НОСТАЛГИЈА
Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми, носили смо некад ташне,
сад носимо носталгију уместо капута.
Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Страх та сећања хоће сад да спречи,
разум жели од пропасти да нас чува.
Мислили смо понекад можда глупо,
били разочарани, тешио нас алкохол…
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.
Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић”