JESEN ŽIVOTA-Ljiljana Tamburić

JESEN ŽIVOTA

Vetar nosi miris lišća zrelog,
mokre zemlje i trave polegle,
apatija preplavlja me celog,
u čeljusti slabosti me stegle
pa sa sobom ne znam šta da radim,
da sam sebi jadom ne dosadim.

Rešim da se kiši suprotstavim,
pa izađem na put što se pruža…
Nigde nikog bar da mu se javim,
pokisla mi na reveru ruža,
a potočić niz obraz mi lije
s tugom shvatim da to kiša nije.

Slane su te kapljice iz oka
kao da su istekle iz mora,
a srce mi probada žaoka,
oklopila žutilom me gora…
Nespokoj mi pod kapcima spava,
neki nemir vidik mi zatvara.

Jesen nema rukavice damske
da me njima pomiluje blago,
već me gura u dubine jamske
gde je vetar lišaje naslag’o…
Rado bih joj okrenuo leđa
kad me tako bezrazložno vređa.

Planine se u maglu obukle,
pod nogama krckaju mi grane…
Kišne noći tamom me dotukle,
sam previjam i sam ližem rane…
Ugnjezdio očaj se u duši
života mi jesen snove ruši.

Ja bih nazad… Nazad se ne može,
kroz šipražje ne vidi se staza…
Trnjevlje me seče preko kože,
u daljini vidim prizor jaza…
Jesen legla na slaba ramena
gricka zadnje korice vremena.

Ljiljana Tamburić

ДЕДИНЕ РУКЕ -Љиљана Тамбурић

ДЕДИНЕ РУКЕ

Будили ме шаренкрили певци,
песма птица из зеленог гаја,
капља росе на зеленој травци,
мирис ветра из сеоског раја.

Босонога преко поља трчах,
расејавах семе од маслачка
и у хладу одмарах и ручах,
жир од храста беше ми играчка.

Дедине су руке биле грубе
шта све није урадио њима,
но бејаху најтоплије кубе
да угреју кад ми беше зима.

Најслађе ми биле посластице
кад ми деда проспе из рукава
оскоруше медене и гњиле,
беле трешње са сломљених грана.

Рукав везан врбовим прутићем
и из њега крушке Караманке
ил кад својим маленим ножићем
убере ми печурке млечарке.

Нанизане на гранчицу танку
као перле и од шкољки лепше
и на своме блатњавом опанку
жуто лишће – од шуме депеше.

Сад се питам, но не знам ни сама
како знаде да ме обрадује,
да у време кад цвета циклама
букетиће розе ми дарује.

Из луга је доносио стари
завезуљке од шумских јагода
и још много миришљавих ствари,
од жбуневља преслаткога плода.

А онда је тражио заузврат
да га поспем да умије лице
из цегера, да хлеб скоро бајат
бацим, њиме да нахраним птице.

Сад ми ништа није тако слатко
смокве, киви, папаја, банане
ни ананас, урме, нити манго,
и све воћке знане и незнане.

Ко што беху поклони дедини
жуљевитим рукама кидани
не у журби или у брзини
већ с љубављу силном, даровани.

Тада нисам могла то да схватим
све је било ко да тако треба,
кад бих могла сада да га вратим
да захвалност одам му до неба.

Да пољубим те уморне руке
и ја њему дам некакав дар
да осмехом ублажим му муке
на тренутак да га видим бар.

Љиљана Тамбурић

МАНАСТИРСКИ ИЗВОР -Љиљана Тамбурић

МАНАСТИРСКИ ИЗВОР

Под каменом, бело-сивим,
у потаји и тишини
сместио се мали извор,
са лишћем на површини…

Из њега се храстов корен
поји водом освештаном,
манастирски врт га скрива
у пејзажу расцветаном.

На храстовом стаблу стоји
дрвен крст и лончић плави
жедан Бога и истине,
домаћину да наздрави.

А домаћин, то је светац,
чији дом је ово здање
што свачију муку слуша
и искрено покајање.

Вода чиста као суза,
сва мирише на босиљак,
то је облог за духовни
и телесни жив ожиљак…

Заштићен од сунца јаког
у дебелој тамној сени
светлост хвале, вазда прима,
кад се врате излечени.
Настави са читањем “МАНАСТИРСКИ ИЗВОР -Љиљана Тамбурић”

MANASTIRSKA VRATA – Ljiljana Tamburić

MANASTIRSKA VRATA

Na istoku ćilim rumenog javorja
i raskošni miris rascvetale lipe,
kapi tople rose na lišću kadife
i pesma slavuja za doček obzorja.

