Аутор: Jasmina Dimitrijević

MRTVI SU NAJBOLJE DRUŠTVO

Svetlucaju kapi kiše dok mermernom pločom klize,
k`o da se iz staklastih očiju gorka suza sliva.
Sudbina te vrti u krug,pravi životne reprize,
da jedan nesrećnik stoji pred drugim što tu počiva.

Znam da bi puno rekao ,al` usta ostaše nema.
Samo me sa izbledele slike prazni pogled prati.
I dok se tako gledamo u meni živi dilema
da li će tvoja prošlost znak mojoj  sadašnjosti dati

Neću čitati sa slike kakav ti je život bio.
Sebično ću pričati kako se moj nesrećni ruši.
Neću želeti da znam šta si ti pokojniče snio,

podeliću sa tobom sve ono što nosim na duši.
Shvatam dok ovde pred tobom  provodim zadnje minute,
mrtvi su najbolje društvo,samo slušaju i čute.

© Jasmina Dimitrijević, Srbija

AVET PROŠLOSTI

U olujnoj mukloj noći samo bat mojih koraka.
Spotičem se po prašnjavom putu,dok telo ne klone
Na grudi mi naleglo breme, kako dalje iz mraka?
Tumaram bespućem, a strašne  aveti me  progone

Neću okretati glavu i vraćati se u prošlost,
za sobom sam mukom zatvorila okovane dveri.
Iako mi ponos ne da još jednom moliću milost
budućnost da me bar u nekom trenu ne izneveri.

Zavesa davno pala na dasci što se život zove.
Ostah sama kao klovn što se smeši svom tužnom liku.
Zaleđeni osmeh, suze, kako skinuti okove?

Za novu predstavu čekam svoju zadnju priliku
Bezlično, nemo koračam nepoznatim krajolikom
Ranjena,  sa bolnim sećanjem i izbledelom slikom.

Настави са читањем “AVET PROŠLOSTI – Jasmina Dimitrijević”

JOŠ MOJSINJEM ZVONE ZVONA

Zakrilile crne ptice rodnu grudu sinaita,
zlotvor jači došao im, što se s njinom verom kosi,
smerno ćuti u svom jadu, svaka duša ponosita
ali iz nje čast i ponos, junači se i prkosi.

Po kamenju već krvavom, kolona se tiho kreće,
ispred sebe vide jade, vide pretka gde krvari.
Uzdaše se u svog Boga i u seme ljudske sreće,
sad im ovde u bespuću društvo prave lešinari.

U čistoti svojih duša, nisu znali šta se sprema,
molili se dragom Bogu, o slobodi snove snili,
saznali su da bezbožnik, u grudima srce nema.
Pre polaska ikone su od zlotvora dobro skrili.

Iscrpljeni, gladni, žedni do gore su jedva došli.
Cvrkut ptica i šum reke s njima sada razgovara.
Pomisliše u tom jadu, da su stigli gde su pošli,
dok zaneti tako stoje starac jedan progovara.

Настави са читањем “JOŠ MOJSINJEM ZVONE ZVONA – Jasmina Dimitrijević”

DEDINI OPANCI

Prohujala mnoga leta,al` secanja vecno žive,
zov detinjstva prkosi im pa me srce tamo nosi.
Gde ostala draga kuća,gde su rodne nase njive,
proplancima  livadice gde trčasmo nekad bosi.

Lutanja je bilo dosta,rodnoj grudi hrle noge,
al taraba porušena,kapija je pala stara.
Mala kuća oronula uspomene čuva mnoge,
na basamku dragi deda ko da jošte tu odmara.

Oko mene svuda pustoš,stara trešnja osušena.
Nekada sam tako srećna plodove joj ubirala.
Verala se po njoj deca,behu lepa ta vremena,
sada suva samo pati,što imala tad je dala.

Muk, tišina oko mene, nikog nema da me čeka.
Samo cvrkut neke ptice u strehama što se skriva.
Od rastanka prohujalo skoro pola moga veka,
pa se pitam što je tako, dal` sudbina možda kriva.

Настави са читањем “DEDINI OPANCI – Jasmina Dimitrijević”

NOĆNA MORA

Sapliću me noci i pijane zore,
ogrnuta plaštom kao avet lebdim.
Pritisle mi pleća neke teške more,
snoviđenjem grešnim nesrećna se ledim.

Huk omrzle sove nekuda me vodi,
ali na tom putu putokaz ne stoji.
Nasukana  lađa što u bezdan brodi,
dok se dan pojavi svaki minut broji.

Sumaglica čudna, sunce se pomalja,
ali su i jutra sumorna i bleda.
Mučim se k`o neka začarana švalja

što od tankih  niti život svoj ispreda.
Da li sudbu moju sami đavo pravi,
kada svi su budni meni se san javi?

Настави са читањем “NOĆNA MORA – Jasmina Dimitrijević”

KAD SEĆANJA NAVRU

Primiče se jesen mog burnog života,
negde u dnu duše prebiraću rane.
Setiću se tada i onih lepota,
kad’ sam uz muziku ispraćala dane.

Proleća i leta gasnu mi lagano,
na ognjistu hladnom nema više žara.
Kroz okno života davno polupano,
sada pozna jesen samnom razgovara.

Tihi vetar s juga ponekad mi svrati,
promrzlo mi telo za čas tad ugreje.
Pa me svojim daškom u sećanje vrati,

kada su mi laste pohodile streje.
Ali ,svako vreme svojih čari ima,
kada nema bure,dobra je i plima.

Настави са читањем “KAD SEĆANJA NAVRU – Jasmina Dimitrijević”