ЉУБАВ

О љубави говорим,
као прошлом, садашњем и
будућем времену.
Ту нема разлога да се прећути
или сакрију замагљени видокрузи.
Љубав је моћ дата рођењем,
водиља снаге и тела.
Јасно исказујем да ту нема ничега другог
што би љубав могло избрисати из видокруга
и замагљених путоказа…
Све туге заокружене су у једној целини
неописиве моћи закључане у
кутији душе и зарезене у Пандориној кутији.
У борби са умом останеш свестан
вредности и невредности.
Како да кажем нешто друго,
осим, да смо створени од те необјашњиве,
недокучиве речи, а, ипак нас она окружује
у болу, срећи, свих надахнућа.
Је ли нам љубав кућа или
само згариште снова?
И шта бих ту нешто друго
унела у мисли беспућа?
Где смо данас раширили та крила
свемоћне речи “љубав?”
Где су нам снови залутали
у тами злобних мисли и осећања?
Има ли нас у тој причи
или само пишемо снове?
Да ли ће нам спалити крила,
као ноћи ове или летимо и даље,
као ноћи ове?
Прогоњени временом борбе за загрљајем,
заборавили смо праву вредност
љубави и чежње нашег тела.
Да ли Вам треба рећи нешто друго,
вама који ме разумете?
У пар ових речи прошараних уздахом,
знам, говор ништа не значи…
само је замрљана хартија бела…
Довољно је да погледам у небо
и у свод бистрог ума и
да схватим да је љубав све што нас окружује
и ту нема и не постоји ништа,
али баш ништа друго осим уздаха наших…

SAGA O MLADOSTI

Mladosti moja, puna si sjaja,
sunčanog rođenja i mesečevog prekrivača,
brda prekrivenih dugom,
puna si straha ,guste pomračine,
noći zimskih dužih od dana,
puna nemih pragova 
i crnih vrata.

Mladosti moja,puna si zrenja,
puna si tihih živaca.
Sikljaju snopovi laganog strpljenja,
a po šljunku bacim prkosni polen cveta.
Mladosti moja,puna si trača,
Jaruge odakle mrak piri,
tavanice gde caruju slepi miševi
i misli prošlosti što seća.

Mladosti moja,nabujala reko
u dolini teška tega,
na leđima uprtača mnogo,
u svakoj misli stotinu zaprega.

Mladosti moja,evo me kod brega.
Ja posipah sitno proso
misleći da se vratim,
a potomci godinama pozobali,
evo me sad kod starosti.

ТУЖНА ПЕСМА

Покушаћу написати песму
У ноћи светлосјаја,
док дуга сазвежђе љуби
И месец свира на виолини
Оставићу иза себе звезде
у ноћној тишини
Сва залудна пристаништа
И животне промашаје,
нек не остане ништа
Да на поплочаном путу љубави
Љубим стихом сањара свог
Што у загрљају недостајања нежно спава
Загрлићу сваки тон његове песме
Јако, најјаче да се не настане птице зломислице
Да по нашој љубави не жању суву трава
да лете лептирице
Не знам хоћу ли умети и смети
Чаролију мелодије душом написати
Или само потрошити време
Гордог усамљеног галеба
Што чежњиво чека
На обали немирног мора и чекаће довека
И кад се загледам у крајолик неба
Сваки пут ми друга слика,
слика драгог ми лика
Плашим се очи да затворим
Јер постоји у мени и ране ми лечи
Нека тамна дубина коју не знам да точим у речи
Док се песма расцветава у мирисе ноћи,
mоја звезда тихо пева
“Молим те опрости”
у ноћ тихо прозборим
Хоћеш ли доћи
Тужна је и претужна
моја песма,
о, моја младости.

ДАЛЕКИ ДОДИР

Гледам те очи топле и меке,
Како ме зову на заветни грех,
ако приђем превише близу,
починићу какав погрешан корак,
и да бол исплива
лавином срама,
да друго ми ништа непреостаје…
Но, да побегнем.

 

Не могу љубити,
плаветно зеленило неба
и одузети му среће жар.
Не могу, а желим горети у светлуцавом пламену,
и грејати душу промрзлу
од студи бола.

 

Шаптања,, и плама речи,
које никоме изговорити
нисам смела
или нисам желела,
да ђаволу том
подарим се цела.
Не видим у ваздуху
тмурном те очи ,драге,
магла прашине заробила ми срце, незасићено лепота.
 

Жеља је превелика
да се љубав сједини,
и да се дочека,
и пре воље процват пролећа,
не знајући у пристојности романтике,
колико би било реди,
за речи и разговоре.
 

И шта, остаје мени несретници,
да нестанем у дану.
У интригама живота,
што су искушења пред мном била,
што одолех гресима ђавољег соја
и не пођох у ред грешника.
 
Одлазим на крај света,
без среће и наде,
у маглу неповрата,
јер пожелех љубав
и смирај сна,
не разликујући сан од јаве,
заробљена и заручена прстеном самоће.
 

