Категорија: Marina Adamović

PLAČ ĐAVOLA

Ne javljaj se nikada
Ne prilazi
Po nevinome ne šalji poruke
Čitav vek po ivici hodam
Nekad bi me dotakao
Sve želeći mrtvo telo
Dole bih pogledala
I đavola videla
Đavo mi se sažalio
Đavo suzu pustio
Rep pružio ne bi li me spasio
Ne javljaj se nikada
Oprostiti ti ne mogu
Zaboraviti htela bih
Ali zaborav drži olovku
Beležeći sve
Da bi me pripremio
Na novi vapaj đavola

DVE STRANE ULICE – Marina Adamović

Marina Adamović, Niš

 

DVE STRANE ULICE

Svetlom stranom ulice
išli su vedri sa ostalima
koji su nosili
četiri sveće
dve burme,
belo platno,
sa vinom crvenim
Ispiše iz pehara za večnost i zajedništvo
Настави са читањем “DVE STRANE ULICE – Marina Adamović”

BEZ LAŽI

Korak po korak do kraja svega
Imaš li osećaj da toneš kroz noći?
Vidiš li, ipak, zvezdu iznad brega?
Želiš li sa mnom do ponora poći?
Svaki živi stvor istom kraju cilja.
Uz osmeh i bol – život nam je isti.
Naučiti moraš živeti od milja
samo su tako svi putevi čisti.
Želim da saznam ta istina šta je.
Želim da odam svaku svoju tajnu,
s ljubavlju da delim tople zagrljaje
onome ko shvati takvu želju bajnu.
Ne, ne plači za mnom,
Ne, ne tuguj mnogo!
Sačuvaj za sebe ono što ti kažem;
saznanje je moje –
dete bosonogo
jedino što činim –
ne želim da lažem. May be an image of one or more people and people smiling

RANE, RANE

Lekar je gledao u nalaze
istovremeno gledao u nju
prišao je prozoru
pa ga širom otvorio.
Vratio se seo
opet Suncu okrenuo, pa nalazu

podigao olovku stavio u čašu.
Voda se prepala namesto presude
zaleđena zaplaka
(kô što um pukne iznenada)
Lekar pokupio propisanu terapiju
dotakao pečat i
priljubio uz:
“otkud ja među leševima, snu ?”

SRCE U SRCU

Nosim nečije srce u sebi
čujem ga kako otkucava
Nerazdvojna smo celina
ma šta pomislila
to je misao njegova
Ne plašim se ničega
strah bi njega uplašio…
Ne želim da se promenim
sudba bi me vratila na isto,
na ono što sam oduvek bila –
Mesec i Sunce toga srca
Najdublje čuvana tajna je nečije srce u meni:
jutro svakoga dana
pora najužeg dela kože
početak svakoga kraja
grana života u šumi
ispružena do svemira
da zvezdama nadu sačuva.
Nosim nečije srce u sebi
postojim dok ono postoji