ONA

Kako se zoveš? Tišina je vladala ulicom. Molim te, reci mi makar prvo slovo, setiću se. I dalje ni glasa. Ona je pokušavala na sve načine da privuče pažnju na svoju zainteresovanost. Muk je vladao prostorom širim od ulice. Znam da smo se nekada družile. Da li je to bila osnovna? Srednja? Fakultet? Ne bih rekla da je posao. Nikada nisam radila. Reci bilo šta. Setiću se po boji glasa. Ova je delovala previše utučena i nije se ni moglo očekivati da će bilo šta reći. Ne znam šta bih drugo. Odlazim. Napustiću te. Ako osetiš potrebu da me nađeš, samo dođi ovde i izgovori moje ime. Ti njega sigurno znaš? Odmah ću se pojaviti. Nije mogla sprečiti par suza da joj skliznu na ruku i potvrde kako je oduvek bila tužna usamljenica koja je, nepoznatim jezikom, samo sa hartijom razgovarala. Brzo posle toga, i nju bi spalila zbog nejasnog odgovora.

12 ПУТА ПРОЧИТАНО

TIŠINA — Marina Adamović

Dugo ćutim dugo dugo
dugo
a koliko treba semenu
da postane biljka?
a biljci da odluči
divlja il’ pitoma?

šta ako progovorim?
šta?
bodlje i noževi
skočiće na mene
– davno sam nikli
kron luzera
evo krvi
i kapi tišine

a ona?
nema nam splava
dakle
pesma se ne izgovara
ko će sa mnom ćutati?
mislim –
sa pločom od kamena?

14 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Марина Адамовић

Марина Адамовић – Ниш. Рођена 1962. године у Нишу. Студије француског језика је започела на Филолошком факултету у Београду, али је наставила студије права у родном граду. Поезију објављује у електронским и другим часописима и заједничким књигама. Објавила је штампане збирке песама “Curriculum vitae” и “Психоделија минијатуре” и неколико електронских књига кратких прича, мисли. Чланица је Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, члан и Удружења песника Србије и ЦГ, Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника “Неказано”, Хуманитарне фондације Буди хуман-Александар Шапић (Банка Доброчинства). Живи и ствара у Нишу.

Данас Вам представљамо Мaрину Адамовић песникињу из Ниша, чланицу Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, са чланском картом број 1. За сарадњу са Марином на сајту www.poezija.rs имамо у евиденцији да је почела од 6. фебруара 2010. године, (а почела је много пре) када је на сајту поставила прву песму САН и од тада до данас(27. 4.2020.) Марина је на нашем порталу објавила још 953 прилога, чланака, углавном поезије, али и своја друга књижевна дела. Наше дружење било је углавном виртуелно, на сајтовима, фејсбуку, поетским часописима и разноразним зборницима поезије. Али било је успешно јер је иза њега остао рад. Изузетак је био дружење на Грзи 17. 7.2010, које је било лепо и незаборавно! Уживајте!

Прочитајте Марининих 953 песме на Блогу ПоезијаСРБ
Настави са читањем “ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Марина Адамовић”

240 ПУТА ПРОЧИТАНО

IGRAONICA – Marina Adamović

Rođena je kristalnoljupkog meseca jula 1975. godine, zabeležene podebljanim ciframa. Medicinski tehničar je došao da poslovno saopšti njenoj majci kako je dobila devojčicu sitnu, ali zdravu. Majka je bila veoma osetljiva na nedovoljno poznate osobe i mesta boravišta. Zbunjeno je gledala u tog čoveka, zatim u zidove bolničke ćelije. Želela je svoje dete, ali nije znala kako i kada će ga videti.
Beba je ćutala među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita. Ostale su plakale kao dokaz da su žive, a ona se već tada plašila javnih dokazivanja.
Dočekala je trenutak zagrljaja majke, napućila usta, ali nije htela ni gram mleka da isisa. Bilo je dovoljno slušanje otkucaja srca uz koje je provela devet meseci.
Dani su tekli kao hrana i beba je rasla poput oblaka – od snage južnog vetra.
Nakon par meseci, zgrabio ju je veliki kašalj. Majka je mislila da će umreti. Sedela je kraj nje ne odlazeći ni do kupatila. Držala je šolju vode iz koje je malo pila (da se ne bi uspavala), a malo gurala tri prsta i brisala čelo čeda. Čedo nije umrlo.
Onako tiho i lagano, preživelo je okrutnu igru prirode.
Dešavalo se od tada da joj je život visio o koncu još nekoliko puta do polaska u školu. Tada je ojačala i pokušala da sa osmehom deli učionicu sa sličnom decom (iako je imala majčine gene – samo mi poznati i rođeni mogu čuvati leđa)
Međutim, pet godina pre njenog rođenja, čudnog dana pretamnog decembarskog jutra, došao je na svet njen voljeni brat. Majka je bila fizički ugrožena njegovim đavolskim probojem puta, ali, eto, najugroženiji oporavljaju se jačinom srčane volje. Dakle, u kući je imala još nekog svog.
Kako je napunila osam godina, on ju je zagrlio i predložio da se drugačije igraju.
(Da, bato, ja ne mogu bez rođenog.) Bata ju je stavio u krilo i počeo priču o lepim osećajima. Slušala je i kopala po glavi šta treba odgovarati.
„Idemo napolje da beremo cveće?“
„Ne, dušo, ne, možemo i ovde.“
Čekala je i dočekala. Bata joj je uvukao ruku ispod suknjice. Rekao je da se danas tako sva deca igraju. Pogledala je na vrata i htela da istrči, ali on se nasmejao: „stvarno, Sunce, to je divna igra…“

Настави са читањем “IGRAONICA – Marina Adamović”

31 ПУТА ПРОЧИТАНО

TRINAEST… Marina Adamović

Probudila se kasno. Bio je petak, 13, godina 13. novog milenijuma. I šta? Pogled joj se zaustavio na satu – 13:13. Mirno je ustala, umila se, očešljala, lepo obukla, bacila pogled na stan i pala na krevet, pa zaplakala: „Ovo nije moj svet!“ Širom otvorenih očiju, dugo već, posmatrala je ljude, događaje, stanja, i najčešće bi zažmurila do bola potresena time što vidi. Govorila bi: ’’ Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali, imam ih. Doduše, tu su dve ličnosti: jedna, koju mnogi prepoznaju i druga, koja njome upravlja. Prva želi da bude vedra, aktivna, društvena, druga je slična orlušini – sve razgleda sa udaljenosti, nikada se ne osmehuje, samo kruži i hladno gura svoju žrtvu u ponor. Kad prva zacvili i zamoli za pomoć, druga se umorno zavuče u jazbinu i promrmlja: „Ma, od koga je tražiš, vidiš li nekog normalnog? ’’ Vreme teče. a ne ističe nikakve opomene. Ono lagano ostavlja tragove na licu, kosi, pokretima, ali duša ostaje ravnodušna dok ne dođe do posebnog izazova. Činilo joj se da je tako dugo bila pod vodom i da ju je iznenadni hladni talas izbacio na površinu. Nije više raspoznavala svoj ni tuđe glasove. Nejasnom divljinom odjekivao je taj strujni udar. Nikada ga ranije nije osetila. Mutio je sve što je dolazilo sa strane. Reči ljudi ličile su joj na monstruozna bića koja žele da joj se zariju u srce i usmrte je. Zato je neprekidno, u sebi ili naglas, ponavljala izraze na jezicima kojih se jedva prisećala da bi im zavarala pristup. Vrata, nekada širom otvorena za svačiju dušu, zalupila su se treskom. Ali sitne pukotine na njima plašile su je. Nije mogla podneti da bilo šta prodre. Vrzmala su joj se po glavi čudesa, ali sve se svodilo na neizmernu želju da zaboravi već viđeno i opet zaspi. Ipak, brzim, usmerenim pokretom dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: “PRODAJEM NAMEŠTAJ “. Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali: “Ej, šta je to? “ “Ništa, prodajem…odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.. “ “Ma nije moguće! “ “Da, da…pričaćemo o tome drugi put…umorna sam. “ Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali. Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. “Da, i to sam JA.“ Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostao je samo PC, TV, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je: “Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je. Živeo 13! “ Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.
32 ПУТА ПРОЧИТАНО