Категорија: Saša Kozić

 

Балада је остала . Синове Београда вечност је одвела .

Они су мангупи , а то је занат са тим се рађало , и са тим умирало .

Тихо , музиканти улица Београда свирају џез својих синова .

Мириси улица вечности, генерација младости , или лудости . Створена је , још брже нестала .

Од суза мокрих улица града Београда нестали или отишли , легенда је остала , силом метка шприца , или љубави према Србији .

Балада је остала . Синове Београда вечност је одвела .

Вечна слава синовима Београда

Не можете ме убити , не можете ме избрисати са лица земље .Ја нисам ви . Ја сам Србин, православaц. Бог ме чува  Искрено верујем.

Докле год у мени има живота  докле год нешто планирам жив сам.

Само тужни људи чекају крај који се не назире. Неизвесност их не убија, они несвесно пропадају. То је тек један степеник њиховог срамног пада, тужне историје малих богом проданих људских инсеката, који желе да умру у миру и тишини, сами и заборављени.

Али знају, тек тада почиње живот вредан помена, онај о коме их је некада неко учио.

Није тешко умрети задовољан.  Напорно је!

Живот ме шутира .Трпим ударце свог сулудог живота са свих страна.

Провео сам га по улицама и сумњивим кафанама.

Међу људским отпадом , курве, алкохоличари, џепароши, шибицари , лопови малог и великог калибра,

Конобарице сумњивог морала.

Брза зарада . Имало се пара.  А данас , болест . Приковала ме за колица.

Ваљда плаћам данак својој бахатој младости . Тешко је.

Седим , гледам , размишљам , пишем . Прошлост ми је дошла на наплату.

 

_________________________

Лутам путевима пуним туге,
тражим изговор за време,
проведено у шумама саме лажи.
Моје “ја” прича приче
о догађајима пре потопа,
када је истина била истина,
а лаж – само лаж.

Данас је истина лаж,
а лаж мишљење.
Сви паметни су луди, лудаци знају све
Све се своди на мреже.

Оне су постале истина,
а истина се мери кликовима.
Заборављамо речи,
заборављамо мисли,
заборављамо људе.
Настави са читањем “ВРЕМЕ ЛАЖИ – КОЗИЋ САША”

Горак укус промашеног живота
сабраo се у његовим грудима,
покушавајући да побегне од самог себе,
хрли у загрљај туге
створене од суза проливених за столом
и чашом пуном вина.
Старим Циганином и јецањем његове виолине.

Јури пустим путевима могуће среће,
бежећи у загрљај
измишљене љубави свог живота.

Плаћа грешке своје младости,
развратног живота,
пуног сирове снаге.

Мисли да је све оставио
иза себе,
да га ништа не веже,
да је слободан.

Али живот му говори:
Не можеш побећи,
мораш се борити

(C) Козић Саша

Падам у фрас, и у очају губитника тражим спас,
у време цветања висибаба, весника пролећа.
Пси луталице јуре преостале
преживеле гласнике великог рата.

Северни ветар опомиње – зима још траје.
Сунце се стидљиво пробија кроз голе гране,
растерује хладноћу преживелим ратницима
великог срања.
Победника нема.

Само полумртви бауљају шумама.
Рат није, али зима убија полако.
Пренем се – не знам да ли сам на јави или у сну.
Штипам се за образ, тражим истину.
Схватам – задремао сам поред остатака догореле ватре.
Настављам лутање беспућима,
тражећи у себи оправдање – којег нема.
Настави са читањем “Хладно је – Козић Саша”

Сањам отворених очију снове, сличне садашњости,
У времену пре рођења себе, у подухватима створеним од јуче.
Који су пуни снаге одумирајућег јутра, као дан који ступа.
Рођени су данас, а умреће сутра.
Сањам исти сан.

Како ходам процветалим долинама својих мисли,
Испрекидан причама шумских вила,
Које причају приче задовољних ловаца на изгубљене наде и снове.
Данима на тиркизним планинама лове душе умрлих,

Плачући, причају причу промашеног живота,
Исплакану љубав, прекинутим сновима.
О свему што боли овај и будући живот.
Створене у времену изгубљених…
Пуних нове наде у боље сутра

Настави са читањем “Сањам исте снове – Саша Козић”

Све наше истине и наде почивају на нашим сновима.
Препуних невероватних догађаја из историје,
самог лудила, паћеника који изумиру стојећи.

Као примери доследности својих надања и страхова,
умотаних у догађаје који следе,
који на самим ћошковима историје чекају себе.

Настави са читањем “Све наше истине – Козић Саша”

Звук црквеног звона пара небо, призивајући Бога.

Сељак, мукотрпно ослоњен на мотику, застаје.

Звона звоне, црква зове на службу.

Окреће се према цркви и крсти се три пута.

„Сутра је светец, ваља ово завршити,“ промрмља, бришући зној с чела.

Зној му липти, али осмех не силази с лица. Наставља да ради, срећан.

Грми. Погледа у небо, прекрсти се и пожури.

„Морам да завршим пре олује, да стигнем кући.

“Да се оперем, па сутра, са женом и децом, у цркву.

Светац је, ваља се.“У себи тихо дода: „Даће. Бог. Даће…“

(C) Саша Козић