Месец: фебруар 2026.

I S T I N A

Pljunuo sam noćas istini u lice
pred Bogom i ljudima izgubih sav sram
kroz dušu mi huče pijane ulice
ni Edenu ni paklu nemam šta da dam

Ako sam već slomljen nek me lom zaboli
nek puca do kraja bez lažne tišine
neka se za mene niko ne pomoli
da se grešna duša na nebesa vine

Dok me prah priziva,nek zemlja me sluti
nek mi ime brišu sve ognjene plime
što istina kleta večno u me ćuti
ko u tužnoj pesmi napisane rime

Na pragu sam groba,pogled mi se muti
al’ neću da kleknem pred kostima moći
dok me crvi broje istina se ljuti
što joj za života nikad neću doći.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
28.02.2026g.

ХИСТЕРИЈА – КОЗИЋ САША

Овде се не ствара нова историја,

већ се рађа хистерија.

 

Једног народа у борби за опстанак:

свега што се зове слобода,

свега што носи могућу и блиставу будућност,

свега што се зове истина.

 

Чини ми се…

а можда грешим:

исти они који су убили једнога,

сада су се намерили на другога.

 

Али без нас неће моћи.

Такав смо народ:

издамо, убијемо, направимо споменик,

а после… плачемо.

 

Призивамо Бога за помоћ.

Али нема нама помоћи.

Заблудели смо.

Историја нас памти.

Много смо грешни.

 

Плашим се онога што следи

ЉУБАВ? – Анђела Грабовић

Чула сам  да долази, 

а нисам знала одакле, 

нити када, само сам осетила 

да стиже и да ми је све ближе;

по начину на који сам гледала у даљину,

по томе како се кожа јежила 

сама од себе на мало хладнији поветарац.

Шапат сам осетила сваки ту, 

надомак уха, где је кожа најтања,

а врела крв се најлакше баш ту намирише.

На тој линији живота,

која спаја разум и срце,

капи зноја знају бити дивље.

Близу је и на моменте се плашим

да ће ме прогутати,

гутајући прво моје искре из очију. 

Настаниће се у моје јамице на образима,

обрисаће све те старе ожиљке на мом лицу,

правећи нове, свеже, на мом срцу.

Доћи ће тихо, а гласно смејући се

ићи ћу јој у сусрет.

Можда ће се ослонити на мене

да одмори од дугог пута,

а можда ће ме ухватити за руку

и повести са собом да ми покаже, 

зашто заборављам кључалу воду за кафу,

због чега су ми капци тешки,

ко ми то тако силно недостаје,

па ноћима не спавам

и зашто се плашим да останем

онда када мирно поред некога сневам.

Можда ће ми показати да и грешна, 

могу бити вољена.

Ту је, 

испод мог ребра, јасно је осећам, 

пење се уз кичму као најгора језа 

која увек најављује опасну температуру.

Долази до мозга терајући га да отпусти тај

чувени допамин и натера ме да помислим

да је љубав то што ме прогања

и што као грозницу осећам

у својим костима, што ме упркос свему 

тера да коначно негде застанем, 

а можда и останем.

Пред њом стојим потпуно разоружана,

грешна, малаксала и смешна, без штита.

Само она и ја. Очи у очи.

Настанила сам се у њене боре смејалице

и дубоко продрла у поре.
Завукла сам се 

све до костију и грудног јој коша.

Ако јој се случајно деси да ми срцу нашкоди,

љубав ће од мене битку да изгуби.

Тамо где сам се најлепше 

настанила, прво ће заболети.

Десиће се тако да јој попуцају све кости,

и да се свака, бар по једном,

забоде у њено срце,

све у жељи да осветим своје

и да заувек из рана њеног срца, 

крв испумпава ово моје. 

