Аутор: Jasmina Dimitrijević

DEDINI OPANCI

Prohujala mnoga leta,al` secanja vecno žive,
zov detinjstva prkosi im pa me srce tamo nosi.
Gde ostala draga kuća,gde su rodne nase njive,
proplancima  livadice gde trčasmo nekad bosi.

Lutanja je bilo dosta,rodnoj grudi hrle noge,
al taraba porušena,kapija je pala stara.
Mala kuća oronula uspomene čuva mnoge,
na basamku dragi deda ko da jošte tu odmara.

Oko mene svuda pustoš,stara trešnja osušena.
Nekada sam tako srećna plodove joj ubirala.
Verala se po njoj deca,behu lepa ta vremena,
sada suva samo pati,što imala tad je dala.

Muk, tišina oko mene, nikog nema da me čeka.
Samo cvrkut neke ptice u strehama što se skriva.
Od rastanka prohujalo skoro pola moga veka,
pa se pitam što je tako, dal` sudbina možda kriva.

Настави са читањем “DEDINI OPANCI – Jasmina Dimitrijević”

NOĆNA MORA

Sapliću me noci i pijane zore,
ogrnuta plaštom kao avet lebdim.
Pritisle mi pleća neke teške more,
snoviđenjem grešnim nesrećna se ledim.

Huk omrzle sove nekuda me vodi,
ali na tom putu putokaz ne stoji.
Nasukana  lađa što u bezdan brodi,
dok se dan pojavi svaki minut broji.

Sumaglica čudna, sunce se pomalja,
ali su i jutra sumorna i bleda.
Mučim se k`o neka začarana švalja

što od tankih  niti život svoj ispreda.
Da li sudbu moju sami đavo pravi,
kada svi su budni meni se san javi?

Настави са читањем “NOĆNA MORA – Jasmina Dimitrijević”

KAD SEĆANJA NAVRU

Primiče se jesen mog burnog života,
negde u dnu duše prebiraću rane.
Setiću se tada i onih lepota,
kad’ sam uz muziku ispraćala dane.

Proleća i leta gasnu mi lagano,
na ognjistu hladnom nema više žara.
Kroz okno života davno polupano,
sada pozna jesen samnom razgovara.

Tihi vetar s juga ponekad mi svrati,
promrzlo mi telo za čas tad ugreje.
Pa me svojim daškom u sećanje vrati,

kada su mi laste pohodile streje.
Ali ,svako vreme svojih čari ima,
kada nema bure,dobra je i plima.

Настави са читањем “KAD SEĆANJA NAVRU – Jasmina Dimitrijević”

OMAŽ LJUBAVI

Nacrtaj mi jedan osmeh na lice,
reci da me voliš.makar bila laž,
tepaj k`o nekad ” moja golubice”,
podarimo ovoj ljubavi omaž.

Duša mi odavno rastanak sluti,
u grudima bol neprebolna stoji.
Čudni su nekada životni puti,
kad` se zadnji minut ljubavi broji.

Gledam ti u oči,iako boli,
tražeći u njima još ljubavi plam.
Izgubih onog koga srce voli,

a htela sam celi život da ti dam.
Sa čašama vina proslavimo kraj,
poljubi me još jednom za oproštaj.

Настави са читањем “OMAŽ LJUBAVI – Jasmina Dimitrijević, SRBIJA”

BAJKA O LEDENKU

Sneg je danima padao.Krupne pahulje su se poput zvezdica prosipale sa
neba,kao da ih je neka čarobna ruka otuda bacala.Iako je bilo hladno
sva ta belina imala je svoje čari. Malo selo pod tim belim pokrivačem
izgledalo je kao iz neke bajke.Samo su se iz odžaka put neba dizali
plavičasti tragovi dima,koji su bili dokaz da je u tim malim kućama
pucketala vatra.Koliko su stariji meštani bili razočarani zbog
hladnoće,toliko su se deca radovala obilatom snegu i čekala pa prestane
da pada da bi krenuli sa zimskim vragolijama. Sa nestrpljenjem su
dočekali i taj dan i veseli istrćali iz kuča.Kao po nekom dogovoru sa
svih strana uputili su se do obližnjeg jezera koje je bilo toliko
zaleđeno da su se bezopasno mogli igrati na njemu.Nije bilo kraja
njihovoj sreći. Klizali su se,grudvali po zaleđenoj površini i izvodili
razne vratolomije.Mokri bi dolazili kući gde su ih roditelji korili
zbog toga,ali bi ponovo sledećeg dana trčali do jezera.

