Аутор: Ljiljana Tamburić

PESMA MESECA AVGUSTA 2024 po izboru Ljiljane Tamburić

КАД УМРЕ СЕЉАК – Светлана Биорац Матић
Rate this item:
Submit Rating
Rating: 10.00/10. From 1 vote.

КАД УМРЕ СЕЉАК

Кад умре сељак то не објаве вести.
Уздахне њива бременита,
зашкрипи кош црвоточни пун жита,
и забран забринути читаву шуму обавести.

Сељак кад умре нико не држи велике говоре.
Зацвили пас на ланцу у авлији
И калем млади задрхти на кајсији
док црне чавке међе надлећу и жаморе.

Сељак кад умре мало је букета и икебана.
Тужно мирише босиљак
И понека мушкатла тек убрана,
а он у очима носи читаву ливаду цветну
што је миловао и удисао свакога дана.

Ал једино је сељаку, кад умре, од Бога дато
да преко реке пренесе богатство своје
под ноктима мрвицу земље
свој зној, муку своју и своје сузно блато.

И тамо са оне стране дуге где исти су и господари и слуге,
кажу, сељаку се обрадују и преци и свеци
јер га по том грумену препознају
и ону псовку и онај грех мали му опраштају.

© Светлана Биорац Матић

ПЕСМА МЕСЕЦА ЈУЛА 2024 по избору Љиљане Тамбурић

ЧОВЕК ОД СЛАМЕ
Жељко Поштић

Млечним путем вођен у ноћ,
трњем звезда корачам,
у локви црвеног месеца,
тражећи твој драги лик.
Трагом сопственог бола,
тетурам, п`јан и чемеран.

На тамној страни мене је Залив дуге.
У њему расту једини сунцокрети
који криве вратове окрећући се
светлости и топлом сјају твојих очију.

Овај ход по мукама има ли краја?
Можда би, мој пакао на небу
пред твојим вратима,
да ходам на рукама,
молио опроштај од раја.

Можда би могли да голицамо
травке табанима док се загрљени
смејемо у лице свему
што смо оставили иза нас.

Све би могуће било
да ниси жар птица,
а ја човек од сламе.

LAZAREVA KRUNA – Ljiljana Tamburić

LAZAREVA KRUNA

Ima više od dva veka, kad obiše Turci rezu
na vratima Ljubostinje, te ukraše krunu knezu.
Od tog trena, zvona crkve, ko da mole sa zvonare,
prosipaju tužne zvuke, kroz raskošne četinare.

Ravanica nebu stremi, prema Bogu krst svoj pruža,
da svečani put pripremi, da ga pospe cvećem ruža;
Da što bliže nebu bude kupola joj Vaznesenja,
da se anđeli probude i otvore vrata njena.

Da Bog dušu Lazarevu, uspavanom telu vrati,
pa da tako oboženog, na spasenja put isprati.
U kneževim rukama će mesto mača krst staviti,
ovog puta neće Lazar, svoje ruke krvaviti.

A usnuli car nas zove, da palimo sveće žute,
da molitve krenu nove i osvetle, njemu, pute,
jer Lazar će jednog dana, u pohode nove poći;
Nema njemu ovde sana, smiriti se neće moći…

…Dok na glavu, koja leži, pored tela miomirna,
bez raspada i truleži, što miriše kao smirna,
krunu carsku ne povrati iz Stambola sa Bosfora,
pa da usput opet svrati, tamo gde se svratit mora.

Metohijom kada Lazar, s krunom svojom zakorači,
videće tad srpski glavar, kako beže osvajači.
Jer Srbija nije cela, obezglavljena j’ i ona,
nema njojzi Vaznesenja, dok je steže zla Sotona.

Pa Kosovo, srpsku glavu, sastaviće s telom njenim,
vratiti joj staru slavu, da ponovo svet je ceni.
Krunu carsku postaviće, na sred polja kosovskoga,
i Svevišnjeg zamoliće, za spasenje srpskog roda.

Kruna čeka na istoku, u turskome kazamatu,
dok Morava u svom toku, skuplja vodu čudnovatu
da njom leči srpsku muku i nameru ovu zlati;
Da osvešta onu ruku što će krunu da nam vrati.

