Категорија: Marina Adamović

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину


МОЈА БРАЋА
Све што може да се прода
Продала су моја браћа
Ми ни свесни нисмо били
Ко купује и ко плаћа

Продали су окућницу
Шљивар изнад родне куће
И бачвану крај врбака
Плава јутра у свануће

Продали су без тапија
Све ђутуре и од ока
Све ливаде до јаруге
Бистру воду из потока

Њиву што нас хлебом храни
У закуп су јуче дали
Сад причају правдају се
Где је међа нису знали

А међа је све док може
Поглед птице да се вине
Продали су део неба
Белог орла у висине

И ћувике што међају
Од силника што нас бране
Лојзе што нас вином поји
Манастире разидане

И утробу земље ове
Где се нови камен рађа
Старо гробље поред пута
Продала су моја браћа

И све наше крвотоке
Што долазе из далека
Продали су све изворе
Све кладенце белих река

Православље славу веру
Колач што се даје сину
Продала су моја браћа
Тиху модру месечину

Продадоше браћа браћу
Расејаше кости њине
Ко да овде никад није
Било правде и истине

Продадоше цреп са куће
Кисну греде откривене
Труне душа у огњишту
Продали су део мене

© Борисав Бора Благојевић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић  и Светлана Ђурђевић.
По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Марине Адамовић – ПОЕТО .

POETO

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem

Znam
da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo

Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje

Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi

Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani

Malo
sam se zgrčila
da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo
vode više nije bilo

Samo
skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i

“Niz
rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih„

Настави са читањем „ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину“

6 пута прочитано

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. – Марина Адамовић – УПАМТИ ДОБРО

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

UPAMTI DOBRO

Danima je
razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.

Moram priznati,
malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

© Marina Adamović

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

19 пута прочитано

PROZNA LIRIKA – NEŠTO ….. Marina Adamović

Nešto je zvecnulo.
Teturalo se pločnikom.
Pogledao je u to i
zadivio se.
Šta je rasplamntalo pažnju onoga stvora?
To ne može niko objasniti
ali
nešto sitno –
najkrupniji je deo života.

S tim sitnim
on
i
dalje
živi

Neka mu je laka bezgranična osama

 

36 пута прочитано

UNUTRAŠNJOST …. Marina Adamović

Neko je pokucao

neko je ušao

neko je prišao

kada bih znala ko…

(Tišina je šapat davnog sećanja)

neko je preskočio klisko pitanje

napuštajući par kvadrata

moga postojanja i

zalupio vratima

tako jako da se kuća

i dan-danas trese

Sada sam ubeđena da je greškom

otišô u moje glavno JA

ne bi li sa kućom,

istovremeno i ova druga

podrhtavala

47 пута прочитано

BLEDA KRV —- Marina Adamović

Starac se nasmejao,
podigao prst do čela,
spustio ga,
razvukao usne

do
zapada.

Deca su ga videla.
Deca su se smejala.

Starac je pratio senku senke.
One su uzvraćale radosno.

Blagi pucanj,
bleda krv.

Jedno je dete pustilo bradu,
po čelu je dlakama pisalo:

„Živote, živote, i smrt ti se smeje,
čuješ li, gluvi ?“

Da.

53 пута прочитано

SEĆANJE —– Marina Adamović

Sećah se dana kad sam se smejala
Sećah se noći kada sam spavala
Sećah se grada u kom sam živela
Jednog čoveka koga sam volela
Sećah se groblja i puta do rupe
Kad su svi stali, ja sam i dalje
Pamćenje sam izgubila
Izgubila glas uspomena
Sećam se samo
da su dva krsta pala
posekla me i
postala nevidljiva
kao ja

68 пута прочитано

SUDBINA—— Marina Adamović

Pazila sam da ne zgazim mrava,
(zgazila sam)
Sela sam na kamen i razgledala
(zgaženoga)
Kako proći ovom stazom,
a ne ubijati stopalima ?
Nemoguće. Ne.
Sedeću gde sedim,
moliti za oproštaj
i pokopati uz ritual
Kada padne noć,
ja cu pasti od umora,
a sutra,
moliti se bogu mrava
za sve brze u ranama,žilama,
(otrujte me, ugušite!)
i hiljade pogaženih mojim mrtvim plećima
(nije sve u stopalima!)
Hej, bog se već smeje glasno
„Tako nam je suđeno,
izjavljujem,
eto,
eto, tako“

78 пута прочитано