Категорија: Marina Adamović

NOĆ I VRANA

Pišem o steni koja ćuti i sanja ne
ravnotežu
pišem o kapi koja žmuri i čeka slap
vodopada
pišem o mogućem i nemogućem
skupu dešavanja
zaobilazi me ono presudno
e – to
ni naslutiti ne mogu –
ni to!
a znam da pre-do-se-ćaj vara
kao vrana
kao noć
kao razum
kao smrt
i o njemu ću pisati –
hitno je
hitno!
vrana mi podmeće jaje za oko
noć pobeže preko pola
razum podmeće tačku uz “hitno”
a smrt ne vidim – gde je?gde?
ko to gužva list za pred-o-se-ćaj?
verovatno
verovatno
očaj i ja –
skup dešavanja
moguće je… vrana

BESMRTNE MISLI

Okopati zemlju dovoljno duboko
da bi se došlo do plodne postojbine
Tada spustiti telo mrtvaca
i zaliti ga da se prerano ne sasuši
Onda čekati dovoljno dugo
da nikne trava, bulka, drvo
Na svakom listu, grani, stablu
lelujaće besmrtna misao
pomenutog stvora
Još kad bi neka krupnooka zver
sažvakala rodno rastinje –
misli bi se umnožile i nastavile
post mortem modus vivendi Zasigurno
Tvrdim!

SRCA U SRCU

Nosim nečije srce u sebi
čujem kako kuca u mom
Nerazdvojna smo celina
ma šta pomislila
to je njegova misao
Ne plašim se ničega
strah bi uplašio njega…
Ne želim da se promenim
sudba bi me vratila opet
u ono što sam oduvek bila –
Mesec i Sunce tog srca
Najdublje čuvana tajna je nečije srce u meni:
jutro svakog dana
pora najužeg dela kože
početak svakog kraja
grana života u šumi
ispružena do svemira
da zvezdama čuva nadu.
Nosim nečije srce u sebi
postojim dok ono postoji

LETO 1980.

Pitao je:
“Tu si samo zato što je
moja majka umrla?”
“Ne, ne, ne, šta ti je?”
Tu sam zato što je toplo
zato što si to što jesi,
i što imam vremena
za sakupljanje dramaturških
inspiracija,
ne zbog tvoje majke,
ne….
Pružio je glavu klupi i
zaspao kao sova.
Sedim na toj istoj klupi i pitam se
“Da li si se tada prvi puta
susrela sa smrću?”
Grana iznad nje je pukla
kô moj vid na oba oka
Treći put sam ugledala
kako gnezdo pada –
sakupljala, milovala,
dok nisam konačno,
– neka vrsta bolnog osećaja
umrla i sama,
Ništa više ne pita…
ali gnezdo opet pada

SVEĆA

Majka boluje od napasti
koju nikome poželela ne bi.
Nada se da će uspeti,
od pomoći su prijatelji, rođaci
Kada se vratila sa zadnje terapije,
došao sin iz strane zemlje
Uspešan, veseo, pozitivan
radi gde retko koji Srbin prosperira,
ali ona se rasplakâ;
Nišava puna potoka suza
Sin se vratio jer je iznenada
tamo daleko mučno oboleo
Posle samo nekoliko dana
oh, savim izobličen
u bolničkoj sobi blizu majčine…
on je..on je…on…preminuo
Davno prođe i prva subota,
ljudi još polažu vence i cveće,
nasmej se, umiri tužne sveće,
dragi Vlajo, neka je laka
surova crna bubanjska zemlja
Vlajice, dete…anđele.

НИКАД НЕ ПОСТОЈИ

Никад
не треба поверовати
да никад постоји
рођењем бришемо
заверу над икад
каткад је никад
у дослуху са сад
постоји
постоји
само
обрнута половина прегажене
негације
и кад бих се заклела
никад би истчало
и исмејало ме
да опсујем оно чега нема
њиме бисте ме могли
непрестано гађати
од сад више нећу тако
бесмислено је
не уживати у животу
почећу одмах
смех качим о лице
и нећу вам рећи да сам тужна
н-и-к-а-д