Ljiljana Tamburić

DA NISAM OVO ŠTO JESAM – Ljiljana Tamburić

DA NISAM OVO ŠTO JESAM

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam
silom prilika postala,
možda bi se ova
slabašna gugutka
bez krila
što se u meni stidljivo svila,
nekuda odvukla
i tamo ostala…

Možda bih se negde,
u Meksiku,
Konsuelo zvala
i možda bih prva
najljubavniju pesmu napisala,
a ne bih proklinjala noći
koje sam provela u nesnu
i čekala kada će doći
željene vesti
na moju adresu.

Možda bih u nekoj samoći,
nesrećno zaljubljena,
stvarala sonete
posvećene Petrarki,
zatezala konopce na nekoj arki,
dok noć bi sekla sablasna munja,
a Alan Po mi naglas recitovao
o otrovu koji krčag prepunja…

Ili bih kao Bukovski,
gledala ulicu i ljude bez snova
kako se u surovu pesmu pretaču,
pa iz nje iskaču i plaču
zbog svakodnevnog
habanja đonova…
Možda bih pre Jesenjina
odgovorila na pismo majci
koja je daleko
i volela nežno i toplo,
suptilno i meko,
no nikada savršeno
kao u bajci …

Ah što nisam bila
tamo neka Barbara,
za kojom su
Preverove oči lile suze…
Što me Gete
za svoju muzu ne uze
da mu u predstavi ulepšam rimu,
ili da visim ko malo dugme
na Faustovim kostimu.

Možda bi se u moje oči
Vasko Popa kleo,
ili bi me Miljković uzalud budio
u nekom niškom parku…
A ko zna, da nisam žena
možda bih glumila,
u Erićevoj pesmi o otkosu,
uspavanu zvečarku.

Da nisam ovo što jesam,
možda bih na nekom salašu
sedela i pušila s Mikom,
i bila poznati pesnik,
ili bih lutala za neopisivom slikom
i nekim duhovitim likom
koji bi u radosti
bio mi saučesnik.

Da se nisam rodila
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam silom prilika postala,
možda bih bila posebna,
od malena…
Ne bih se bavila heklanjem,
šivenjem i vezenjem goblena,
nego bih kao Neruda
noću pisala najtužnije stihove
svojim neuzvraćenim ljubavima.

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
Ili da se, ne daj Bože,
još nisam rodila,
ne bih nikada saznala
da su sve pesme već napisane,
da su se mnoge reči izbrisale
od silnog šaputanja…
I možda bi moja životna putanja
bila tek jedna strofa
molitvenog apostrofa
kojim se obraćam Bogu
posle nesnosnog ćutanja.

Ljiljana Tamburić

PRODAJA DUŠE – Ljiljana Tamburić

PRODAJA DUŠE

Neki je nepoznat čovek juče srušio ajat,
pod kojim je očev otac učio kovački zanat…
Bacio meove crne i stari dedin čekić
što mi je bio pretežak kada sam bio dečkić.

Neki je čovek ušao u bačvaru od blata
gde se jednoga proleća, na slami rodio tata,
onda je izneo burad, i motornom testerom
isekao duge, na kocke, ko da ih seče laserom.

Zamirisala avlija na talog od starog vina,
odletela pod oblak, nasleđena nam baština…
Deda pustio suzu u grobu pod žutom leskom,
zamutio njome izvor pod šajkačom nebeskom.

A onaj nepoznat čovek iseče krušku pred kućom
u čijem sam se hladu igrao nekad sa Žućkom.
Umesto drvene kapije namesti neku od gvožđa,
pa sa vinjage, bele, pojede šaku grožđa.

Onda uđe u kuću, izvali ulazna vrata,
izbaci prvo kolevku u kojoj ljuljasmo brata,
pa kredenac zeleni, šporet, pešačku klupu,
ikonu i slavski astal, naćve i drvenu stupu.

Doveze posle mašinu kao aždaju strašnu,
zidovima se igra kao da crta po brašnu…
Zgnječi pod kamenim pragom, poslednju čegrtušu,
ostarela i slaba, kuća nam ispusti dušu.

Kupio čovek imanje, za pare neke male,
po dedovini nam vršlja, jadne li smo budale…
Stričevima bi važno, samo da bedu skinu,
da ne plaćaju porez i brinu za tu starinu.

Svratiše u prvu krčmu, odmah posle tog čina
da speru nečistu savest bokalom opojnog vina…
Pod oskorušom gde beše, od blata mala kuća,
oproštaj za decu traži vaskrsla dedina duša.

