TI NE GLEDAŠ OČIMA MOJIM – Ljiljana Tamburić

Ti ne gledaš očima mojim

Ti ne vidiš… da kiša ne pada,
Nego se niz nit svilenu spušta,
Da kap njena, ubila ne bi
Nejakog mrava,
Što pod listom spava…

Ti ne čuješ…. da vetar ne duva,
Nego kroz lozu uspavanku peva
Da fijuk njegov, probudio ne bi
Umornog leptira
Što na cvetu sniva…

Ti ne osećaš… da sunce ne peče,
Nego se razliva da dane oboji
Da sivilo ne bi slučajno ubilo
Život nerođeni
Još neoplođeni…

Ti se ne smeješ… Ti se ne igraš
Ne pevaš, ne plešeš i ne maštaš,
Ne možeš videti očima mojim
Mesečev sjaj u bari…
i još nevidljivih stvari…

Ali bez tebe… Možda bih klonula
Ili bih u bezdan duboki pala…
Držiš pod ravno polugu života
Na mojoj varljivoj vagi…
Suprotnim tasom, dragi!

Ljiljana Tamburić

Visits: 93
Today: 10
Total: 1629816

PROVIĐENJE – LJILJANA TAMBURIĆ

Proviđenje

Negde… Na rubu stvarnosti, između sna i jave
Srete me neki mudrac, sede brade i glave
Pa se na štap podboči, a prstom ko da mi preti,
Reče nešto baš tiho, kroz zube, k’o da se sveti…

U meni krv se sledi jer k’o da mi misli čita,
Pomislih da je Svevišnji pa svetom tako skita,
Uči zanesenjake da se na pravi put vrate…
Šta je suština života da što ranije shvate…

A meni reče: ” Dete… Gde trčiš ispred sebe?
Pobeći neće ništa što rečeno je za tebe..
Predaj se poslu polako i ne radi u žurbi,
Mnogo će ljudi učenih i neukih da ti sudi.

Sve misliš, ovo je dobro, daj da ga pokažem svetu,
A svet je surovo stvaran, ne razume poetu…
Tvoje su reči maslačci što se razlete na vetru,
Vile koje se noću, na reci, po nekad sretnu,

Tvoje su misli zastave, praznične što se viju,
Stvarnost i mašta ti stalno, bitku prestiža biju…
Raširi krila, poleti, zagrli svetlost dana,
Tvoja će najbolja pesma da se napiše sama…”

Ljiljana Tamburić

Visits: 47
Today: 3
Total: 1629816

NEDOSTOJNA – Ljiljana Tamburić

Nedostojna

Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase

Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim

Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu

U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese

Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam

Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.

Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope

Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…

Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.

Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.

Ljiljana Tamburić

Visits: 60
Today: 3
Total: 1629816

SEĆANJE NA BARSELONU – Ljiljana Tamburić

Sećanje na Barselonu

Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…

Dok su se uzane ulice slivale u kockaste četvrti i pravile lavirinte,
Dok smo vekovima stare zidove dodirivali raširenih ruku
I pravili selfije sa polusmeškom…
Ugledala sam te među svetom na drugom kraju ulice…
Naslonjenog na visok kameni zid…

Fenjeri su nadamnom širili svoje crvenkaste prigušene svetlosti,
Lice mi je gorelo od neke vrućine,
Te večeri na šetalištu…
U ulici La Rambla…

Kažu da je Herkules stvorio Barselonu…
U pravu su…
Ja sam ga videla…
Ponovo na Katalonskom trgu…
To si bio ti… Onaj iz ulice…
Stajao si dok su te golubovi ljubili
Po rukama i ramenima…

U ovom gradu vetar miriše na Gaudijeve mozaike…
Na lepak, malter i šarena stakla…
Oči se rascvetaju od zelenila drvoreda
I od plavetnila neba…
U svakoj betonskoj kocki na trotoaru tražim tvoju stopu…
Lutam besciljno Guelj parkom…
Možda te vidim zamišljenog na nekoj terasi…
Šetam pristaništem bojeći se da ne otploviš…
Možda si… Samo posetilac iz prošlosti…
Kolumbo, koji se priseća svojih luka…

Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…
Ovde u Barseloni…
Gde se još vije duh Pikasa i Mira
Gde Gaudi još gradi Svetu Familiju…
Gde… Ne znam…
Gde se možda kriješ ispod šešira
U nekom noćnom klubu i igraš flamenko…
Što nisam crnka sa spuštenom punđom i crvenim cvetom u kosi…

