Месец: август 2022.

Моли се цели свете – Мишко Плочић

Моли се цели свете
Да рата не буде
Молите се људи, молите се жене
Да место ракета мир у свету крене…

Моли се цели свете
Да се смире светске силе
Да не гледају у дворишта туђа
И да у музеје спакују топове и остала војна оруђа…

Моли се свете да не буде рата
Да лепа реч отвара врата
Да замукну пушке, бомбе и ракете
Да на миру може да живи свако дете…

Молите се људи да рат престане
Да нигде не падне ни једна бомба више
Молите се људи да рата не буде
Да се опамете мало светске моћне главе луде…

Моли се цели свете
Молите се људи сви
Молићу се и ја са вама
Да на свету никад не буде рата.

DUBINA UMA

 

Videla sam na livadi juče,

nedaleko od puta,

grana niodkuda pala

I sada nigde je nema.

 

Upamtila sam taj proplanak,

okolina mu drveće,

tako se govor pesnika izuzima,

od govora ljudi međ’kojima se kreće.

 

Ne znam kuda se mogla skriti,

a videla sam je juče,

možda su deca prošla

u šali ,odnela.

 

Čini mi se san,a java je bila,

sigurno tu sam je  videla,

to nije ptica da odleti

ni’t je čovek,što izčezne iz sećanja.

 

Možda je ,Ona u meni,

negde u dubini uma,

kao zaturena slika,

pa je preslika livada.

SEĆANJE

 

U nesanici na um pade,

ogromna ploča vremena,

što je nekad znalo da vređa,

očuvano kao kocka  zaleđena.

 

Oživeše uspomene,

davno zaboravljene,

vaskrsla bolna sećanja

premotana svetlošću meseca

 

Nestrpljivo se vratiše,

kao da ih izbaci voda

u mulj živog blata,

traže odgovora.

 

Sve dotle u meni,

nasilnički zamrlo je-

početkom noći se rodi,

probudi teško sećanje.

 

Iznemogla tela zaspaću,

na konak povesti sva pitanja,

dišu duboko. . .

I glavu su podigla.

 

KUNEM PESMU – POBEGULJU- Ljiljana Tamburić

KUNEM PESMU -POBEGULJU-

Na prozoru zamagljenom, tmina crta, rose zrnce,
-san mi oči ne zatvara…
Oko mene, gluvo doba, mota svoje duge prste.
-tišina me zavarava.

Pesma mi se mota, nova, vileni mi po mislima,
-reč mi, snažna, umom hara…
U daljini, sovu budi, žamor pravi šumska vila,
-čeljust, grlo mi zatvara.

Pod jastukom, hartija mi, da zapišem pesmu, žurim,
-mastilo mi ruke prlja,
a stih mi se već iskrada, kroz prste mi stalno curi,
-dok mi pero rime žvrlja.

Kunem, pesmu – pobegulju- i jurim je ko ubicu,
-belešku u vatru bacih,
što zapisah, ne liči mi na drhtavu golubicu,
-kojoj krila već pozlatih.

Ljiljana Tamburić

НЕПРЕБОЛИ МОЈА – Мирко Стојадиновић







НЕПРЕБОЛИ МОЈА

Зазорила зора црним омофором
Угасле су звезде у црнини дана
увукла се туга у ноћи бездана
Све је већа патња сваком новом зором.

Дал је само слутња ил болна истина
Да за мене зора неће да осване
Без љубави њене зар да чекам дане
У чемерној души остала празнина.

Зјапи као рана никад зацељена
И то наше време што смо крали крадом
Недогледно оста невенчаном надом
Заплакаће небо ал неће љубљена.

А љубих је страсно све до обнезнања
Мислио сам тада да је мени дана
Ни слутио нисам да је моја рана
Моја црна слутња, црна приказања.

Не оста ми ништа од премиле среће
Отишла је љубав оставила тугу
Нити ми се живи нити волим другу
Када љубав оде вратити се неће.

Тако ми пролазе ти самотни дани
Чекајући трена свога упокоја
А моја ће љубав бити вечно твоја
Непреболи моја, моји мили сани.

