Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae" i "Psihodelija minijature" i nekoliko elektronskih knjiga kratkih priča, misli. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Budi human-Aleksandar Šapić ( Banka Dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

MACA

Zašto je ova maca posebna?
Ima rep kao i svaka druga
četri noge sa belim noktima
šarenu dlaku mekšu od pamuka.
njuščicu nežnu baki za poljubac.
Ne šeta više s ponosnim ušima.
Ne liže stomak sa mačićima
Ona je zasvagda ovekovečena
Sve je postalo sasvim drugačije
leži kraj jele i gleda u nebo
dok juče oblak virio kroz prozor
pre no što je – ima li te Bože?!
sa vrha zgrade bačena na pločnik
Eno krvi, vidiš li je bako?
Tvoje crne i
Plave macine
May be an image of 9 people, people standing and outdoors

KOBNA NOĆ

Bio je dovoljan
samo momenat –
zemlja proguta
hiljade života.

Oprezno hodaj
Turskom i Sirijom
pazi da ne zgaziš
prst dok procvetava

Pazi na usta spremna za
poziv “mamice”
Dvaput proveri
nije li trava kosa mlade

Ona presrećna
izgovara “hoću, da”.
Nikada više ne trči
ne bacaj niti kamenčić

Možda povrediš
nadu roditelja
“Evo nam malih
skaču u zagrljaj”

Samo tiho –
pečat večnosti
ostaće živa tajna
među mrtvlima

SARINO PISMO -Marina Adamović

Dragi moj
pišem ti pismo samo da znaš
kako te čekam iako prođe
više od šest stotina dana
Sećaš se
prvi put si me pozvao očima
da uđem u njih
pa zagrlio trepavicama
Osetila sam
pogled ti ima moć dragog kamena
boju cveta
sigurnost Plavog anđela
Od tada
nismo se rastajali već
zenicama pričali
one su često suzama pevale.
Dragi moj
dok pišem ovo poslednje pismo
kraj mene raste biljka
od tvoje krvi pod zvezdama
Dok se ne vratiš
negovaću je osmesima
tvojim beonjačama
ako se ne vratiš
znaću gde si, najdraži .

NOĆ I VRANA

Pišem o steni koja ćuti i sanja ne
ravnotežu
pišem o kapi koja žmuri i čeka slap
vodopada
pišem o mogućem i nemogućem
skupu dešavanja
zaobilazi me ono presudno
e – to
ni naslutiti ne mogu –
ni to!
a znam da pre-do-se-ćaj vara
kao vrana
kao noć
kao razum
kao smrt
i o njemu ću pisati –
hitno je
hitno!
vrana mi podmeće jaje za oko
noć pobeže preko pola
razum podmeće tačku uz “hitno”
a smrt ne vidim – gde je?gde?
ko to gužva list za pred-o-se-ćaj?
verovatno
verovatno
očaj i ja –
skup dešavanja
moguće je… vrana

BESMRTNE MISLI

Okopati zemlju dovoljno duboko
da bi se došlo do plodne postojbine
Tada spustiti telo mrtvaca
i zaliti ga da se prerano ne sasuši
Onda čekati dovoljno dugo
da nikne trava, bulka, drvo
Na svakom listu, grani, stablu
lelujaće besmrtna misao
pomenutog stvora
Još kad bi neka krupnooka zver
sažvakala rodno rastinje –
misli bi se umnožile i nastavile
post mortem modus vivendi Zasigurno
Tvrdim!

SRCA U SRCU

Nosim nečije srce u sebi
čujem kako kuca u mom
Nerazdvojna smo celina
ma šta pomislila
to je njegova misao
Ne plašim se ničega
strah bi uplašio njega…
Ne želim da se promenim
sudba bi me vratila opet
u ono što sam oduvek bila –
Mesec i Sunce tog srca
Najdublje čuvana tajna je nečije srce u meni:
jutro svakog dana
pora najužeg dela kože
početak svakog kraja
grana života u šumi
ispružena do svemira
da zvezdama čuva nadu.
Nosim nečije srce u sebi
postojim dok ono postoji