Gde da te tražim, na ovoj pozornici
Istorije i lepote…

Možda si bio samo privid ili neka senka iz moje mašte…
Ali… Videla sam te… Samo na tren…
Kroz moje si oči ušao u mene
I dodirnuo moje srce…
Ovde… U gradu sunca i umetnosti…

Dotakao si me… A ni prišao mi nisi…

Ljiljana Tamburić

Visits: 62
Today: 2
Total: 1629816

BOG ĆE NAM PRUŽITI RUKU – Ljiljana Tamburić

Bog će nam pružiti ruku

Pridrži se brate za mene
Idemo u istom pravcu
I moje su noge od stakla
Mogu se slomiti o travku…
I moja kolena klecaju
Dok gazim vrleti puste,
Telo se savija i lomi
Kroz hladne magle guste…
I moje oči gore u vatri
I nadaju se kiši
Ako bez vazduha ostao si
Mojim plućima diši…
Nasmej se osmehom
Stisnutih čeljusti
Kroz usne koje te ljube
Mojom hrabrošću
Svojim strahovima
Pokaži odlučno zube…
Pridrži se za mene
I kada misliš
Da već sam skoro pao
Za tvoju slabost
Možda sam jedini
Na svetu, koji je znao…
Nudim ti ruku
Nudim ti rame
Nudim ti leđa svoja
I ti ćeš meni
Ako zatreba
Kad dođu vremena gora…
Pretoči u sebe
Iz vena mojih
Ako ti treba krvi
Srećan ću biti
Da izlaz nađeš
I kroz cilj prođeš prvi…
Iz džepa moga
Uzmi za hleba
Nahrani decu što plaču
Ja možda nemam
Sat da ti kupim
Ali za sitost daću…
Hodam polako
U nebo gledam
Al ti se nekako vučeš
Osećam dobro kako ti trebam
Čujem te kako drhćeš…
Prisloni svoju glavu na moju
Nek me tvoj venac izbode
Tvojim ću stopama
Krvavim gaziti
I okrvaviti noge…
Pridrži se… za mene brate
Neću da gledam ti muku
Ako ti padneš i mene povuci
A Bog će nam pružiti ruku!

Ljiljana Tamburić

Visits: 33
Today: 0
Total: 1629816

Tuga zaključane kuće – Ljiljana Tamburić

Tuga zaključane kuće

Gvozdeni ključ od nečijeg života,
Ispod zemljane saksije se krije,
Ili u gomili sasušene trave…
Gvozdeni ključ od nečijeg života
Možda zakačen na pruću od plota,
Ili je paučinom negde obavijen…
Na raspalim se drvenim vratima
Koja su u plavo bila obojena
Kroz pukotine ognjište nazire…
Pred raspalim drvenim vratima
Možeš da stojiš i čekaš satima
Nema tu ničega, osim tišine…
Kad gvirneš kroz prozor, ako još postoji
Zeleni se paprat na zemljanom podu
Na gredi od krova staro gnezdo stoji
Kad gvirneš kroz prozor ikonu ugledaš
Pocepanu, davno ispalu iz rama
Na slomljenom stolu slavila se slava.
Zarđala brava na vreme miriše,
Okovana od čekanja da je neko pipne…
Od nedavne kiše da kapi obriše…
Zarđala brava na vreme miriše,
Na znojave ruke i kiselo grožđe,
Na vime od koze Il’ kravice riđe…
Katanac od bronze ne sija se više
Po njemu se crnilo razaznaje samo
Na dodir zaškripi, malo prigušeno
Na katancu poruka zabrljana piše
Šta je zaključano ne da da saznamo
Po njemu se crnilo razaznaje samo…
Nalepljene godine vrelina i zima
Čuva nešto čega unutra još ima…
A ima li nečeg, ako krova nema?
I zidova od prikovka, od ispranog blata?
Bez tavana i prozora bez ijednog stakla
Ima li tu nečeg, ako krova nema…?
Čemu brava i katanac, čemu stara vrata?
Jedino što još tu živi u vlatima trave
U ognjištu prašnjavome neka uspomena.
Ili suza skamenjena u tami pepela
Čemu brava i katanac kad odžaka nema?
Ruševina plače sama pokrivena zovom
Kaplju suze preko suvog požutelog lišća
Jaka žila starog hrasta temelje joj stisla
Ruševina plače sama, a rane sve veće…
Ostaće od uspomene samo pregršt zemlje
Dok se svuda uokolo rascvetava cveće.
Tu su nekad deca rasla, ljubav se vodila,
U sobičku ispred naćve majka je mesila,
Stara mačka kraj ognjišta umiljato prela,
Tu su nekad deca rasla i kačamak jela…
Kuću malu čuvalo je tek majušno kuče
A sad negde u blizini vučić zajauče…
Kad poslednji na put ode, zaključa i vrata
Čemu, kada nema više nikog da se vrati?
Šta da čuva hladna brava kad nema ni brata
Da ponekad u osami nešto progovori?
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…
Izgubi se i nestaše svaki o njem’ znaci
A i šta će… I ne treba… Ko će da otvori…
Nema nikog krov da digne, da vatru razgori.
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…

