ПОТАЈНА ЗАВИСТ

Одлажеш тајне речи душе,
док раздањен дан баца
у вир свих седам боја дугиних хаљина,
као слободну креацију бираш
светлост немирних снова
у првом сусрету јаве.

Ћутиш,
ништа не показујеш
у рату светла и таме,
слободу и љубав доживљаваш,
као да си дипломирао на
Универзитету Грчких Богова,
одсек Пикове даме.

А у тмурним данима поклањаш
натенане гестове емоција,
гледајући у дугу како гола шета,
пролазиш предео шока,
узнемирено ти навиру изливи наклоности.

У сјајном оклопу витешки
желиш рећи, остани у ноћи…
Ово мучење доноси лек,
победили смо светло
молећи се за доброту,
остварење идеалних снова
да се прилагодимо у схватању живота.

Магична лепота сексуалности
избија зрачењем светла,
заслепљено сјаји
у ковчегу заробљеног срца,
напајањем изцели зидове рана,
буди свој,
време је сјај наше светлости.

STRAST

Puštaš me krišom u srce,
da volim skrivenu tajnu
i čuvam sve prašnjave uspomene,
od očiju daleko svetlosne jave.

Plaši te san budnih noći,
umrle price na hrišćanski praznik,
predeo nepoznat podzemnih šuma
i pesma u prizvuku jauka.

Kriješ me u vencu krvotoka,
obloženi zidovi venskog kanjona
blistaju kristalom čaše,
zvoni puls žilama
kao prvi put da ljubi.

I sve biva, tako svečano,
kao zaručena nevesta cakli,
plavičasta podloga kesten zenica.

Vodiš me kroz život,
kroz šumu i kroz snove,
ponekad se srdiš na jesen,
što spira sećanje
i na prelivena proleća
koja proždiru vreme.
Prokletstvo je naše sudbine,
nismo suđeni jedno drugome.

Danka Avramović Mijatović

СВЕ ДО СМРТИ

Научи ме мили,
у свитање црвене зоре,
јутру да се радујем.
И трену оном,
пред собом
кад угледам Сунце
и светлост новог рађања,
над лепотом небеских таласа.

Научи ме скромности,
да високо никад не полетим,
да не изгорим на грудима твојим
јер ти си жар мог детињег срца
што у веку никад овако није волело.

Научи ме драги, да у рату са људима,
постанем победник,
а да никог не повредим
и да останем поносна на своју победу.
Научи ме да знам милион векова
и да ћутим као јастук са тајнама.
Научи ме да очи не затварам,
а да сањам,
и да ми под ногама не беже путеви
и даљине неживљене младости.

Научи ме да умилним гласом славуја
тишину певам и слушам
и да из сувих башта берем смех радости.
Научи ме да у твојим очима,
у та два бистра потока се огледам
и да у њиховим дубинама видим циљ
за који живим и ком се радујем све до смрти.

ГУДАЛО ПЛАЧА

Крај сунчевог врела умивао се дан
и разигран зечић на промрзлој трави
ко локвања лист на пружен длан
погнуте главе ћутао је маслачак жути.

Господар ноћобдија сјаја
загледан у свачије очи
Тебе се мили, добро сећа
са слике звездане ноћи.

Носио си штап својим стилом
Месец Ти се ругао у брк
док сузе гуташ уз колута дим
певајући испушташ бола крик.

Јутро је свирало на плачном гудалу
танка струна грозне тмине
престрављено сунце те подиже у близину
да угуши осећај туге изнемогле душе.

