ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић

ГЛАС ПЕСНИКА

Гледала сам орла како небом шара,
песму своју кликће да је свак` разуме.
Не то песник снује срцем благодара,
да осети душу само песник уме.

Песникова душа, погача народа,
сваку бол осећа и дели са њима,
очајава муку свемилосног рода,
а народне ране и сам песник има.

Слушај мили роде како песник вапи,
за благодат рода срце своје даће,
а и крви своје до последње капи,

кроз песника гласа народ прогледаће.
И њихови гласи слушаће се јаче,
јер гласи народа много сами значе.

Настави са читањем “ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић”

BAJKA O SRNI I JELENU – Jasina Dimitrijević

BAJKA O SRNI I JELENU

Jednoga dana mladi jelen je otišao daleko od svoje kuce.Uživao je dok je šetao šumom i odjednom se našao na visokom bregu.Sa brega se pružao prelep pogled na dolinu sa druge strane koju nikada nije video. Dok se iskreno divio prizoru koji se pruz3ao pred njim, ugledao je lepu, mladu srnu kako se penje na breg.Po njoj se videlo da se za razliku od njega nije izgubila, već da zna gde je pošla.Došla je do brega i tu počela veselo da skakuće po zelenoj  travi.U početku nije ni primetila da još nekog ima na bregu i da je jelen posmatra sa interesovanjem i divljenjem,.Činilo mu se kao da je neka balerina izvodila svoj ples.Takvu gracioznost do sada nije video. Srna je iznenada zastala jer je primetila jelena kako je posmatra. I on je onako mlad i lep sa gordim držanjem ostavio na nju jak utisak. Nemo su se posmatrali, ali se u njihovim ocima videlo da se rodila ljubav na prvi pogled.

Od toga dana srna i jelen vidjali su se veoma  često. Njemu nije bilo teško da svakoga dana dotrči do brega gde ga je draga čekala.Sve više su se voleli i planirali zajedničku budućnost.

Настави са читањем “BAJKA O SRNI I JELENU – Jasina Dimitrijević”

SVE JE PRAZNO – Jasmina Dimitrijević

SVE JE PRAZNO

I ove  sam noći  odlazila kradom,
na znano nam mesto tu na  kraju grada.
Vesela  i čila išla sam sa nadom,
sa svitanjem jutra nadanje mi strada.

Čekala te tužna s prosjacima raznim
što za hleba mole, a ja malo srece.
Prazni im džepovi, dok ja dušu praznim,
ni iz jednog ništa ispasti nam neće.

Godine mi tako odlaze u nizu,
pomeraju  tiho kazaljke na satu,
dal` si mi daleko, ili si mi blizu,
okupan u sreći, il` toneš u blatu.

Setiš  li se nekad` onog zimskog dana
kada smo se mladi na tom mestu kleli?
Da jos naša priča nije ispričana,
večno će da živi  što smo započeli.

Otišo si tada, vratio se nisi ,
samo naše priče  ja još uvek pamtim.
Pa se uvek pitam čiji sada ti si,
da te vise nema, ne mogu da shvatim.

Настави са читањем “SVE JE PRAZNO – Jasmina Dimitrijević”

JOŠ LETI – Jasmina Dimitrijević

RETKO KADA PIŠEM GLOSE, ALI OVA PESMA I STIHOVI DRAGE PRIJATELJICE I POŠTOVANE KOLEGINICE PO PERU Jovanka Jančić ME JE INSPIRISALA DA JE NAPIŠEM…

NJU TREBAŠ ZNATI VOLETI

Nju trebaš znati voleti druže
Nije ti ona kao sve druge
Glava visoko, osmeh na licu
A satkana je od bola i tuge

Ti njenu suzu videti nećeš
Mada joj klizne niz lice koja
Život joj bolne okove stavi
A ona jedra raširila svoja

Jovanka Grubić Jančić

JOŠ LETI

Dal` je princeza , il` samo žena ,
oko nje zlobni glasovi kruže.
Ponosna , iako ostavljenja ,
nju trebaš znati voleti druže.

U ljubavi jača i od stene ,
sa tobom deli sve tvoje tuge ,
zbog tebe će suza da joj krene ,
nije ti ona kao sve druge.

Krila davno porezali njena ,
trebaš stići tu ranjenu pticu .
Iako je sama , povređena ,
glava visoko , osmeh na licu.

Настави са читањем “JOŠ LETI – Jasmina Dimitrijević”

JECAJ VETRA – Jasmina Dimitrijević

JECAJ VETRA

Titraji sveće osvetljavaju moju sobu .
Po zidovima plešu senke uz samo njima znanu melodiju.
Podižem skute dugačke , bele haljine i plesem sa njima.
U glavi mi zvuci neke već davno zaboravljene pesme.
Pitam se odkud mi je ona pala na pamet.
Grimase na mom licu koje trebaju biti osmeh.
A ja plešem i dalje u nekom svom zanosu.
Vetar napolju cvili i čini se kao da violinista provlači gudalom po žicama.
Kao da svira sam za sebe u dvorani punoj ljudi.
Jecaji vetra mešaju se sa šumenjem lišća koje opada.
Zastajem i slušam
Da li je to jecaj vetra , violine ili moje duše ?
Opija me težak miris cveća koje sam kao venčić uplela u kosu.
Skidam ga sa glave i po sobi posipam latice.
Kao da sam u nekom transu.
Prilazim sveći koja vec dogoreva.
Okamenjena lica gledam u nju.
Ne , neću više plakati..
Suze su presahle.
A toliko sam ih isplakala da verujem da su mi izvori u očima presušili.
A kažu za pokojnikom se ne plače.
Noćas sam sahranila našu ljubav.

