Дан: 11. јануар 2026.

Хоћу вина и пјесме – Урош Аћимовић

Урош Аћимовић, Пожега (Западна Србија)

 

Хоћу вина и пјесме

Хоћу вина,
Хоћу пјесме,
Још ми није вријеме мријети,
Још сам жељан емоције!

Емоције што ми од ње срце заигра,
К’о у младости руменој,
Емоције што ми од ње очи,
К’о фењери жути у сред ноћи, засјаје.

Ах, да ми је вина,
Ах, да ми је пјесме,
Ма да ми је година која мање,
Још би свијет видио мене!

Ах, да ми је вина,
Ах, да ми је пјесме,
Па кад улица се њена
Опет сјети мене…

Ах, да нам је вина,
Ах, да нам је пјесме,
И Париз и Сена
У заборав би пали!

Ах, да нам је вина,
Ах, да нам је пјесме,
Да нам се ватра распламса,
Зору да будимо!

Настави са читањем “Хоћу вина и пјесме – Урош Аћимовић”

ИЗА ПЛАНИНЕ – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Све вријеме постојања човјек се налази између побједа и пораза, који се у кругу окрећу, у крви дотичу, побједе ће крварити и нестати круг ће се отворити, а човјек ће престати постојати!
Дође доба које кораке успори и скрати, а мисли и погледе према пријатељима усмјери, који се као карике почињу расипати, један по један од старости трошити и недастајати!

ИЗА ПЛАНИНЕ

Кад утихне јаук и вјетар се смири,
из пукнутог штита изникне цвијет,
кроз прозор тијесан сунце провири,
па мирисом наде опије свијет.

Све тешке гóре што бејасмо их прошли,
сад чине се мале, к’о облак од дима,
јер дому смо свом најзад стигли,
где ране се лијече топлим речима.

Заборав брише оштре гребене,
ал’ чува онај сјај у дубини,
док срце полако, из сјенке снене,
пружа руку тој новој ведрини.

 

ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ – Благојe Премовић


Благојe Премовић, Глођане, код Пећи

ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ

Видим,
Сунце се рађа
У оку твом.
Пламте зраци одсјаја
На небу звезданом.
Мирис се липа шири.
Одједном,
Тишину прекида загрљај твој,
Пољубац врели.
Њишу се сунцокрети.
Ми, сами,
Живимо тренутке среће
Под небом метохијским.

И сад,
У сунцокрету сваком
Видим осмех твој.
У грудима
Осећам бол.

За завичајем.

Настави са читањем “ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ – Благојe Премовић”

PLAČ ĐAVOLA

Ne javljaj se nikada
Ne prilazi
Po nevinome ne šalji poruke
Čitav vek po ivici hodam
Nekad bi me dotakao
Sve želeći mrtvo telo
Dole bih pogledala
I đavola videla
Đavo mi se sažalio
Đavo suzu pustio
Rep pružio ne bi li me spasio
Ne javljaj se nikada
Oprostiti ti ne mogu
Zaboraviti htela bih
Ali zaborav drži olovku
Beležeći sve
Da bi me pripremio
Na novi vapaj đavola

ЖЕЛИМ ДА ЋУТИМ – КОЗИЋ САША

Желим да ћутим

да чујем тишину

док ми прича

најлепше приче,

 

испричане у тренуцима

док истина умире,

у смртном ропцу

у коме влада

 

јаук дана

који јури у смирaј,

вечерње рутине заласка

 

сунца умивеног

у сопствену лаж

нашег живота,

 

створеног да преварени

поверују у живот

који су водили,

 

за који умиру

 

верујући

да није крај