Ljiljana Tamburić

Visits: 75
Today: 0
Total: 1629816

Ciganska idila – Ljiljana Tamburić

Ciganska idila

Za čergom se vuče mesec, obrazi mu medovina,
Obasjava put prašnjavi pun rupčaga i krivina
A u čergi sreća živi, žagor putem se razleže
Od smeha se noć uplaši, gladne zveri se razbeže.

Staro kljuse sneno hoda, labave mu uzde vise,
Samo nekad malo stane da noć
svežu omiriše.
Dok ciganin lulu puši i od dece
lice krije
duvanskim se dimom sladi, sluša dečje brbljarije.

Kad dosadi kloparanje zaprega se tad raspreže
Kljuse vode da popije, na livadi da se veže,
Stara ćebad se razvlače da se kuć
Mala pravi
A čupavci mali, crni, razbeže se tad po travi.

Raspali se vatra jaka, da plamen u nebo bije
Miris dima pored reke magiju i tajnu krije
Tad Ciganka na verige čaj od trava raznih meće
A u kosu i za pojas stavlja plavo
Poljsko cveće.

U haljini s karnerima, primadona tad postaje
Oko vatre ta luduje sve dok plamen ne potraje.
Violinu tad ostavi bradonja što
lulu puši
Sve utihne, čerga spava, dok na žbunu veš se suši.

Настави са читањем “Ciganska idila – Ljiljana Tamburić”

Visits: 2499
Today: 0
Total: 1629816

Vredno je u srcu Ljiljana Tamburić

Vredno je u srcu

Sve imalo vredno u srce će stati
Radosti i sreće, čak predeli novi,
Majušno je srce al da smesti ume
U sebe sve ono što želi i voli…
Ono zna da skrije u komoru malu
Čak i neke teške, neprebolne boli,
Pokrije nam strepnju kada se ogoli.

U rukama sreću zadržati nećeš,
Ni po kutijama sa mašnom od svile…
Džepovi se pune novcem ko kamenjem
A sreću nose male na krilima vile…
Repatice zvezde što padaju s neba.
Ona se raznosi kao cvetno prahje,
Sreća su tačkaste, bubamare zlatne.

Sve što vredi čuvaj u malenoj boci
To su eliksiri koji život hrane,
Srce dušu ima koja se veseli
I male vojnike koji sreću brane…
Kao mreža od pauka granica je tanka
Sva druga bogatstva… samo luda varka
Na pučini prazna, razlupana barka.

Ono što nam treba u srcu je našem
I u lepoj reči koja do nas stigne,
U osmehu čistom na rubu usana,
U moralu koji prijatelj nam digne,
U ljubavi kojom preplavi nas neko
Toliko da jako u grudima žigne,
A onda šeretski otuda namigne.

A malo nam treba… malo, kao travka
Što na sebi nosi kapi rose hladne,
Ta rosa na usni može lek da bude
Kad nam misli ostanu bez poslednje nade,
Poljuljaju veru razmišljanja razna.
Vrednost nečeg malog onda se razazna
Kad nam duša ostane bez ljubavi prazna.

Ljiljana Tamburić

Visits: 51
Today: 0
Total: 1629816

Sonet o snu LJiljana Tamburić

Sonet o snu

Zamerih se jutros petlovima glasnim
I zracima sunca što kupaju lice
Cvrkuću na grani glasićima krasnim
Ko da mi se smeju ptice rugalice

Znaju dobro ptice o čemu ja sanjam
Da mi ljubav moja u naručju spava
Da joj kosu crnu sa očiju sklanjam
U snu mi se smeška slatka i pegava

Ja je onda tako neprestano ljubim
U obraze, čelo i po vratu nežnom
Sve pazeći da se iz sna ne probudi

Dok se noć prikrada jutru neizbežnom
Ljubomorno jutro pokuca u staklo
Dabogda se negde o kamen spotaklo!

Visits: 40
Today: 0
Total: 1629816