Ljiljana Tamburić

PESMA MESECA APRILA 2024.

U aprilu je bilo dosta pesama koje mogu ravnopravno poneti titulu pesme meseca, pa je zbog toga izbor bio baš težak. Ipak sam se odlučila za SIBIRSKU PESMU, pesnika RATKA PETROVIĆA, jer ima nesvakidašnji i neuobičajeni stil.

SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović 2006-12-21 22:04:52

SIBIRSKA PESMA
Šta će reći Jurij, kada stigne iz Aldana u Kazanj?
Reći će da nije mogao protiv onoga, od čega je sazdan.
Kad je ljubav u pitanju, e, tu se ništa ne može,
govorio je pesmom, al’ kada ih je zatekao, govorio je nožem.

Anton je bio njegov najbolji drug iz gimnazije, i skoro pobratim,
Ali kada je video Anu u njegovom naručju, nisam uspeo da ga odvratim.
I evo, posle dvadeset godina čekam ga na železničkoj stanici,
bolje je i u Sibiru ceo život, nego u Moskovskoj samici.

Prošle zime mi je Petar doneo njegovo pismo, pisano s obala Lene,
rešio je da se po cenu glave vrati u rodni grad, i na proleće će da krene,
Pisao je i kako je radio sve od Čukotskog do Karskog mora,
i kako su mu ruke odebljale od žuljeva, i lice mu je izorano od bora.

Pisao je i kako pucaju breze od silnog mraza i zime,
I kako samo vetar u toj praznini cvili njegovo ime.
Sretao je kaže, razne ljude, i prevarante, i prevarene,
one uplakane, koji sve to nisu podnosili, ali i one od stene.

Jedno vreme je živeo od onog semena što sam poseja,
to je bilo na poljima kraj samih obala tužnog Jeniseja,
gajio je prvo žito, pomalo kupus, malo mrkvu i rotkvu,
al’ Kad je stigao neki Vanja iz Orska, menjao je rad za votku.

Skrpili su neku staru balalajku, Vanja i on,
tada pobegoše gore na Tajmir, u susedni Dikson,
šta da se kaže, mali jedan gradić, tik uz Karsko more severno,
tu se Jurij požalio na svoje iskustvo sa ženama, neverno.

Tu su pili jedno sedam dana, sve do poslednjeg žutog rublja,
tada su se onako opijeni, nešto sporečkali, pa je pala reč grublja.
Rekao je Vanji da će ga ubiti, ako mu samo pređe kućni prag,
već iste večeri Vanja je pokucao na njegova vrata,
al’ mu se posle toga gubi svaki trag.

Danas je proleće u Kazanju, i ja čekam voz, onaj u tri, iz Bratska,
što već dvanaest dana kroz ozelenelu Sibirsku niziju kaska.
I on se raduje što ga danas, kod kuće čeka njegov stari drug,
al’ ne zna da sam i ja voleo Anu, i da ga samo čekam da naplatim stari dug.

(C) Ratko Petrović,
iz knjige “Mala zbirka zabluda”,
Beograd 2006.

ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ – Љиљана Тамбурић

ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ

Ходочастим тихо недрима твојим, на твоме рамену смирај да нађем,
приносим дарове, снове ти бојим, без трунке кајања мисли ти крадем.
Верујем небу, да моје си – право,
од данас, па док год постоји свет,
летим ка теби ко пиле безглаво
а знам да то је бесповратни лет.

Трагове твоје – Освештане стазе, пажљиво пратим, на стопе ти стајем,
учим стопала по њима да газе, јер не бих од тебе да одустајем.
Урањам у твоју мисир кошуљу док ти кроз косу провлачим руке,
шапућем оду, драгуљу у оку, слушам из срца, божанствене звуке.

Нека ми опрости Свевишњи судија што меру немам кад тражим и дајем,
ова ме љубав полако убија а не бих желела да се покајем.
Вера у вечност зацели све ране, ранијих живота обрише стигме,
у ове црне, несхватљиве дане
не дам да сумња у живот ме стигне.

Дајем се цела, без изузетка, душом и телом, срцем и умом
јер не бих умела, сад, испочетка, да кренем истим, несигурним друмом.
За узврат тражим из свемира зрнце да као кристал засветли у зени
и оне топле у стомаку трнце, да вечно трепере дубоко у мени.

