НИКАД НЕ ПОСТОЈИ

Никад
не треба поверовати
да никад постоји
рођењем бришемо
заверу над икад
каткад је никад
у дослуху са сад
постоји
постоји
само
обрнута половина прегажене
негације
и кад бих се заклела
никад би истчало
и исмејало ме
да опсујем оно чега нема
њиме бисте ме могли
непрестано гађати
од сад више нећу тако
бесмислено је
не уживати у животу
почећу одмах
смех качим о лице
и нећу вам рећи да сам тужна
н-и-к-а-д

USPEH

Probudio se znojav,
ustao je,
umio se i
obukao.
Otvorio je pažljivo vrata,
ušao u cipele,
krenuo korak po korak
do stanice.
Ušao je u bus,
seo, mahnuo detetu ispred sebe,
sišao u centru,
nastavio kretanje.
Smireno je pogledao nebo,
pomislio zahvalno:
“uspeo sam, uspeo,
noćas se nisam ubio…”
Škripa kočnica u njegovoj glavi,
odjeknula je prejako,
a šapnula nečujno:
“još neko je uspeo,
nisi jedini.”

SVEĆA

Majka boluje od bolesti
koju nikome ne bi poželela
Nada se da će uspeti,
od pomoći su prijatelji, rođaci
Kada se vratila sa zadnje terapije,
došao sin iz strane zemlje
Uspešan, veseo, pozitivan
radio gde retko koji Srbin prosperira…
ali, ona se rasplakala;
plače još uvek danima, noćima
Sin se vratio jer je iznenada
tamo daleko mučno oboleo
Posle samo nekoliko dana
oh, savim izobličen
u bolničkoj sobi blizu majčine…
on je..on je…on…preminuo
Dragi Vlajo, neka je laka
surova
zemlja
Sutra je prva subota:
svi će položiti vence i cveće,
nasmej se i umiri tužne sveće
Dragi Vlajo , dete…anđele…

САРИНО ПИСМО

Драги мој
пишем ти писмо само да знаш
како те чекам иако прође
више од шест стотина дана
Сећаш се
први пут си ме позвао очима
да уђем у њих
па загрлио трепавицама
Осетила сам
поглед ти има моћ драгог камена
боју цвета
сигурност Плавог анђела
Од тада
нисмо се растајали већ
зеницама причали
оне су често сузама певале.
Драги мој
док пишем ово последње писмо
крај мене расте биљка
од твоје крви под звездама
Док се не вратиш
неговаћу је осмесима
твојим беоњачама
ако се не вратиш
знаћу где си, најдражи .
May be an image of 2 people, people standing and indoor

NE ZNAM ŠTA MI JE

Dan je polako prelazio u sumrak.
Sunčano vreme, prekrvao je kišovit oblak.
Ana je otvorila kišobran i plakala.
“Moja je mladost protekla prebrzo.”
Tuga se širila kao epidemija.
Zgaženog mrava, nosio je drugi.
Krvava noga psa vukla se za njim umorna.
Čekala sam da se sve ovo završi i vidim svitanje sledećeg jutra.
Nije mi uspelo.
I ja sam plakala.
Ana je bacila kišobran i skočila pod sedmi auto.