Дан: 1. јануар 2026.

Danas sam tužna

 

Danas sam nešto tužna,

ne zbog tebe,

ne zbog vremena,

nisam ni zbog sebe.

Danas sam tužna u sebi,

onako — tuga neka.

U duši kô plamen tinja.

Nije ni zbog samoće,

samoća je moj drug.

Danas sam samo umorna.

Neki nemir uvukao mi se u kosti.

Ćutim do neba

i ne prolazi,

kao da čekam

da se nešto desi.

Čujem tišinu.

Neki mir.

Zebnju mi daruje hladna ruka,

senka što hoda iza mene

na putu mog stradanja,

večnog ustajanja i padanja.

Ponekad zablista

stidljiva duga nadanja.

Danas sam tužna —

ne zbog nestalog osmeha.

Danas je tužna i moja tuga,

onako jako i bolno, kô žena.

Kô senka koja me prati,

hoda iza mene,

okupana, čista, jasna,

kô pahulja srebrom okovana.

I dok je gledam, ona se topi.

I čujem njen trag,

koji mi dođe

bolno drag.

Nije zbog samoće —

samoća mi je uteha.

Nije zbog čežnje za osmehom,

nije zbog ničega.

Samo zbog bezdana,

praznine u duši

i vatre što tinja,

a dim me guši.

 

Само се сагнула,

пољубила ме у образ,

честитала Нову годину

и отишла на посао.

Ради трећу.

Моја жена.

 

Деца отишла

на дочек са друштвом,

и ваљда са девојкама.

 

Ја , сам у кући.

Скуваћу кафу,

појести парче торте.

Слушаћу музику,

народну, наравно.

 

Пре него што заспим,

сетићу се свих

вама безначајних ликова

из моје прошлости,

а мени,

нечег најлепшег

из моје младости.

 

И тако…

Дочек ће мени проћи у сећањима

која су за цео живот.

Ноћас стадоше

у једну успомену.

 

Срећна Нова година.

____________________________