Категорија: Marina Adamović

NOVI ŽIVOT

Pre odlaska na spavanje, počela je pakovati što više misli. Htela je da ih lepo smesti na dnu ormara, da ih zaključa, ostavi da odmore. Ne samo od nje, već uopšte. Krenula je od tadašnje, pa jučerašnje, prekjučerašnje i pra, pra…Mirno ih je slagala. Pazila da ne zaboravi one najsitnije. “Sloboda mi je neophodna, krećem na put u novi život. Tamo ću pronaći odgovarajuće, mnogo lepše i savremenije.” Već je otkucalo 12, nije završila i nije htela ni na spavanje.

“Ovo sam davno planirala. Ima nade, ima, ima. Uspeću.” Ušla je u kupatilo, malo se umila, presvukla. Vratila se da nastavi. Gledala je levo-desno: “tebe ću, i tebe, da, i one iza.” Kazaljke su kružile i gledale je nasmejane. Ona je delovala umorno i sanjivo.

“U koliko mi kreće bus?” Tražila je kartu da proveri. Gurala je ruke u džepove odložene odeće, u torbu kraj kreveta.

“Nema je!”

“Tu sam”, reče karta.

“Gde?”

“Ovde, ovde!”

Ona pade preko kreveta sasvim iscrpljena. Karta se javila iz prve misli, iz ormara. Na to su ostale skočile, počele uobičajeno sudaranje i gužvanje zamišljene nade.

U nadi je bila karta.

HAIBUN Petra

Skoro od rođenja, mala je sa majkom dane provodila po bolnicama. Na kratkim zatišjima tumora, otac bi koristio lepo vreme da je prošeta. Dete bi zaboravljalo šta je bilo, a nije ni slutilo šta ga čeka: radovalo se novim knjižicama i nasmejano pružalo ručice svakoj.
Dva tri osmeha ~
slika su uspomene
na celi život

May be an image of baby and smiling

DVADESET PESAMA

dvadeset pesama poslala sam brezi
ona je dugo plakala na kiši
dodala sam još par reči samo
a ona granama precrtala sve
.
otišla je s trave
pobegla od dana
sasula mi lišće
duboko pod kapke
.
detlić je izgrebao ime
koje htedoh da joj pošaljem
.
sada mi ništa nije važno
tražila sam
po svim četvrtima
moje breze
više nema

PLAČ ĐAVOLA

Ne javljaj se nikada
Ne prilazi
Po nevinome ne šalji poruke
Čitav vek po ivici hodam
Nekad bi me dotakao
Sve želeći mrtvo telo
Dole bih pogledala
I đavola videla
Đavo mi se sažalio
Đavo suzu pustio
Rep pružio ne bi li me spasio
Ne javljaj se nikada
Oprostiti ti ne mogu
Zaboraviti htela bih
Ali zaborav drži olovku
Beležeći sve
Da bi me pripremio
Na novi vapaj đavola

BEZ LAŽI

Korak po korak do kraja svega
Imaš li osećaj da toneš kroz noći?
Vidiš li, ipak, zvezdu iznad brega?
Želiš li sa mnom do ponora poći?
Svaki živi stvor istom kraju cilja.
Uz osmeh i bol – život nam je isti.
Naučiti moraš živeti od milja
samo su tako svi putevi čisti.
Želim da saznam ta istina šta je.
Želim da odam svaku svoju tajnu,
s ljubavlju da delim tople zagrljaje
onome ko shvati takvu želju bajnu.
Ne, ne plači za mnom,
Ne, ne tuguj mnogo!
Sačuvaj za sebe ono što ti kažem;
saznanje je moje –
dete bosonogo
jedino što činim –
ne želim da lažem. May be an image of one or more people and people smiling

RANE, RANE

Lekar je gledao u nalaze
istovremeno gledao u nju
prišao je prozoru
pa ga širom otvorio.
Vratio se seo
opet Suncu okrenuo, pa nalazu

podigao olovku stavio u čašu.
Voda se prepala namesto presude
zaleđena zaplaka
(kô što um pukne iznenada)
Lekar pokupio propisanu terapiju
dotakao pečat i
priljubio uz:
“otkud ja među leševima, snu ?”