Добродошли!
Аудио снимак – Марко Вишњић КЦК
ĆUTIŠ I NAJVIŠE KAŽEŠ
Reči i jezik su moćni
poput kakve britke sablje,
ali ćutanjem najviše kažeš.
Kažeš i više no što bi rečima
bilo šta rekao ili opisao –
svaku bol,
patnju,
tugu,
razočarenje,
a, neretko,
sreću i radost.
Ćutanjem,
govoriš i ne prestaješ.
Ćutanjem,
dok često razgovaraš
sam sa sobom,
čuju te samo oni
kojima je do tebe stalo,
kojima si bitan,
kojima si drag,
koji te nikada ne bi napustili,
kojima si uvek dobar,
čak i kada si nekada bio grub
i nepravedan prema svima njima.
U svom tom ćutanju,
postaješ nemušti besednik,
a tvoje ćutanje bi najradije
bilo poput nekog
najglasnijeg urlika!
СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ
Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
таласи полако жеље нам односе.
Никад да загазимо у исту реку,
и схватимо шта то таласи доносе.
Увек помислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, данас се спотакнемо опет,
то проклетство судбине од нас не бежи.
Истине се губе и полако вену,
заблуде су опет све веће и веће,
а још на љубав чувамо успомену,
и те драге дане, прохујале среће.
Све реке ка ушћу, неумитно теку,
односе нас и кад пливамо уз реку.
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић”
МОЈА ПЛАНИНА
Моја планина,
наслоњена на дрво јавора ,
док мисли лутају,
од извора до извора.
Лице обасјано златним зрацима,
допире мирис зеленог бора,
изговорене речи у твоме крилу
никада се не губе,
исприцане приче цртају пејзаже .
Шарене обале реку љубе,
планина висока и мила…
Питам за тебе када неко прође,
свака твоја реч је лепа,
и река у корито кад надође. Настави са читањем “МОЈА ПЛАНИНА – Даница Рајковић”
ДУБОКО ЗАКОПАНО
Милион силуета, начина
да избледе твој лик,
твоју неизмерну љубав
залепе ме, као паучина .
Дубоко сам закопала
сво наше благо, сав сјај
срећу и нежну блиставост,
чак и наш мали рај.
Некад ископам, по један бисер
да ми поврати осећај моћи.
Да, га исперем искреном сузом,
да ми те врати у благоћи.
Постао си почасни ритер,
у дворским одајама, срца мог,
баш као ископан бисер
да траје, вреди до ВЕЧИТОГ.
© Драгица Дада Илић
БРАТ НА ПРАГУ
Отвори ми капију, да слободно с пута уђем,
заборавим где сам био, заборавим на све туђе,
разнедри ми авлију, да загрлим кров од куће,
да поново плот повежем, из потока младим прућем.
Привиј ме на братске груди, да се поносом окитим,
ракијом ме старом нуди, да се дома тад заситим,
Твоја ћерка нек ме чека, са погачом и са сољу,
зар од ове пожелети некад могу жељу бољу.
Пожели ми останак, да весео на праг седнем,
да с радошћу стар запевам и до неба тад досегнем.
Постави пред кућом сто, па заседни за њим први,
не мисли на протокол, од исте смо капље крви.
Наздрави ми пуном чашом, са ракијом или вином
нек се смеје плаво небо, ту над нашом очевином,
у здравици нека твојој, поменути буду преци,
благословом нек нас часте са икона наши свеци.
Оставих ти у аманет да сачуваш дедовину;
Затеко сам, кад се вратих, засејану нашу њиву,
и ливаду покошену, ону што је стари купи
и мушкатле под прозором, на зеленој, малој, клупи.
Па помислих тад на оне што одоше у свет бели,
а за њима оста прошлост, детињство и живот цели…
Сруши им се родна кућа, нема чему да се врате;
како само они пате, јер немају тебе – брате.
Љиљана Тамбурић
ПЕСМА
Песма је Отац, Син и…
Песма је земља, ватра, ваздух и вода.
Песма је стари храст, лептир
И све оно из Нојеве барке што хода.
Песма је први плач, последњи дах,
Позно доба и младост.
Песма је туга, љубав, бол и радост.
(Ц) Драган Милошевић, Београд,
јуна 1998. год.
Ne kuni je majko nije ona kriva
nesrećne je sa mnon provodila dane
od tuge i bola jedva da je živa
morala je sebi da zaleči rane
Ti ne ruži majko njeno lice belo
čednost i lepotu sve je meni dala
zbog ludosti moje sve je u njoj svelo
morala je poći, nije izdržala
Stajala je tužna na prozoru sama
ljubila je jastuk mesto moga lica
skrivala je pogled od velikog srama
tajila je tebi da sam pijanica
Ne kuni je majko, poželi joj sreću
ja već davno samo svoju sudbu krivim
ciganska mi duša, smiriti se neću
za vino i pesmu sada samo živim.
autor
Jovica N. Đorđević
14.09.2024g.
ТРАЖИМ
Док, јутро брише,
трагове греха са Београдских улица .
И сунце хрли у загрљај,
сивим крововима,
тек пробуђеног града.
Ја уморан,
од ноћног, провода,
журим на заслужени починак,
мислећи да сам нешто,
паметно урадио.
А нисам свестан да грех,
који носим,
је грех сурове стварности.
Настале у ноћима пијанства,
и блудних жена,
жељних праве љубави,
које оне траже годинама.
Prebrajajući šapatni eho zanosne slojevitosti
Primanje poraza se procesualno uči,
usvajanje podsmešljivih komentara,
laži koje bi da se kao istina usvoje
pa da se usavršavaju udvoje, utroje…
Sukobljavanje strahova tajne odbija,
maštarije povija dok se realnost obavija,
događaje pažljivo ređa jedne na druge
i na kraju ih zbog težine bezočno sabija.
Настави са читањем “Prebrajajući šapatni eho zanosne slojevitosti – Snežana Marko-Musinov”
