СРПСКОМ РОДУ

СРПСКОМ РОДУ

Е вјере ми, Сунца ми и неба,
код нас, нешто није како треба!
Морамо се хитно пресабрати,
и Господу питања послати:
Што је њему, до нас мање стало,
и што царство српско се распало?
Што је Срба, толико страдало,
и што нас је мало преостало,
те је много наших глава пало,
треба браћо продумати мало?!

Најстарији народ у Европи,
у више се нација претопи,
а род српски, ко магла расплину,
кад нагази ватиканску „мину“!
Образа ми и мојих очију,

од кад они, нама капу шију,
и по српству немилице бију,
а истину вјековима крију,
да је Срби сазнати не смију!

Ево сада, када вид поменух,
као да се из бунила пренух,
на ум прво питање ми паде,
због чега нам то душмани раде?
Да л` је до нас, до њих, ил` до Бога,
и ко кривац стања је овога?!
Чини ми се живота ми мога,
да помало, има свега тога,
ал` највише, наша је неслога!

Но, ко има историјско знање,
и сагледа цјелокупно стање,
одговор ће, више или мање,
лакше наћи, на ово питање.

Ал` Богови српскијех племена,
у прадавна и славна времена,
штитили су људе нашег рода,
и све земље словенских народа,
од Синаја и његових гора,
про Балкана до Балтичког мора!

Од кад на нас Световид не гледа,
све ђаволу црноме се преда`,
и Бог Перун, од кад нас не чува,
свака губа нама „чорбу“ кува!

Узеше нам знање и имање,
те нас има све мање и мање,
све се српско затире и брише,
а на небу, Срба све је више.

Бог сада`њи, Србе слабо пази,
те нас свако убија и гази,
свако од нас, по нешто отима,
а шта оста`, и то нам се клима!

Све што хтјеше душмани отеше,
поричући да то српско бјеше,
док нам лажну историју пишу,
и памћење колективно бришу,
свуд` нас кољу, гоне и урнишу.

Е, због тога моје срце рида,
па плачући присјетих се Вида,
и Сварога и Бога Перуна,
кад је славна била српска круна,
отаџбина моћна нам је била,
и најјача на свијету сила!

Српски роде, ево и сам кажи,
и лигични одговор потражи,
од кад код нас, ова прича важи:
„Када неко с каменом те гађе,
ти му с хљебом узврати најрађе,
ил` ти шамар одвали по лицу,
потури му и другу страницу“!
Замислите још чуда овога,
кажу: „Љуби и душмана свога“,
дајте браћо, манимо се тога,
то не ваља, образа ми мога!
И та ми се прича не допада,
а ви браћо размислите сада,
је л` исправно „зуб за зуб“ мјерило,
и логично задовијек било!

Да л` ту стоји наше сагрешење,
је л` ту треба тражити рјешење?
Мора доћи до свесрпског` збора,
да сви дођу из балканских гора,
као и сва српска дијаспора,
јер, Бога ми и Божјега створа,
нешто код нас мијењат` се мора!
Драга браћо, размислите мало,
је л` нам` ишта друго преостало?

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Ивањдан 2021 љета Господњег

ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић

ЈЕДНА МАЧКА

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да поцепа.

Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора свиће,
дан плутоном како израња…
Сад ћемо, као једно биће
схватити смисао постојања.

Сад ћемо,
кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља преточити…
Сад ћемо, грлећи се,
храбро потећи у космос ,
у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

© Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић”

КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш

КАД СХВАТИШ +

Кад одмор умор постане,
жеље истање да не постоје,
ноћи без краја муке пригрле,
варљиве очи туге напоје.

Схватиш живот као филм дугачак,
у којем си  улогу крају сводио,
одиграо што си најбоље умео,
да би оскара слабији добио.

