Волеле су мене Мирјане и Верке
Слободанке, Зорке, бивше калуђерке,
ал’ ни једна није, као када ти си
оног дана, кад смо у чамцу на Тиси…
Волеле су мене жене људождерке!
Због њих ми је иње процвало у коси.
Због њих чаша вина целу флашу проси,
ал’ због тебе оне сад су само лица,
јер често заруди мамна снохватица.
Траг младости којом прошетасмо „ боси.”
Оног дана кад смо из чамца на Тиси,
кад си била она која можда ниси,
у најлепшем зују девичанског лета
гледали рађање „воденога цвета”,
нестали смо као најлепши мириси.
Видели смо како хармонијом роја
сред Тисе изниче цвет најлепших боја
што бокори, цвате, све више се плами…
Ми у чамцу малом раздвојени, сами!
Видели смо узрок својих неспокоја.
Није битно ко си ти што била јеси.
Тебе нико не зна, може да се деси
да постанеш опет светлоносје тмини,
да зацелиш бо’но срце у милини,
па да ми се душа смерна онебеси!
Poetski naklon!
Хвала Вам Данка на дивном коментару!
Uh što je dobro kada neko zna , ume i peva ovakve pesme. Čestitke i zahvalnost. I dve “nove reči”, bar za mene – svetlonosje i onebesi. Vrede!
Хвала вам господине Милораде на прелепом коментару! Мислим да је дужност свих нас који пишемо поезију да сачувамо од заборава дивне и архаичне речи најлепшег језика на свету.