Добродошли!
Srce vinove boje
Dve čaše vina na stolnjaku od tila,
kazaljke stoje — minute za nas ne broje…
Eh, kakva je to ljubav bila.
Dva srca u polutami
i tvoj pogled koji mami.
Eh, kako smo tada voleli
da budemo sami.
Dok violina melodijom otapa led,
vino crveno tera nas u greh.
Dve čaše vina — reči nisu potrebne,
dodiri plameni, poljupci medeni.
Eh, zašto je to samo seta
u duši uspomena jednog davnog leta?
A ove noći, dok sati se lome,
Ja nikog nemam ,ni da se nadam kome.
Uz crno vino, sama sa čašom praznom,
čekam da zora svane
i da bolno sećanje iz duše nestane.
Vinom ću nacrtati srce
i u srcu moje ime i tvoje.
Eh, kakvo će to srce biti —
srce vinove boje.
KOLIKO KOŠTA TIŠINA
Neki su ljudi mudri, ništa im zemno ne treba;
U postu život žive, duševni našli su smiraj
Njihov je vidik širok, širi od samoga neba
Kožu im odrati možeš al’ im u misli ne diraj.
Što nisam kao oni da molim rukama praznim
Da nemam ljudskih briga većih od belih dina
Da mogu sama sebe najlepšom kaznom da kaznim
I odlučim da saznam, koliko košta tišina.
Dala bih sve što imam, prodala snove za dinar
Kada bih mogla mirom da se od sveta ogradim
Da se osamim negde k’o ostareli mlinar
Il’ na goleti pustoj mladice bora da sadim.
Dešava mi se često da me obuzme nemir
Kad me zaslepi sjajem zvezdana zlatna prašina
Pa i da prodam boje koje prosipa svemir
Ne bih mogla da platim koliko košta tišina.
Kad se čoveku čini da njime vlada gorčina
Od prijatelja lažnih i nemoralnih dela
Kad se u prepunoj kući oseća teška praznina
Pored svega što imaš nisi osoba cela.
…E tada čoveku zdravom, razum otvori oči
Prevagne u njemu ona suštinska ljudska bistrina
I to saznanje da će smirenje onda doći
Kad sebe samog pita: Koliko košta tišina?
A ja ću dati svo blago što mogu videti oči
Sve osmehe i suze, nasleđe iz davnina
I sećanja što žive pod svodovima noći
Samo da isplatim spokoj koji plete tišina.
Ljiljana Tamburić
Десет година је како нисам крочио на улице мога насеља, мојих Белих вода.
У ноздрвама својим нисам осетио мирис пролећа.
Не могу да идем.
Пре подне, са терасе, гледам децу како их воде у обданиште. После подне , залазак сунца.
Тужан сам.
Свако јутро, уз кафу коју сам скувам, на тераси је пијем уз звуке старог џеза. Обожавам га. Дивљи, стари џез.
Можда сам и ја волео бити дивљи, зато и волим џез.
Понекад, уз залазак сунца, задремам. Опije ме сунце па сањам како трчим улицама мојих Белих вода
СТАРО ВИНО ПОМИРЕЊА
Иста кафана
Исти сто у углу
Конобаре, имаш ли исто вино
Оно од пре двадесет година?
Шта,не сећаш нас се?
Ниси нас познао?
Па били смо млађи
Ал треба нам старо вино.
Старе песме нам свирај свирачу
Конобаре седи с нама
Сипај то вино помирења
Помогни нам док разговор крене…
Кад не знамо шта да кажемо
Макар се ухватимо чаше
Гледамо се у очи преко вина
Живели за старе дане!
Наздравимо светом Трифуну
Давној берби 2005.
И једном старом винограду
Из ког се пружа поглед на Жупу
Кад се загрејемо,кад нас ухвати
Онда се ти тихо изгуби
Срешће нам се руке и
Дискретан кључ у твојој руци.
И соба је исти број
Исти поглед на језеро
Само време не може да се надокнади
Донеси нам још вина конобару!
Помогни нам да вратимо бар на трен
Изгубљене године
Време прошло нека ноћас
Бар на кратко буде садашње.
Она се пита да ли му се и сад допада
Колико су јој године нарушиле лепоту
Њега брине мушка снага
Није више млад каквог га она памти.
Болеће можда после још више
али љубав стара тражи ово
Имају право и изгубљени
Некад да се нађу.
(C) Нина Симић
НЕРОД- Нина Симић
Ти ниси знао за род
За заједничке претке
Славе и сахране
Ни за гробове где су се
Кости мојих и твојих
Измешале
За слике са нашим
Бабама и дедама
За успомене,
Аманете и заклетве
За крв која није вода
За обзире и сећања
Све што није могло
У руку да ти стане
Ни у џеп да се стави
Ни у катастар да се упише
Није те интресовало
Само злато и паре
Земља и куће.
Шеташ се сам у три куће
А има их и још
Где не стигнеш врата
Да отвориш
Пара имаш за два живота
Пропутовао си свет
И на губитнике
Не окрећеш главу:
Шта ће сиротињи имање
Кад нема од чега да га одржава?
И тек од скоро
После осандесете
Осећаш као да те неко гледа
Не знаш ко ни где је
Али осећаш као да броји
Све твоје добитке
Стечене и отете
Броји и кога си оштетио
Чега имаш и превише
И као да се смешка
И чека те, чека
А не показује се.
Саша Козић, Београд
СЛАТКА БОЛ
Љубав се пришуња и прикраде.
Дође, уради своје
и прође.
Иза себе оставља пустош,
тугу, очај,
неку сету.
Болест је она права.
Лечи се најчешће вином,
кафаном,
наравно, виолином.
Настави са читањем “СЛАТКА БОЛ – Саша Козић”
Славица Максић, Београд
IN VINO VERITAS
Не знам ништа о томе
Како је грожђе завршило у вину
Али хвала од срца некоме
За прилику да тражимо истину
Вино крепи, вино блажи
Некад тужи, некад слади
Тај поред тебе све ти дражи
А сви около само млади
Настави са читањем “IN VINO VERITAS – Славица Максић”
Све око мене представља само један уздах живота, створен да трпи све његове хирове. Где свитање представља почетак, а сумрак свршетак , или почетак краја који траје вековима.
Почетак, ма колико био леп, као и сам живот, ипак доведе онај тренутак. Тренутак истине који се чека.
Чији се кораци ослушкују, чији се бат ципела чује из далека. Праве се да га не чују, да га не виде.
Кажу: то је крај почетка. Умиреш да би се родио ко је то и када измислио , не зна се.
Нико се оданде још није вратио да нам каже истину. Људи верују. Макар морали да умру да би живели.