Blago se zeleni mlado žirje hrasta
u koren mu potok sa planine bije
pa žuri da putem i danas zalije
obale od mekog travnatog damasta.

Manastirska vrata otvorena vazda;
Dim tamjana zlatnog otuda se vija,
pa trave i cveće milosno opija
dok vetar oblakom plavo nebo brazda.

Leskama sakriven u šumarku tihom,
zorom sa zvonika šalje reske zvuke,
ko da oko sveta obavija ruke
i da duše hrani melodičnim stihom.

Kandilo u ruci stari monah drži,
izbledele freske svakog dana kadi,
ispred božje kuće mlad bosiljak sadi
da zakiti grudi kada se rastuži.

Retki su trenuci kada se to desi;
Nekad, kada vetar s granama se rve
ili kad se spuste sumaglice prve
il’ kad mraz naudi lešnikovoj resi.

No i tada monah molitvu očita
da mu vrati spokoj i pomogne duši,
da teskobu makne što ga silno guši
i vrati na pravac veru što mu skita.

A kad svane jutro kao što je ovo,
kad samoću Sveta Nedelja prekine,
veo neke tuge sa srca se skine,
tišinu probudi milozvučno zvono.

Neprohodnim putem, kroz četinar zelen
pojavi se neko što molitvom jekne,
pa zapali sveću, pred manastir klekne
i u ropcu krikne, ko ranjeni jelen.

Ikone i freske, mir ispod kupole,
monahove blage, lekovite reči,
pitomina meka, što sve rane leči
pomognu da strašne boli se utole.

Manastir zasvetli svevidećim sjajem,
anđeli se nad njim raduju i slave,
Božje ruke melem za bolesnog prave
darujući smerne obećanim rajem.

Darovanje Božje, večno će da traje
dok se šuma stalno presvlači u boje,
dok na nebu zvezde i mesec postoje,
dok za pomoć čuje iskrene vapaje.

Ljiljana Tamburić

ВАТРЕНЕ КОЧИЈЕ -Љиљана Тамбурић

ВАТРЕНЕ КОЧИЈЕ
Посвећено Светом Илији

Чије су оно ватрене кочије
што кроз олујне облаке јуре
И чијим коњима ноздрве горе
док се таласају гриве им суре
Што стазе којима висином прођу
личе на оштре, сиве гравуре
И у олуји резбаре ноћу
из Јеванђеља рајске фигуре.

Свети Илија управља њима
и бичем црта танане муње
Громове не сме на места тајна
иза крстова где се зло скрива
Баца их тамо где оно спава
онде где расте најгушће жбуње
Тамо где ратар у пољу жање
где здравац гуши стара коприва.

У њему кипти гнев свију Светих
анђели су га пламом дојили
И повој су му од огња ткали
Громовником га одувек звали
Угљеном црним су га бојили
по њему хаљине небу кројили
Да не би мржњу света стекао
две су му чуварке савести дали.

Да не би спалио све што се креће
житнице, воћке, траве и зверје
Да не би својим љутитим лицем
под стрехом плевње плашио птице
Да не би пепео за њиме летео
кад жар прогута пањ и иверје
Од Бога доби две сестре Марије
да спрече да гађа насумице.

Између њих му сигурно беше
гневу су силном смернице дале
Јер од Перуна оста у њему
како да исправи неправде старе
Па од пророка постаде светац
да дигне клонуле и оне пале
И сатре оне што силом својом
Веру у Бога другима кваре.

Зато вернике не сме да плаши
тутњава што се небом разлеже
Громови и муње само су од‌јек
силе од које некрсти беже
Када се лето лењо протеже
уживајући у срамној пошасти
Он га обрати и пут покаже
па тако народ хладом почасти.

Свети Илијо здушно се молим
са браћом својом по духовности
Кишом си данас нам лица умивао
и дао чистоту нашој световности
Свако је икону свету целивао
спремни су наши скупљени прсти
Али дилему имамо једну
чули смо да се данас не крсти.

Просветли наше туробне мисли
у ове дане кад ум нам лута
Осветли муњом будуће време
кроз које морамо судији поћи
Знамо да ти ћеш у кочијама
вратити Исуса са дугог пута
И да ћеш громом повратак Христов
громко објавити звездане ноћи.

Јер ти си претеча његовом повратку
и ми га чекамо сваког сванућа
Неки на прозору, неки на довратку
с блаженом надом до васкрснућа.

Љиљана Тамбурић

ВАСИЛИЈУ У ПОХОДЕ -Љиљана Тамбурић

ВАСИЛИЈУ У ПОХОДЕ

У походе пођох православном свецу
сa храном и пићем да не будем гладна
моје тело не зна за несрећу већу
те је душа моја и грешна и јадна.

