SVEĆA

Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio čoveka
kada je drvo tražilo vodu
Mlado je htelo srećno da se igra
stariji da grade kuću od pruća
biljka je slutila da koren truli
voda mutno potekla izvoru.
Nešto se zbilo lutajućim nebom
nešto se krilo u beskrajnoj šumi
imalo je snagu koja cepa vazduh
nešto je palo kriknuvši crveno
Proleća sivog svirepog doba
upaljena je sveća za pokoj suza
ali još teku i nema im kraja
one su reka sa uzvodnim tokom
Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio čoveka
a smrt im ušla besno u srca.
Visits: 106
Today: 10
Total: 159935

DOBRO JUTRO, NADO

Sirene su označile prestanak agresije.
Otišla sam do bolnice
po dnevnu dozu terapije.
Još sam bila u hodniku
kada se začula nova,
suprotnog značenja.
Ni “vratiću se za pečat”
nisam rekla medicinskoj sestri,
pojurila sam sinčiću
koji je ostao u “nepoznatom” stanu
nepoznatog dede.
Zagrlila sam ga i liftom spustila u
podzemlje.
Nigde nikoga.
Pričala sam mu,
pevala,
izvodila predstavu pozorišta u
tunelu.
Kako bacim pogled na nebo,
setim se zla koje je Balkan doživljavao
devedesetih godina.
Sada mnogo mladih
oseća posledice u telima.
O ostalome, ne bih
Dosta
Dobro jutro, nado.
Visits: 11
Today: 0
Total: 159935

HAIKU Samoća

Zalazak Sunca

nema senke ni zvuka ~

misao skoči

Visits: 11
Today: 0
Total: 159935

JAMAIS – Marina Adamović

Dao mi je adresu.
Dopisivali smo se.
Duhovito je ispravljao moje gramatičke greške.
Bila sam na početku studija francuskog u
Beogradu, a on je živeo u ,
ahhhh, Parizu.
Upoznali smo se na kraju puta Julijski Alpi – Istra davne
hiljadu devet stotina sededamdeset i devete…
je pense…peut, cependant, pas..
Ja- hipik bez prebijene pare; on- vegan sa grožđem za gladne.
Voleli smo život, muziku i mir.
U zadnjoj je koverti bilo uredno izrezano srce
od roze celofana – pomen na bajku:
“Tu viendras,n’est pas?
Oh, si, si; ne m’oublie pas.
Jamais.”
Jamais
Plus jamais cela
Visits: 22
Today: 0
Total: 159935

*** – Марина Адамовић

***

у полумраку
пружа руке звездама ~
из облака хор

нико се не помера
само очи играју

© Марина Адамовић

 

Visits: 25
Today: 1
Total: 159935

UMETNOST ČUĐENJA

Ne shvatam u čemu je razlika
između
biti i
ne.
Ne razumem,
sve je van granica poimanja.
Idem svetom koga ima u
opservaciji vlasitih stopa.
Takođe,
sama sam opisana
delom pulsiranja
jedinstveno-ličnog košmara.
Ako želim da se udaljim,
kako preneti da je to moja,
a ne namera
svetlosnih godina?
Ništa mi nije jasno,
sem lepote što se čudim
da nešto grli i
ne napušta
građu mog kostura.
Van tog je – tišina.

Visits: 33
Today: 1
Total: 159935

NE ZNAM ŠTA MI JE – Marina Adamović

Dan je polako prelazio u sumrak.
Sunčano vreme, prekrvao je kišovit oblak.
Ana je otvorila kišobran i plakala.
“Moja je mladost protekla prebrzo.”
Tuga se širila kao epidemija.
Zgaženog mrava, nosio je drugi.
Krvava noga psa, vukla se za njim umorna.
Čekala sam da se sve ovo završi i vidim svitanje sledećeg jutra.
Nije mi uspelo. I ja sam plakala.
Ana je bacila kišobran i skočila pod sedmi auto.

Visits: 46
Today: 0
Total: 159935

ČIKO!

 

Starci često izlaze u šetnju.
Zabavljaju se u parkovima.
Gledaju izloge
opisujući šta im se sviđa na
nekom proizvodu.
Šaljivo komentarišu generaciju suprotnog pola.
Obično ne nose sat.
Obazrivo prelaze ulicu.
Vraćaju se kući što kasnije jer je dom
susret sa sobom.
Svim ovim pokazuju koliko se plaše smrti.
Straha ne bi bilo kada bi se okrenuli
i zavirili u upitno,
mukom otvoreno
mlado oko koje bez stida
plače.
Čiko, pomozi!

Visits: 31
Today: 1
Total: 159935

POETSKA KRATKA PRIČA – ČUDO

Zamišljala je da je ptica.
Nije ništa zamišljala, letela je gradom i razgledala. Znate, ona je čudna vrsta ptica – ni selica, ni stanarica. A nije mogla ni da zamišlja. Kako bi se to ptičjim jezikom saopštilo?
Povremeno bi sletetala na žbunove svoje mladosti i ostavila pero.
Nije ga namerno ostavljala , samo je opadalo.
Ljudi bi bacili po pogled -dva i šapnuli “lepa ptičica”.
Zašto su to činili? Pa neko je ustrelio olinjalu pticu, ali je nije bacio..ne; bio je “prisatojan”. Iskopao je grob, napravio spomenik od ruža u procvatu i na trn okačio sliku ptice dok je još bila ptić.
Taj “neko” nije ni pretpostavljao da ptice ne umiru! Eno, gore, još se vide krila kako po oblacima ostavljaju nešto nalik na poeziju.
A ona… zamišlja da je živi pesnik… zaista čudno… zaista…
(a ko tvrdi da čuda nisu jedina moguča? Ko?)

Visits: 17
Today: 0
Total: 159935

ODANOST

Moj prijatelj ima prijatelja
koji se nikada ne odvaja od njega;
Zajedno pričaju,
zajedno ćute.
deli sa njim
bogatstvo i tajne.
Mesec mu je,
i Sunce, i vetar.
Ne zamera mu ništa,
niti ga povređuje.
To je doživljaj za
žive rane i krvoslap.
Jutros sam videla
kako je sišao sa njim
negde daleko,
tamo duboko
u cilj odanog prijateljstva
Grob
Visits: 28
Today: 0
Total: 159935