Аутор: Verica Jovanović

Sve moje
Sve moje snove, divlje konje
Skrivene od sećanja,
Svilene od nežnosti,
Daleko od mladosti.
Divlje, a pitome samo danju,
Skrivene pod jastukom,
Krunisani nemiri k’o vojnici,
Uporni i smeli.
Zatvorenim okom vidim
More, okeane srećne duše
Zatrpane tobom.
Čudne su ispod oka
Te izdužene niti,
K’o da ih pauk plete, razdvaja
Snove u javu,
Svetlost u tamu.
Sve topi i upija u mene samu,
A voštane vojnike
U lovorovu jamu.
Sve moje — divlja, kulja i vri.
Snovi se kidaju, brzo nestaju.
Divlji konji po okeanu
Plešu i na talasu
Baš gde se mora u okean ulivaju.
Teški su jastuci pa tonu.
Zatvorenim okom iz duše
Vadim sidrom nadu.
Sutra je novi dan
I pauci pletu mrežu
Da ulove još jedan
Neukrotiv san,
Kao kap mladosti.
Sve moje…
Divlja, kulja i vri.

Kiša mojih suza

Kiša mojih suza

sliva jutro u reku.

Vetар nosi tvoje reči –

topе sneg,

topе olovo.

Reči od olova bole.

Teže od mene.

Duša ne diše.

Ruka ne briše reku suza.

Ćutim.

Ne postojim.

Trpim.

Košmar u duši,

noćna mora koja ne prolazi.

Kad nema tebe,

nema ni nas.

Lice prezira

Kad prezir okuje osmeh

Kad prezir okuje osmeh,

nema više vremena za kajanje.

Navru trenuci sećanja,

pa zebnja i tiha previranja.

Nema tu više ničega.

Nema vremena.

Nema prošlosti,

ni sadašnjosti,

ni budućnosti.

Vrtlog tame,

ničega,

bez osećanja.

Kasno je za sve i za ništa.

Kasno je za suze.

Kasno za nemir.

Ostaje samo prezir

i lice od kamena.

Dokaz —srce izgorelo od sopstvenog plamena

Tišina

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.

Kroz niti

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu srećom

zameni tišinu.

Samo piši

Piši, nemoj plakati,
piši, nemoj čekati.
Piši — tako se sanja,
piši — tad rana je manja.
U suton kad mir čula budi,
u zoru kad rumen dan se rudi,
u noći kad zvezde slova tkaju —
piši, nek misli put svoj znaju.
Piši uvek — u mislima, srcu,
iznova, iznova, u istom krugu.
Duši olakšaj, pusti da diše,
ne daj ni tren da bez stiha prođe ti tiše.
Rođena nisi samo da dišeš —
već da osećaš i da sve to pišeš.
Piši sada, i piši zauvek,
nek vreme u rečima ostane dovek.

Aurora

Sve me nešto gura, valja, podiže, nosi;

u snu pleše sa mnom.

Boji moje snove, oblači moje oblake, skida velike zvezde.

Čuva moje nemire, zlatom kiti moje čežnje.

Sve me nekad, kadkad, muči:

da saznam, da slušam svemir kako zvoni,

da osećam šta i ti,

da volim kao i ti,

da budem tvoja biserna školjka,

tvoj mesec u zlatnom čunu,

uzdahom protkane niti jutra.

Sve se nešto nadam

da rosne kapi odnese leptir na krilu,

nežnim dodirom spusti na tvoj dlan,

kad sunce zrakom poljubi još jedan večni dan.

Da plešem s tobom

najlepšu igru duginih boja

i, kao polarna svetlost,

zaustavimo svet na čas.

Nije do mene

Ma šta me briga — nije do mene.

Pričaj, govori o sebi,

u ogledalu svojih reči.

Nisi mi majka ni otac,

nisi me čuvao,

nisi me branio

kad sam bila tiha ili jaka.

Nisi me podizao

ni kad sam padala,

ni kad sam letela.

Samo ti pričaj svoju sliku,

skijaš po tuđim mislima.

Moje telo je kamen isklesan u štit,

moje srce — tkanje cveća i finih niti,

ne dodiruju ga tvoje kritike ni psovke.

Tvoje reči su krhke,

vetar ih lako lomi.

Moj um je širok, bez dna,

svemirska praznina koja guta buku.

Sve što o meni misle

crne ptice i tuđi ognjevi

samo se spale u prolazu,

vetar ih raznese bez traga.

Od tvrde kore su moja jedra.

Plovim bez tvoje oluje.

Zapamti:

ja sam tvoje ogledalo.

Ako ga slomiš —

sreću lomiš sebi.

Ma šta me briga.

Sve je do tebe.

1. Ranjena sama

Zbunjena, uplašena,

ranjena, sama,

osećaj koji ne bih da pamtim.

Ništa što gubim — ne bih da patim.

Klizim kroz vreme, lažem sebe

da vidim dalje — a nema ničeg.

Ništa ne vidim… i toga se stidim.

Iskrice tamne u mojoj sumnji,

želja se budi pred mojom tugom.

Ništa ne osećam — zbir je nula,

na dugme gasim svoja sva čula.

Postajem niko — i napokon sanjam,

sve crne rupe tami poklanjam.

Sanjam da u njih i sama tonem,

sebe tihoj nemoći zauvek poklanjam.