Стигох јутрос рано испод овог неба
и у крило светом Василију седох
причестих се, вином натопљеним хлебом
да му хвала кажем за сво добро хтедох.

Нека ми опрости, не дођох му боса
уз литице шумске пењући се мучно
да се не окваси знојем моја коса
јер не схватих шта је у подвигу кључно.

Тада видех народ што му немо хрли
приносећи веру ко најлепши поклон
а његова снага с љубављу их грли
и под Часним крстом припрема им заклон.

Манастирска врата отворена вазда
испред њих се људи пружили на тло
нека ме не стигне нека већа казна
и нек ме не снађе неко веће зло

што се вратих доле у конаке тихе
преспавах са главом на јастуку меком
заобиђох оне деке и тепихе
и не кренух оном верујућом реком.

Не могах да заспим међу чет’ри зида
под звездама горе ето народ бди
а у мени немир из утробе рида
слабост ми у уму почиње да ври.

Испред мене слика Василија младог
како босих ногу по камењу хода
ал га видех здравог, срећнога и радог
све у небо гледа у очи Господа.

Трагови од крви за њим се протежу
на ногама ране, на леђима стене
за небо га нити православља вежу
па десницу своју упире у мене.

На стопала своја спустих поглед тада
па чарапе скидох и њему их пружих
засија у мени нека чудна нада
застидех се добро, сагох и погружих.

Он чарапе обу на рањиве ноге
попе се уз стене небу под облаке
помену у песми болне и убоге
заштити их тако од несреће сваке.

А ја грешна створка у људскоме лику
достојна не бејах ни његових кости
мање снаге имах да издржим напор
него многи болни што му пришли гости.

Али се усудих и с молитвом приђох
за ближње и даљне за срећу и здравље
Часног крста цркву и кивот обиђох
и стену што свецу бејаше узглавље.

Па осетих онда с мирисом тамјана
што га ветар нежно кроз борове носи
да је свака грешка људска окајана
ако љубав божју кроз живот проноси!

SVITANJE – LJILJANA TAMBURIĆ

SVITANJE

Razdanjuje se polako…

Nestaje sa neba Luna…
Zvezdane perle skuplja
kosa joj zlata puna,
fenjer polako gasi
na nebeskoj terasi.

S listova rosa kaplje…
U bari trska krije
tanane noge čaplje,
noćne se senke gube
dok se gugutke ljube.

Dižu se ka nebu trave…
Maslačci svoje žute
vetrom češljaju glave,
niz klanac sive magle
stidljivo leđa sagle.

Razdanjuje se polako…

Nečujno treplje sova…
Celu noć bila je budna
na grani šumskoga krova,
lisica dolazi s puta
sija se dlaka joj žuta.

Pevac budi spavače…
Troprste noge mu kriju
pernate dugačke gaće,
neko mu opsuje slavu
krijući pod jastuk glavu.

Istok se jarko rumeni…
Ližu daleka brda
jezici dugi plameni,
polja pšenice žute
zrnima pune skute.

Razdanjuje se polako…

Potok vrbama šapće…
Vodenici danju i noću
točak drveni klapće,
na džakovima brašna
zora je mlinara našla.

Praskozorje već puca…
Nebesko oko ko rubin
pod velom lišća svetluca,
Otvaraju se krune
mirisnog polena pune.

Evo već dan se beli…
Na sve su strane sveta
prekrasni akvareli,
u hladu zelene ograde
pevaju cvrčci balade.

Ljiljana Tamburić

JOŠ TRAGAM – LJILJANA TAMBURIĆ

JOŠ TRAGAM

Za onom prvom česticom svetlom
od koje počeh nekad da bivam,
još uvek tragam danju i noću
kada sam budna i kada snivam.

Za onom golom istinom čistom
o kojoj slušah priče i bajke
trčim i tražim, verujem u nju
kao u iskrenu zakletvu majke.

I za ljubavlju večitom žudim
pomno je čekam sa jutrom svakim,
što mi se ukaže ko priviđenje
pa onda nestane pre no što shvatim.

I ovo traganje prestaće jednom
kad se istroši duhovna snaga
i kad mi postane kristalno jasno
da sreća živi tik preko praga.

Ljiljana Tamburić

ШАПАТ ВИНА -Љиљана Тамбурић

ШАПАТ ВИНА

Кад узмем чашу са вином црним
осетим како полако трним
потиљком струји врелина нека,
ко перо лака, ко свила мека
спушта се кичмом, на пете капље,
па заголица ко крилом чапље.

