Категорија: Danka Avramović Mijatović

Ако постанем тужна
невеста Помраченог месеца,
Теби у аманет остављам
ћутње завет.
Кад пођем у одаје раја,
где тишина нема влада,
понећу и кофер тајни,
што се никад не отвара.
Тамо где ниче само трава,
заливена жутим воском
и мирисом тамјана.
Кад мирно станеш,
окренут леђа Сунцу,
док се буди зора,
Тамо на јастуку,
већ усниће љубав права
у загрљају заборава.
Стих заклетве исписујем
искрене речи срца,
звук невесео одјекује врисак,
бол душе се чује.
Не заливај сузама,
хладну мермерну плочу,
размотај завијутак успомена
и видећеш, да једном срећна сам била,
Тајном,што сам давно
заклела те гробом.

……Ви,драги Господине,
ноћас пијете -бело вино-
Јесте’ли борац отаџбине,
и што Вам је ноћас криво?
Ви,тихо болујете свој јад
у кожи,
тајанствене би тајне нити
хтели с’крити у “Шампањ” пени?
Као да бежите са бојишта рањени без снаге и
ђаволу се ноћас поклањате.
О,мили Господине…
Како су Вам очи плачне,
док говорите о’страху прошлости,
блажено милујете лепоту тишине,
испуштајући бол
криком судбине,а
душа,љубав,иште.
Врли Господине,
освануо је нови дан
Ви,још стихујете своје ране
у изгубљеном робујете времену.
Узмите свој шешир,
штап са лављом главом
и фрак.
Пођите пут славе,
вином златите песму,
жестином жучне сладости љубите звезду,
која Вам се даје
и све закаснеле дане.
Опростите,на искрености,
Вама недостаје добре воље.
Знам боље је ћутати.
Можда ће – бело вино-
спас донети.
А,сад молим Вас, идите…идите пити.!

Немам времена за суморне крајеве недоречености
од којих губим поруку наде паперјастих облака,
ни времена за дуге реченице, да их изговарам,
само се сновима, у пролеће, радо враћам.

Некад су у мени усидрени бродови спаса
у мирној луци далеких и заљубљених мора,
а, понекад олујни таласи ме оживе,
да силином ветра планину померам.

Не проматрам уморне лепете крила галеба,
јер мени се вода пенуша у шаци,
и не желим да се осврћем и враћам,
на сужену путању, од извора до ушћа страсти.

Блатњавим друмом корачам често,
где се назире стаза у муљу недовршених мисли
и заповешћу новом, скидајући терет са нејаких плећа,
не размишљам о колориту од којих је саздано небо.

Путоказ истине ме прати, а успутне боје облака,
ми маме слику животних успомена.
Идући путем милосрдног грешника, радујем се магли,
и ако ћу у њој, са првим сунцем, бити заборављена.

Корен си плавог Неба
Дух сјајне Верности
лице Сина у првој Љубави
као озвучени Мир
Беседиш у мислима.
У зрелој сенци шуме
Очи љубе Живот
туђи су крици
заглављени у устима
да тело се од немира Ослобађа
док пулсира Срце
у шкољци Ума.
Пред Тобом стадоше
И људи и жене
у сивим оделима
И затамљеним очима
Свештеник да их Венчава
Крсти
Исповеда
и да Греси
буду Опроштени
што их Живи Сагреши Створ.
Речи Твоје нико неразазна
Све нам грехе опрашта
и Земља,
а, ја чух
Долазеће кораке
и сунце се улива
у тај зов
где чују се речи
Бескрајно Чисте
“Бејах у Духу у Дану Недељи
И чух за Собом Глас,
Велики као Трубе
који Говореше:
Ја Сам Алфа и Омега
Први и Последњи
Небо и Земља проћи ће,
али Моје речи Проћи Неће”.

Goriš u meni buktinjo daleka,
jer nesvesno greh sačini stvor,
da pred tobom eto,
grešna stojim i za oprost milostivi molim.

Sunce si na svakom uranku,
dozvoli,
da okajem reči
u ovoj zamršenoj životnoj travi,
ne čine radost male stvari.

Svako jutro vitice mi plete,
zlatno uplitanje, zlaćano pesnički veze i,
na pučini razliva svetlost,
preko trnovitog brega.
Visoko, do samog neba.

