НЕШТО МАЛО О МУКАМА

Многима од нас је често тешко из многих разлога. Тегобе иду чак дотле да је човек на мукама, често таквим да не може да их реши. Шта је чинити таквом човеку?
Прво треба схватити да муке нису од Бога и да нас Бог не ставља на муке зарад тамо неких искушења, јер цели човеков живот је искушење. Муке су човеку од човека.
Живимо у времену највеће отуђености где вас ни рођена деца ретко погледати хоће и зато када сте на мукама, ви се борите, решавајте све што је могуће, али све време мислите на муке људи око вас чије су муке можда много веће. Знајте да када би човек знао колике муке могу бити, знао би да његове муке и нису баш толико страшне како их он доживљава.
Живот је човеков омеђан и нико од људи вечан није, али зато може бити човек са свим атрибутима који човека чине човеком, а не само убрајати се у људе, а јесмо ли такви и колико таквих познајемо?
Склоност ка честом етикетирању других више говори о ономе који то чини него о ономе ком се импутирају разни погрдни епитети. Питамо ли се шта то чинимо, зашто стављамо на муке човека о којем баш ништа не знамо, човека кога је тамо неко, такође нам незнан, из својих болесних побуда опљувао?
Због све већих мука са којима се савремени човек носи многи губе смисао живљења (проблем ноогеног карактера) тако да фармако терапија код њихових оболења не даје, нити може да даје, било какве резултате и зато су многи на ивици суицида, велики број суициду и подлеже. А имамо ли право нато? Јесмо ли ми власници својих живота? Јесмо ли на овај свет дошли својом вољом и да са њега својом вољом одлазимо? Јесмо ли били питани којој раси и религији ћемо припадати?
Нисмо! Нисмо питани и никада и нећемо, па одакле онда толико очајања које човекове муке устостручи?
Нема на овом свету људи који кад-тад не поверују у Бога (Константин је признао Хришћанство и крстио се пола сата пред смрт), а један од највећих смртних грехова (одмах иза гордости) је управо очајање у које запада све већи број људи. Запамтите да живот задржава смисао под било којим околностима и да у очајање, у бригу, никада не смемо пасти (“О неверни, чему ваша брига када бригом ни за један лакат не можете продужити дане живота свога на земљи?” Исусове речи у “Беседи на гори”) јер тако нам муке постају још веће. Окрени се Вери, Богу се окрени заблудели људски роде и муке ће бити много мање.
Верујте чак и онда када се муке повећавају, јер већ сутра Божјом вољом могу нестати: нестати саме, или заједно са нама…

Проф.Мр.Бранко Мијатовић 2022.

U KAMEN MI MISO UKLESANA

Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapiso,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka , ko da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore , dole , život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.

U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož s učit ,već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom , nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић


НОСТАЛГИЈА


Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми, носили смо некад ташне,
сад носимо носталгију уместо капута.

Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Страх та сећања хоће сад да спречи,
разум жели од пропасти да нас чува.

Мислили смо понекад можда глупо,
били разочарани, тешио нас алкохол…
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.
Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић”