VRETENO VREMENA

Neću da se ofarbam –
bele vlasi moje, tako će postati istorija.
Oslikaće pređen put,                           
dok ne smognem snage               
oduvati mesec i Sunce.                 

Pričaće o meni…                                       
I ocrtanom pečatu mog putovanja,
spevaće pesmu nanizanu notama za gitaru.                                               
Labavo vezane heklane pletenice,
prelivaću razmućenim balzamskim sirćem.                                         
Rezbaren ostavljaju trag,
i blag dan – i tuge
na vretenu dragih uspomena.   

Prkositi neću samoće vetru,
u radosti i pokajanju,                         
nit’ ću usvajatiplavičaste nijanse raja, 
kako ne bih bila zaboravljena u očima  potomaka.
Iznutra zagnjurena u svoje hvatače snova.                         

Spoljašnost breme teškog tega,
nabujala novim letom mladih lasta.
Umoriću se jednom od proleća
i ostaviti slovo u mastilu sećanja,    
kada odlasku tom dođe vreme.

Настави са читањем “VRETENO VREMENA”