Опојни нектар грло ми стегне
стара ми туга на срце легне
ал то је онај бол који годи,
кроз тунел сећања тихо ме води
па ме наведе стара путања,
на заборављена шапутања.

Арома Вранца чула ми буди
сетим се опојних његових ћуди
мирис му плетем у венац нови,
да ми оживе сањани снови
да ми потечеш венама плавим,
да те у зенице очију ставим.

Са сваком чашом приђеш ми ближе
и сета стара опет ме стиже
у бунилу ти шапућем име,
са шапатом се ређају риме
насликам сенке, а оне беже,
за нову реч их поново вежем.

Љубав је наша имала име
увек уз вино пишем јој риме
моје су мисли, твог лица пуне,
светлиш у њима ко срма Луне
држе ме живом сећања на те,
ех кад би могла бар да те врате.

И ноћас пијем, вино ме јача
највише кад сам на рубу плача
наше су туге покриле магле,
сузе су радости, давно превагле…
Често нестанем, нећу да дишем,
ал ти уз гутљај песму напишем!

Љиљана Тамбурић

KAD SU NEDELJE BILE PRAZNICI – Ljiljana Tamburić

KAD SU NEDELJE BILE PRAZNICI

Nekada su nedelje bile ko praznici;
Na njih mi detinjstvo i sada miriše
čuvam ta sećanja u svojoj riznici
o njima ću nešto danas da vam pišem.

Jer nedelja ne beše dan kao ostali
u svakoj je kući bila mala slava
tada se posao na njivi ostavi
a deca se raduju jer se duže spava.

Imasmo u selu crkvicu bez krova
samo obeležja Svetoga Jovana
kasnije tu niče lepa crkva nova
od priloga vernih beše sazidana.

No kad bejah dete ne idosmo često
jedino kad blizu kosismo livadu
retko ko je nedeljom posetio mesto
i sedeo tamo u debelom hladu.

U selu je svaka kuća bila složna
i srećom je zračila spolja i iznutra
iako nam čeljad beše baš pobožna
na Boga ne moslismo u nedeljna jutra.

Muzika se narodna orila iz kuća
glasno, da se čuje i od sela dalje
pucala su Safetova i Kvakina pluća
a uveče humor od Mije i Čkalje.

Muškarci su nedeljom obrijani bili
jer preko nedelje nemadoše kada
obučeni lepo, pred zadrugom pili
posle ručka tražili najmračnijeg hlada.

A žene ko žene, vazdan zapošljene
nedeljom se trudile da se sve očisti
poslovima poljskim dobro okaljene
kućni su im bili najlakši na listi.

Metlom se pometu prvo stepenice
pa avlija cela i jendek kraj puta
dok iz kujne mirišu sveže prženice
i proja sa sirom, od jaja sva žuta.

Ćilimi i čerge na doksat se stave
da nedeljno sunce i na njih ogreje
pod strejom se ljube laste cvrkutave
povetarac polen po šeboju seje.

Žbunje ruzmarina, čepari s muškatlom,
Zdravac i Dragoljub, Lepi čovek, Kata
svo to cveće beše pod nebeskom kapom
lepota što vredi ko vreća dukata.

Dve klupe pešačke i malo astalče
u hladu vinjage ispred male kuće
karirani stolnjak, bokal i kotarče
a u njemu parče gibanice vruće.

Na stolu i flaša šljivovice stare
kad komšija dođe da se njom počasti
onda krenu rakiju da piju i hvale
dok slaninu meze, belu, punu masti.

Razni su se mirisi oko kuća vili
od ručkova raznih i tazega hleba
Nedelje su dani svetkovine bili
na kolače miris diz’o se do neba.

S jabukama pite, grancle i kiflice
praviše se samo na crveno slovo
tek da se popuni vreme dokolice
jer od ponedeljka u polje ponovo.

Nedeljom mi majka plela pletenice
jer jedino tada imala je vreme
onda bi otišla, jer su družbenice
na sokaku važne otvarile teme.

Stajalo je tako po nekol’ko žena
na prašnjavom putu po sredini sela
računale kad je mesečeva mena
jedna blagosiljala a druga se klela.

A nama je deci najdraža crtanka
bivala prašina svilena i meka
što na vrhu crnog gumenog opanka
prvu letnju kišu sa užitkom čeka.

Po prašini toj smo utapkanoj šakom
kažiprstom slike crtali iz mašte
koje su se brzo, već sa prvim mrakom
brisale sa vetrom što dune kroz bašte.

A uveče kada sunce se opklati
i u božur crven na nebu procveta
Kosmos se nad selom sav zlatom pozlati
i povede nedelju na put oko sveta.

Ljiljana Tamburić