ


ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА

Док кочија сва у злату,
по каљавом гази блату,
ципела у њој вози,
на господској финој нози.

Та ципела, у том` трену,
баци поглед по терену,
и прозору када приђе,
ту опанак стари виђе.

Гледа  у њ`га из близине,
па му рече са висине:
„Е мој рођо, јадан био,
што си тако заглибио“?

Наружи му све од реда,
и каза му да је беда,
да га лоша срећа прати,
што по блату грдан млати.

Но, кочија ход  устави,
јер се у кал ту заглави,
и њен газда кад изађе,
ципела у глиб нађе!

Са господске ноге спаде,
па у блату и остаде,
ту се њена раскош сврши,
и богатство сво распрши.

Али нога од сељака,
из блата се изварака,
он опанак свој очисти,
јер, биће му од користи!
Од тад`, прође и пет љета,
а опанак  још се шета,
па тим путем кад наиђе,
он ципелу ону виђе.

И ако га још реч пече,
што му онда, она рече,
ал`му ипак, ње би` жао,
кад  је нак`у угледао!

Ко год има сво бога`ство,
па западне у немаштво,
не треба му теже клетве,
нит` му има црње жетве!

Опанак се тада сети,
да тај усуд сваком` прети,
па с`њом нехте` да се спрда,
већ продужи  преко брда!

А ципела, после свега,
ето, дође до ничега,
и у блату ено оста`,
ко је мудар, њему доста!

Настави са читањем “ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”

ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић


ОЛУЈА

Зацрни се небо, црне слутње носи
Задрхтало сунце, узбурка се море
Крвавог нам ножа живот нам доноси
У несанку нашем крваве су зоре.

Вековне громаде те тврђаве славне
Уточиште беху од свих зулумћара
И за вас спасење у прошлости давне
Одроде што нећеш Божијега дара.

Па крвавим ножем ти нас кољес опет
Крстом ко се крсти,  ништа га не боли
И српски је народ као Христос распет
А ране му леце божји апостоли.

У пустим кућама дал кандила горе
Огњиштима древним угасисте огањ
Покровом нам црним утрнусте зоре
На згаришту само нагорео пањ.

Крваве жртве, поља, небо и цркве
Пламени пути смрти у вечни живот
Убијате децу, руке вам крваве
Нећемо вам опростити свети кивот.

Која то безтијелност вама овлада
Сладост пронађосте у крвавом пиру
Целом српском роду да угасне нада
Злотворите смрћу као своме хиру.

Опраштамо худом све туге у нама
К’о Христос на крсту што  опрости свима
Заборав у нама не прогута тама
Олуја се памти чува вековима.

Ранили сте недра млеком што  вас доје
Плаче небо, земља, узбурка се море
Опустеле цркве да ли још постоје
Да светица Блага осветли поноре.
Настави са читањем “ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић”

ŽIVOT JE MORE – Ljiljana Tamburić

ŽIVOT JE MORE

Rodiš se, negde, pod nekom stenom
i čekaš talas da te ponese,
ploviš životom, pučinom snenom,
što se po nekad čudno zanese,
po tebi brazde, orane vetrom,
što ih orkani penom ukrase,
piju te obale zlatastim peskom,
da žeđi, vekovne, tobom, ugase.

Postaneš Atlas, s leđima snažnim,
pučinom, nebo, na sebi nosiš,
alge te maze pipcima vlažnim,
dok trave, morske, nogama kosiš.
i taman misliš da nemaš snage,
zaludnu bitku biješ s’ demonom,
nebo otvori pomoćne vage,
bratimi Neptuna sa Posejdonom.

Kaplju ti jutrom, na površ, mirnu
rose, što nose ih izmaglice,
k’o suze, vodenu, dušu dodirnu,
rastuže, dosadne dokolice…
S’ dubokim gazom brodovi teški,
seku ti srebrno i glatko lice,
a mali čamci, tako, lupeški,
otimaju školjke, bisernice…

Život je more, kažu mudraci,
duboka ljuljaška, bez adrese,
ljulja te nežno, onda te baci
na stene oštre, među čemprese…
Rane ti vidaju sjajni delfini,
ili te čeljusti ajkula grabe,
da si se spasao, kad ti se čini,
dočekuju te s’ kleštima krabe.