Настави са читањем “КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш”

BAJKA O SRNI I JELENU – Jasina Dimitrijević

BAJKA O SRNI I JELENU

Jednoga dana mladi jelen je otišao daleko od svoje kuce.Uživao je dok je šetao šumom i odjednom se našao na visokom bregu.Sa brega se pružao prelep pogled na dolinu sa druge strane koju nikada nije video. Dok se iskreno divio prizoru koji se pruz3ao pred njim, ugledao je lepu, mladu srnu kako se penje na breg.Po njoj se videlo da se za razliku od njega nije izgubila, već da zna gde je pošla.Došla je do brega i tu počela veselo da skakuće po zelenoj  travi.U početku nije ni primetila da još nekog ima na bregu i da je jelen posmatra sa interesovanjem i divljenjem,.Činilo mu se kao da je neka balerina izvodila svoj ples.Takvu gracioznost do sada nije video. Srna je iznenada zastala jer je primetila jelena kako je posmatra. I on je onako mlad i lep sa gordim držanjem ostavio na nju jak utisak. Nemo su se posmatrali, ali se u njihovim ocima videlo da se rodila ljubav na prvi pogled.

Od toga dana srna i jelen vidjali su se veoma  često. Njemu nije bilo teško da svakoga dana dotrči do brega gde ga je draga čekala.Sve više su se voleli i planirali zajedničku budućnost.

Настави са читањем “BAJKA O SRNI I JELENU – Jasina Dimitrijević”

JOVAN

Obezglavljen tuđom zemljom hoda,

nudi tuđin dukata mu trista,

traže dušu đavolu da proda,

traži zlotvor da on izda Hrista.

 

Mili Bože kako će bez glave,

strah se tiho uvlači u kosti,

u njoj behu i snovi i jave,

hoće l’ rapir u srce mu posti?

 

Neće  rapir,no će sabljom glavu,

d’ udovolji željama Salome,

život dade za Hristovu slavu,

Pilatova koplja da se slome.

 

Mili Bože ti Preteču dade,

on ti krsti sina na Jordanu,

od tog doba Hrišćanstvo nastade,

novi danak,novo sunce granu.

 

autor

Jovica N.Đorđević Настави са читањем “JOVAN”

ЧУДНА ШУМА – Душан Комазец

Еколози кажу: требају нам шуме,
нек свако засади дрво поред друма.
Ал’ ко ће да сади кад нико не уме?
Нека ради ко је сишао са ума!

Мал је ово проблем много већих има,
дрва су прескупа, ложићемо жбуње.
Постоји решење, оџаци без дима,
ил’ још можда боље, купићемо дуње?

Било нам је јасно мада нисмо знали,
коштаће нас оне, ал’ нема нам друге.
Легаћемо рано, а шта томе фали,
бориће се љубав против беле куге!

Са „ врха” нам стижу неке вајне вести,
„пуначак смо народ треба мање јести,”
па ми Богомољци, мало из обести
постићемо, док се свак’ не онесвести.

Живимо на селу, зезнућемо кризу?
Продаћемо краву и дебелог јунца,
а када нам криза приђе сасвим близу,
ми ћемо у госте код вољеног пунца.

Ал’ нећемо дуго, можда два три лета
да нас изодмара сен дебелог хлада.
Таст је добар човек, ништа му не смета.
Пензија му боме двадесет хиљада!

Престоницом „они” чудан „понос” шире?
Душа им у пети, ал срце им лавље.
Желе да походе школе, манастире.
Баш их нешто мами наше Православље!

Чујем и нудисти хтели би параду,
ал’ им пред захтевом знак питања зјапи?
Ако им допусте, у беломе граду
свако би могао да се осевапи!

Ал’ да се вратимо на садњу и шуме
и на празна села, ал’ ко то разуме?
Баш је овај народ сишао са ума,
буни се, а село постаће му шума?

10. 9. 2022.

NADE

Hej živote, zašto nemam sreće,

zlo ubija sanak mi svileni,

moje oči ugledati neće,

u proleće šuma kad zeleni.

 

Hej ljubavi, ne dolazi meni,

prospi tugu kao malo vode,

pesnik ja sam u tvom srcu sneni,

zlom Harunu noćas me odvode.

 

 

Ti ne plači za mnom moja mila,

sve u meni odavno je svelo,

zalepršaj kao gorska vila,

pa zadeni jedan cvetak beo.

 

Pamti nade i godine mlade,

pusti srce drugog da zavoli,

hvala Bogu na tren mi te dade,

u večnosti pesnik tebe voli.

 

autor

Jovica N. Đorđević

НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић


НОСТАЛГИЈА


Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми, носили смо некад ташне,
сад носимо носталгију уместо капута.

Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Страх та сећања хоће сад да спречи,
разум жели од пропасти да нас чува.

Мислили смо понекад можда глупо,
били разочарани, тешио нас алкохол…
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.
Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић”