Месец: децембар 2025.

Немо,

пролазим поред успомена мога живота.

 

Гледам,

град се променио.

 

Некада сам овуда пролазио успут,

јео кобасице са сенфом,

пио троугласти јогурт,

и све то.

 

Улицама:

Народног фронта,

Балканском,

Милована Миловановића,

па до

Железничке и аутобуске станице,

Пициног парка

места мога рада.

 

Знао сам све сталне и присутне:

лезбејке, дајгузе, наркомане, дилере,

шетачице,

а нарочито конобаре

и моје шибицаре…

 

И још много,

нормално ненормалних сподоба

које су,

на неки свој луди начин,

обележиле Београд.

 

Много пута сам бауљао и повраћао,

пијан по београдској калдрми.

Спавао најчешће у Пицином парку.

 

Знали су ме ,

а курве су ме чувале.

 

А ујутру су ме таксисти,

кад заврше ноћну смену,

возили кући.

Џабе

Не што нисам имао паре,

Нису хтели да наплате

 

Сада, уз велики наклон,

пишем о свим херојима улица

који су преживели.

 

А ја сам их,

некако, уз наговор других,

ставио у ове моје записе.

Ваљда ће их се

неко, некада,

сетити.

____________________________

 

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

                                                           Драгојло Јовић

OBRAZ

To nije ono što ostane
kad maska padne..
To je granica izmedju svetla i
tame u čoveku….
Imati obraz znači da možeš:
slagati, prevariti, pogaziti, ali ne
smeš, jer bi time pogazio
sebe……

Obraz je tišina pred ogledalom,
trenutak kad srce ćuti, a savest
govori…
To je tvoj mir u noći, kad znaš
da nisi savršen, a nisi ni prljav…
Obraz se ne kupuje, ne pere se,
ne vraća se…

Kad ga izgubiš, novac ga ne
čisti, uspeh ga ne vraća, tada
duša ostaje gola…
Jer, obraz nije reč…Obraz je
čin…Obraz je izbor…
Obraz polaže ispit pred vlastitimsrcem…
A u svetu gde se sve može kupiti,
Obraz ostaje poslednja svetinja…

A  danas, samo retki nose tu
SVETINJU…

Zoran Rakić, Stanci, Kruševac

Док тражим истину у сећањима мога живота. борим се са временом и тугом.

Моја осећања су замрзнута, болна и изгубљена, попут неизговорених речи које остају заробљене у тишини мога живота.

Само ме носталгија води кроз тамне улице прошлости, где ме свака сенка подсећа на нешто изгубљено.

Покушавам да ухватим златне тренутке, али се све више губим у магли заборава.

И када светлост прошлости заблиста,схватам , да је сваки тренутак био део мене у овом бесконачном путовању кроз време и сећања