Kad suton spusti crvenu zavesu,
sunčev se plamen u moru gasi,
morske ti nimfe žrtvu prinesu,
i galeb krikom “zbogom” oglasi,
tvoj svetionik, poslednji pozdrav,
šalje ti svetlom, koje te prene,
zapadom vlada horizont krvav,
oseka odvlači tvoje vreme.

Ljiljana Tamburić

БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић

БРОД ЖИВОТА

Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.

Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.

Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.

Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.

А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.

Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.

Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.

Настави са читањем “БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

HOD PO ŽICI – Jasmina Dimitrijević

HOD PO ŽICI

Osećam da me voliš.
Oči te odaju.
Zasijaju kada me ugledaš.
Znam da sam zaposela tvoje snove.
Tvoja sam java i san.
Znam…
Ali, ti se bojiš.
Najlakše je pobeči.
Bojiš se da te ne povredim.
Da te ne ostavim slomljenog srca.
Rekao si da je moje.
Da za mene kuca.
Ako je moje, zasto ga uzimaš?
Vrati mi ga natrag….
A ne…
Najlakše je pobeči.
Kukavice!
Zavolela sam najvećeg kretena na svetu.
Ne vidi prst ispred nosa.
Kockaš se našim osečanjima.
I na tvoju, i na moju štetu.
Pročitaj mi misli.
Čućeš da ti moje srce šapuće :
” volim te”.
Strah te da se zaljubiš.
Nikada to nisi bio u životu.
Bojiš se ljubavi.
Bežiš…
Nisi bežao ispred puščanih cevi.
Bežiš od žene koja te voli….

Настави са читањем “HOD PO ŽICI – Jasmina Dimitrijević”

ИСПОД НАСТРЕШНИЦЕ – Даница Рајковић

 

ИСПОД НАСТРЕШНИЦЕ

Многима сам била настрешница,
штитила их од ветра и кише.
И данас због тога испаштам!
Све одлази у заборав, добро се брише.

Када човека обузме брига,
не може донети одлуку праву.
Бори се са тешким мислима
и одговор добије у своме даху.

Многима сам била настрешница
и скровиште за драге људе.
Свако је изабрао своју страну.
Да ли је овако морало да буде?

После сваке тамне ноћи
сване сунчан дан…
Љубав је јача од бола,
а срећна прича нема крај.

Настави са читањем “ИСПОД НАСТРЕШНИЦЕ – Даница Рајковић”

ВРХ СВИХ ВРХОВА – Андреја Ђ. Врањеш



ВРХ СВИХ ВРХОВА

АНЂЕЛКИ.


Гледао је сићушну жену,
једном је била од Килиманџара,
за своју висину виша,
испод ока вида, посматрала ту
Африку црну,

каже у њој тада падала је киша.

Шта је нагна, ка своду високом,
можда је хтела бити неба део,
да се варком континенту диви,
ил летет животом, бити соко сиви.

Настави са читањем “ВРХ СВИХ ВРХОВА – Андреја Ђ. Врањеш”

Г Р Е Ш Н И К  К Р А Ј  О Д Р А – Бранко Мијатовић

Г Р Е Ш Н И К  К Р А Ј  О Д Р А

Давно беше, ал` сећам се, кад` су нам се очи среле,
лепотица она беше, ал` усне су другу хтеле.
Међу нама ништ` не беше иако сам њу вoлeо,
тужан поглед, уплакани, никад` нисам пребoлeо.

Поред одра њеног стојим, изломљене гледам боре,
скамењене усне ћуте, а ја желим да говоре.
Да ми кажу да ме желе помодреле усне њене,
њене дуге косе седе, цели живот немршене.

Милујем јој прамен косе, остала је због ме сама,
а у срце тужно моје увуче се мучна чама.
О како бих њена медна, скамењена, нељубљена,
целивао поред одра, беше у ме заљубљена.

Што не дадох да ме воли, да изљуби моја уста,
за ког` сам их сачувао, остала ми довек` пуста.
Срешћемо се у вечности, тамо где се душе вoлe,
Код Господа милостивог за ме опрост да измoлe.

© Бранко Мијатовић

Настави са читањем “Г Р Е Ш Н И К  К Р А Ј  О Д Р А – Бранко Мијатовић”