Аутор: Verica Jovanović

00Neka se diše

Плашим се јако.

Све је у мојој глави:

и моћ, и страх, и светлост, и мрак.

Неважно — за мене времена нема.

Апсурд је чекати.

Нећу дозволити овом лудилу

што ме у стопу прати.

Прекидам низ.

Окренићу штету у своју корист.

Док гледам у небо,

питам се: „Како?”

Неће бити нимало лако.

А шта је, у ствари, страх?

Само сенка.

Шта је моје лудило?

Чаробна илузија.

Шта је време за шарену дугу?

Само тренутак сјаја и нестајања.

Шта је нада?

Трептај светлости у мраку.

Узећу мало кише за очи,

део звезде за љубав.

Постаћу најзад обичан човек.

Узећу још и део белог облака,

део дуге —

а можда и нешто више,

само да туге прођу што тише

Кад сам човек  и док се дише.

Novi dan

Kad se svet sruši
Kad se svet sruši —
nema reči za utehu duši.

Kad ode neko kog voliš više od sebe,
nema utehe —
srce i kad je leto, od zime zebe.

Jutrom se suzom umiva jastuk,
traži zadnji njegov trag,
iz sećanja se izvlači
nekadašnji sunčev zrak.

Kad opet zora svane,
život iznova za mene prestane —
sunce mi opet kupa rane.

Ni novi dan, ni novo jutro,
ni sunce što zlatom boji moj mrak,
ne menjaju tok misli ka tebi.

Težinu samoće samo meni znanu,
u vrtlog bola
dan će me opet ostaviti samu.

Kad se svet sruši —
utehe nema ranjenoj duši.
Tad nista ne znaci novi dan
Tad je uteha samo novi san.

Vatra u paklu

 

Rane mi cepaju utrobu.

Trnje i igle bodu mi dušu.

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori snovi i noćne more,

po težini podnose se lako.

 

Ovo što kida, ovo što cepa,

meso i kosti i strah što ruši,

razara ponor u izgubljenoj duši.

 

Nemam ja snage da podignem pogled,

nemam ja nade — ovo će i onako u nedogled.

Svet mi se srušio i sve je crno,

samo da ne boli tako puno.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori ćemer, najgori jad.

 

Rane mi cepaju utrobu,

trnje i igle bodu mi dušu,

više no ikad, na dnu sam samom.

Prekriven mi život crnom tamom.

 

Nema mi spasa, nek odem brzo.

Razbijena volja za životom,

ko čaša od stakla.

 

Đavoli dragi, evo me, stižem —

otvarajte svoja vrata od pakla.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Samo da se požuri — polako

I vatra u paklu mi se čini

da peče — jako.

1. Život nema reprizu

Kad dođem na znak STOP, stanem —

nema dalje.

Osećam — taj znak je blizu,

a život nema reprizu.

Kraj puta je,

i nema više izbora —

idem gde se ići mora.

Šta je bilo — bilo je.

A želja je pun džak ostalo.

Kad stavim na vagu,

više je neostvareno.

Zato moj savet onima

koji još nisu stigli do znaka:

ne mislite mnogo,

ostvarite želje iz svog džaka.

Jer i želje mogu da ostare,

da se pokvare.

One su ostvarive —

dok si još u putu.

Ne skrivaj ih od sebe.

Zausti, kaži — sebi pomaži.

Ostvari što više,

dok imaš vreme.

Jer kad stigneš do znaka STOP

a svakom je jednom blizu—

shvatićeš, biće kasno:

život nema reprizu.

Ljudi mrgudi
Ljudi negde samo jure.
Međ’ narodom podigle se bure.
Svi rođeni postali mrgudi.
Niko nikom osmeh da ponudi.
Na ulici ne vide se deca.Svaki čovek tera svoga kera.Ljudi danas samo jure.
Svi se nešto kao dure
Nigde ništa dobro nećeš čuti svi postali namćori i ljuti,niko nikom osmeh da ponudi.
Svakom nešto još po malo fali.
Za novcem bi jurili, nikad ne bi stali.
Daj još, još i više, i na putu dobrotu izgubiše.

Mislim tako, pa mi žao bude.
Novo vreme u zombije pretvorilo ljude.
Idu tako sami,nameštenl od rođenja,nisu nasmejani.

Naopako vreme,naopaki ljudi;

brat bi s bratom,samo da se sudi.
Svuda novac posta glavna tema.
Ljubav – nesta; za nju nigde više nema  mesta.

Ljudi jure, stvaraju se bure.
Došlo neko vreme opšte nekulture.

Кратак сан

Са истока сунце руди,

Шаље зраке те  ме буди,

Са запада месец жут,

Чини ми се баш је љут.

Мене буди нови дан,

Прекинут ми лепи сан

Имам  крила као вила,

летим небом,

Гледам доле шарен свет.

Баш је добро овде горе-

безтежинско  стање неко

Тек што рекох,кад у лету

Спазих  тужна , летим

према зраку сунца.

Погоди ме Јава јадна,

обузе ме зебња хладна.

Кад погледах – немам крила

Нисам више она вила

што по небу плавом  шета.

Пробудих  се – е, баш штета.

Прекратко ми трајо’ сан,

Прекину   га нови дан.

Da me poštuješ

Podjem, stanem — na pragu da odustanem.

Prekrstim se za sreću, požurim, okrenem se — neću.

Zebnja i neverica truju mi srce,

dokle će tvoja neiskrenost da zaklanja jedino sunce?

Idem i nikad se neću vratiti — ti ćeš jedini iskreno patiti.

Dala sam sve što sam mogla.

Budućnost, prošlost — sadašnjost je moja, iako je bolna.

Nosim sve što u sećanje može da stane,

Bog će vremenom zaceliti rane.

Žena sam, imam osećanja;

dala sam sebi da me poštuješ — obećanja.

Ti ne umeš ili nećeš: vređaš me, omalovažavaš.

Polazim brzo da se zbog ljubavi ne predomislim.

U hodu se prekrstim i kažem: na pragu — ne, ne mogu ti oprostiti i neću se predomisliti.

Za sobom rušim pragove i brišem ljubavi tragove

Песма о зашто.

Сањам још увек , да трчим боса.

Сањам још увек, да моје образе

умива јутарња роса,

Сањам и пахуље на длану

топе се , док се будим нестану.

Зашто ми дан  однесе сан?

Зашто ми данашње пахуње не врате

ондашње безбрижнe сате?

Да трчим по трави,боса

да гледам како по ливади

пада јутарња роса .

Зашто ми мир замени немир?

Тонем  у очај,тужни су дани,

Зашто је тако кад човек стари?

Зашто су боје тамне?

Зашто ми срце  парају ране ?

Желим и сада  као некад

да у мени гори нада,

да сањам да волим

и све тамно  у сунце обојим.

Зашто ће сваки будући дан

сутра бити јуче?

Јасно ко дан зашто ме такве

мисли муче.