Категорија: Danka Avramović Mijatović

NEBESKE KOČIJE

Tako mirno je noćas,
ni’zvezde ne trepere
u tišini,pa i mesec,
gubi zlatni sjaj,
grme oblakom koraci,
kao da neko odlazi u raj.

Crna staza dudnji
k’o vitezovi u boj da hrle
i jecaj cepa nebo,
suze padaju na gore.
Munja proždire,ljubav,
otvara teška vrata,
otud ruke samo vire,
prihvataju dolazak iz daljine.
Žure nebeske kočije,
kovčeg duše nose,
svetlost bez kraja,
što bol za sobom ostavlja.

U sekundi horor drama,
crnim slovima ispisana.
Vrisak dece,majka steže
i sama bi plakala,ali ne sme.

СРЖ ВРЕМЕНА

Говорим о времену што прошлост нема,
а за будућност је неспремно.
О изгубљеном виду у светлости злата
и грешном извору с којег још захватам воду.

Говорим о магли срдите росе
и речима којима се руга крвоток
и на изрицање пресуде
неће стићи та света реч,
јер среће касне свима нама.
Самоћа нас кришом милује
и сунце у сну немоћно је,
јер га прождиру ноћи самотне.
Док неутешне глади…наричу песму
и заљубљене усне траже,
плачућ’ савршенством даљине,
моjа ноћ не спава спокојним сном.

Говорим митологијом љубави,
наричућ песмину тугу.
Не знам како да ублажим речи,
да’љубављу не плачу
И тај гребен дубине бола
у јецавом цвилу ветра да зауставим.
Сгаснуће сјај небеским сводом,
и умреће звезде
Да више неће бити важно,
ни шта ћу рећи, ни што ћу мислити,
кад из срца исцури сјај чекања
и срж времена…

ГЛАС ДАЉИНЕ

Заспала је црна ноћ
на неколико кратких тренутака.
Звезда је искористила повољан час,
да раскрили ружичасту боју,
као јутро росу по зеленој трави.

Чудила се свом великом краљу,
како замишљено некуд корача,
без свите и без свог мача,
сузног ока гледа даљину,
као самац богомољска врата.

Заробљен маглом у своду небеском,
осетљив на лет и невин завет.
Чежњом грли трептај тих,
нежан пој миле птице,
што му искри љубав блажену

Звезда дозива Месец пун,
као бисерна шкољка зрео.
Он,не чује тај мио звук,
и не види од слепила свог,
благ сјај што га дочекује.

Сваки му корак оборене главе,
на челу исписана
путања каменитих,
стрмих брига,
да сетом такне своја срећна
звона и да љубав сузом залије.

VAJANI SNOVI

Snovi tobom opsednuti,
kao livada belim cvetovima,
njišem te u mislima,
zanetog čekanja.

Pregršt osećaja žubori,
nebom vešto vlada,
troši dugine boje,
lik da dočara.

Dolaziš kao vajane figure,
oblikovane morskom penom
ko’legenda davno izrečena
prenošena s’kolena na koleno.

I zora kupa obnaženo telo
u mirisu proleća i u čistoj rosi,
to se snovi noćas poigrali.
Ti,nećeš doći.

SOKOLE BRATE

Povedi me ptico mila,
do odaja gde mi dragi spava,
tu se nešto zbiva,
što mi sumnju stvara.

Poleti Sokole,raširi krila
snagom bržom od vetra.
Lažu me,oči boje kestena,
vernost pometena.

Srce nema snagu,
osećanje skriti,
ostavi me iza oblaka,
lakše ću podneti.

Tiho sleti Sokole,
na prozor osvetljene sobe,
videćeš noći ove,
snove o sreći srušene.

Uranjam u tišinu,
preplavljena patnjom,
sada znaš Sokole brate,
gde plod,ljubavi pade.

POTOMCI

Olistala majka Krošnja,
sva treperi od radosti
i tri cveta pupuljala,
huje od uzbuđenja.

Olistala majka Krošnja,
kopni od nestrpljenja,
pridružiće se njenoj slavi,
četvrti cvetak mali.

To će biti u proleće,
kada laste ,Krošnji slete,
a’l gnezda neće sviti,
samo kume mogu biti.

Već su one,majke bile,
pa su Krošnju utešile.
Gde je sreće,tu je blaga,
nema kuće bez potomaka!

ŠAKE

Tamnim vrtom okružena,
vetar briše suze sa lica
u daljini rađa se zora,
mesečina sve tiša.

Budna sanjam,ruke
miluju mi kosu,
polako,nežno. . .
Upliću vlasi.
Oblaci dolaze-munja bljesnu,
na tren vidim senku,
istu kao Ti.

Na nebu kao da se vode ratovi,
il’nečije srce pati,
tako bruji,tutnji zemlja drhti.
Ne znam.
Da li anđeli javiše onom,
što nebo u rukama drži?
Da je srce noćas bolno
i da kišu pusti?

Ne smeta meni kiša,
ni’oblaci sivi,
toliko me duša boli,
da bih se predala tami.
Začu bistar glas
iz neba zvoni,
kiša će sprati,
aromu čistote sačuvati.

Posle oluje.
Sunce pruži svoje šake,
dodirnu mi zrakom lice,
izbrisa iz srca patnje.

SAMOĆA UBIJA

Sunce šara Zapadom,
klone duboko svet,
Ratari žurno noćištu hode,
čas po čas ,škripi postelja.

Škripa vozila utihnula,
sve polako u san tone,
samo zvezdani lampioni cakle
u noći tišine.

O mnogo čemu maštala sam,
svak manje tužan-manje zna.
On,ne zna šta je trnje
i nije išao u postelju sam.

Njegov svet je bašta od ruža,
po bašti šeće kao paun mlad,
duša,jezero mirno,
njegov se nikad ne koleba dan.

Samoća ubija veru tiho,
satre lepote kras,
ljubiću dok’ sam živa,
ma koliko sama bila.

VREME NOĆI

Noć kao ova,već je bila.
Lelujalo lišće s’prvim mrakom,
ruke sklapao oko mog vrata,
kao lastavica krila iz povratka.

Dodirom usana,
buktinja zavlada
u pomračini divote,
nežnost ispunjava.

Noć šapuće,
zvezde baciše prašinu,
kao jezero na mesečini ,
oči cakle.

Sunce se rađa,
a noć ova vraća,
na licu nam ispisana,
Ljubav,večna.