БЕЛОВОЂАНКА – Нина Симић

      

БЕЛОВОЂАНКА

МОЈ ЈЕ ДРАГИ КЛЕСАР
У ЊЕГОВИМ РУКАМА
КАМЕЊЕ ГОВОРИ
СИТАН ВЕЗ
У КАМЕНУ ВЕЗЕ
КАО ХЕКЛИЦОМ
ПРОВЛАЧИ ПЕТЉЕ КАМЕНЕ
КАО ПАУК ПАУЧИНУ
ПРАВИ ЧИПКУ
ТКА СТРПЉИВО
СВОЈ РУЧНИ РАД
НЕ БЕРЕ МИ ЦВЕЋЕ
НИ РУЖЕ НИ ЛАЛЕ
ЊЕГОВО ЈЕ ЦВЕЋЕ
ОД КАМЕНА
НИКАД НЕ УВЕНЕ
ТРАЈЕ КАО МОЈА ЉУБАВ.
Настави са читањем “БЕЛОВОЂАНКА – Нина Симић”

Дамски сан – Нина Симић

Дамски сан

 

И кад  сам се напила

Као права дама

Лепезом сам срушила наше чаше

Извадила пудријеру Хелена Рубинштајн

Просула сам ти пудер по коси

А пуфном ти натрљала нос

Ау, што је било смешно

Доста си само ти правио глупости

Онда сам твој поклон Живанши

Сипала у вазу са цвећем

Мирисне ноте су се вратиле

Тамо где спадају

Скинула сам ципелицу стаклену

И сипала ти вино да пијеш из ње

Онда сам на једној нози

Одскакутала

А ти си трчао

Са другом ципелицом

Као да сам Пепељуга

Е, једном ћу то стварно урадити

Слатко сам се насмејала у сну.

Сања која се сања – Нина Симић


Сања која се сања

За Зорана Миленковића


Моја ћерка, звала се Сања
Ја је само сањам сада
Парче мога меса
Мирисала је на љубичице
Држана у крилу
Бацана у вис да лети
И дочекивана у сигурне очеве руке
Вођена за руку
Учећи од првих слова
Стигли смо до једначина
са две непознате
Она је била будући математичар
Будућа мајка
Колица би гурала преко тог моста
Будућа бака
Унуке би шетала поред Мораве
Да није било  велике игре
Смртне са неба
На мали град
За велике она није била Миленковић
Него маленковић
Пилоти не чују врисак
Зато ја сада моју ћерку Сању
Само сањам.
Настави са читањем “Сања која се сања – Нина Симић”

КРУШЕВАЧКИ КОРЗО – Нина Симић

 

КРУШЕВАЧКИ КОРЗО


Ми смо биле девојке седамдесетих
Шетале смо по корзоу
Тражећи погледом своју симпатију
Да ли стоји код „Звука“ или код“ Путника“?

Носиле смо токице на глави
Дугачке сукње од газе
Фармерице у свим бојама
Биле веселе и срећне.

Да ли је погледао? питале смо другарицу
Јао, како те гледа
Велика је дилема била
Хоће ли прићи или не.
Настави са читањем “КРУШЕВАЧКИ КОРЗО – Нина Симић”

Друштво песника – Нина Симић


Друштво песника

Постоји једно удружење
Које не производи ништа
Нити остварује профит
Сем лепоте речи
Подршке и осмеха
То је друштво песника
Људи који имају дара
Па их сврби и жуља
Да избаце риме из себе
Као кад шкољку жуљи песак
Па од њега глачањем
Направи бисер

Настави са читањем “Друштво песника – Нина Симић”