Настави са читањем “НЕПРЕБОЛИ МОЈА – Мирко Стојадиновић”

JOŠ LETI – Jasmina Dimitrijević

RETKO KADA PIŠEM GLOSE, ALI OVA PESMA I STIHOVI DRAGE PRIJATELJICE I POŠTOVANE KOLEGINICE PO PERU Jovanka Jančić ME JE INSPIRISALA DA JE NAPIŠEM…

NJU TREBAŠ ZNATI VOLETI

Nju trebaš znati voleti druže
Nije ti ona kao sve druge
Glava visoko, osmeh na licu
A satkana je od bola i tuge

Ti njenu suzu videti nećeš
Mada joj klizne niz lice koja
Život joj bolne okove stavi
A ona jedra raširila svoja

Jovanka Grubić Jančić

JOŠ LETI

Dal` je princeza , il` samo žena ,
oko nje zlobni glasovi kruže.
Ponosna , iako ostavljenja ,
nju trebaš znati voleti druže.

U ljubavi jača i od stene ,
sa tobom deli sve tvoje tuge ,
zbog tebe će suza da joj krene ,
nije ti ona kao sve druge.

Krila davno porezali njena ,
trebaš stići tu ranjenu pticu .
Iako je sama , povređena ,
glava visoko , osmeh na licu.

Настави са читањем “JOŠ LETI – Jasmina Dimitrijević”

MUČILIŠTE SNA

Noć puna tmurnih oblaka
priziva jezivu tišinu reke,
da lavinom gorĉine potopi
dvore srca zaljubljenih.

Mesec se kroz tminu probija
Seĉivom sablasnim krĉi put,
nanesene usude ispaštanja
pelinom milostinje da ih zatara.

Duša drhtajem veroljublja moli
da bdenje noćas ne bude uzaludno,
żal prekidaju zvezde milosrdne
i osvetliše izvor nade i sna.

Na proplanku usnulih ljubavnika
munja reże snopove strasti,
vetar podiże štit olovne noći,
ljubav od smrti zorom da spasi.

Nikada mili,ti da ne usniš
muĉilište ovog rużnog sna
gde smrt nosi :nadu,veru i ljubav
u beskrajnost adskog nestajanja.

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ… – Андреја Ђ. Врањеш

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ

Ћутао је, девојка га упита са зебњом: ,,О чему тако дубоко размишљаш“, као да си у проблему? Ма не посматрао сам мраве како се мимоилазе одговорио је помало збуњено, размишљам како је чудно њихово кретање. Дотичу се појединачно сваки са сваким у мимоилажењу, као да упозоравају један другог, или можда најављују нешто за њих неизоставно, важно! Код људи је другачије, они говоре иза леђа. Мрави имају много достојног у вредним животима. Они су на овом нашем заједничком трајалишту, мање више губилишту због тога да ураде, направе нешто битно, немају они времена за пакост, трудбеници пре угину него ли схвате да су живели. Волим их гледати, уверен да сам се дружио са трајном лепотом. Када год их посматрам заборавим на људе, као да гледам вечност сабијену у тренутак. Њихови животи су тихе истине, никоме не сметају, живе у колонама као минијатурна војска. И нигде толико реда као у њиховом
свету. Они и време, заједно пролазе, пролазе. 

ДАМА СВЕТЛОСТИ

Милици М.

Промакне побегла из времена свога,
сјаја немир врели, неба комина,
са Луном заједно тами подређена,
црног поља једна судбина.

Док трепери у гужви сјаја,
не види се сама у светлости гају,
тражи, нађе тамно место своје,
краколика дама у мрачном бескрају.

Проћи ће у ноћи само једној,
живот кратак, њен је светла крик,
траг преваре ока, откинули пад,
непознат на земљи, изгубљени лик.

Настави са читањем “ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ… – Андреја Ђ. Врањеш”

BEOGRAD

Vidiš li, putniče, kuda koračaš?   
Misliš, grad kao svaki drugi,
domovi, bulevari dugi, sivilo,
zagušenje, svetiljke žute.         
Iza svakog ugla pesme čuješ.

Na trgu svaka stvar je obično, svakodnevna.           
Misliš, nema čime da se diči.       
Ulicom ovom vedrom                       
koju sada gaziš stopom.                       
Tu gde sad stoiš, putniče,         
oko tebe veliki park,                         
lišća pregršti,                               
prekrilo predvečerje     
Kalemegdanske tvrđave.

Gde se deca sad igraju,                         
tu možeš videti, putniče,                       
To je ljubav, što se retko nađe
i tu Sava ljubi Dunav.

Čini ti se koračaš,                           
ulicom običnog grada,                   
šetaju ljudi nasmejana lica,           
svuda dece i vrabaca,                           
ne stidi se, istoriju ima.

Znaš li gde si, stigao putniče?     
Beograd ti raširio krila.