ЧУДНА ШУМА – Душан Комазец

Еколози кажу „ требају нам шуме,
нек свако засади дрво поред друма,”
ал’ ко ће да сади кад нико не уме.
Нека ради ко је сишао са ума.

Мал је ово проблем много већих има,
дрва су прескупа, ложићемо жбуње?
Постоји решење, оџаци без дима,
ил’ још можда боље, купићемо дуње.

Све је нама јасно мада нисмо знали,
коштаће нас оне, ал’ нема нам друге.
Легаћемо рано, а шта томе фали,
бориће се љубав против беле куге.

Са „ врха” пристижу неке вајне вести,
„пуначак смо народ треба мање јести,”
а ми богомољци, мало из обести
постићемо, док се свак’ не онесвести.

Ја живим на селу и зезнућу кризу!
Продаћемо краву и дебелог јунца,
а када нам криза приђе сасвим близу,
ми ћемо у „госте” код вољеног пунца

Ал’ нећемо дуго, можда два три лета
да нас изодмара сен дебелог хлада.
Таст је добар човек, ништа му не смета.
Пензија му боме двадесет хиљада.

„Европљани” желе љубав свуд да шире,
душа им у пети, ал срце им лавље.
Желе да „походе” школе, манастире.
Одавно их мами наше Православље.

Чујем и нудисти хтели би параду,
ал’ им пред захтевом знак питања зјапи?
Ако им допусте, у беломе граду
свако би могао да се осевапи.

Ал’ да се вратимо на садњу и шуме
и на празна села, ал’ ко то разуме?
Баш је овај народ сишао са ума,
буни се, а село постаће му шума?

TI I JA

Zaboli kada napišem ime tvoje,
zaboli to pegavo, maleno moje;
kada noću hodiš po snovima mojim,
kada u snu drâgim nazoveš me svojim.

Dok činismo ono što sa mnom si htela,
krike sladostrašća pusti zabludela;
u zanosu slatkom, dok talasa telo,
ljubavi smo našoj pevali opelo.

Dok belinu tvoju pasah oko struka,
mesto slasti s tobom, razdire me muka;
pa noktima strasno, dok mi leđa šâra,
znah pegavo moje, ti me s drugim vara.

Bejah tebi veran kano tica tici,
promašeni mi smo bili ljubavnici;
ti i ja često iste snove snevamo,
ja i ti imamo, ali nas nemamo.

NADE

Hej živote, zašto nemam sreće,

zlo ubija sanak mi svileni,

moje oči ugledati neće,

u proleće šuma kad zeleni.

 

Hej ljubavi, ne dolazi meni,

prospi tugu kao malo vode,

pesnik ja sam u tvom srcu sneni,

zlom Harunu noćas me odvode.

 

 

Ti ne plači za mnom moja mila,

sve u meni odavno je svelo,

zalepršaj kao gorska vila,

pa zadeni jedan cvetak beo.

 

Pamti nade i godine mlade,

pusti srce drugog da zavoli,

hvala Bogu na tren mi te dade,

u večnosti pesnik tebe voli.

 

autor

Jovica N. Đorđević