Љиљана Тамбурић

ПEСМЕ МЕСЕЦА ЗА 2024. ГОДИНУ


Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године, овога пута за 2024. годину. Песме месеца у току 2024. године бираће Љиљана Табурић, песникиња из Крушевца, а ја ћу јој мало помоћи за месец јануар. Песме се бирају из целокупног фонда песама за тај месец, објављених на сајту www.poezija.rs.  Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћемо се трудити да бирамо најбоље, по нашем мишљењу. Али, такође знамо да да ће то бити само наш субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2024. године, почетком 2025. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2024. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2024. године прогласићемо 31. марта 2025. године, а песму 2023. године прогласићемо до 31. марта ове године. Уживајте у доброј поезији!  /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/

ПЕСМА МЕСЕЦА МАРТА 2024.

/Одабрала Љиљана Тамбурић/

Jovica N. Đorđević

DA JE MENI

Da su meni zvezde iz očiju njenih
mesto sunca njima krasio bih svode
leteli bi nebom srca pripijenih
zlatio bih staze što ka njoj me vode

Da je meni miris njene kose crne
zidao bih kule biserima belim
ljubio bih stope male nežne srne
hranio bih dušu poljupcima vrelim

Da su meni njene ruke oko vrata
da je nežno, toplo privijem na grudi
ljubio bih zvezdu svima iz inata
ne bih dao zori da nebo zarudi.

Da je samo sreće da se mene seti
sivo bi mi nebo svo prekrila duga
da mi nežno na dlan kao pčela sleti
ne bi u mom srcu carovala tuga

(C) Jovica N. Đorđević

ПЕСМA МЕСЕЦА ФЕБРУАРА 2024.

У месецу фебруару ове године, било је доста добрих песама, па ми је било тешко да изаберем једну која ће бити најбоља међу њима. Пошто ми је први пут да оцењујем нечију поезију, а то је мало и незахвалан посао јер не сматрам себе ни много компетентном да то радим, надам се да ће песници који објављују на овом сајту имати разумевање уколико сматрају да је њихова песма била боља од изабране. Највећу пажњу од свих песама, по јачини, емоције и поруци мени је привукла песма сјајног ДУШАНА КОМАЗЕЦА – ПОЉЕ КОСОВО, па је проглашавам ПЕСМОМ МЕСЕЦА ФЕБРУАРА 2024./Љиљана Тамбурић/

ПОЉЕ КОСОВО – Душан Комазец

Одјек далеких векова „сненом пољаном” одзвања,
крсташ-орлови надлећу Светосавце са фрулама.
Све се нагло окренуло, небо се земљи поклања?
Чују се зурле, сопиле и димије, на булама!

Са Паштрика и Кошара језиви звук се пролама!
Проплака мрамор-камење, икона мироточива.
Опет су реке крваве од јунака и долама,
опет распињу Косово, све наше тамо почива!

Светиње опоганише чопори хуља, скитница
Зографе, шта ћеш сликати, небо су вране попиле?
И „Љевишку” и Дечане… Тугују Лаб и Ситница.
Ту су се душе ратника у вечности утопиле!

Вековни храст су посекли, да нам се затру годови?
Божур од туге увену, неће га брати злобници.
Чемер-њиву су сејали, биће им г’рки плодови,
ту је глава Цар-Лазара засијала у зобници!

Хује олујни ветрови, свијају гране борове
и мисли „распетих” шаљу у беле царске одаје:
Опет ће божур цветати, „ Поље” гледати ор’ове.
Од неба смо га „купили”, Божије се не продаје!

(C) Душан Комазец

Pesma meseca – JANUAR 2024.
CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević
Одабрао Љубодраг Обрадовић

CABARET GROTESQUE

Hiljadu lica za hiljadu godina
dobrodošli u moj mali kabare pod maskama
zaboravljam šta sam poslednje odglumila
bila sam i Melpomena i Talija
za vaše znojave dlanove
koja od nas će se pokoloniti na kraju predstave
ili neka treća… sad svejedno je

Od tužnog pajaca do igračke vjetrova
još jedan zamah krilima do konačnog buđenja
ovdje su i koraci teška robija
zemlju ste spalili svojim slutnjama
zabrojili ste se negdje na pola
a meni ostavili nedoumice da me progone
kao odraz privida u ogledalu svijeta

