Категорија: Marina Adamović

IN MEMORIAM

Dragi moj
pišem ti pismo samo da znaš
kako te čekam
mada je prošlo više od šesto dana
Sećaš se
prvi put si me pozvao očima
da uđem u njih
pa zagrlio trepavicama
Osetila sam
pogled ti ima moć dragog kamena
boju ruža
sugurnost Plavog anđela
Od tada
nismo se rastajali več pričali
zenicama
koje su često pevale suzama.
Dragi moj
dok pišem ovo poslednje pismo
kraj mene raste
biljka sa tvojim krvnim sokovima
Dok se ne vratiš
negovaću je tvojim osmesima
i tvojim očima
ako se ne vratiš znaću da si u njima

NE ZNAM ŠTA MI JE

Dan je polako prelazio u sumrak.
Sunčano vreme, prekrvao je kišovit oblak.
Ana je otvorila kišobran i plakala.
“Moja je mladost protekla prebrzo.”
Tuga se širila kao epidemija.
Zgaženog mrava, nosio je drugi.
Krvava noga psa vukla se za njim umorna.
Čekala sam da se sve ovo završi i vidim svitanje sledećeg jutra.
Nije mi uspelo.
I ja sam plakala.
Ana je bacila kišobran i skočila pod sedmi auto.

12. FEBRUAR 1942.

Rat je u nama
Žar koji još teče našim venama
Uspomene koje grizu jače od vukova
Urlici u tihim predavanjima
U ušima zatvorenim šakama
I svim tim gnevom što plamti
Logor smrti kao kovčeg blaga
Stoji sakriven i truli
Dok čeka iskopavanja
Kurjaci ližu krv mrtvih i
Laju laju laju
Na pahulje u našim grudima
Riču sve snažnije
Stojte mirno pred otiscima
Prstiju i tela na žicama
Za zadnje čisto obećanje
Za poslednji bol
Poput sečiva.

писмо

данима покушавам да ти напишем писмо….извини…већ сам их исцепала
48 пута 365(6)…радо бих те лично упознала,
али стално мењаш место боравка ……. као и теме
мојих брзојавних мисли. није ми јасно како си ти
био убеђен да ми је адреса она стара 48 x 365(6) дана..
хајде…пошаљи ми опет писмо о себи да не бих бринула
шта је с непознатим , добро знаним створом.
свакога јутра отварам прозор и чекам ластавицу које више нема.
да ли због кише или расклопљенихи крила лешинара – нисам упућена
ни твојих писама у њеним разнобојним кљуновима..
као да су убачена у тунеле црва…
да ли ти је јасно да ћу увенути чекајући речи које ме хране
хајде
сети ме се
ако сам ја на себе заборавила, на теби је одговорност
пуно те поздрављам и
бацам ово писмо што даље од себе…да ме не сећа
на ону која ће осванути сутра и покушати да се дозове

KADA

Kada si nestao
nisam verovala da ćeš se vratiti
Kad si se vratio
nisam ni pomislila da ćeš me poznati
Kiša je padala
bare se širile u nedogled
noge mi bile mokre
nisam pretpostavila da ću se daviti
Video si kako plutam
došao
pružio ruku
pružio obe
stegao oko vrata
gurao duboko
što dublje
do dna
Kada si nestao
obrisao si tragove mladosti
ušao u kostim
kreatora nestajanja
savršenog majstora
kraja

HAIKU novembar 2021.

HAIKU novembar 2021.

 

Hladno predveče
magla u boji vrane ~
anđeo plače

—

Ružu u cvatu

dotiče ruka nežno ~

druga makazom

….

Sa žutog lista

šest sedam kapi kiše ~

nad mutnom barom

—-

Kakva tišina ~
hladno predveče čeka
gong vetra o san

—-

Nebo je tamno

i šuma i livada ~

iz zvezde svetlo

Настави са читањем “HAIKU novembar 2021.”