Категорија: Verica Jovanović

Gladna ljubavi

Mojom zorom hodam sama.

Moje slutnje brojim kad je tama.

Sve što ne znam, to je šta se desilo sa nama.

Treptaji, drhtaji, lude ljubavi,

a onda, najednom, strahovi pakleni …

Nije to nešto što silno boli,

al’ muči — spoznaja da se isto ne voli.

Nije to nešto što prestaje, nestaje;

tu je i dalje, al’ nije isto,

nije k’o nekad — bezbrižno, čisto.

U glavi mi misli i slutnje.

U tami, zar nismo sreću stvorili sami?

Ne daje se lako da nestane tako, da

mojom zorom hodam sama,

gladna ljubavi, a čežnja me slama.

Osećam strah i čudan nemir,

reči bez zvuka, vreme ko teško breme,

peščana dina, zid  ćutanja  među nama,

zvezdano prostranstvo k’o duboka jama.

Ne znam…

šta će nam sve to,

šta se to desilo s nama.

Da dok hodam sama

Kroz ovaj mrak , srećem

našu ljubav koja se pretvorila u strah.

Sećanja

Istom ulicom hodam,

neka druga lica srećem.

Ulica poznata, sve već viđeno.

Vreme je stalo —

ogoljena sećanja rukuju se s nadom

da ću te sresti baš tu, na uglu Pošte.

Osmeh mi prikriva setu,

a usne šapuću, kao nekad:

„Hoćeš li mi pripaliti cigaretu?“

Opet je kišni oktobar

ulicu obojio u šareno,

samo ja sam ispod kišobrana

tužna i sama.

Osmeh mi i danas

prikriva setu na licu.

Davno je bilo

kad si mi pripalio cigaretu

ispod cvetnog kišobrana,

ispred stare pošte.

Ljudi bez lica, puna ulica.

Duša prazna.

I da te slučajno sretnem,

taj trenutak bio bi moja kazna.

Moja mašta može svašta

Evo, u mislima već letim ka tebi,

ništa me sprečitlo ne bi.

Daljina se ruši i briše,

dok ti sanjaš

i noć nad tobom diše.

Ja sam do tebe —

sve bliže, bliže.

Mogu da dođem

na oblaku mašte,

da san ti ukradem,

da te iznenadim.

Ne priznajem rastojanja —

ni kosmičke tišine,

ni svetlosne godine daljine,

ni morske dubine sudbine.

Pozajmila sam ćilim od Aladina

da što pre doletim.

Evo me u mislima —

Aladin

čarobnom lampom

mi putem svetli.

Mogu da budem i rajska ptica,

da krilima mašte letim.

To ću i biti,

da san ti ukradem,

da te iznenadim.

Aladinova lampa može svašta,

ni rajska ptica ljubav ne prašta.

Leti i nosi me tebi

brzinom iluzije —

Zato što mašta ljubav ne prašta.

Čujem te

Čujem te kroz noć,

čujem te kroz mrak.

Čujem tvoj glas,

tvoj korak —

preblizu si,

osećam tvoj dah.

Budna sanjam,

kroz nebo vidim znak,

svemir mi šalje čarobni trag.

Luda gledam u sunce

i gubim vid,

hrabra sa strahom —

i ne dam te nikom.

Čujem tvoj korak, ali tiho,

budna u bunilu —

ne dam te nikom.

Čujem te blizu,

a nema te nigde,

i dalje —

ne dam te nikom.

Znam…

ne postojim.

Usne mi trpe reči što bole.

Luda sam,

sve luđa iz dana u dan,

a ti —

što dalje, sve dalje.

 

Misli mi broje

korake tvoje,

dok gubim sve

što je bilo moje.

Noć me uči

kako se nestaje polako.

 

Čujem tvoj korak, ali tiho,

budna u bunilu —

ne dam te nikom.

Držim te mislima,

gubim se skroz,

i dalje —

ne dam te nikom.