A ti, plam si iskonske sreće,
u plavom carstvu,
bićeš i moj dom,
vidim, da će me dan zateći uz ognjište
i da će za mnom pištati samo ptice.

Mladosti moja,
puna si sjaja,
sunčanog rođenja
i mesečevog prekrivača,
brda prekrivenih dugom.
Puna si straha,
guste pomračine,
noći zimskih dužih od dana,
puna nemih pragova
i crnih vrata.

Mladosti moja,
puna si zrenja,
puna si tihih živaca.
Sikljaju snopovi laganog strpljenja,
a po šljunku baci prkosni polen cveta.

Mladosti moja,
puna si trača,
Jaruge odakle mrak piri,
tavanice gde caruju slepi miševi
i misli prošlosti što seća.

Mladosti moja,
nabujala reko
u dolini teška tega,
na leđima uprtača mnogo,
u svakoj misli stotinu zaprega.

Mladosti moja,
evo me kod brega.
Ja posipah sitno proso
misleći da se vratim,
a potomci godinama pozobali,
evo me sad kod starosti.

Vidiš li, putniče, kuda koračaš?
Misliš, grad kao svaki drugi,
domovi,bulevari dugi,
sivilo,zagušenje, svetiljke žute.
iza svakog ugla pesme čuješ.

Na trgu svaka stvar je
obično,svakodnevna.
Misliš,nema čime da se dici.
Ulicom ovom vedrom
koju sada gaziš stopom,
Tu gde sad stoiš, putniče,
oko tebe veliki park,
lišća pregršti,
prekrilo predvečerje
Kalemegdanske tvrđave.

Gde se deca sad igraju,
tu možeš videti, putniče,
To je ljubav
što se retko nađe
i tu Sava ljubi Dunav.

Čini ti se koračaš,
ulicom običnog grada,
šetaju ljudi nasmejana lica,
svuda dece i vrabaca,
ne stidi se ,istoriju ima.

Znaš li gde si,stigao putniče?
Beograd ti raširio krila.

Покров спушта златни
у глуво доба,кад свет спава
последњи трзај душе
болом крвари.
Мучан звук собом одјекује
и проклетом даљином,
отворених очију слушам.
Хоће ли’ умрети?
Жива је…
Само тешко дише,
суза јастук натапа,
плачи…и исплачи се!
Сузе су лек.
Мислим се у себи о себи.
Проклета си грешнице,
гутај ту леденицу,
што стеже гласницу.
Рођена си благословом патње.
Ноћ те пије,
и Ти пијеш ноћ.
И месец те скрива од свитања.
Због чега ли’ одустајеш?
Кратак ти лет.
Богаство није твој свет.
Ти, срце не продајеш,
Теби је љубав урођена,
И такву треба да те воле.
Настави свој пут,
сутра је нови дан.
Сваког сутра , је нови дан
и запамти,
Ти си за љубава рођена.

Plaši је noć tiha.
Duša nemoćna u svom kalupu,
krhko dah ispušta,
kao kometa osećanja kulminiraju.

Putanjom plavetnog neba,
prati svoju tajnu želju
vodopadom zvezdanog sjaja,
otvora začaranu kutiju.

Potok nesanice teče
kroz mesečev put,
stiže gde ponoć miluje
Severnjacin skut .

Strah prostranstvom vlada.
krikom zebnje boluje,
oči čeznjom ispunjava
ni’t prolećni cvet da mirise.

Lomi je gnev čekanja,
jedva da vetru veruje,
što šalje glas nadanja
I rasipa svetlost munje.

Pruža ruke dodiruje maglu,
spušta se teret
na te puste šake
ničeg nema,samo boli
ispošćene žene.

Sipi šapat breza,
gubi zalaskom sunca,
dodiruje mlada žena
stecište svoga sna.

Odlukom se predala,
da napusti sama,
utučeno srce krvari,
gnezdo mora da zaboravi.

Prokapavala samo tugu,
što u gnezdu porod nema,
pritiska je teška mora,
ogorčena,rastrojena.

Gospodarica postala,
onih mračnih trotoara
ni’svesna rizika svog,
što zbiva život.

Hladan prst razuma
opeče dušu njenu,
dodiruje strana lica,
kako bi našla utočišta.

Pozadine više nema,
obrisa je gusta magla,
zgrčena mlada žena
na ulici osta sama.

Grozničavo život gleda
prezire ga iz dna duše,
snovi srušeni sa razvoja,
ne daju se zaborava.