Аутор: Verica Jovanović

Tišina

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.

Upisana u proleće

Danas sam se upisala u knjigu

usamljenih proleća.

Danas mi je bio let u prazno jutro.

Ne sećam se svojih smrtnih grehova —

kao da ih u mislima nije ni bilo.

A sve od juče me je godinama mrvilo.

Čula su mi vrela

kao letnji dan što treperi nad asfaltom.

Zamisli kako je biti usamljena u proleće.

Zamisli — sasvim sama.

Da me ništavilo nije mrvilo,

da nisam letela u prazno —

kakva bih gorda bila?

Je li gordost greh

ili samo odbrana?

Često mi razum mute sećanja —

treperenja, praštanja, maštanja,

crnilo i belina u istom dahu.

Setim se — pa zaboravim.

Zaboravim — pa se rodi nada.

Let bez krila,

i baš tako znam da sam živa.

Danas sam se upisala u knjigu

sebičnih proleća.

Proleća žive sama,

a ja ne živim u njima.

Živim u svojim snovima —

i osećam da sam živa.

Pesma ljubavi

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu sremа

zameni tišinu.

Upisana u proleće

Danas sam se upisala u knjigu

usamljenih proleća.

Danas mi je bio let u prazno jutro.

Ne sećam se svojih smrtnih grehova —

kao da ih u mislima nije ni bilo.

A sve od juče me je godinama mrvilo.

Čula su mi vrela

kao letnji dan što treperi nad asfaltom.

Zamisli kako je biti usamljena u proleće.

Zamisli – sasvim sama.

Da me ništavilo nije mrvilo,

da nisam letela u prazno —

kakva bih gorda bila?

Je li gordost greh

ili samo odbrana?

Često mi razum mute sećanja –

treperenja, praštanja, maštanja,

crnilo i belina u istom dahu.

Setim se – pa zaboravim.

Zaboravim -pa se rodi nada.

Let bez krila,

i baš tako znam da sam živa.

Danas sam se upisala u knjigu

sebičnih proleća.

Proleća žive sama,

a ja ne živim u njima.

Živim u svojim snovima –

i osećam da sam živa.

Pesma ljubavi

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu srećom

zameni tišinu.

Duša od snova

Moji snovi su od suza,

moje su suze okeani.

Moje su tame od samoće tkane,

oblaci kišom okupani.

Ne želim da delim hladne zore,

ni sa tobom, ni sa pticama.

Sve što želim jeste topla reč,

duše…

Reč koja topi led,

reč koja goni oluje,

reč koja se u večnu ljubav kune.

Moji snovi su od suza,

a moje noći bez svitanja.

Od tebe tražim samo jedno —

pogled blag

i toplu reč

da duša od snova ne ostane sama.

Bez ljubavi

Zamisli svet bez zelene boje,

jutro bez svetlosti svoje.

Ne, ne možeš…

Zamisli ružu crne boje,

manastir bez monahinje svoje.

Ne, ne možeš…

Zamisli šumu bez pesme ptica,

sneg bez pahuljica.

Ne, ne možeš…

A sad zamisli sebe bez mene,

nek’ iz oka suza ne krene.

Ne, ne možeš…

Dok sati broje minute života

i srce u meni kuca tvoje,

snovi o ljubavi u tebi

čuvaju mesto moje.

To da promeniš –

ne, ne možeš.

Kapi rose

Probaću kapi rose na ružu da vratim,

latice bele nežno da pratim,

niti od srebra po jutru da bacim.

Leptiru na krilo snom da doletim,

pesmom harfe i zvukom nežnim

dušu tvoju snom da dotaknem.

Svetlost i sunčev zrak daju mi znak,

radostan i nežan, povoljan i blag.

Latice ruže mirisom šire lepotu,

kapi rose zlatom sjaje čistotu.

Kapljice rose, nežne i izuzetne,

izdvajaju nestvarno kroz jutarnju zlatnu nit.

Svaki minut beskonačnosti bez tebe

pretvara se u tvoj lik.

A san u moru snova,

na talasima neizgovorene reči,

pretvara svaki treptaj

u nezaboravan stih.