О љубави говорим,
као прошлом, садашњем и
будућем времену.
Ту нема разлога да се прећути
или сакрију замагљени видокрузи.
Љубав је моћ дата рођењем,
водиља снаге и тела.
Јасно исказујем да ту нема ничега другог
што би љубав могло избрисати из видокруга
и замагљених путоказа…
Све туге заокружене су у једној целини
неописиве моћи закључане у
кутији душе и зарезене у Пандориној кутији.
У борби са умом останеш свестан
вредности и невредности.
Како да кажем нешто друго,
осим, да смо створени од те необјашњиве,
недокучиве речи, а, ипак нас она окружује
у болу, срећи, свих надахнућа.
Је ли нам љубав кућа или
само згариште снова?
И шта бих ту нешто друго
унела у мисли беспућа?
Где смо данас раширили та крила
свемоћне речи “љубав?”
Где су нам снови залутали
у тами злобних мисли и осећања?
Има ли нас у тој причи
или само пишемо снове?
Да ли ће нам спалити крила,
као ноћи ове или летимо и даље,
као ноћи ове?
Прогоњени временом борбе за загрљајем,
заборавили смо праву вредност
љубави и чежње нашег тела.
Да ли Вам треба рећи нешто друго,
вама који ме разумете?
У пар ових речи прошараних уздахом,
знам, говор ништа не значи…
само је замрљана хартија бела…
Довољно је да погледам у небо
и у свод бистрог ума и
да схватим да је љубав све што нас окружује
и ту нема и не постоји ништа,
али баш ништа друго осим уздаха наших…
Дан: 21. септембра 2022.
Pesma miru; Jovana Živković
Pesma miru
Sve bure u nama nek nosi vetar,
Sve ruke što donose nemir
od nas nek se sklone,
sve nek vesnici pokupe tmine,
Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.
Nek naše ruke postanu tople,
Nek naša srca postanu mila,
Nek dodiri tvoji budu poput svile,
Nek budu nam reči pune tišine.
I sve tišine nek se skupe,
I sve patnje i sva bol,
Sve sreće što ne mogu da se kupe…
Neka stanje potpune bezgraničnosti,
Bez straha od promena i stalne nestalnosti,
Donese blagostanje!
Taj večni mir želim da mi pruže!
Taj večni spokoj da se ustani u naše duše,
te prljave ruke da postanu čiste
Kao kroz staklo da vide se iste,
Što prepletene drže nepobediv u nama sklad,
Što ruše sve slabosti, sve tajne strahove!
Nek se tad popune sve praznine,
Nek svaka pora te sadrži u meni,
Jer tada znam da mi smo spokojni,
jer tada znam da bude se te miline.
Nek vesnicima do naših srca,
Putevima krhkim zazvone zvona,
Nek svako korakom svojim mirovnog borca,
Dodirne ulice vrelog betona.
Sve bure u nama nek nosi vetar,
Sve ruke što donose nemir
Od nas nek se sklone,
Sve nek vesnici pokupe tmine,
Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.
Jovana Živković
PROFESSOR EMERITUS PHD RADE BOŽOVIĆ ABOUT THE VERSES OF SAŠA MILIVOJEV’S “PAIN OF THE WORLD”

A prolonged and warning cry of Saša Milivojev is always and anew prompting us to carefully contemplate the world we are living in. Alas, the world is far too small for a true literate and must be treated planetarly. However, these verses of Saša are not sent forth from Pan’s flute, they are wailing from Rumi’s Nay, a type of Middle-Eastern flute. And it seems as if, they are once again embodying the warning and worrying words of Rumi “Don’t sit under a tree with those that do not understand you, sit only with those who know and understand you. Sit only under a tree that is full of blossoms”, from now on.
My Saša, it is hard being a poet in these times, dry and wasted. It is as hard as ascending the Axis mundi, the never-ending, invisible, heavenly pillar. The heavens are soaring and the earth is unyielding. A timber post is easy to climb – they have stirrups. But it is worth it, and it is possible, with help of universal thought and fierce words. I know Saša that you eagerly wanted to find the right words for the contemporary wanderings of the frightfully perplexed world. You succeeded in terms of themes, however, how does one find the right, unadulterated words for themes so terribly compelling? You have succeeded, oftentimes, with poignant thought, although sometimes suffocating the words with gratuitous rhymes… And there once again, just like Rumi’s nightingale, who landing on the rose’s thorn, still continues to sing. You were not afraid of the thorn. Although you walk on the thorns. Your cry is not coming from Voltaire’s garden, it is a celestial cry from the depths of hell. For the One who is capable of hearing.
And so, in this vertiginous and puzzled world, the Jupiter and Venus are embracing, however, luckily, there are men who don’t believe that man and the donkey are smarter than the man. You got that right, Saša. It is right to fight against that poison that is, in your own words “on the planet of the reptiles, piles of human corpses”. Are we going to be burying them in cardboard coffins, the likes of WWII Britain?

萨沙•米利沃耶夫, Saşa Milivoyev, サーシャ・ミリヴォエフ, Sasha Milivoyev, साशा मिलीवोएव, Саша Миливойев, ساشا میلیوویف, Saša Milivojev, Σάσα Μιλιβόγιεφ, Sasa Milivojev, Sacha Milivoyév, Sascia Milivoev, Sasza Miliwojew, Sacha Milivoev, Sasha Milivojev, ሳሻ ሚሊቮዬቭ, Саша Миливоев, Саша Миливојев, ساشا ميليفويف
ЈА ВИШЕ НИСАМ МЛАД – Мирко Стојадиновић
ЈА ВИШЕ НИСАМ ТАКО МЛАД
Ја више нисам тако млад
Прође к’о трен или сен
Што беше некад није сад
Дал санак усних ил сам њен.
Ја више нисам тако млад
За ме си вечна а не сен
Љубих јуче, љубим те сад
Усне миле, и осмех њен.
Ја више нисам тако млад
За љубав њену бићу сен
Пожелех јуче да је сад
Увек да будем само њен.
Ја више нисам тако млад
Прохуја време као сен
Дал мене жели она сад
Хоћу ли бити избор њен.
Ја више нисам тако млад
Покој тамни ил светла сен
Дилема моја вечна сад
Живот дајем за осмех њен.
Ја више нисам тако млад
Дал’ живим још, или сам сен
Живех некад, живећу сад
Живот је мени опој њен.
© Мирко Стојадиновић
ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић
ГЛАС ПЕСНИКА
Гледала сам орла како небом шара,
песму своју кликће да је свак` разуме.
Не то песник снује срцем благодара,
да осети душу само песник уме.
Песникова душа, погача народа,
сваку бол осећа и дели са њима,
очајава муку свемилосног рода,
а народне ране и сам песник има.
Слушај мили роде како песник вапи,
за благодат рода срце своје даће,
а и крви своје до последње капи,
кроз песника гласа народ прогледаће.
И њихови гласи слушаће се јаче,
јер гласи народа много сами значе.
ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш
ЦРНИ ЧОВЕК
Истеран из сећања,
кад умре превари муку,
по времену просута прича,
забринут кад га не туку.
Магацин патњу крије,
путник без повратне карте,
Африке жарке син је,
белих лажи га прате .
Црни човек памти,
ко му је силовао слободу,
како су претке робове,
мрзили у ходу.
Из племена Масаи,
на Бродвеју свира трубу,
све су отели још давно,
оставили тугу.