PROČIŠĆENJA MOLITVA

Zarobljena bol ostaje unutar uma;
uspomene, kao presečene sabljom,
bole skrhanu dušu.
Nezaboravi loše prošlosti, nastanile se u zgarištima,
sada izranjaju iz truleži
svelog lišća.
Ponovno poverenje, grli suvom maglom probuđeno Sunce,
produžava samovoljno čekanje
potiskujući nagon samo sažaljenja.
Ne znam uzvišenost produhovljenosti,
ostajem smirena pred oltarom
u pročišćenja molitvi,
sklopljenih očiju bez
suočenja sa budućnošću.
Gorke suze ostavljam
u pepelu sagorelog tamjana,
skrivenè osveštane istine,
nižem na ogrlicu od polu dragog kamenja.
Savladala sam sve strahove
samoće uskraćene ljubavi,
rađam se iznova:
iz opojnog mirisa molitve svete,
izdižem se, naga pokajanjem ponižena,
kao novo biće,
spremna da volim.

СТРАХ

Пожелим да јутро, у мргодном огледалу, никада не сване, јер грло ми све чешће осушене гласнице, немоћну реч стежу и као немушт и туп их мач режу, к’о рђава болест.

Спаљена су ми сва осећања, а руке испружене ка мом сунцу, сад’ грле само згариште нетињајуће светлости давног плама и моле сва моја буђења да ми оставе бар део очињег вида.

Сакатим своје мисли, јер немам времена за освртање на пређени пут и не дам муљу да ме зароби у прашуми жеља, јер свој искорак разлажем у вечни заборав.

Више не изучавам раскрснице путева и заобилазим путоказе а не замерам ни сиромаштву туђих руку и дела, ни ране све,
и једина водиља ми је ова светлост месечевог фењера.

И Божију, ево, усвајам заповест,
да је љубав извор живота,
јер немам више куд, а немам ни времена,
да губим битке давношњих страхова
и неодсањаних снова.

ĆUTNJE SEME

Požude disanje ti znam,
zavodničke svele su ti ruke,
i još vape zlatnom
zagrljaju uplitati
ljubavi venac.
Nažuljali dlanovi
grčevito stežu,
dan za danom
grubu čežnju.
Oprostiću ti,
pre ili kasnije
nedodira tugu,
što pronikla je i
predstavljena
pred Bogom
iz ćutnje semena.
Sećanja sad liče
na jesenju košavu,
sazdane uspomene
zaboravom okićene,
smenjuju se u četiri
godišnja doba.
Stradali smo tražeći se kroz zakržljalo rastinje životnih staza,
mahovinom obrasla nam krila,
bežimo u suprotnom
pravcu od jato ptica.
Malo reči je dovoljno ili nijedna,
da se udaljimo vasionski strahom deteta,
kako nam se ne bi u jedno spojile duše.

OKOVANA

Izvlači opet uspomene
iz prašume sećanja,
okovana ledom,
od stotinu stoleća.

Obuzeta strahom,
kao prašuma divljeg šiblja,
duša ukleto bolesna,
nikada ne odustaje.

Otrgnu se nekada,
prljave misli, osećanja
Zavlada osveta jaka,
prigušen suzama.

Vekovima bol preživljava,
dosta je gnevom ranjena
iz okova puštam je,
nisam osvetnica.

КРВАВА РЕКА

Снагом воље сачинио си све,
да храм буде човек,
да ужива у миру и вери
и да живи вечну љубав.

Човек, напуни се греха,
опаса сабљу за појаса,
и бејаше немилосрдна сабља
разори крв свога рода.

Безнађе смрти води потомства,
јер онога ко сагреши греха,
гресима не осудише…
И милост свету не прихватише!.

Храм високо подиже Господ,
где крв представља светињу.
Видеће се бели плашт и оплећак
у дворишту кад засија васкрсење.

И доћи ће небески суд,
када огласе заповедници долазак.
И кад син покори се оцу,
тад бистро ће тећи вода Крваве реке!.

RASTANAK

Poslednje je veče naše,
darujem ti ovu noć,
još jednom ljubim te,
Zori ne postavljam pitanje.

Pruži ruku za rastanak,
usnica grčevito nemih,
srce milost ne traži
u čaši prepunoj laži.

Bolom razaranja,
zima zavlada srećom,
hladnoća zagrli dušu,
neverica rasu tugu.

Mlado je srce moje,
isceliće ranu,
pokraj tebe proćiće,
znaj zadrhtati neće.