Као да у вечност полазимо, кад ништа не осећам, осим твог тела, што набујало, кошуљу прети да поцепа.
Сад ћемо, љубавнице моја, поврљати траву, месец да гледа. Сад ћемо, сазнати како зора свиће, дан плутоном како израња… Сад ћемо, као једно биће схватити смисао постојања.
Сад ћемо, кошуљу кад ти исцепам и дојке изнесем на ветар… Сад ћемо, у кочију сласти ускочити и у једну реку, оба потока жеља преточити… Сад ћемо, грлећи се, храбро потећи у космос , у рајску срећу…
Jednoga dana mladi jelen je otišao daleko od svoje kuce.Uživao je dok je šetao šumom i odjednom se našao na visokom bregu.Sa brega se pružao prelep pogled na dolinu sa druge strane koju nikada nije video. Dok se iskreno divio prizoru koji se pruz3ao pred njim, ugledao je lepu, mladu srnu kako se penje na breg.Po njoj se videlo da se za razliku od njega nije izgubila, već da zna gde je pošla.Došla je do brega i tu počela veselo da skakuće po zelenoj travi.U početku nije ni primetila da još nekog ima na bregu i da je jelen posmatra sa interesovanjem i divljenjem,.Činilo mu se kao da je neka balerina izvodila svoj ples.Takvu gracioznost do sada nije video. Srna je iznenada zastala jer je primetila jelena kako je posmatra. I on je onako mlad i lep sa gordim držanjem ostavio na nju jak utisak. Nemo su se posmatrali, ali se u njihovim ocima videlo da se rodila ljubav na prvi pogled.
Od toga dana srna i jelen vidjali su se veoma često. Njemu nije bilo teško da svakoga dana dotrči do brega gde ga je draga čekala.Sve više su se voleli i planirali zajedničku budućnost.