BUDI MI SVETIONIK – Ljiljana Tamburić

BUDI MI SVETIONIK

Sklepaše me k’o malu barku
i naškrabaše, crnom, mi ime,
pa me porinuše u dubine
s’ porukom: Tvoj je svet…
A talasi mi na neku varku
pomilovaše krmu i pramac,
pokazaše mi ka suncu pravac
i moja jedra počeše slet.

Gledam ka istoku u sumaglicu
i jedva čekam zorino oko,
zrak sunčev dok je moru visoko…
U suzi galeba sjaj…
Dok moje sidro kopa brazdicu
da smiri kosti u pesku mekom
kad priđem blizu ostrvu nekom
i nađem sopstveni raj.

I prođe, evo, godina trista,
plutam k’o pampur po površini,
horizont gledam u tišini
dok bliži se oluja…
Telo mi se polako lista,
napraviše me po želji Hrista
da budem skliska kao jegulja
da nosi me lakše struja.

Jarbol mi lomi silovit vetar,
o jedra mi se oblaci grabe,
u koritu mi živahne krabe
štipaju gole kosti…
Neću preživeti ni jedan metar
k’o da sam krošnja od tankog pruća,
postaću iverje do svanuća,
neka mi Bog oprosti.

Belom se penom čeljusti pune
i očnjaci se vide u vodi,
nespremno čekam da se rodi
putokaz mali ka tebi…
Dok mi se vesla ko šećer krune,
ka hridi slabo svetlo me vodi
dok mi se pluća školjkama pune,
sigurno vučeš me sebi.

Raspale mi se obadve strane
a kobilica jedva je cela,
kropi me blagost penaestog vela
k’o da sam Božji poklonik…
Uspevam pre no telom obamrem
da se nasukam u tvoje skute,
a ti me primi s obadve ruke
i budi mi SVETIONIK…

Ljiljana Tamburić

NIJE LAKO UBITI PESNIKA – Ljiljana Tamburić

NIJE LAKO UBITI PESNIKA

Pesnik preživi na hlebu i vodi i ne treba mu dušek od perja,
pesnik se kao asketa rodi s’ ustima punim sedef biserja.
On ne oblači bela odela, nit ima srećnu bračnu luku,
pesnik se odriče sopstvenog tela i hoda često s’ glađu pod ruku.

Pesnik i nije s’ ovoga sveta, on iznad Kumove slame leti,
ne razlikuje zime i leta i spava samo kada se seti.
Nema u njemu zlobe i besa, njegove reči samo su pčele
što ih od svojih zuba isklesa pa ih ponosno nosi ko perle.

On se ne šiša niti se brije, cipele su mu dva broja veće,
kada je setan previše pije i plače često al’ ne od sreće.
Pesnika samo pesnik razume, obične duše beže od njega,
jer pesnik živi svoje traume i stvara pesme od svojih stega.

Neki bi hteli da ga ne bude, kažu: zamajan, zanesen, lud je
kažu: taj nije za među ljude, bez razloga ga svetini kude.
Znam neke ljude što im je naum, pesnike brisati sa lica zemlje
i smestiti ih u neki lagum, u neko vlažno mračno podzemlje.

Jer pesnik ume pesmom da vikne i da satirom grubo udari,
može na nepravdu jako da cikne, da morem tuge spretno brodari.
Ali iz toga pomoći nema, jer pesnik ne ume da se čuva,
njemu je uvek na panju glava il’ mu se kaša zavere kuva.

Ako čujete: Nestade pesnik, nema mu traga, nema mu glasa,
znajte da neki nesavesnik na našeg pesnika noću nabasa.
Pa ga zatvori međ’ čet’ri zida gde vazduh pacovu sivom otima,
gde rane svoje snovima vida, pesme rezbari modrim noktima.

A smrt kad dođe u crnom plaštu, kroz ključaonicu provuče kosti,
tek tad razbukta pesniku maštu, te je poezijom lepo ugosti.
Pesnika ne možeš ubiti lako, on život slavi i kad izdiše,
i boriće se poslednjim dahom
da zadnju pesmu krvlju napiše.

