Аутор: Nina Simić

ВАСКРСНУЋЕ

Кад се разочарате у најдраже
Кад се све што сте градили сруши
Кад дело ваших руку буде разбијено
И смисао целог живота изгубљен

Сетите се: то се Бог игра са вама
Спремио је за вас тест
Данас сте ви праведни Јов
И само треба да издржите

Све ће то проћи кад будете потпуно поражени
На пустој ледини нићи ће нови цветић
Љубићете зелену траву на земљи
Коју сте натопили сузама својим.

Обрадоваћете се сили живота
Опет ће вам Бог измамити осмех
Чућете у души звона васкрснућа
И опет ћете волети нешто ново.

(C) Нина Симић

ЛИСАЦ

Живот је преварант стари
Као лисац се прикада чим се спокој јави
Препреденко један
Не да опоравак ни опуштање
Већ сутра ће опет
Непријатно да изненади
Нови ударац да зада
Не може се њему веровати
Кад ће мало среће да удели
На перону чекам
А возови пролазе
По којој ли цени мир доносе

Настави са читањем “Лисац – Нина Симић”

СТАРА МАЈКА

Стара мајка седи сама

Никог нема да закуца

Ни да пређе праг

Ни ципела испред врата

Ни у кући разговора.

Па се сећа некад пуне куће

Дечје граје, смеха, вике,

И пелена на конопцу

Лопти, бициклице…

Где су сада њени момци

Ко јаблани вити

Да их гледа само

И поносом да се кити

Ни поштара нема

Да јој глас донесе.

Још се дими из оџака

Светли светло у прозору

И пече се погача у рерни

И Шаров је остарео

И њега су заборавили.

Нико више на велику капију

Не улази

Расте коров око ње

Све је тужно у дворишту

А највише празници.

Не зна да ли је теже

Живети без њих

Ил склопити очи

А не видети их

Треба све да спреми

За тај далек пут

Видеће је тада

Последње је то.

Отићи ће жељна

Њиховога лика

Рањена у груди

Само нек је њима добро

А да није дошли би.

Спремила је ново одело

И мараму свилену

Свећа стоји поред кревета

Све она испратила

Како треба

Па и себе тако планира.

М А Г И Ј А

Бацио си на мене магију

Каква је то хемија

Привлачи ме твоје магнетно поље

Емитујеш неке таласе

Враг је однео шалу

Не смета ми ни што пушиш

Прсти су ти чаробни

Глас ти има посебну фреквенцију

Мирисом ме опијаш

А осмехом залуђујеш

Омамљујеш као вино

Осећам вибрације на даљину

Ти си чудо природе

Варка и искушење.

Постављам ти препреке

Укопавам се у ровове

Дижем утврђење

Ставила сам оклоп

Ништа ми не вреди

Предаћу се па шта буде.

Нина Симић

КАД ЉУБАВ ОДЛАЗИ

Може ли се заджати љубав

Када цури као песак између прстију

Као вода која нађе пут кроз стене

Као ваздух што шишти из балона

Као ветар у теснацу.

Треба само пустити

Оно што се и онако губи

Не вреди плакати

Нема објашњења, а мора се прихватити.

Сачувати сећања на лепе дане

Одболовати своје ране у самоћи

Задржати понос и спремити се

За нове љубави и нове ране.

НОСИМ  ТУГУ

Носим тугу

И кад се смејем

Као шешир

Кад пођем на плажу

Носим тугу и кад шетам по шуми

Као прамен магле над крошњама

Носим тугу

И кад је весеље

Мени неко фали

Носим тугу

Као део акцесоара

Кад пођем на пут

Носим тугу

И кад певам

На кармину који ставим

Тек толико

Да је мало увек има.

СТАРА ФРАЈЛА

Много је више

Иза мене

Него испред

Колико пролећа

Је прошло

И колико

Кишних јесењих дана

Колико је пута

Срце заиграло

Од радости

А колико пута

Се стегло од бола

Колико је било

Сусрета

И растанака

Колико брига

И надања

Певало се и

Славило

И на гробље

Испраћало

Градило, стварало

Па рушило

Па све испочетка

Љуљало се

На рукамa

Док је мало

И испраћало у свет

Кад одрасте

Волело се

Лудо и неразумно

И патило

Интензивно

Све је било

У животу

Старе фрајле

Али никад доста

Све би опет

Поновила

По два пута.

Нина Симић

Школа за полтроне

У школи за полтроне

Имала сам кеца

Због неклимања главом

Често стајала у ћошку

За исправљање криве Дрине

Ударали ми пацке

Крива сам била редовно

Увек имам нешто против

Неталентована за ласкање

Уместо низ длаку

Стално сам ишла уз нос

Нисам хтела наређења

На директоре алергична

Подобни ме нервирали

Надобудни иритирали

Кључ за успех

Ми је неприхватљив био

За мој укус

Све је неукусно било

Једино ми је неуспех

Лично одговарао

Решила сам да не успем

У то друштво да се не уврстим

Да сачувам оно своје

Блесаво и штетно

Али моје!

      ТРАЖИМ  ДА  СЕ  КАЗНЕ

Како је било лепо писати писмо.

      И добити, шушкаво и мирисно.

      Ко је измислио мејлове

Тражим да се казни.

Писмо се могло  чувати у кутији

Везано машницом

И за следећу генерацију.

Могли су и унуци да читају.

Љубавна, из заробљеништва,

Са путовања, из далека,

Округла слова и поштанске марке.

Тражим да се казни

Ко је то укинуо.

Разгледнице, које су путовале

Дуже некад од оног ко их је послао,

Али су се могле држати

На креденцу месецима.

Од  детета са екскурзије

А сад  „мобилни претплатник

Није доступан.“

Честитке за Нову годину

Руком писане, красна слова,

А сад „блокирај  овај контакт“.

Могле су се извадити

И после много година

И писма и разгледнице и честитке

Мирисати, привити на груди,

Држати у рукама.

Немају ту душу мејлови

Ни поруке на виберу.

Ко их је  измислио

Драж нам је одузео.

Нина Симић