 

Teši me misao

u ovom mraku,

dok srce ćuti

i razum se lomi…

da ti

ne postojiš.

Srce vinove boje

Dve čaše vina na stolnjaku od tila,

kazaljke stoje — minute za nas ne broje…

Eh, kakva je to ljubav bila.

Dva srca u polutami

i tvoj pogled koji mami.

Eh, kako smo tada voleli

da budemo sami.

Dok violina melodijom otapa led,

vino crveno tera nas u greh.

Dve čaše vina — reči nisu potrebne,

dodiri plameni, poljupci medeni.

Eh, zašto je to samo seta

u duši uspomena jednog davnog leta?

A ove noći, dok sati se lome,

Ja nikog nemam ,ni da se nadam kome.

Uz crno vino, sama sa čašom praznom,

čekam da zora svane

i da bolno sećanje iz duše nestane.

Vinom ću nacrtati srce

i u srcu moje ime i tvoje.

Eh, kakvo će to srce biti —

srce vinove boje.

LEDENA KRALJICA

Sa vrha ledenog brega,

u kočiji od belog snega,

silazi i tiho se uvlači

u carstvo cvetnog, ljubavnog raja.

Zbog jednog čarobnog pogleda

nestaše okovi večnog leda.

Zavetom belih bogova

ledena bi, čedna, večno ostala.

Topla ruka je prizva

i srce dotače —

kocka se čudom topila.

Zbog poljupca nežnog, posebnog,

kraljica hladnoće i leda

iz svog snežnog, ledenog raja

posta obična žena

po imenu Maja.

Ljubav otopi led

i biserna kruna

pade u sneg.

Nadolazeće misli

Nadolazeće misli neka se roje.

Zatvoriću oči i danas,

da gledam tebe u mladosti kroz dugine boje,

a nadolazeće misli neka se slobodno i dalje roje.

Moje nadolazeće misli,

dok sedim u tihoj seni,

su tvoji izbledeli pogledi sneni.

Moje nadolazeće misli

pamti vetar dok briše skrivenu suzu jednoj tužnoj ženi.

Zvuci tihe muzike iz daljine

remete sklad i mir, raznose

moje nadolazeće misli negde,

daleko od mene.

Ostaje mi samo izbledelo sećanje

na mladost i voljenog tebe.

Kad zatvorim oči,

vidim, ko nekad, dugine boje,

zato i puštam nadolazeće misli o prošlosti i mladosti —

neka se roje.

Zagrljajem bih otopila sante leda,

da mogu da vratim tvoje poljupce od meda.

Nadolazeće misli mi greju dušu.

Volim da pamtim te naše noći,

volim da pamtim kako su me gledale tvoje snene oči.

Nadolazeće misli o mladosti i teb čuvaću u srcu da izblede nikad dala ne bi.

Старица у црном

 Старица у црном чека                                     да неко дође  ,  

da neko za nju pita,

makar iz daleka.

Sama u crnom,

bez nade, u oblaku

tišine, sa sećanjima

od paučine, od prašine.

Samoća i očaj jednog

starog bića, očiju suzama punih.

Nada se, nadu ne gubi.

Starica u crnom, pogurena,

stoji da broji dane samoće

neće, jer se boji,

Da dođe neko iz daleka,

da se udostoji.

Ona čeka i uporno trpi

Telo joj drhti, a ruka hladna

da dotakne drago biće.

Duša joj gladna.

Sama u crnom,

od tuge i bola,

stiže je slabost i

gorka istina gola.

Zaborav i nemar

onih daleko

prejako boli.

I ako zaboravljena svim srcem ih voli.

Starica ćuti i bolno trpi,

sve je to život,

svojim tokom ide.

Saznanje je teši

da će skoro kraj

svim čežnjama,

svim težnjama

i da će, ne za dugo,

Mesecu 

u večni zagrljaj.

A Mesec je sa neba gleda 

I dok mu šapuće svoje jade

On ko da razume glavom joj se klanja i tužno je pozdravlja.