Месец: јануар 2026.

Напиши једну о вину – Зоран Старчевић


Зоран Старчевић, Ужице

Напиши једну о вину

Напиши о роси коју ћемо пити,
о калему који засади судбина,
о милости Божјој што ће се излити
у љубав рујнију од зоре и вина.

Напиши једну о чокоту што пева
ноћима раскоши, радости и страсти,
рују што нас буди док срце још снева,
у твом рукосаду, где ћеш и ти цвасти.

Напиши о бајци што пробао ниси,
о шапату лозе што осмехе сеје,
песму што у вину певају мириси,
бехар са трешања док у души веје.
Настави са читањем “Напиши једну о вину – Зоран Старчевић”

P O M O R

Ni svetla, ni iskre zoru da zarudi
ni daška od vetra livadom da pirne
nigde srećne slike srce da probudi
ništa,baš ništa dušu da mi dirne

Čujem kako reže zli kerovi rata
zadojeni mržnjom,žedni ljudske krvi
kidišu na dete,majku,oca,.brata,
u bezumlju mraka sav živalj se strvi

Dim zatvara nebo, vatra zvezde skriva
na zgarištu tama u tišini spava
istina se gubi,pod krvlju počiva
gledajuċi tela otkinutih glava

U pepelu snova pravda nema glasa
dok istina ćuti čizma krotke gazi
u molitvi verni traže slamku spasa
dok zver u čoveku istine se pazi.

autor
Jovica N.Đorđević
10.01.2026g.

Moja mašta može svašta

Moja mašta može svašta

Evo, u mislima već letim ka tebi,

ništa me sprečitlo ne bi.

Daljina se ruši i briše,

dok ti sanjaš

i noć nad tobom diše.

Ja sam do tebe —

sve bliže, bliže.

Mogu da dođem

na oblaku mašte,

da san ti ukradem,

da te iznenadim.

Ne priznajem rastojanja —

ni kosmičke tišine,

ni svetlosne godine daljine,

ni morske dubine sudbine.

Pozajmila sam ćilim od Aladina

da što pre doletim.

Evo me u mislima —

Aladin

čarobnom lampom

mi putem svetli.

Mogu da budem i rajska ptica,

da krilima mašte letim.

To ću i biti,

da san ti ukradem,

da te iznenadim.

Aladinova lampa može svašta,

ni rajska ptica ljubav ne prašta.

Leti i nosi me tebi

brzinom iluzije —

Zato što mašta ljubav ne prašta.

Čujem te

Čujem te

Čujem te kroz noć,

čujem te kroz mrak.

Čujem tvoj glas,

tvoj korak —

preblizu si,

osećam tvoj dah.

Budna sanjam,

kroz nebo vidim znak,

svemir mi šalje čarobni trag.

Luda gledam u sunce

i gubim vid,

hrabra sa strahom —

i ne dam te nikom.

Čujem tvoj korak, ali tiho,

budna u bunilu —

ne dam te nikom.

Čujem te blizu,

a nema te nigde,

i dalje —

ne dam te nikom.

Znam…

ne postojim.

Usne mi trpe reči što bole.

Luda sam,

sve luđa iz dana u dan,

a ti —

što dalje, sve dalje.

 

Misli mi broje

korake tvoje,

dok gubim sve

što je bilo moje.

Noć me uči

kako se nestaje polako.

 

Čujem tvoj korak, ali tiho,

budna u bunilu —

ne dam te nikom.

Držim te mislima,

gubim se skroz,

i dalje —

ne dam te nikom.

 

Teši me misao

u ovom mraku,

dok srce ćuti

i razum se lomi…

da ti

ne postojiš.

Danas sam tužna

 

Danas sam nešto tužna,

ne zbog tebe,

ne zbog vremena,

nisam ni zbog sebe.

Danas sam tužna u sebi,

onako — tuga neka.

U duši kô plamen tinja.

Nije ni zbog samoće,

samoća je moj drug.

Danas sam samo umorna.

Neki nemir uvukao mi se u kosti.

Ćutim do neba

i ne prolazi,

kao da čekam

da se nešto desi.

Čujem tišinu.