Ljiljana Tamburić

УСПОМЕНЕ

( Миму, Мирку, Анђелку и Бубом)

Имала сам драгог друга
Што имао нико није
Свему смо се радовали
Еј, предратне играрије.

Имала сам два рођака
Поносита два јаблана,
Остаде ми успомена
Из дјетињих наших дана.

Имала сам милог брата
Тек развио крила соко,
сводове би прелетио
испод сунца превисоко.

А сад имам само тугу,
Наде мени и мом роду
Небо им је рајска башта,
Јер падоше за слободу.

30.01.1993.

 

 

 

Ona

Živi na oblaku
Pod srebrnih zvezda sjajem
Jaše divlje konje
Iz dalekih priča
I rekom joj suze
Tekoše ka nebu
Ka oblaku kao sreći
Medenom i mekom
Očiju iz sna
Što kroz plavetno prostranstvo
Ploveći gledahu
Sudbu jedne duše
I jednoga roba
Prokletog čoveka koji
Sreću svoje sreće
Tražiće do groba
Sudbu svake duše
I svakog čoveka
Sudbu vasione
I malenog sveta
Prepunih očiju
Samo
Gleda
Nikoleta

НИШТА НЕ РАЗУМЕМ – КОЗИЋ САША

Не разумем.

У годинама сам када и не морам

много да разумем.

 

У моје време било је другачије.

Знало се.

Радиш , ако хоћеш да имаш.

 

Лепо Сремац каже:

„Оно наше што некада бијаше.“

И било је само наше

 

Данас су се вредности самог живота промениле.

,, што већа будала ,

више пара.

 

Ако доспеш на ТВ, благо теби.

А хоћеш?

Не мораш ништа да радиш.

 

Како рече Лаза:

„Све ће то народ позлатити.“

 

Данас влада духовна туга.

Правих вредности

више нема.

Нико их не поштује.

 

Данас је време друго.

Што више знаш , већа си будала.

Што си већа будала , више пара.

 

А само се то,

у данашњој Србији,

вреднује.

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 Кад ме притисне туђина и тама,

кад ми је тешко и снага ме изда,

ја склопим очи, а преда мном сама,

изрони стаза од снега и звезда.

 

Лукова се сетим, мог скривеног села,

што к’о гнездо спава у недру планине,

тамо где су некад наша дивна села

грејала душу сред ледне тишине.

 

Око нас Копаоник, суров и бели,

ветрови носе мирис дивљине и бора,

док вук са вуком тајну зиме дели,

а мећава силна снег на врата гура.

 

Нема тамо народа, опустела брда,

само ветар пева песму пустошије,

ал’ у том камену, где земља је тврда,

моје се срце и данас још крије.

 

Остала ми душа на сеоском прелу,

уз пуцкетање ватре и приче стараца,

док снегови круну кроје мом селу,

а вукови стражаре врх густих кланаца.

 

Ал’ чуће се опет песма и звона,

вратиће се деца на дедовину стару,

оживеће село из снежног заклона,

чувајући груду к’о на светом дару.

          Драгојло Јовић

ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ – Живојин Манојловић

ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ

Решила Радојка да тури тетоважу
То е сад у моде
У село сви кажу
Моли кука
Не мо Радојка
Да резилиш
Твоега Станојка.

Ућута се она неко време
Помисли, ух смако то бреме
Око тетоважне теме.
Мину неки дан
Чујем Радојка певуши
Начуљим уши
Да вим шта ју е на души
А она шапута:
У раздељак ме љубиш…….
И тако по сто пута.
Шта те стревило Радојка
Кад она вели види одзади
И лечка смуљи на ластиш аљину
Зину, пуче на вилице зглоб
Дал да свиснем
Од чемер ил милину

Настави са читањем “ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ – Живојин Манојловић”