Настави са читањем “BAJKA O LEDENKU – Jasmina Dimitrijević”

NAŠE SVETILIŠTE

Jošte cvile mrtve duše iz grobova i još pate.
Pritiska ih zemlja crna,još ih muče crni jadi,
kada bi se mogli dići tamo gore da se vrate,
pa da stanu pred zlotvorom što se novom krvlju sladi.

Teška im je zemlja pusta  pozobala srećne sane,
a grobovi ko okovi još čuvaju njine kosti,
kad bi moglo bar jos jednom da ožive one dane,
da ne daju toj zveradi da se svetom krvlju gosti.

Da pomognu da oživi zemlja naša poharana.
Da đavola oteraju sa ovoga svetilišta,
prestala bi da ih boli i ta ljuta čemer rana,

a vatra će da pucketa na Kosovu sa ognjista
Tad ne cvile iz grobova,svete duše tad ne pate,
nije zalud njina žrtva zlotvori će to da shvate.

Настави са читањем “NAŠE SVETILIŠTE – Jasmina Dimitrijević, Srbija”

NOSTALGIJA

Davno u mom selu ne čuju se pesme,
harmonike  ćute, nema više prela.
Tradicija naša u zaborav ne sme,
običaji razni od sela do sela.

Zašto u mom selu svadbi više nema
k`o što su se nekad one pravit znale ?
Kad` se za kapiju cvetni venac sprema,
kad su snaše sito za krov pripremale.

Iz prikrajka stari kočijaš tad  čeka.
Nagizdani konji , okićeno čeze .
Jer na svakoj svadbi potreba  je preka
da mladence srećne kroz selo proveze.

U mom dragom selu nema ni svirača.
Frulica se više ne čuje livadom,
da uz zvuke prati na njivu orača,
Il` mladog pastira što beše za stadom.

Pa se često setim bake svoje stare
kako ispred kuće svakog jutra mete.
Na zemljanom podu stavljala  krpare,
slike te me samo na detinjstvo sete.

A gradina tada miomiris širi,
zamiriše ljiljan i zumbuli rani.
Kada povetarac od nekud zapiri ,
na prozoru malom zašušte jorgani.

Najlepše je bilo  nedeljom kroz selo
ka zapisu starom litija kad krene.
Na muškarcu svakom od čoje odelo,
tkanice i jelek kad obuku žene.

Gde je sve to sada, ponovo se pitam?
K’o da niko zato više i ne mari.
I dok tako tužna belim svetom skitam
fali žuta dunja i kredenac stari.

Beše to nekada, sada samo pamtim,
k`o da i sad čujem nostalgične pesme .
U sećanju samo mogu to da vratim
kad je jošte voda tekla iz dve česme.

(C) Jasmina Dimitrijević, Srbija

NEMA VIŠE ONIH DANA

Sa unukom deda prošetao gradom,
dete, kao dete svaki izlog gleda
zastaje pred nekim sa velikom nadom
da će mu slatkiše pokloniti deda.

Dok sa slašću gleda bombone šarene
okice malene pune nekog sjaja,
pred izlogom deka zbraja uspomene
sa setom se seća nekadašnjeg raja.

Šetajući gradom reče tiho deka,
ispred stare zgrade, što bi sklona padu:
„Ovde bi kafana iz prošloga veka
stecište boema najvećih u gradu.

Skupljalo se nekad staro društvo naše
uz pesmu i vino čekali smo jutra
uz jecaj gitare praznili smo čaše,
ne misle boemi šta će biti sutra.

Drago moje dete i sad čujem zvuke
iz zidina ovih, uspomene mile
ovde sam ti baku držao za ruke,
bila je u bluzi od indijske svile.

Ne zameri čedo što su oči tužne
dok gledam u zgradu što je danas ruše,
podići će ovde, građevine ružne,
od gvožđa i stakla, bez imalo duše.
 
Samo mi sećanje osta’ na te dane,
dok za tebe život novu priču sprema.
Oprosti svom dedi ako suza kane,
nestankom kafana, nesta i boema.“

Настави са читањем “NEMA VIŠE ONIH DANA – Jasmina Dimitrijević”

ГЛАС ПЕСНИКА

Гледала сам орла како небом шара,
песму своју кликће да је свак` разуме.
Не то песник снује срцем благодара,
да осети душу само песник уме.

Песникова душа, погача народа,
сваку бол осећа и дели са њима,
очајава муку свемилосног рода,
а народне ране и сам песник има.

Слушај мили роде како песник вапи,
за благодат рода срце своје даће,
а и крви своје до последње капи,

кроз песника гласа народ прогледаће.
И њихови гласи слушаће се јаче,
јер гласи народа много сами значе.

Настави са читањем “ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић”