СРЕЋНА НОВА!!!

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године… У име постојања и рада нашег удружења желимо да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитамо долазак НОВЕ 2026. ГОДИНЕ и да свима нама пожелимо још много лепих дочека нових година и сву срећу уз поезију и музику. /Милосав Ђукић Ђука и Љубодраг Обрадовић/

Настави са читањем “СРЕЋНА НОВА!!!”

JAVI SE MOJA MUZO – Ljiljana Tamburić

Tražim te moja muzo u predvorjima tišine…
Miris ti osećam svuda i njuškam ti po tragu,
gazim nogama bosim srču slomljene rime
i krvlju pišem molbu klečeći ti na pragu.

Molim te da se osvrneš na mene robinju stiha;
Da mi namigneš makar il’ pružiš ruku spasa…
Slobodno budi slepa i kao ponoć tiha
al’ daj mi jedan zračak da stvorim đerdan od štrasa.

Nemam snage da gledam kako mi okrećeš leđa…
Puzim za tobom k’o gušter željna dodira tvoga,
osećam kako si ljuta, moja te slabost vređa
jer izgustirah poklon dobijen od samog Boga.

Kako sam nisko pala moleći naklonost tvoju;
Bacam pred tebe ponos k’o da je šaka prašine…
Istanilo mi se pero, mastilo gubi mi boju
a utroba mi se stegla ko lednik usred tišine.

Javi se moja muzo, tvoju blizinu slutim,
ne skrivaj se u mraku već mi pesmu najavi
da je u srce primim i hrabro je oćutim,
da se iznutra zalečim i naprečac ozdravim.

Ljiljana Tamburić

ZNAM ČIJA SAM – Ljiljana Tamburić

ZNAM ČIJA SAM

Ničija sam
u svetu nepripadnosti…
U svetu crnila i sivila…
U svetu gde nema
milosrđa i samilosti
već vladavina nečistih sila
i gde se jeza
i mržnja neljudska
pod nebom k’o katran slila.

Ničija sam…
u svetu prevara i laži,
gde se ne priznaje
božansko i ljudsko…
Gde se izgovor lako nalazi
i gde se na izgovoreno ne pazi…
Gde se za kamen
što će se na nekog baciti
prodaje duša…

…Duša koja je čarobni čvor
što ga na svetu ima svaki stvor
a koji samo čovek
može zauvek da izgubi
ako se zanese
u svome ništavilu
i nauči da samo sebe ljubi.

Svačija sam…
Tamo gde nema granica
između biljaka, zveri i ljudi…
Gde sve što gleda, raste i diše,
sve što glas pušta ili miriše
može toplinu da ti pruži;
Da te vrati u prvu kolevku,
veže u rukoveti i da te drži…
drži… drži…

Svačija sam…
Tamo gde svi ličimo jedni na druge…
Gde se molimo sagnuti do zemlje
i podnosimo hrabro svoje tuge.
Gde se kroz smrt prolazilo do slobode
i gde se bitke večne vode
za ljubav,
čast i pravdu…

Gde je juče bilo na ponos,
danas za radost
a sutra za nadu.

Ljiljana Tamburić

НЕМЕ УСПОМЕНЕ – КОЗИЋ САША

Немо,

пролазим поред успомена мога живота.

 

Гледам,

град се променио.

 

Некада сам овуда пролазио успут,

јео кобасице са сенфом,

пио троугласти јогурт,

и све то.

 

Улицама:

Народног фронта,

Балканском,

Милована Миловановића,

па до

Железничке и аутобуске станице,

Пициног парка

места мога рада.

 

Знао сам све сталне и присутне:

лезбејке, дајгузе, наркомане, дилере,

шетачице,

а нарочито конобаре

и моје шибицаре…

 

И још много,

нормално ненормалних сподоба

које су,

на неки свој луди начин,

обележиле Београд.

 

Много пута сам бауљао и повраћао,

пијан по београдској калдрми.

Спавао најчешће у Пицином парку.

 

Знали су ме ,

а курве су ме чувале.

 

А ујутру су ме таксисти,

кад заврше ноћну смену,

возили кући.

Џабе

Не што нисам имао паре,

Нису хтели да наплате

 

Сада, уз велики наклон,

пишем о свим херојима улица

који су преживели.

 

А ја сам их,

некако, уз наговор других,

ставио у ове моје записе.

Ваљда ће их се

неко, некада,

сетити.

____________________________

РОЂАЧЕ МОЈ *Драгојло Јовић

 

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

                                                           Драгојло Јовић

СТОП – Љубодраг Обрадовић

Postavio ljuba-trebotin. Procitano  606
STOP – Ljubodrag Obradović 2006-12-23 22:15:20

СТОП

С. Јесењину

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?

У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?

Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.

То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.

Настави са читањем “СТОП – Љубодраг Обрадовић”

OBRAZ *Zoran Rakić

OBRAZ

To nije ono što ostane
kad maska padne..
To je granica izmedju svetla i
tame u čoveku….
Imati obraz znači da možeš:
slagati, prevariti, pogaziti, ali ne
smeš, jer bi time pogazio
sebe……

Obraz je tišina pred ogledalom,
trenutak kad srce ćuti, a savest
govori…
To je tvoj mir u noći, kad znaš
da nisi savršen, a nisi ni prljav…
Obraz se ne kupuje, ne pere se,
ne vraća se…

Kad ga izgubiš, novac ga ne
čisti, uspeh ga ne vraća, tada
duša ostaje gola…
Jer, obraz nije reč…Obraz je
čin…Obraz je izbor…
Obraz polaže ispit pred vlastitimsrcem…
A u svetu gde se sve može kupiti,
Obraz ostaje poslednja svetinja…

A  danas, samo retki nose tu
SVETINJU…

Zoran Rakić, Stanci, Kruševac

100 godina od smrti Jesenjina

Ruski pesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin ovaj svet napustio je 28. decembra 1925. godine, (pre tačno 100 godina)  u današnjoj Rusiji, stotine ulica, trgova, institucija, spomenika širom te velike zemlje, nose njegovo ime.

CRNI ČOVEK

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak – alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.

Crni čovek vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nada mnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek, Crni, crni!

„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.“

„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.

Настави са читањем “100 godina od smrti Jesenjina”

ПОКУШАВАМ ,ТРАЖИМ – КОЗИЋ САША

Док тражим истину у сећањима мога живота. борим се са временом и тугом.

Моја осећања су замрзнута, болна и изгубљена, попут неизговорених речи које остају заробљене у тишини мога живота.

Само ме носталгија води кроз тамне улице прошлости, где ме свака сенка подсећа на нешто изгубљено.

Покушавам да ухватим златне тренутке, али се све више губим у магли заборава.

И када светлост прошлости заблиста,схватам , да је сваки тренутак био део мене у овом бесконачном путовању кроз време и сећања

S E N K E

Ogorčen životom ostadoh bez glasa
dok čestit čovek u blatu tiho trune
gde laž se kruniše krunom zlatnog klasa
pa istina slepa čestitoga kune

Poštenje gladuje pod senkama vlasti
gde zlurada moć se bahato uzdiže
um poslušno kleči pod naletom strasti
pravda sklapa oči dok muljem gamiže

Znanje služi glupom bez stida i časti
gola laž se ceni,kao zakon piše
dok čista vrlina mora mučki pasti
pod senkama crnim zanavek se briše

Snaga tiho slabi,pod jarmom se koči
vera nemo kleči pred mračnim idolom
nova svetlost dana u tamu se toči
dok mrak krsti ljude lažnim oreolom.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.12.2025g.