Ostajem neoprostivo nedorečena
dok me sapliće mudrost stepskih šamana
uz pjesmu izumrlih ptica rugalice
moj duboki naklon bezlična maso!
Oduvaću vas kao maslačke
da se rasplinete po rubovima svemira
većeras ću vam dopustiti sve
da me lažete
varate
pokradete
uzrizete
ogrebete
…
samo bez milosti moliću!
Настави са читањем “ПEСМЕ МЕСЕЦА ЗА 2024. ГОДИНУ”

POREKLO VINA – Ljiljana Tamburić

POREKLO VINA

Neću da pijem vino,
a ono da me kune,
što ne znam mu poreklo…
Ko je iz amfore prve
ulio čaše pune,
odakle je poteklo?

Dal ga iscedi Hristos
iz nebeskog mu srca,
kao zamenu vodi,
Il stenovita vila
što pod mesecom puca,
vinovu lozu rodi.

Čula sam legendi mnogo
o prvom čokotu plodnom
i eliksiru što leči.
O prvoj sadnji, kroz kosti,
tog bilja blagorodnog
koja će da se posreći.

Bahus razmnoži lozu,
te značaj njenoga soka
reče kroz metaforu…
Noje okrivi kozu,
što obrsti vinovu lozu,
te poremeti floru.

Dok Dionisa lepog
i ljubav mu Ampilosu,
opisa poeta Nonus,
Persijska princeza u grlo,
kiselo grožđe prosu,
tražeći u smrti bonus.

Od pokvarenog voća,
umesto otrova brzog
dobi raspoloženje,
i dalje nastavi tako,
od soka grožđa crnog
da traži osnaženje.

Ovo su samo legende,
dok istina u vinu leži
i dan za danom se medi…
Kada se šajtov zatvori
ono nigde ne beži
niti može da bledi.

Liju se potoci vina
kroz istorijske knjige
i u današnje dane…
Magična tečnost i dalje
rešava čoveku brige
i leči najgore rane.

Ne trebaju mu imena,
imena su samo reči
-aromom očarava…
Ponekad, samo se ruga
kratkoj, prividnoj sreći
i pijane nas vara.

Više pametna nisam
dok probam stara vina
iz flaša sa patinom…
U čaši nazreti mogu
nečije plave oči
sa nebeskom bistrinom.

Al prednost dajem vinu
što vri u bačvama starim,
onima što se ševare,
gde kriju se od sunca,
crna raspukla zrnca
grozdova koji krvare.

Ljiljana Tamburić

ZIMSKI BAKABUND ( Beše nekad ) – Ljiljana Tamburić

ZIMSKI BAKABUND

Kad se odvuče leto, noseći vrele vetrove
I za njim poleti lišće žuto ko suvo zlato
Pa beli pokriju snegovi, tanke, zelene borove
Golomrazica okove, po putu, dosadno blato;

Kratki, pospani dani obuku vunene gunjeve
Šubare od crnog jagnjeta navuku na smrzle glave
Zapale čibuk i tumbe – kroz odžake teraju đavole
I raduju se svecima što prave gozbe i slave.

Ustaju zorom, da stave, seno već budnim kozama
Ugreju rakiju na kubetu, na kome krčka kačamak
Usput misle o voćnjaku i neorezanim lozama
Lagano meću na sofru, kašiku i drveni čanak.

I tek što se dan razdani, sumrak prekrije planine
Bakabund zimski se smuca, ne zna kuda sa sobom
Kad zamirišu pod krovom, komadi debele slanine
Gleda u tanki mesec, hvata se u koštac s teskobom.

Svrati u seosku birtiju, za njim se zaključa reza
Kraj odžaklije seda i skida grube rukavice
Objavi snežnu oluju od koje hvata te jeza
Pa zaiska bokal vina od debele konobarice.

Ujutru zimski nesmajnik nestaje nekim netragom
Od njega samo barica kraj ohlađenog ognjišta
Krčmar se žali i plače za izlomljenim krčagom
I seća se zimske idile, noćašnjeg pijanog poprišta.

Napolju čuju se krici, jata vrana što odleće
Iz magle izranja zlatovez kroz nebo što se rumeni
Pod strehom lule se tope, čini se – dolazi proleće.
Na zemlji, umesto smetova, rosa se mlada svileni.

Ljiljana Tamburić