Добродошли!
Верица Јовановић, Доња Бела Река
Срце винове боје
Две чаше вина на столњаку од тила,
казаљке стоје – минуте за нас не броје…
Ех, каква је то љубав била.
Два срца у полутами
и твој поглед који мами.
Ех, како смо тада вoлeли
да будемо сами.
Док виолина мелодијом отапа лед,
вино црвено тера нас у грех.
Две чаше вина – речи нису потребне,
додири пламени, пољупци медени.
Настави са читањем “Срце винове боје – Верица Јовановић”
Зоран Старчевић, Ужице
Напиши једну о чокоту што пева
ноћима раскоши, радости и страсти,
рују што нас буди док срце још снева,
у твом рукосаду, где ћеш и ти цвасти.
Напиши о бајци што пробао ниси,
о шапату лозе што осмехе сеје,
песму што у вину певају мириси,
бехар са трешања док у души веје.
Настави са читањем “Напиши једну о вину – Зоран Старчевић”
Ni svetla, ni iskre zoru da zarudi
ni daška od vetra livadom da pirne
nigde srećne slike srce da probudi
ništa,baš ništa dušu da mi dirne
Čujem kako reže zli kerovi rata
zadojeni mržnjom,žedni ljudske krvi
kidišu na dete,majku,oca,.brata,
u bezumlju mraka sav živalj se strvi
Dim zatvara nebo, vatra zvezde skriva
na zgarištu tama u tišini spava
istina se gubi,pod krvlju počiva
gledajuċi tela otkinutih glava
U pepelu snova pravda nema glasa
dok istina ćuti čizma krotke gazi
u molitvi verni traže slamku spasa
dok zver u čoveku istine se pazi.
autor
Jovica N.Đorđević
10.01.2026g.
Moja mašta može svašta
Evo, u mislima već letim ka tebi,
ništa me sprečitlo ne bi.
Daljina se ruši i briše,
dok ti sanjaš
i noć nad tobom diše.
Ja sam do tebe —
sve bliže, bliže.
Mogu da dođem
na oblaku mašte,
da san ti ukradem,
da te iznenadim.
Ne priznajem rastojanja —
ni kosmičke tišine,
ni svetlosne godine daljine,
ni morske dubine sudbine.
Pozajmila sam ćilim od Aladina
da što pre doletim.
Evo me u mislima —
Aladin
čarobnom lampom
mi putem svetli.
Mogu da budem i rajska ptica,
da krilima mašte letim.
To ću i biti,
da san ti ukradem,
da te iznenadim.
Aladinova lampa može svašta,
ni rajska ptica ljubav ne prašta.
Leti i nosi me tebi
brzinom iluzije —
Zato što mašta ljubav ne prašta.
Čujem te
Čujem te kroz noć,
čujem te kroz mrak.
Čujem tvoj glas,
tvoj korak —
preblizu si,
osećam tvoj dah.
Budna sanjam,
kroz nebo vidim znak,
svemir mi šalje čarobni trag.
Luda gledam u sunce
i gubim vid,
hrabra sa strahom —
i ne dam te nikom.
Čujem tvoj korak, ali tiho,
budna u bunilu —
ne dam te nikom.
Čujem te blizu,
a nema te nigde,
i dalje —
ne dam te nikom.
Znam…
ne postojim.
Usne mi trpe reči što bole.
Luda sam,
sve luđa iz dana u dan,
a ti —
što dalje, sve dalje.
Misli mi broje
korake tvoje,
dok gubim sve
što je bilo moje.
Noć me uči
kako se nestaje polako.
Čujem tvoj korak, ali tiho,
budna u bunilu —
ne dam te nikom.
Držim te mislima,
gubim se skroz,
i dalje —
ne dam te nikom.
Teši me misao
u ovom mraku,
dok srce ćuti
i razum se lomi…
da ti
ne postojiš.
Danas sam tužna
Danas sam nešto tužna,
ne zbog tebe,
ne zbog vremena,
nisam ni zbog sebe.
Danas sam tužna u sebi,
onako — tuga neka.
U duši kô plamen tinja.
Nije ni zbog samoće,
samoća je moj drug.
Danas sam samo umorna.
Neki nemir uvukao mi se u kosti.
Ćutim do neba
i ne prolazi,
kao da čekam
da se nešto desi.
Čujem tišinu.
Neki mir.
Zebnju mi daruje hladna ruka,
senka što hoda iza mene
na putu mog stradanja,
večnog ustajanja i padanja.
Ponekad zablista
stidljiva duga nadanja.
Danas sam tužna —
ne zbog nestalog osmeha.
Danas je tužna i moja tuga,
onako jako i bolno, kô žena.
Kô senka koja me prati,
hoda iza mene,
okupana, čista, jasna,
kô pahulja srebrom okovana.
I dok je gledam, ona se topi.
I čujem njen trag,
koji mi dođe
bolno drag.
Nije zbog samoće —
samoća mi je uteha.
Nije zbog čežnje za osmehom,
nije zbog ničega.
Samo zbog bezdana,
praznine u duši
i vatre što tinja,
a dim me guši.