Neki mir.

Zebnju mi daruje hladna ruka,

senka što hoda iza mene

na putu mog stradanja,

večnog ustajanja i padanja.

Ponekad zablista

stidljiva duga nadanja.

Danas sam tužna —

ne zbog nestalog osmeha.

Danas je tužna i moja tuga,

onako jako i bolno, kô žena.

Kô senka koja me prati,

hoda iza mene,

okupana, čista, jasna,

kô pahulja srebrom okovana.

I dok je gledam, ona se topi.

I čujem njen trag,

koji mi dođe

bolno drag.

Nije zbog samoće —

samoća mi je uteha.

Nije zbog čežnje za osmehom,

nije zbog ničega.

Samo zbog bezdana,

praznine u duši

i vatre što tinja,

a dim me guši.

Ране – Нина Симић

Р А Н Е

Имам ране свакојаке

Површинске, убодне, огреботине

Од тешких речи

И ниских удараца

Од подлости и незахвалности

Од глупости и из нехата

Повредио ме ко никако

Није требао

За своје сам ране

Дала  себи признања

Ордење и медаље

Као учеснику у рату

Оне су заслуге за храброст

За јурише главом кроз зид

За преживљавање

Нису од метака

Некад нису од непријатеља

Највише боле од својих

Лизане у самоћи

Прихваћене као Божја воља

Залечене донекле

Заболе с времена на време

Сећају ме као споменице

На кретање по минском пољу

Што се живот зове

Нисам се ја провукла као

Пас кроз росу

Водила сам своје соло ратове

На дневном нивоу

Са мањим ранама

Неки су се пропили или убили

А ја још ходам земљом

И нису ме појели бели црви

У сумраку се појавио мир

Душа је задовољна собом

Стигла је да заврши оно нужно

Да свакоме да шта је требало

И себи засади цвеће

На будућем вечном месту

Нико ме није ни похвалио

Ал сам себи честитала

Што сам остарила.

ЖЕЛИМ – КОЗИЋ САША

 

Горим од жеље

да упознам себе,

своју судбину,

да знам шта да радим

 

Са свим њеним странама.

Добром ,

оном која се радује, смеје и плаче.

Оном лошом ,

што мрзи, псује,

бије…

 

Желим да заборавим

ружно и безобразно.

Да све страхове победи

светлост Божија.

 

Да тамјан замирише

у свим кућама,

на весело,

 

Да у кругу сваке породице,

било беле, жуте или црне.

треба рећи:

 

Мир Божији – Христос се роди.

NEKA NOVA LJUBAV – Ksenija Milenković

NEKA NOVA LJUBAV

Šta je ovo osećanje ?
Upitam svoje srce .
A ono oprezno odgovara ”Neka nova ljubav” . 

Ljubav, zbog  koje  mi  crvene  obrazi
i  ne prestajem  da  se smešim.
Ali i da se pitam.

Šta ako, ovaj sladak osećaj postane gorak?

Onda ću morati da sastavljam  delove
svog slomljenog srca . 

Taj rizik sam spremna preduzeti .
Nije li divna ova  ljubav,  kao
trešnjini  cvetovi  u  punom cvatu. 

Neka nova ljubav puna uzbuđenja i
slutnje . 

Rado ću čuvati i negovati u
svom  srcu tu neku novu ljubav. 

Pa makar bilo i gorkih suza
zbog nje. 

© Ksenija Milenković

Kategorija: odrasli pesnici

VINOM OBOJENA – Katarina Golubović






Katarina Golubović, Prigrevica


VINOM OBOJENA

Ti si nosila vino u očima-
Ono što opija bez pijanstva.
A ja sam te pio- ne usnama,
Već ćutanjem koje te zna.
 
Svakim dahom bio sam bliže dnu,
A opet…
Uvek ostajala kap:
Neizrečena,
Nevoljena,
Ne oproštena.
  Настави са читањем “VINOM OBOJENA – Katarina Golubović”

Вино као судбина – Драгојло Јовић

 

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.

Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,

За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.

Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.

Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

                                                          ————————–

(C) Драгојло Јовић

Van konkurencije – član žirija