На вечном растанку нашем,
читај мили, ово писмо,
а ја ћу бити у рају,
где ме чека нови живот,
и где ћу чекати тебе…

 

Не буди ме мили,
док додире среће сањам,
као лист мио и чио,
могао би бити весео наш далеки додир.

 

 

VRETENO VREMENA

Neću da se ofarbam –
bele vlasi moje, tako će postati istorija.
Oslikaće pređen put,                           
dok ne smognem snage               
oduvati mesec i Sunce.                 

Pričaće o meni…                                       
I ocrtanom pečatu mog putovanja,
spevaće pesmu nanizanu notama za gitaru.                                               
Labavo vezane heklane pletenice,
prelivaću razmućenim balzamskim sirćem.                                         
Rezbaren ostavljaju trag,
i blag dan – i tuge
na vretenu dragih uspomena.   

Prkositi neću samoće vetru,
u radosti i pokajanju,                         
nit’ ću usvajatiplavičaste nijanse raja, 
kako ne bih bila zaboravljena u očima  potomaka.
Iznutra zagnjurena u svoje hvatače snova.                         

Spoljašnost breme teškog tega,
nabujala novim letom mladih lasta.
Umoriću se jednom od proleća
i ostaviti slovo u mastilu sećanja,    
kada odlasku tom dođe vreme.

Настави са читањем “VRETENO VREMENA”

ЛЕДЕНИ СНОПОВИ

Будила сам данпесмом веселе ноћи,док се месец као лопов шуњао,по клизавом крововима и златним српом жњео звездекао небеско зрело жито.

Љубила сам ружичасте откосе,набреклим жилама знојног тела у загрљај плела тихи уздах,као на тканом ћилиму шаре.

И на врх мог светионика,јутрос рано долетеле вранеи туга је почела да пупи,као црна ружа над младости што пребрзо море.

Дубоко у дупљи крволочни, храбри мрак певаи разлива отров жалости, и расте моћан,све већу снагу сакупља.

Падају ледени снопови,сад снови снежно белии никада не жалих толико, што не могу, с’њим истопити се, и умрети…

 

 

СЛАДОСТ РЕКЕ



Водим те до реке
тамо где се рађају младице,
где врбе душу гале,
дивећи се осмеху наше несанице.

Пођимо у ноћ по договору
улицом, смирено, тихо.
Кад се упале фењери свитаца
и зажаре у љубави срца.

Хајде скратимо стазу
кроз воћњак и борову шуму,
путоказ јасно оцртава пут
сенкама месечевог огледала.

На конаку су сви ветрови,
све што хода и гмиже,увелико спи.
Заспале су и поноћне птице,
сада је време за нас двоје.


Ова ноћ биће само наша,
најлепша од свих драгуља,
одложимо савест,стид и одећу
на чување златном бршљану.

Предајмо се чаробној моћи,
наги пред реком бистром,
без гласа окупани тишином.
Испијмо с усана уздахе чежње.

И немој ноћас да се заљубиш,
понашај се сасвим природно,
јер ноћас дух који је пун љубави
у срцу чува тајну сладости…

NEBESKE KOČIJE

 

 

Tako mirno je noćas,

ni zvezde ne trepere

u tišini,pa i mesec

gubi zlatni sjaj.

Grme oblakom koraci,

kao da neko odlazi u raj.

Crna staza tudnji

k’o vitezovi u boj da hrle

i jecaj cepa nebo

Suze padaju na gore.

Munja proždire.ljubav

otvara teška vrata.

Otud ruke samo vire,

prihvataju dolazak iz daljine.

Žure nebeske kočije,

kovčeg duše nose

u svetlost bez kraja

što bol za sobom ostavlja.

U sekundi horor – drama,

crnim slovima ispisana.

Vrisak dece majka steže.

I sama bi plakala,ali ne sme.

LIDIJA KĆERI

 

 

Kada se Sunce umiljavalo danu,

pružalo ruke za rastanak,

a na konak još poći neće.

Ti si vrisnula,

a ja polumrtva,

oslobođena bola, s osmehom na licu,

grlila telašce što mi prisloniše na grudi,

suzama sreće,tuge i radosti.

Nisu me pogađale reči iz tuđih avlija;

Opet je rodila prokleto žensko.

Istinski sam te želela.

Plakala sam u tišini,

da ne prođe stazama mojim,

bolne,trnatim,pune močvara.

Posustala nisam,ožiljak nosim

i buri života još  prkosimo.

Majka molitvom te čuva.

Snagom vetra u leđima,

gospodari svojoj mladosti,

Lidija, kceri.


SNOVI IZ PROŠLOSTI

 

Nemam više vremena, napušta me snaga ko’ ranjena ptica, padam iz oblaka.

Nemam više volje, pritisla me neka tama, ni knjiga mi nije draga, baš mi ništa napamet ne pada.

Kao da je neka ruka, zalepila moja usta, ni’t ori – ni’t zbori. Zašto život gorči?

Vremena je preostalo, da osetim miris jesenje kiše, isprati ptice u toplije krajeve i dočekan bele snegove.

A onda ću u pećini, novi život početi, bez trunke svetlosti, vraćajući snove iz prošlosti.