МЕЛЕМ МИСЛИ
Више не умем за сламку истине да се хватам,
мути се поглед, мути се звук,
уместо разговетности – мук.
У тој тишини, од неправде сам на раздаљини,
ни са ким се вербално не сукобим,
никога у делању не уходим.
Посматрам са дистанце, у дну тишине,
раскршћа су давно пређена,
одлуке битне донесене, глатко, и изнуђене.
Правац је одавно заузет,
не очекујем рикошет,
корачам, углавном ми је заустављен лет.
С позитивном мишљу, кажу,
људи лакше напред гризу
равничарске и планинске путе вешто слажу.
Свој пут докрајчујем,
тихо, у сваком тражим мелем,
не знајући куд ћу до краја да се денем.
Гласу се губи јачина,
одлукама натукнута вредност танчина,
неизвесност будућности пука је истина.
© Снежана Марко-Мусинов, Земун
21.7.2021.
(Прочитано: 127 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.252.002 пута)