Настави са читањем “JECAJ VETRA – Jasmina Dimitrijević”

OPROŠTAJ TRAŽIM – Jasmina Dimitrijević

OPROŠTAJ TRAŽIM

I danas se pijan vraćao kući mada  mu se nije išlo iz kafane. Kod kuće ga niko nije čekao, sem nje. A bolje bi bilo da ni nje nema. Možda bi bio srećniji?Možda bi se nešto promenilo. Zamućenog pogleda gledao je u dve žene koje su stajale ispod njegovog prozora. Iako pijan, u svest mu je doprela misao zasto su bas tu zastale da kao nešto ispričaju jedna drugoj.Znao je šta ih je mučilo.Odgovor na jedno pitanje. – Hajde iš odavde! Ovde ne igra mečka pa ste došle da gledate. Vikao je na njih a one se baš i nisu obazirale na njegovo vikanje. Čak su tu ostale i čekale da on uđe u kuću. Nadale su se da će malo odškrinuti prozor da vide šta se dešava u sobi. Ali, niti se prozor otvarao, niti je odmaknuta zavesa. I dalje je ostala misterija šta se u sobi dešava.

Toma je ušao u kuću. Memljiv i ustajao vazduh mu je dopro do nosnica. Nije znao da li mu popijeni alkohol ili mirisi stvaraju nagon za povraćanjem. Izjurio je koliko su ga onako pijanog noge  brzo nosile i ispovraćao se usred dvorišta. Na česmi se umio hladnom vodom i to kao da ga je otreznilo. Ponovo je smogao snage da uďe u kuću.

Настави са читањем “OPROŠTAJ TRAŽIM – Jasmina Dimitrijević”

ŽIVETI OD USPOMENA – Jasmina Dimitrijević

ŽIVETI OD USPOMENA

    Ispred nje je stajao beli papir. Pokušavala je da piše , da otvori srce i bar sa tim papirom podeli svu tugu koja je pritiskala. Nije uspela. Nije nalazila reči . Ni jedno slovo nije izaslo iz olovke koju je na kraju nehotice slomila. Nije ni primetila krv koja je tekla jer je na tvrdu plastiku porezala ruku. Nije osećala ni bol , jer je bila beznačajna u odnosu na bol koji je razdirao njenu dušu.  Stajala je u memljivoj sobi hipnotisana kao otrovom zvečarke. Na stolu prljave šoljice od kafe u koje je tako neoprane ulivala iznova i iznova taj gorki napitak. Smrad ustajalog vazduha mešao se sa snradom prepunih pepeljara , a opušci su bili razbacani  po celom stolu. Negde u uglu stola stajao je pre  nekoliko dana napravljeni sendvić oko koga su se muve skupljale. Ni sama nije znala kolko je dugo bila u tom stanju. Kolko dana je prošlo? Molila je Boga da je uzme sebi . Da joj srce samo prepukne i stane . Nije joj uslišio molbe. Možda je tako kažnjava jer je krala nešto što nije njeno.
Sećala se onog hladnog zimskog dana kada joj je bilo toplo oko srca. Sećala se jednih očiju koje su je osvojile na prvi pogled. Iako je bila nepoverljiva , njemu je verovala. Puno puta se pitala čime je osvojio? Da li tim neznim pogledom ili rečima koje je govorio? Znala je da pripada drugoj , ali samo na papiru. U početku joj je to zasmetalo , ali onda se pomirila sa tim. Osetila je da njoj pripadaju njegove misli , njegovo srce , njegova duša. Vise je nisu spominjali . Jednostavno su je zaboravili.
Настави са читањем “ŽIVETI OD USPOMENA – Jasmina Dimitrijević”

KONFUZIJA – Jasmina Dimitrijević

KONFUZIJA

Spotičem se po prašnjavom putu.
Zastajem i tražim kamen o koj sam posrnula.
Nista ne nalazim.
Razgažene cipele me žuljaju kao da su par brojeva manje.
U ušima mi odzvanjaju bubnjevi koje samo ja čujem.
Drhtaji mi prolaze telom dok sunce nemilostdno peče.
U glavi košmar kao u horor filmu.
Rastrgane misli.
Dan k`o noć , a noć k`o večnost.
Zbunjuju me nestvarne slike.
Nosnice mirišu uvelu ružu, a miris poput teškog vonja
koji dopire od mrtvačkog odra .
Zatvorenih očiju gledam u mrak
iz koga kao da mi se smeju razjapljene čeljusti vučjaka.
Na zvezdanom nebu ni jedne zvezde.
Svetle samo crni olovni oblaci.
Nemilosrdno u mlazu po meni lije ledena kiša,
a ja suva poput pustinjskog cveta.
Srce mi je izgorelo ispod sante leda.

Настави са читањем “KONFUZIJA – Jasmina Dimitrijević”

JEDNOM I NIKADA VIŠE – Jasmina Dimitrijević

JEDNOM I NIKADA VIŠE

Sutonom ranim,šetali kraj reke,
dok joj vetar čarlij’ o u kosi;
šapt’o stihove pesme joj neke,
kad se toga seti oko zarosi.

Videli se tad’ i nikada više,
ostala bolna srca zaljubljena;
nema da ko nekad, suze  joj briše,
kraj njega bejaše presrećna žena.

Krijuči pogled ljubila ga nežno,
život je u stvarnost ponovo vraća;
rastanak njihov  stiže neizbežno,

nevera se gorkim suzama plaća.
Od kad otišla nesrečan je post’o,
deo mu srca večno kod nje ost’o.

Настави са читањем “JEDNOM I NIKADA VIŠE – Jasmina Dimitrijević”

БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић

БРОД ЖИВОТА

Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.

Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.

Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.

Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.

А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.

Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.

Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.

Настави са читањем “БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић”